Кад „Нетфликс“ поткаже дух времена: „Копенхаген каубој“ о решавању статуса Косова и Метохије

Гостујући у емисији РТС-а „Културни центар“, некадашњи уредник филмског програма Телевизије Београд Радослав Зеленовић се у једном тренутку нашалио рекавши како је приређивањем телевизијских филмских маратона заслужио епитет родоначелника бинџовања.

И заиста, у то давно аналогно доба, ако још нисте били набавили видео-рекордер, једина прилика да гледате неколико филмова у цугу били су поменути филмски маратони.

Тамо негде у другој половини осамдесетих, сарајевски филмски критичар Душко Димитровски је у оквиру делатности омладинског филмског клуба „Ријечи младих“ у великој дворани културно-спортског центра „Скендерија“ осмислио програм великог филмског маратона који је трајао пуна двадесет и четири сата, где су они најбољи филмови приказани у време док је олимпијски град увелико спавао.

Потоњи и све убрзанији развој информационих технологија довео је до данашње навике да у сваком тренутку можемо да посегнемо за садржајем који се налази на бројним дигиталним платформама у чијим је сајбер складиштима похрањено на хиљаде серија и филмова најразличитијих жанрова. Ново време је са собом донела и нове обичаје, а један од њих је већ поменуто бинџовање.

Гледајући све епизоде неке серије „у комаду“, ми је тиме претварамо у филм који по дужини трајања може да се мери са, рецимо, Бертолучијевим „Двадесетим веком“ или са већином филмова филипинског редитеља Лава Дијаза.

Руководећи се овом праксом, Ларс фон Трир је пет епизода наставка своје антологијске ТВ серије „Краљевство“ прошетао по међународним филмским фестивалима, па је и домаћа публика била у прилици да на новембарском Фестивалу ауторског филма у дворани Дома синдиката ужива у овој друштвеној сатири.

Ништа између крајности

Безгранична могућност избора онога што желимо да гледамо у обрнутој је пропорцији са димензијама екрана на коме ћемо одабрано гледати. То је пре неколико година нагнало Мартина Скорсезеа да замоли кориснике „Нетфликса“ да његов филм „Ирац“, у ком главне улоге тумаче Роберт де Ниро и Ал Паћино, не гледају на екранима мобилних телефона.

Дански редитељ Николас Виндинг Рефн актуелну ситуацију види нешто другачије:

„Све што сам снимио гледам на ајфону, јер то раде и моја деца. Једина два наратива која ме интересују јесу екранчић мобилног телефона и велико филмско платно. Ништа што је између те две крајности ме не занима.“

Свој последњи биоскопски филм „Неонски демон“ Рефн је режирао 2016. године. Три године касније је за платформу „Амазон прајм“ снимио тринаест епизода серије „Престар да умреш млад“.

У разговору за часопис „Холивуд репортер“, добитник Златне палме за режију филма „Возач“ (2011) рекао је да се током снимања своје прве ТВ серије осећао попут сликара који седи у свом атељеу и слика ли слика, напоменувши како је једини разлог што се зауставио на тринаест сати монтираног материјала то што у планираном буџету више није било новца.

Колико је серија „Престар да умреш млад“ типична за Рефнов ауторски израз, толико је нетипична за оно што „Амазон“ на својој дигиталној платформи нуди својим муштеријама. Отуда је ова прича о полицајцу из Лос Анђелеса остала без било какве маркетиншке подршке, али се још увек налази у „Амазоновом“ каталогу.

Рефн је снимање завршио 2019. године, а онда је избила пандемија и он се са породицом вратио у Данску: „Отишли смо на село, у кућу моје мајке. И ту сам дошао на идеју за серију.“

Две године касније, „Нетфликс“ је на самом почетку 2023. представио његову нову ТВ серију Николаса Виндинг Рефна „Копенхаген каубој“. Прича прати загонетну младу хероину Миу која се и уз помоћ натприродних моћи обрачунава са најгорим изданцима подземља данске престонице.

Подељен на шест епизода, овај нови Рефнов аудио-визуелни спектакл ни поштоваоцима ни оспораватељима његовог опуса није донео ништа ново. Међутим, један од токова ове дугим кадровима исприповедане приче, етничко порекло главне јунакиње и неколико споредних ликова, те најзад и Рефнов балкански кастинг бацају једно сасвим специфично светло на ову серију.

„Копенхаген каубој“ може да се гледа и као аутентична фикционализована анализа свега онога што се дешавало, што се дешава и што ће се дешавати на простору бивше Југославије, а нарочито на Косову и Метохији.

Одакле си Миу, девојано млада?

Половином прошле године, домаћи медији пренели су писање „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ о намери данског министарства унутрашњих послова да оне затворенике који чекају депортацију сместе у један затвор на Косову који би изнајмили од тамошњих власти.

