Бранко Миљковић, најсјајнија звезда српске поезије, угасла у Загребу: Спавај, љубав иде градом на штакама štampaj

Било је у нашој поезији утицајних, иновативних и, упркос „шоку модерности“, да цитирамо Роберта Хјуза, једнако тако од читалаца вољених, чак и од маса прихваћених песника и пре Бранка. Владислав Петковић Дис донео је својим импресионизмом заправо прву модерност у српску лирику и био, могуће и остао, најцитиранији високи лирик након Његоша и Лазе Костића. Црњански је донео авангардне поступке и помешао их с дубоком прошлошћу и традицијом у акутном првом радикалном модернизму објавивши „Лирику Итаке“, најзначајнију збирку српске поезије двадесетог века. У периоду после ослобођења, Васко Попа, Бранков савременик и нека врста путоказа, чак узора, променио је својом збирком „Кора“ из 1953. језик и израз у нашој поезији, доневши читаву једну нову синтаксу и рудиментарност.

Сви Бранкови претходници стекли су, пре или касније, место у књижевном канону, сви су живели с великим изазовима и борили се дуго за признање институција и критике, мада их је читатељство редом препознало, и то углавном брзо, а генерације песника регрутовале се из стихова те српске плејаде.

Сви су остали вољени, утицајни и цитирани, до данас. Али само је Бранко Миљковић био истинска и једина песничка звезда наше културе. И то за живота, у младости, већ након прве збирке. Само он је у нашој књижевности добио титулу „принца поезије“.

Са својим „неосимболизмом“, новим начином певања, модерним а дубоко укорењеним у нарочитом делу традиције српске књижевности и предања, али и светске, посебице француских тенденција и засада, Бранко је у доба изразитог социјалног реализма и инсистирању на „тенденцијама у књижевности“ донео нешто дотад невиђено. Он је мирио и у исто време показивао конфликт супротстављених полова у рано доба социјалистичке Југославије, поетичког versus идеолошког, жеље за слободом израза и у исто време патриотизма и вере у нови систем; покушавао је помирити удар новог песничког модернизма, што ће рећи индивидуалног гласа, с друштвеним ограничењима, дакле контекстом у којем његова поезија настаје.

Поезија је то била комплексна, учена, која се није лако откључавала, с много слојева референци како књижевних тако и личних, с много, кружним аргументом, симбола, поезија често свесно затворена како би се, у смислу апсолутног идеала али и контра вулгарне стварности соцреализма, сачувала од очигледног; поезија која својом честом „нејасношћу“ („нејасност је њена предност, а не недостатак“, говорио је Бранко сам), чува своју ерудитску племенитост, силан рад и инспирацију, штитећи саму себе од популизма, од пада у очитости и тривијалности.

Парадоксално: вероватно нико у нашој савременој поезији није оставио памтљивијих, управо епиграматских стихова као Бранко. Пре свих два: величанствено финале песме „Поезију ће сви писати“:

Ко не уме да слуша песму слушаће олују
али
хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој.

И најлепши и најмоћнији епитаф, у свој својој застрашујућој поруци: „Уби ме прејака реч“.

Имала је Бранкова поезија успеха и признања код бољег дела критике (уз нужна оспоравања, наравно), али из данашње перспективе и околности тешко је појмљиво колико је његова поезија била прихваћена код широке публике (што нас доводи и до логичног питања културног контекста: какво је то било нарочито време у којем је створена таква публика која је могла прихватити и комуницирати с тако комплексном поезијом, и у онако великом броју?).

Звезда

Али није било једино до тог јединственог поетског израза. Бранко је био звезда, што је значило да је први међу песницима гледан и посматран у свим аспектима, у некој врсти заокружености, стварне и замишљене. Уз поезију узимала се „у пакету“ и комплетна појавност његова: изглед, данас бисмо рекли „имиџ“. Бранко на фотографијама, одевен у оне дуге тамне капуте и са шеширом на глави у време радничких качкета, ученичких капа, шлемова и свих врста шапки, његова „дендијевска“ појава с белом краватом на црном пругастом оделу, тамне сунчане наочаре, зачешљана коса, у појави као код каквог филмског глумца. И Бранков говор, наступи, читање пред публиком као на каснијим рок концертима: његова неоспорна харизма и идеја песника као профета – као истинозборца.

