Kњижевност као последње уточиште историје: Милан Лазаревић и Ерик Вијар на панчевачкој раскрсници за Јабуку

„У том двадесетогодишњем периоду огромна множина њива није орана; куће су спаљене; трговина мења правац; милиони људи сиромаше, богате се, пресељавају се, и милиони хришћана, који верују у закон љубави према ближњему, убијају се међусобно..."

У ери постистине, ови редови би лако могли да буду приписани неком историчару из не тако далеке будућности који описује рат у Украјини и све оно што се потом дешавало у целоме свету. Сва срећа да се култура отказивања у нашим окрајцима још увек не спроводи у свом пуном формату, па без превеликог ризика можемо гласно рећи како је уводни пасус преузет из завршног поглавља романа Рат и мир Лава Николајевича Толстоја. Писац се при самом крају своје монументалне повести о Наполеоновом пропалом походу на Русију бави самом природом релација између историје, као науке, и истине, а као један од примера тог односа узима и Француску револуцију.

„У 1789. години настаје врење у Паризу; оно расте, шири се и изражава се покретом народâ са запада на исток. Тај се покрет неколико пута креће на исток, долази у сукоб с противним покретом са истока на запад; у 1812. години долази до своје крајње границе - до Москве и, у чудноватој симетрији, одиграва се супротан покрет са истока на запад, који, исто онако као и први покрет, повлачи за собом народе из средње Европе. Супротни покрет долази до полазне тачке западног покрета - до Париза, и стишава се."

У светлу тренутне ситуације у Европи, ове Толстојеве речи, у преводу Милована Ђ. Глишића, не пружају превише разлога за било какав оптимизам, али буде турбојеретичку примисао како се глобалне и дуготрајне геополитичке фртутме дешавају само због тога да би их велики писци сажели у неколико бесмртних реченица. Како је кренуло, Рат и мир неће бити легално доступан читаоцима у већини земаља са „праве" стране ремиксоване Гвоздене завесе, али ће се већ наћи неко прошверцовано штампано или дигитално издање овог ремек-дела, из кога ће људи жељни истине о актуелним догађајима сазнати много више него из најновијих вести.

Два примера романа који пише живот

Да теза Микија Рубирозе из серије „Грлом у јагоде" како живот пише романе што пре мора да буде ажурирана, пре неког времена је читаоцима портала „Око" детаљно образложио Иван Радовановић. Човек се, наиме, затекао у Трсту баш у време када је један од јунака уводног дела мога текста о Пазолинију тамо извршио самоубиство. Уместо да идентитет сиротог човека који је те мартовске вечери скочио са петог спрата хотела „Савој" сазна из тамошњих новина или телевизијских вести, наш човјек на терену је недостајућу информацију пронашао у моме дигиталном фељтону.

На сличан начин ће се у редовима који следе пронаћи и један непримећени „предратни" српски мемоариста и један од најзначајнијих савремених француских писаца. Реч је о Милану Лазаревићу, аутору мемоарске књиге Суботе и недеље, коју је за штампу приредила Гордана Ђилас, а 2018. године објавила „Матица српска", и о Ерику Вијару, чије је романе Дневни ред и Рат сиромашних у преводима Мелите Лого Милутиновић објавила „Академска књига".

Оба издавача су из Новог Сада а све три књиге су доспеле на моју панчевачку адресу. На Вијарово име сам набасао „листајући" књижевне додатке тајмсова с обе стране Атлантика, да бих онда у каталогу нашег реномираног издавача пронашао његов роман Дневни ред.

О Милану Лазаревићу нисам знао ништа све док ми Горана Раичевић, између осталог и ауторка веома вредне и вишеструко награђиване књиге о Црњанском Агон и меланхолија, у једном разговору прво није поменула његове мемоаре, а онда ми их, пре неки дан, и послала.