Не знамо да ли је ова вест дошла и до Рефна, али „Копенхаген каубој“ је у основи стопостотни негатив овог казнено-поправног наратива који као да долази из неке далеке дистопијске будућности, или управо из једне од многих ТВ серија какве се данас снимају. Јер, док се данске власти очито труде да се на сваки начин курталишу оних који су решили да по сваку цену потраже своју срећу у Скандинавији, у Рефновој серији чија се радња дешава што у данским забитима што у Копенхагену, оних „правих“, етничких Данаца готово да и нема!

Када их и приказује, онда су то или крволочни повампирени свињарски трговци, или дилери дроге, или управо свиње у људском обличју – мушкарци који и не умеју да говоре, већ грокћу.

Сви остали протагонисти „Копенхаген каубоја“ долазе управо из оног слоја тамошњег друштва које данско правосуђе жели да смести у изнајмљени косовски затвор. То су гастарбајтери, ређе ситни а махом окорелији, на све спремни досељеници који никада нису ни били са праве стране закона. Међу њима наравски има и Кинеза, али ће пажњу наше публике најпре привући девојке са простора некадашње Југославије заробљене у борделу косовског Албанца, те адвокат Мирослав и један од његових клијената, „контроверзни бизнисмен“ Душан.

Међу њих доспева Миу, краткокоса бледа девојка крупних очију коју је макроова сестра купила и довела у своју кућу не би ли јој ова својим натприродним моћима помогла да најзад затрудни, а онда и да испегла боре на лицу.

Миу готово све време носи упасану тренерку, подсећајући нас на аутфит какав се често виђао у Србији деведесетих година. И говори нашки, баш као и њена нова власница, све заробљене девојке, те Мирослав и Душан.

Миу, међутим, ипак много више ћути него што прича, и много више посматра него што дела.

Ипак, у једном тренутку каже како су је, док је била мала, отели ванземаљци.

Све „наше“ играју наши – људи који су пореклом са простора бивше Југославије или су на брдовитом Балкану и рођени. Међу њима је доста натуршчика, али ту су и Славко Лабовић, те Златко Бурић, који је у улози адвоката Мирослава још бољи него у европским Оскаром овенчаној улози руског богаташа у филму „Троугао туге“ Рубена Естлунда, номинованог и за правог Оскара. 

Суперхеројка у упасаној тренерци

Али пре свих њих ту је Анђела Бундаловић у улози Миу.

Бундаловићева је позната данска балерина и кореографкиња, а пре „Копенхаген каубоја“ је већ играла у неколико ТВ серија. Рефн ју је за улогу Миу одабрао на аудицији.

У поменутом разговору за „Холивуд репортер“ Рефн је рекао како воли да ради са људима који нису имали неке претходне везе са глумом. А чим је видео Бундаловићеву, одмах је знао да је она та која ће глумити Миу.

Сценаристкиње су га током рада на развијању приче питале ко је Миу, а он им је одговарао да још не зна, али да ће им то она сама открити.

Ипак, према првобитној замисли, Миу је требало да буде део класичне приче о трговини људима. Међутим, на идеју о отмици Рефн је дошао на самом снимању. Рекао јој је да у следећем кадру који буду снимали каже да су је отели ванземаљци, она га је послушала и то је онда променило даљи развој приче.

Импровизација га је довела и до идеје да једну од улога које су се искристалисале током снимања повери старијој кћерки.

„Целога живота ме контролишу жене. Имам жену и две кћери за које је везана целокупна моја егзистенција. Испада како сам изашавши из моје мајке одмах ушао у моју жену. Тако да сам све време имао посла једино са женама. Зато сам и помислио како би за потребе „Копенхаген каубоја“ било забавно створити модерног женског суперхероја. А пошто много људи верује да сам нека врста реинкарнације Ханса Кристијана Андерсена, а постоје неке сличности између његовог и мога живота, хтео сам да у ову причу убацим и неке елементе бајке. Бајке су веома занимљиве. Веома их волим. Тако сам помислио: зашто не направити бајку у Данској, али на мој начин?“

Тако је шестоделна бајка у Данској постало чаробно огледало у коме се из нашег угла гледања добро виде последице југословенских ратове деведесетих и овај актуелни, ко зна који по реду преломни тренутак за решавање судбине Косова и Метохије.

Рефна, наравно, ни једног јединог трена током рада на снимању „Копенхаген каубоја“ нису интересовали ни распад Југославије, ни Срби и Албанци, као ни Косово и Метохија, а (над)реланост данске садашњице му је послужила као миље у ком ће се, и то најчешће пешице, кретати његови јунаци:

„Када радиш овакве ствари, преузимаш на себе једну врсту обавезе. Одузимаш људима време, а време је најдрагоценије јер никад не може да ти се врати. Ако већ од њих тражиш да ти посвете неко време, за узврат мораш да им пружиш нешто што није само пука забава, већ је и нешто друго.“

То друго је, погађате, уметност. Али кад „Копенхаген кубоја“ почетком 2023. гледате из Србије, онда ту има и онога чега нема ни у Рефновој најновијој ТВ серији, ни у речима којима је Андерсен описао своју пловидбу уз Дунав, када се, пролазећи кроз наше крајеве, у лето 1841. године са Оријента враћао у Данску!

