Заборављени југословенски филм у коме су путеве укрстили Меша Селимовић, Џејмс Бонд и Рајнер Вернер Фасбиндер

У једном енциклопедијском сажетку живота Меше Селимовића овако се сумира његова биографија од (отприлике) његовог двадесет петог до (отприлике) педесет петог рођендана:

„Дипломирао 1934. на Филозофском факултету у Београду. Год. 1935-41. радио је као гимназијски професор у Тузли. За II свјетског рата прикључио се партизанима, након рата био је у Сарајеву професор на Вишој педагошкој школи и доцент на Филозофском факултету, уметнички директор Босна-филма, директор Драме Народнога позоришта, уредник у издавачком предузећу Свјетлост. Од 1971. живео је у Београду. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности БиХ. У збиркама приповедака ратне тематике Прва чета (1950) и Туђа земља (1957) превладава реалистички израз, с наглашеним психолошким профилирањем ликова, што је изражено и у романима Тишине (1961) и Магла и мјесечина (1965)".

Седма уметност

Кад је реч о најистакнутијим југословенским писцима рођеним у четвртој деценији двадесетог века, добро је позната њихова ауторска испреплетеност са филмском индустријом. Данило Киш, Мирко Ковач, Борислав Пекић, Ђорђе Лебовић, Момо Капор и ини - сви су интензивно писали сценарије и радили за филм. Име Меше Селимовића се, међутим, у контексту југословенске кинематографије ретко спомиње. Ипак, по Селимовићем сценаријима или предлошцима снимало је бар пола туцета истакнутих југословенских режисера: од Гојка Шиповца до Фадила Хаџића, од Раденка Остојића до Иван Фогла, од Саве Мрмка до Здравка Велимировића.

Упркос свему томе, најзанимљивији детаљ филмске биографије Меше Селимовића десио се на самом њеном почетку. Реч је о филму Кућа на обали односно Das Haus an der Küste, немачко-аустријско-југословенској копродукцији из 1954.

Режисер је био Бошко Косановић, а филм су продуцирали сарајевски Босна-филм и хамбуршка кућа Ј.А. На сценарију су осим режисера Косановића радили Норберт Кунзе, Ернст Робертс и - Меша Селимовић.

Кад је о области играног филма реч, овај ауторски тим неће у будућности остварити неке одвећ истакнуте резултате. Косановић ће у наредне три године снимити још два дугометражна играна филма: Клисура (1956) и Мале ствари (1957), а затим се готово у целини преоријентисати на краткометражну документаристику, углавном филмове о расту и развоју града Београда, што је видљиво из наслова типа Коњарник - Прва и друга месна заједница, Карабурма - IX етапа или Насеље Сунце - Блок 45. Норберт Кунзе је као сценариста потписао још седам филмова, али не посебно запажених, док је Робертс потписао тек још по једну режију, продукцију и сценарио.

Мајка, ћерка, шверцер и доктор

У историји југословенске кинематографије, Кућа на обали је значајна већ и по томе што је реч о првој озбиљнијој копродукцији са партнерским кућама из западних земаља. Филм је снимљен у околини Дубровника и карактеристичан је и по томе што у њему ни једног јединог у студију снимљеног кадра.

Заплет је мешавина трилера и мелодраме. У фокусу радње су удовица Ана и њена ћерка Марина. Обе се заљубљују у доктора Бранка Илића, али то није по вољи локалног шверцера Бепа који је пре докторовог доласка намеравао да се ожени Марином. Након једне жучне свађе мајке и ћерке, мајка испловљава с Бепом на пучину, а овај се враћа сам.

Иако је испрва сам осумњичен, он сумњу вешто пребацује на Марину, која заиста и бива осуђена за мајчино убиство, мада тело никад није пронађено.

Након што одслужи казну, Марина се враћа у завичај, у насловну кућу на обали, у којој затиче мајку живу и здраву. Ова јој признаје да је осмислила целу интригу због љубоморе. Давна свађа се наставља, а током свађе Ана пада на пругу непосредно пре наиласка воза који ће је прегазити и убити.

Напослетку, Марина и доктор Илић могу да започну свој заједнички живот.

Оберхаузен - Пула

Филм је сниман током лета 1953, а у децембру исте године је успешно прошао кроз контролни преглед партијске цензуре. Наводно је Цвијетин Мијатовић пресудно утицао на то да се филм не „бункерише". Највећи проблем за поједине „културне раднике" биле су еротске сцене које су за онодобне стандарде биле на самом рубу прихватљивог.

Светска премијера била је у Оберхаузену 22. јануара 1954, приказан је и на Берлиналеу, а филм је затим у немачким биоскопима постигао сасвим пристојан комерцијални одјек. У Југославији је, међутим, било друкчије.

Након премијере у Пули, локална критика је углавном била непријатељски расположена према филму. Замерана му је површност у карактеризацији главних ликова, неубедљивост неких детаља у заплету, мелодраматичност атмосфере, па и већ помињана „хиперсексуализованост".

Било како било, Босна-филм је наредних година ипак наставила сарадњу са немачким и аустријским партнерима с којима је радила Кућу на обали, тако да је очито да филм ни из те перспективе, упркос свему, није посматран као промашај. 

Глумице

Из данашње визуре, највећа вредност филма су две главне глумице, пошто Ану игра Сибил Шмиц (1909-1955), а Марину Нађа Регин (1931-2019). Кроз биографије ове две жене може се умногоме испричати прича о светској кинематографији двадесетог века.