Не заборавимо да поред тога што је Бранко деловао и стварао у доба такозваног тоталитарног режима, то је било прво право масмедијско време. Поред новина, филмова, филмских журнала, радија, друштво се невероватном брзином развија културно и медијски; Бранко пред крај живота делује већ у телевизијско доба, макар то били тек зачеци овог најмасовнијег медија.

Простије речено, ради илустрације, ако је Попа, уз Миодрага Павловића, био најрадикалнији модернист – он је, данашњим терминима, био релативно невидљив као физичка и медијска појава, као лик. А Бранко Миљковић је поред титанског талента, био и леп човек, фотогеничан, као нека савремена верзија уклетих песника из доба романтизма за којима су лудовали и млади песници и девојке; уосталом, страшном симболиком ономастике: као и његов најславнији, први претходник – Бранко Радичевић.

Кад се томе приброји нека дубља тама, готово морбидност коју је Миљковић читавог живота носио и с којом се тако величанствено борио у својој поезији, и тада још жива и преношена традиција боемске аутодеструктивности – алкохол, несрећне љубави, самоуништавајући живот што се одвијао по београдским кафанама као неизбежном топосу српске књижевности – то је била та запаљива комбинација која је баш од њега чинила звезду, док од неких других није, макар били присутнији и (друштвено) моћнији, а било их је поизбор, у распону од једног Давича до ноторног Зоговића, рецимо.

 Потмуло дејство биографије и трагична загребачка ноћ

Бранко је имао јединствену биографију и у смислу порекла, што га је додатно издвајало. Мешање становништва по етничком кључу, које ће у социјалистичкој Југославији постати једно од главних особина које су јој чиниле идентитет, тек је почињало у младој држави.

Бранко Миљковић је рођен тридесетих, у Краљевини Југославији, од оца Србина, Нишлије, и мајке Хрватице, Далматинке, што је у то доба била ретка комбинација, не само у етнонационалном и конфесионалном него и много простије, у географско-културном смислу, као плод епохе у којој се путовало много мање, па тиме мање и „мешало“.

На тој линији, кад се узме и стварна или романтизована песникова „уклетост“, а око њега се романтизовало понекад недозвољено лако, коју је попут француских poètes maudits Бранко носио у себи, она нажалост лако испливава као мотив кад се узме последњи део песниковог живота, географија у којој се тај део биографије одвио, и онда и сам страшни крај.

У распетости порекла, као нека врста мрачне метафоре која је испрва деловала као нешто радосно, појавила се у песниковој фатумској одређености фатална дијагонала Ниш-Загреб: Бранко је преко Београда, као главног града и првог културног центра, измучен и изнервиран сукобима с околином, с књижевном и политичком чаршијом, у јесен 1960. године стигао у Загреб, прихвативши место на Радио Загребу да ради као уредник литерарне редакције.

Свега неколико месеци касније, од највеће књижевне и песничке звезде, Бранко Миљковић руши се с тога сазвежђа у блато и у драматској, трагичној ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. завршава свој земаљски живот. Кажу, од своје руке.

Од тада, па деценијама касније, поготово откад је пао режим пре више од три деценије па је с многих тема пао и табу, захуктава се и такозвана верзија о неразјашњеним околностима те смрти. Као да смрт песника, и то таквог песника, може бити ишта осим неразјашњене околности.

Наравно, о „неразјашњеним околностима“, о томе да у граду где је нестао такав песник нема никаквог обележја о његовом боравку и таквом крају, о тој ћутњи варварског, управо антицивилизацијског заборава, не треба ништа ни рећи, само је презирно отћутати.

Али, враћајући се опет самом страшном чину краја песника, у тој причи за неосетљиве ретко је ко приметио како је песник певајући другом песнику, сасвим профетски написао најпотресније стихове о властитом фатуму.

Бранко је нађен обешен о прениско дрво у једном загребачком парку којим смо (о несрећна привилегијо!) генерацијски безброј пута пролазили на путу ка некад чувеном клубу, улицу више.