Негде у исто време, из штампе је изашао и Вијаров Рат сиромашних, па су се тако предратни високорангирани чиновник у разним министарствима Краљевине СХС и Југославије, те носилац Ордена Светог Саве IV степена, и добитник Гонкурове награде сусрели у Панчеву, али и у својом књигама.

„У гимназији, Виргилије нас је учио да су три ствари немогуће: украсти Јупитеру гром, Херкулу батину и Омиру стих", тако Лазаревић почиње свој запис из Лондона 1. марта 1921. године. „Да је Виргилије видео нашу делегацију како се у Калеу укрцава у брод, он би, као четврту немогућност, додао: украсти министру цилиндар."

Вијар му „одговара" без речи, фотографијом коју је одабрао за насловну страну Дневног реда.

Гологлави господин на слици је Густав Круп, индустријалац чије су фабрике све време Другог светског рата радиле за Адолфа Хитлера, док је без цилиндра, који Лазаревић помиње, на путу из Београда до Лондона остао Вјекослав Куковец, министар у тринаестој влади Николе Пашића, која је почетком 1921. године издржала једва два месеца.

Милан Лазаревић је у Панчеву провео детињство, а један од најлепших делова његове изузетно лепо писане мемоарске прозе тиче се како приватне, тако и политичке историје „Српске Спарте" друге половине деветнаестог века.

Вијар, претпостављамо, за Панчево није ни чуо, али је Бафало Бил, о коме је писао у књизи Туга земље: Бафало Бил, Бик Који Седи и трагедија шоу-бизниса, почетком двадесетог века са својим циркусом наступао и у граду на Тамишу.

Не знамо да ли је Лазаревић присуствовао некој од ових циркуских представа, али је управо списатељско умеће са којим у својим мемоарима барата историјом оно што га можда и највише спаја са Вијаром.

Заједничко им је и широко образовање, те умеће да обимну лектиру утисну у сопствени књижевни израз. Тиме њихова проза не добија на озбиљности, већ на духовитости.

Дневни ред рата за смак света

У тексту „Романи као историја" објављеном у Њујоршкој књижевној ревији почетком 2019. године, Вијар је реаговао на поједине оцене историчара Роберта Пакстона, који је на страницама истог часописа крајем 2018. објавио приказ његовог романа Дневни ред:

„Из начина на који се професор Пакстон заогрће рухом историје и импровизује своју књижевну експертизу требало би извући закључак како је историја озбиљна работа која се, уз нешто варијанти, обавља на један једини начин, док је књижевност нешто што се може радити и левом руком... Према његовим проценама, знање се може стицати искључиво 'аналитичким путем'. Са такве тачке гледишта, професор Пакстон замишља како се све у вези са писањем врти углавном у доменима улепшавања и композиције, те да се све своди на одржавање равнотеже између те две ствари. Нико му не брани да ове туробне категорије примењује у својим књигама."

Угледни професор историје је у своме тексту „Рајх in medias res" Вијару прво замерио на сажетости, да би му, уз одређене џентлеменске похвале, у суштини оспорио право да као писац лепе књижевности залази у карте и територије историјске науке. На самоме крају свога приказа, Пакстон чак не успева да се суздржи од довођења у сумњу одлуке жирија да Гонкура додели књизи која је, по њему, пре свега прекратка!:

„Већина најзначајнијих француских писаца двадесетог века - Андре Жид, Жан-Пол Сартр, Албер Ками, Селин, Колет - никада нису добили Гонкура. Да ли ће Ерик Вијар бити међу добитницима који ће остати упамћени? Имамо разлоге да у то сумњамо."

И док је цењени историчар одбацио Вијарово настојање да кључне историјске догађаје разуме претачући их у оригинални, врхунски књижевни израз, припадници широког народног покрета „Жути прслуци" су неке од реченица из његовог романа Рат сиромашних исписивали као графите на улицама побуњених француских градова.

ДИВНА ЈЕ ПОБЕДА КОЈА СА СОБОМ НОСИ ПРОПАСТ МОЋНИКА!
МУЧЕНИШТВО ЈЕ ЗАМКА, ВРЕДИ САМО ПОБЕДА!
ЧИТАЈТЕ РАТ СИРОМАШНИХ Е. ВИЈАРА!