Сибил Шмиц је од Нађе Регин старија двадесет и две године, дакле заиста би и у стварности могле бити мајка и ћерка. Шмицова је била једна од најистакнутијих немачких глумица у периоду између два светска рата.

Истражујући подробно тај период немачке кинематографије, док сам се припремао за писање романа Лутка од марципана у чијем фокусу је глумица Лида Барова, свако мало бих наилазио на име Сибил Шмиц. У једном филму су њих две чак и глумиле заједно; реч је о филму Сведокиња (Die Kronzeugin) из 1937.

Сибил Шмиц је као глумица оставила много дубљи траг од Барове, мада је и на њену каријеру, иако на друкчији начин, пресудно утицао Јозеф Гебелс. Гебелс је није волео као глумицу, тврдећи да му је одбојна њен „неаријевски" изглед. У неким послератним исповестима, Сибил Шмиц је тврдила да је Гебелс и њу покушавао да заведе, али да га је она одбила.

Било како било, мада сјајна глумица, са изврсним театарским улогама и величанственим филмским почецима почетком тридесетих година двадесетог века, у време врхунаца кинематографије Трећег рајха она глуми у релативно много филмова, али јој је дијапазон улога прилично узак. Игра углавном странкиње или фаталне жене са трагичним пртљагом прошлости које често трагично и скончавају.

Необичног физичког изгледа, са великим тужним очима и јаком, скоро мушком вилицом, није се уклапала у нацистичке стандарде лепоте, мада је неспорно била привлачна. И премда није била никаква љубимица нациста, чињеница да је имала успешну каријеру у Трећем рајху отежавала јој је живот после рата. Имало је то, наравно, везе и са старењем.

У послератним годинама све се више препушта коришћењу опијата, што алкохола, што морфијума и других дрога. И у књизи Готово заборављена историја Предрага Делибашића, који је на Кући на обали радио као асистент режисера, постоји једна тужна анегдота о интензитету њене зависности.

Кућа на обали ће се испоставити као њен последњи филм. У априлу 1955, умрла је у Минхену од превелике дозе морфијума. По свој прилици, реч је била о самоубиству, мада су неке пропратне околности доста мутне и сумњиве.

Лондон

На њену постхумну славу пресудно је утицао филм Рајнера Вернера Фасбиндера Чежња Веронике Фос из 1982. Црно-бела драма о последњим данима некад славне глумице директно је надахнута судбином Сибил Шмиц, коју је Фасбиндер много волео као уметницу и с којој је желео да ради, али која је прерано умрла да би се то остварило. Са овим филмом јој је, међутим, подигао, како се то каже, споменик од мједи трајнији.

Нађа Регин се пак родила као Надежда Подерегин у Нишу 1931. Пре Куће на обали већ је глумила у три филма: Прича о фабрици Владимира Погачића те Чудотворни мач и Фросина Војислава Нановића. У њима је наступила под својим правим именом, док је Кућа на обали први филм код кога се потписује као Нађа Регин.

Ћерка Руса и Српкиње из Пљеваља, детињство проводи у Краљеву, а ратне године у Пожаревцу. После рата, као тинејџерка, долази у Београд. По сећањима савременика, била је једна од најлепших Београђанки тих година. Завршила је Филозофски факултет и Академију драмских уметности. Највећи део живота и глумачке каријере проводи на Западу, углавном у Лондону. Једна је од ретких глумица која се појавила у два филма о Џемсу Бонду, тајном агенту 007: Из Русије с љубављу и Голдфингер.

Како је на њу утицала рана сарадња са Сибил Шмиц, не знамо, али можда није претерано промашено спекулисати да и због тога није желела да јој глума постане све у животу. Током шездесетих интензивно игра и на филму и на телевизији, но пре свог четрдесетог рођендана се повлачи из глуме. Радила је као сценариста на Би-би-сију, окушала се у књижевности и издаваштву.

Није заборавила своје порекло. У време НАТО бомбардовања СР Југославије, организовала је протесте у Лондону. Умрла је у априлу 2019, чак шездесет и четири после глумице која јој је у Кући на обали глумила мајку. 

Изгубљени

У већ поменутој књизи, Предраг Делибашић пише и о перипетијама око оригиналног негатива смимљеног филма: „Будући да је израда тонских копија требала да се обави у Немачкој, где је и седиште дистрибутера филма, било је јасно да је негатив и остали материјал бар за неко време бити депонован у Немачкој".

Знамо, дакле, да се филм са успехом приказивао у Немачкој 1954, а касније исте године, макар са мањим успехом, и у Југославији. Шта је касније било са негативом и осталим копијама, не знамо. По већини доступних немачких извора, филм се сматра „изгубљеним".

По дефиницији, изгубљени филм је термин који се користи за целовечерњи или кратки филм за кога се зна да је произведен, односно да је постојао, али се данас ниједан његов примерак не може пронаћи у студијским архивима, приватним збиркама или јавним кинотекама. Постоји један роман Пола Остера чији лајтмотив представља препричавање непостојећих филмова. Има нечег остеровски литерарног у овој епизоди из стваралачког живота Меше Селимовића, макар податак о „изгубљености", нетипично за Немце, није тачан.

Барем једна копија филма постоји у Југословенској Кинотеци, пошто је чак и релативно скоро, у мају 2019, у склопу „In Memoiram" програма управо поводом смрти Нађе Регин, Кућа на обали приказана у Београду, у сали Музеја Југословенске Кинотеке у Косовској 11.