С том, много касније откривеном чињеницом о томе где се налази locus horribilis, стварно место нестанка песника, како је данас тешко, душевно и готово физички читати неупоредиву, разарајућу каденцу у Миљковићевој посвети „Горану“, кад се, окрећући главу с текста као од ужаса, покушавамо изнети са стиховима чији неиздрживо болни молећиви тон реже као нож. Тон је то с нотом иначе нечег тако стравично нашег, славјанског, у обраћању песника судбини да га – шта? можда поштеди? – док пева, in profundis, задњим гестом и небесним и земним стиховима, о целестијалној недодирљивој лакоћи неба и природе која сама жали, али не може да спречи непојмљив крај, и где се у стиховима без паралеле додирује тактилно и метафизички неухватљиво:

Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
И дрво је рекло немој Јутро моје бело
име ти своје остављам кад не могу да се вратим.

Све би након овога покварило даље. Ту би требало стати, хамлетовски: „остало је тишина“. Јер тешко да се такав сраз лепоте и апсолутне страве може приближити било коме ко није у стању да нутрином властитог бића осети версификацијску и садржајну величајност стихова, лепоту и трагедију поезије. И њеног творца.

Бранко Миљковић је говорио да је „поезија победа над песником“. Ретко да је неко на делу тако доказао овај суд као Бранко Миљковић. Нама у оставштину, на разумевање и на слабу, преслабу утеху због тога.

Неколико песама Бранка Миљковића

Песма за мој 27. рођендан

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу,
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу. 

Сањајући ја сам све празнике преспаво!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу. 

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући. 

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљен у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље.
Молићу се побожној води. 

Узалуд је будим

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између две битке
када небо није било више велики кавез за птице него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу

Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку.

Поезију ће сви писати 

Сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене болести
цвет између пепела и мириса
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига

али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другама

ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој

Горан

Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
И дрво је рекло немој Јутро моје бело
име ти своје остављам кад не могу да се вратим

Пчеле слећу на леш кога нема
Звона одлазе у простор црним степеништем
Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
сан мој иза брда где мртав себе иштем.

Овде доле свако своју таму има
Мој мрак је сенка птице. О неима
пута којим би до мене могли доћи

Ко пролеће које заборави да цвета
сад лежим мртав на северу света
Смрти љубоморна највећа моја ноћи!

Болани Дојчин

Је ли истинито оно што је стварно
Ил само влада? Победници беже.
Празан је празник биће је утварно
Док достојни шетње кроз врт мртви леже.
Сунце је болест и слабост је стрела
У сну одвојени водом док се мрзну.
У висини ватре хладно је без тела.
Ко поједе своје срце тај се дрзну
Да песник буде пределу без памћења,
Цвет недовршен кад пролеће већ прође.
Свет ће спознати онај ко га мења.
Слаби су позвани да постану вође.
Дозивај пепео без страха јер нема
Пепела већ само пламен који спава
У камену мутном што потајно спрема
Излазак сунца изнад мртвих глава.

Очајна песма 

Полет је насиље, недоучени дане;
Небо је дато под наполицу лажи.
Куда ћу? шта ћу? свуда ме ноћ тражи;
Пси ме рецитују и глуве пољане;
Цвет и птица ухваћени су у лажи!

Ми знамо окрутности преране слободе
И сан по мери ноћи кад нас такао,
Кривотворну зору којој пишу оде
И силазак у срце ко силазак у пакао
По љубавно ђубре уз сјај непогоде.

Душо, животињо коју прати сета,
Упознај нас с мразом који пише песме;
Шумо тешка римо накрај бела света,
Зар зло побеђено ни запевати не сме
Пред новим злом које почиње да цвета?!

Мисао која не уме да мисли
Завлада светом. И сада је касно
Било шта рећи што би било јасно
И човеку и птици под којом смо кисли
И мртвима који иструнуше часно. 

