Уместо некролога: Чарлс Симић (1938-2022)
Наочаре за ноћно сунце: Сећање на Чарлса Симића
уторак, 10. јан 2023, 09:54 -> 16:42
Чарлс Симић, амерички песник, есејиста и преводилац српског порекла, преминуо је у 85. години. Рођен је као Душан Симић 1938. године у Београду, у Улици Мајке Јевросиме број 3. Као петнаестогодишњак, 1953, с породицом је емигрирао у Париз, па у САД. Мењао је послове и занимања, а од седамдесетих пише и објављује поезију за коју ће добити све најважније награде у Америци, укључујући Пулицерову награду и награду "Poeta Laureatus" Конгресне библиотеке у Вашингтону, и стећи статус једног од највећих светских песника. "Ја сам песник који пише поезију као причу о усамљеном човеку који покушава да разуме свет", рекао је једном приликом. "Не волим патриотску поезију на било ком језику. Сви ти такозвани национални песници који уздижу колектив науштрб појединца уопште ме не занимају. Њих воле генерали. Воле их и попови, професори и сви они који праву поезију мрзе."
Видим га као клинца у Улици Мајке Јевросиме коме је сваки час неко говорио:
„Еј, поручио ти Пера да ће да те пребије."
На путу до школе, изналазио је околишне путеве кроз дворишта.
Видим га, гладног, како гледа послератни Београд: снобове, војна лица, дошљаке из провинције са неким јадним женама и неком јадном децом, у неким сивим двориштима.
Видим како читач длана Десан гледа у неразумљиву жврљотине на длану Душка Симића и изјављује:
„Овако нешто нисам никад видео."
У тим линијама све је било измешано, живот, срећа, љубав, судбина.
Видим га, нешто старијег, како лута ноћним париским булеварима, са наочарима за сунце. Је ли му те наочаре за сунце продала фирма „Роберт Деснос & Андре Бретон?"
Чекао је да га пусте да иде у Америку.
Био је лош ђак.
„Историја западне литературе је дуга свађа између песника и учитеља.", написао је тај лош ђак касније. „Сан професора је да чита књижевност без имагинације. Жудња за непоштовањем ме је прво привукла поезији."
У Француској значења ствари су била закована. Знало се тачно каква будућност чека дечака као што је он. За њега би велики успех био да догура до аутомеханичара.
Несуђени аутомеханичар је касније постао амерички академик. Тај академик је понављао:
„Случај је лирична сила."
Видим га са групом емиграната у малом стану у Паризу. Хладили су шампањац тако што су га ставили у WC шољу и стално повлачили воду. У том стану су му показали човека са брковима:
„Овај је потпис'о Тројни пакт!"
Човек га није нарочито импресионирао. Нарочито га није импресионирало кад су заиграли фудбал после ручка, па је Драгиша Цветковић примио гол кроз ноге.
Чарлс Симић је себе описао као кунића из лабораторије историје. Гвоздена завеса поделила је његову породицу. Ни он ни мајка нису видели оца десет година. Срели су се у Њујорку једног августовског дана 1954. године. Мајка и отац се можда више нису допадали једно другом. Отац и син су пропустили моменат да комуницирају као отац и син, па су цео живот разговарали као два другара, филозофирали, ишли на вечере.
Тајмс сквер је упалио своје рекламе. У европским градовима је било реда. Овде је шеснаестогодишњак изашао из правила. Осетио је моћ џокера. Окруживала га је велика разобрученост. И Душко Симић и Њујорк мењали су са сваким кораком.
„Каквегод идеје о свету да сте донели, Америка их подрива", написао је измештени младић. И додао „Њујорк је превише компликовано место за само једног бога или ђавола."
***
Биографија Чарлија Симића оповргава теорије завере. По тим теоријама нема излаза из правила.
„У теоријама завере гравитација је апсолутна", написао је иронично Симић. „Авиони не могу да лете."
Летови маште одредили су његов живот. Као син библиотекара и библиотекарке, замишљам га како се заљубљује у америчке библиотеке. Из библиотека излази са нарамцима књига и плоча које су дотад биле недоступне. Уз помоћ тог огромног богатства он постаје оно што јесте. Каже да га је џез учинио песником и Американцем.
Основне преокупације Чарлија Симића су машта и ерос. Ерос је машта.
Као и његов отац, волео је храну и филозофију.
„Често се боље сећам шта сам јео него шта сам мислио", рекао ми је једном.
И себе и Америку учио је од песника.
„Постоје песници који те третирају као будалу и песници који те третирају као песника", записао је.