Сретни новчићи у Козарачком колу

При повратку из Цариграда у Данску, Андерсен је 1841. пропутовао и нашим делом Дунава. Иако је према ономе што је не том делу пута видео показао нескривену симпатију, писац бајки је не тридесететак страница књиге „Базар једног песника“ описао Смедерево, Београда, Земун и Вуковар без неког претераног одушевљења.

Од архитектуре Петроварадинске тврђаве много више га је, на пример, интересовала прича о Карађорђу, а одлазак из Земуна је упатио као последњу прилику да се, гледајући у минарете београдских џамија, коначно опрости са Оријентом.

У поглављу у ком пише о пловидби Дунавом од Дренкове у Румунији до Земуна, Ханс Кристијан Андерсен помиње једну госпођу која се на лађу укрцала код Смедеревске Паланке. Своје ствари је носила у огромном окованом коферу:

„Упутила се далеко, до Вуковара, читава два дана пута. Ипак, купила је карту до Земуна, да прво види да неће експлодирати; била је прави економ, није хтела да плати пут одједном, прво је хтела да види да ли ће извући главу с половине пута.“

Не знамо да ли је Рефн читао ове Андерсенове редове, али је негде изјавио како наслов „Копенхаген каубој“ заправо не значи ама баш ништа. Продуцентима је требао наслов од две речи и он им је предложио оно што му је прво пало на памет.

Нису ли на сличан начин „крштени“ разни споразуми који су од краја бомбардовања СР Југославије до данас склапани у циљу решавања ситуације на Косову и Метохиији?! „Предлог велике петорке“, истина, има једну реч више, али зато мало њих зна садржај најновијег предлога ЕУ за мирољубиво решење односа Срба и Албанаца на Косову и Метохији.

Све се одвија у некој готово линчовски мистичној измаглици, али је суштина приче, баш као у „Копенхаген каубоју“ Николаса Виндинг Рефна, крајње једноставна. Знамо да смо у праву, али знамо и да су против нас силе чија моћ вишеструко наткриљује историјат и тренутни интензитет спора од ког нам зависи судбина. А те силе нису ништа друго него оно исконско, непатворено зло које сем задовољавања тренутних материјалних интереса напослетку делује на чисто метафизичким принципима. И уместо да још једном дела, оно нам прети стравичним урлањем које се шири опустелим пејзажом.

Миу по сваку цену жели да одбрани могућност обнављања праведнијег света а да би у томе успела, мора да савлада многе препреке. На том путу, наша (ван)земљакиња се суочава са бројним смртним опасностима, из којих, након много перипетија, увек излази као победник.

Да би спасила отету кинеску девојчицу, Миу мора да испуни разне и све теже услове. На крају мора да убије и Мирослављевог клијента Душана. Пре него што умре, Душан изјављује како је спреман да се промени, а она му каже како од тога нема ништа, јер он мора да умре да би кинеска девојчица живела.

Ту само нашим гледаоцима „Копенхаген каубоја“ постаје јасно да Душан није The Душан, али и да Миу ипак није Милош Обилић.

Али заплет Рефнове приче је и пре Душанове смрти, чини са баш као и наша косовскометохијска серија, већ дигнут на један много универзалнији ниво. Миу више није само наш, већ универзални суперхерој који се бори против сваког зла.

Испоставља се да је она „Сретни новчић“, илити управо неочекивана сила која се појављује изненада и решава ствар. И да није ни налик поскандинављеном феминистичком Клинту Иствуду. Јер, Рефну наједном пада на памет да Миу заправо није сама, па јој у помоћ, када јој је најтеже, шаље још шест девојака у оним истим упасаним тренеркама.

Али, ако су тих шест нових „Сретних новчића“ шест бивших југословенских република, шта је онда „наша“ Миу?!

Одговор на ово и на многа питања која Николас Виндинг Рефн у својој првој ТВ серији рађеној за „Нетфликс“ уопште није поставио највероватније ћемо наћи у другој сезони „Копенхаген каубоја“.

До тада, ову серију заиста вреди погледати не само због њених изразитих уметничких квалитета, већ свих наведених више или мање уочљивих паралела између Рефнових измаштаних светова и наше стварности.

„Данска је сада једна прилично сложена земља“, рекао је Рефн при крају већ поменутог интревјуа, опет не знајући како се ове речи и те како могу односити на нас. „Иако се са тиме не би сложили многи Скандинавци, ми смо постали земља у којој се равноправно говори више језика, као и било где другде у свету. Млађи људи и деца сада могу да разумеју много језика на много начина. Понекад не морају ни да их говоре, али знају како да уз њихову помоћ комуницирају. Врло је изазовно видети колико су се млади променили у односу на оно какав сам ја био у њиховим годинама.“

Ове речи могу да се прочитају као крај какве бајке, али исто тако и као почетак трагедије. Свака сличност са „читањем“ још необелодањеног Предлога велике петорке је неизбежна.