Француски радници су прихватили управо оно што се угледном професору историје код Вијара није свидело. Он велике историјске догађаје претвара у реченице, сажимајући обимну прочитану грађу у размере својеврсног књижевног бонсаија.

Туга земље и Дневни ред једва да прелазе стотину и педесет страна, док је у Рату сиромашних Вијар још шкртији на речима. Али уместо да ова необична списатељска штедљивост резултира неком врстом инстант-приповедања, Вијарове књиге се пред читаоцем отварају као истински хуманистички празници. У само једној Вијаровој реченици пред вама ће прохујати године, деценије, понекад чак и векови, али онда ће вам указати на неки наизглед неважан детаљ који баца потпуно другачије светло на историјске догађаје о којима смо мислили да знамо сасвим довољно.

Његова прва књига посвећена је освајању америчког континета, а потом је писао књиге о Првом светском рату, Француској револуцији, колонизацији Конга...

Иако се у Тузи земље бави историјатом циркуса Бафало Била, Вијар заправо излаже свој поглед на modus operandi данашњих медија: Вилијам Фредерик Коди не само да од своје измишљене егзистенције пионира Дивљег запада прави бренд, већ као претеча данашњих продуцената вести и сâм почиње да верује како су циркуске тачке у којима су Индијанци приказани као лоши момци - историјски веродостојни.

Три тачке Дневног реда чине епизоде о начинима на који је Хитлер обезбедио пословну сарадњу са власницима највећих немачких индустријских концерна, приморао аустријског канцелара Курта фон Шушнига да пристане на припајање своје земље Трећем рајху и онемогућавао британског премијера Чемберлена да на време поднесе протестну ноту због чина аншлуса. У средишту Рата сиромашних је историја Немачког сељачког рата и вође буне Томаса Минцера.

„Оца су му обесили", Вијар овако почиње своју Сељачку буну. „Пао је у празнину као џак жита."

„Никад не падамо двапут у исту провалију", Вијар каже у последњем пасусу Дневнога реда. „Али увек падамо на исти начин, смешни и у исти мах преплашени. А тако бисмо волели да више не падамо, зато се опиремо, урламо. Потпетицом нам ломе прсте, кљуном разбијају зубе, штрпкају очи. Провалија је оивичена високим кућама. А историја је ту, разборита богиња, укочена статуа насред Трга светковина, њој се једном годишње даје данак у прегрштима сувог божура, а као напојница, сваког дана, хлеб за птице." 

На почетку дугог пута што води у село Јабуку

„Шта то све значи? Откуда је то потекло?... Какви су били узроци тих догађаја", пита се Толстој на последњим страницама Рата и мира, а Милан Лазаревић му на вијаровски начин одговара причом о своме трагању за литографијом Стевана Книћанина.

У предговору Лазаревићевим мемоарима, Гордана Ђилас примећује како је овај у својим записима поменуо Бранка Лазаревића, Чедомиља Мијатовића, Јована Дучића и многе друге наше дипломате који су уједно били и остали важне личности српске културе. „Међутим", наставља Гордана Ђилас, „нисмо пронашли да личности о којима Лазаревић приповеда помињу и њега." Можда се баш у тој Лазаревићевој невидљивости и крије специфичност његовог писања коју најбоље илуструје поглавље над којим стоји записано „Пожун, 18. октобра 1924".

Читајући Суботе и недеље, свако мало ћете помислити на Црњанског и његове Ембахаде и Код Хиперборејаца. Прича о потрази за портретом Стевана Книћанина, делом чувеног бечког литографа Јозефа Крихубера, као да је какав суматраистички фантом ненаписаних наставака повести о сеобама.