Српски кунић у лабораторији историје, Чарлс Симић, претворио се у урбаног америчког песника. За њега, једноставност је метафизика. Способан је да се зачуди врани на крову цркве или старим ципелама. Уопште, као многи добри песници, показује ентузијазам за већину ствари на које сунце сија.
О односу критичара према себи је рекао:
„Прво ти кажу да си кретен. Па ти онда кажу да си много талентован дечко. Па ти кажу да си кретен. Па ти онда кажу да си међу најважнијим представницима средње генерације. Па ти кажу да си кретен. Па ти кажу да си живи класик. Па ти онда кажу да си кретен."
Видим га како прима своје награде. Многе. Видим га како чита књиге. Многе. Видим га у ресторанима. Многим. Видим га како отвара флаше. Видим га како шета са својим псима. Видим га како држи своју унуку. Чујем га, како, као Борхес, каже:
„Од ствари сам крхке створен од загонетног времена."
Видим човека кога је све што му се десило у животу изненадило.
Он је доследно скептичан према филозофским системима који су га одувек занимали. Уместо система, верује у детаљ. Он пише: „Моја жеља је да створим неку врсту нон-жанра, од фикције, аутобиографије, есеја, поезије и, наравно, шале."
Чарлс Симић уредност асоцира са диктатуром. По њему професори носе наочаре за сунце ноћу. Код њих нема изласка из правила. Наш песник сумња да је можда баш кршење правила - дефиниција поезије. Некад верује у бога, некад не верује. Он закључује:
„Лирска песма је често скандалозна изјава да је приватно јавно, да је локално универзално и да је пролазно вечно."
Из књиге Значење џокера (Агора, 2018)
___________________________________
Шта је остало од мојих књига
Пише: ЧАРЛС СИМИЋ
Нема ничег тајанственијег и лепшег него кад нам нека језичка бравура - виспрена досетка, поучно запажање, живописна стилска фигура пронађена у књизи или пренета у разговору - остане у свежем сећању када толике ствари које су нас некад занимале падну у заборав. Ових дана с неверицом гледам у силне књиге на мојим полицама, од дебелих романа и мемоара до дела великих филозофа, и питам се да ли је стварно могуће да сам одвајао недеље па чак и месеце да их прочитам. Знам да јесам, али само зато што, кад их отворим, откривам подвучене пасусе и реченице којих се при поновном читању сећам боље него заплета, ликова и идеја из ових књига. Понекад се чини да су трајнији утисак на моје читалачко непце, да употребим кулинарски израз, оставиле мрвице расуте по столу, пре него читав оброк.
Памтим, на пример, да је Флобер рекао како је сјајно бити писац, кад људе гурнеш у врели тигањ своје маште па почну да пуцају као кестење; да је Свети Августин признао како чак ни он не може да схвати божију вољу да створи муве; да је Бекет у једном од својих првих романа, Марфи, писао о човеку кога су полицајци привели јер проси а не пева, а судија му одрапио десет дана затвора; да се Виктор Шкловски присећао како је једном слушао великог руског песника Мајаковског који је тврдио да црне мачке производе електрицитет кад их милујеш; да Емили Дикинсон у једном писму говори, Пусто је данас без птица, јер пада гадна киша, а ови мали песници немају кишобране; да је Фленери О'Конор за неку девојку написала како има лице широко и недужно као глава купуса, увијено зеленом марамом са два чвора на врху налик на зечје уши; и многе сличне мале и занемарене дивоте.
Примере вербалне уметности, наравно, не налазимо само у књигама. Један од најоригиналнијих и најзабавнијих приповедача кога сам упознао био је неки стари сицилијански зидар кога сам виђао у Њујорку пре више од четрдесет година. Он је говорио у сликама: „Изашао сам из колевке седе главе", знао је да каже, или „Сваке четири године мењамо председнику пелене". Писци и саговорници надарени да брзо убоду тему или нечији карактер знају да дугачак опис вероватно неће бити толико ефикасан као једна упечатљива слика. „Оно што ум види, када ухвати везу, видеће заувек", каже Роберто Каласо. „Његова жена личи на роду", зачуо сам неког у једном ресторану и моја машта је загризла мамац. Висока је, дугонога, носи кратке сукње, држи главу високо и има издужен танак нос, рекао сам себи. А то је био само почетак. Сутрадан сам је видео како стоји на зиданом димњаку, а мало касније насађену на споменик на малом гробљу.
Тај надгробни споменик ме је подсетио на нешто чега се луди песник Марк Стренд досетио пре много година, кад је остао без пребијене паре и смишљао како да заради. Једног дана ми је узбуђено испричао да је смислио нову врсту споменика за који се нада да ће заинтересовати гробља и каменоресце. На њему би се, поред уобичајеног имена, датума и епитафа, налазио прорез у који може да се убаци новчић, што би покренуло уграђени магнетофон за репродуковање покојникових омиљених песама, вицева, библијских пасуса, цитата и говора великих људи, и других ствари које је покојник сматрао вредним за потомство. Посетиоци гробља би убацивали онолико новчића колико је потребно за репродукцију снимка (пошто кредитне картице још нису биле у широкој употреби) а зараду би на равне части делили управа гробља и покојникова породица. Пошто су ово Сједињене Америчке Државе, дуж аутопута би могли да се поставе мали панои са рекламама узбудљивих програма који чекају посетиоце разних гробаља, са порукама попут: „Дајте својој жалости мало стила, послушајте песника" или „Цркните од смеха слушајући приче чувеног неурохирурга".
Једна предност овог проналаска, тврдио је он, јесте што би се тако ова злогласно суморна и пуста места преобразила привлачећи велику публику - не само покојникове рођаке и познанике, него и потпуне незнанце у потрази за забавом, бисерима мудрости и музичким одабиром стотина и стотина непознатих људи. И не само то, него бисмо сви ми, њихови потомци, последње године живота провели у халапљивом гутању књига и слушању музике, састављајући сопствене антологије.
Иако ће овај изум некоме на први поглед изгледати неозбиљно и безобразно, мени се чини да он решава један озбиљан проблем. Шта ће бити са свим оним што смо држали у глави и надали се да ће другима бити занимљиво кад нас више не буде? Од овога неће остати ни трага, наравно, уколико то не пренесемо на папир. Па чак ни то није гаранција. Библиотеке, и јавне и приватне, пуне су књига које више нико више чита. Свако ко оде на градску депонију може да види пожутеле рукописе и писма бачене као ђубре које нажалост, али неспорно, ни ауторовој породици није потребно. Замислите да се Стрендов сан остварио и да је ваша покојна баба сада сензација на неком великом градском гробљу, док дели рецепте за супу и питу буљуку очараних младих домаћица, док деда прича масне вицеве дечацима побеглим са часа. Имајући у виду њихову огромну локалну славу, и вас би пријатељи и комшије сматрали занимљивим, и сигурно би се питали како напредује ваша вечита селекција и какве ће надахнуте речи и безочна богогрђа слушати из вашег споменика.
ЦРВЕНА ПОМОРАНЏА
Тако је мрачно да је могуће
да је крај света на помолу.
Чини ми се да ће падати киша.
Птице у парку ћуте.
Ништа није онако како изгледа.
Ни ми.
У нашој улици расте огромно дрво,
сви бисмо могли да се скријемо у његовом лишћу.
Одећа нам не би била потребна.
Осећам се матором као бубашваба, рекла си.
У мислима, путник сам на броду пуном духова.
Сада више ни уздах не долази споља.
Ако нам је неко оставио на прагу дете,
заспало је.
Све се клати на ивици свега
са љубазним смешком.
То је зато што на овом свету постоје ствари
на које просто не можемо да утичемо, рекла си.
И тада сам чуо како се поморанџа боје крви
котрља са стола и уз туп ударац пада
на под распукнута.
СТАРИ СВЕТ
Верујем у душу; до сада
то ништа није променило.
Сећам се једног поподнева на Сицилији.
Руине неког храма.
Стубови пали у траву као наги љубавници.
Маслине и козји сир су били укусни
као и вино
којим сам наздравио долазећој ноћи,
стреловитим ластама,
сараценском ветру и месецу.
Смркло се. Било је нечег
много пре него што је било речи:
Вечерњи оброк пастира...
Нека светлост промиче између дрвећа...
Вечност прислушкује време.
Богиња иде да се купа у мору.
Не сме се пратити.
Ове стене, ови чемпреси,
можда су њени стари љубавници.
Ох, како ли је бити један од њих, шапнуло ми је вино.
КУПЉЕЊЕ ОБЛАКА
Чинило се да је то живот какав смо хтели.
Дивље јагоде са шлагом ујутро.
Сунчев сјај у свакој соби.
Нас двоје шетамо поред мора голи.
Неких вечери, ипак, затицали смо се
Несигурни у то што следи.
Као трагични глумци запаљеног театра,
С птицама што круже око наше главе,
Тамни борови чудесно мирни,
Сваки камен на који смо стали крварио је сутоном.
Поново смо на својој тераси пијуцкали вино.
Зашто увек тај наговештај несрећног краја?
Облаци са скоро људским обличјем
Купе се на хоризонту, али остало дивно
С ваздухом тако благим и неузбурканим морем.
Ноћ изненада над нама, ноћ беззвездана.
Ти палиш свећу, носиш је гола
У нашу собу и гасиш брзо.
Тамни борови и траве чудесно мирни.