Лазаревић се присећа како је као дечак са својом мајком шетао Панчевом и како су сваки пут доспевали пред дућан „Код Книћанина" у близини Успенске цркве. Радњу су држала два остарела брата, који би, одмах по њеном отварању, прво „опрали Книћанинову слику на вратима."

„Мама ми је сваки пут казивала да је Книћанин славан српски генерал и да је тукао Мађаре, али ја онда још нисам све то разумео... А кад сам пошао у мађарску гимназију, отац ми је говорио да је Книћанин на Караули код Панчева, на путу који води у село Јабуку, по цичи зими, пред сам Божић, до ногу потукао Мађаре. Ослободио је цео Банат и отерао хонведе чак на десну обалу Мориша... Кад год би отац повео реч о Книћанину, мама би се сваки пут сетила да је деда у Темишвару имао велику Книћанинову литографију, али се ова, при селидби, изгубила..."

Лазаревић ову литографију тражи по бечким антикварницама и сазнаје да је можда може пронаћи код антиквара Ицига Мајера у Пожуну, данашњој Братислави. И заиста, у овој радњи, из једног сандука, затрпаног сабљама и мачевима, он наилази на „платнене корице које су генерацијама мишева служиле за исхрану. Из корица појавила се слика Фрање Јосифа из првих година владавине.

„- Ех, баш тебе тражим! - хтедох рећи, али се уздржах. Литографија је била од Крихубера. Задрхташе ми прсти од узбуђења. Брзо, брзо! Међу том старудијом може још свашта да буде."

Лазаревић свога Книћанина проналази на самом дну сандука. „Сав је прашњав и пун мрља, али је Крихуберов Книћанин. Лепи мој војвода Книћанин, заштитник Панчева."

Међутим, Лазаревић ту не завршава своју причу, већ одшкрињује врата која је, деведесет и кусур година касније, Вијар широм отворио.

Пошто му је до поласка воза за Беч остало још времена, он са уроланим Книћанином под мишком одлази у посластичарницу на главном тргу и од конобарице Грете наручује пресбуршке (братиславске) кифлице, које се очас посла појавише на столу.

„Грета се примаче како би ми се унела у лице... и у по гласа ми рече:

- За овим столом седео је Еф Еф док је у Пожуну био у гарнизону.

- Еф Еф?

- Ах, зар господин не зна ко је то? Онда је господин зацело странац. Сва је Аустрија тако звала престолонаследника Франца Фердинанда!

- Врло интересантно! И шта је ту радио? Јео пожунске кифлице као и сви други?

- Ах, не! - зачуди се Грета тако прозаичном питању и, погледавши ме још љубазније, настави: - Ту, за овим вашим столом, виђао се Еф Еф потајно са својом вереницом. Баш иза ових завеса. Кад је прозор био застрт овим истим љубичастим завесама, цео Пожун је знао да је контеса Софија Котек дошла на састанак. Замислите само. Будућа царица! У нашој радњи! Ах, никад више тих давних времена - уздахну Грета."

Уздахујемо и ми, јер Вијар могућност за почетак Великог рата види у једноставној чињеници да Фердинанд у Сарајеву безбедносно није третиран као наследник царског трона управо због грађанског статуса своје супруге.

Било како било, Грета је Лазаревића послужила и водом и из радозналости пожелела да види ко је то на слици, али „кад угледа фес на глави и пиштоље за појасом Книћанина, одједном се повуче и уозбиљи."

„На торњу Св. Мартина избија шест. За пола сата полази брзи за Беч, па ћу у друштву мог Книћанина полако да кренем. Да нам нико не би сметао, путоваћу првом класом, као што и приличи књажевском попечитељу и кавалиру. Из воза погледаћемо кроз прозор и, далеко у магли, угледаћемо силуете високих торњева панчевачке цркве. Тамо на почетку дугог пута што води у Јабуку."

Стотину година касније, у Јабуку се из панчевачког насеља у коме живим може стићи градском аутобуском линијом број седам. Читањем Вијарових романа и мемоара Милана Лазаревића, могуће је отићи много даље.