REQUIEM

I

Моја је крв мој пут до тебе

прелудијум
То је земља авај понекад често
понекад исувише, баштина ветрова
и оних што имају мање него ништа
велика урна са пепелом једне
и заједничке смрти која се понавља
али не прегорева са временом никад
земља на коју ћете пасти челом
ви и ја и моје чело мој обрачун
са мном тај нокат неба и пејзаж задње
светлости, то су предели пресликани
са очију мртваца чије речи
залуд смо хтели да никад не оду са земље
све смо заборавили осим своје
властите смрти коју живимо

молитва
Треба се молити смрти за свој живот
а тишина ће сачувати скамењене лобање
за кишу лица и неба за врата
од песка и црне ће руже процветати
дуж путева отворених за све ветрове
којим долазе нерођени по своју смрт  

II

Гледали смо како умиру стојећи
они које волимо сада видимо
мрак који не виде слепи склопите
очи да видите оне који су
дали вечној ноћи дан својих очију
они држе земљу на леђима и непокретне
никада их стићи нећемо о никада
никада се неће изједначити време
наше смрти и њихове вечито
бићемо раздвојени и мртви

poѕt ѕcrіptum
Црвене птице пиће нам с усана
видети их нећемо
вриштаће траве у облацима кржљавим
чути нећемо 

III

Крв откуцава кораке и смрт
и једне вечери после живота
крв престане да буде птица постане
змија у трави па свуноћ деца плачу
мртви су на левој страни узалуд
упаљене ватре чекају њихов повратак
њихова ноћ са нашим даном меша се
не заборавите да то деци кажете

успаванка
То више дан није нити ноћ сном треба
дочекати разбојнике птице су небо
на југ однеле спавај они неће
доћи њихови кораци су тешки
спавај љубав иде градом на штакама
спавај ал им глас не сањај 

IV

Ноћ је пуна мрачних анђела
уклета лађа
носи терет изгубљеног времена
и наше мртве пријатеље
у шуму без птица 

требало је прећи море
време и простор који су се помешали
сада су за једну смрт далеко од сваке обале 

светлост и сенка
играју на води
игру живота и смрти
далеко протиче река
вечита и узалудна
птице лете за ветром
и жене плачу на обали

човек пада на своју сенку
они су без сенке сишли у дубину
и без имена 

за историју:
од слепог лица бродолома у њиховим
последњим очима створена је историја 

поука за остале:
људи су мртви а не смртни сунце ће
проћи и кроз наше очи неизмењено 

V

Узидали вас у зид невидљиви
и сви сте били спремни да умрете
једни у другима и било је тако
здраво чудна реко спаса
тражили вас залуд у мрачноме сплету
онесвешћених чула на граници
вас и изненађења нису вас нашли
збогом граде где се прекида моје сећање
сада сте мртви и ваше је тело
неопипљиво сећање и топла
прегршт земље прегршт Србије и нас

рефрен:
Уста су била испуњена песком и сви су ћутали
збогом граде где се прекида моје сећање
здраво чудна реко спаса 

VI

Звездо црвена рано облака
марамицо крви у ноћи закључаној
црним кључевима где су мртваци
сахрањени једни другима под челом
смрти помножена са хиљаду гробова
јој на кордуну облаци су узели
цвет ватре из њихових руку које су
последњим покретом поделиле предео
на две тишине где плачу птице од пепела

poѕt ѕcrіptum
У земљи где се поштују сунцокрети
пали су лицем према истоку
чини ми се да сам и ја пао с њима
различит од онога што ћу рећи 

VII

Зеленгоро хоћу да изговорим твоје име
зеленгоро зачета у трбуху ветра
зелена горо неба и звездо моје крви
стране света су се отимале за њихову
смрт која је била почетак
а не крај путеви су их тражили
по целом свету нема их
профил њиховог одсуства чува
ноћ зеленгоре њихове су смрти
најдивнија сазвежђа на југу неба
земља мирише на мртве зеленгоро
чујем те ушима свога срца и њих
ту нико није умро ко је умро
звездо моје крви и њихове зеленгоре 

VIII

За оне који су искористили смело
могућност умирања за оне који
су прекорачили преко свога леша за њихову
смрт тако потребну против смрти
за оне који су сада једно
јер свет је подељен људском кожом
на два дела а два и два су
један кад падне последња ноћ
за оне који су се утопили
у водама вечитог сна као што умре
сунце удну далеких пејзажа
закопано за оне чије су речи
никле из земље ко лек и буна
нека погну главе далеки сунцокрети 

Југославија

Ево како је почела у дан своје нужности
Све што нема ватре у себи сагори
Што сагори постаје ноћ
Што не изгори рађа дан
Треба запалити све што може да гори
Треба срушити све срушиво, све што није вечно
Треба у свему и после свега пронаћи наду
Револуцијо, оно што остане је човек
Оно што прође је прошлост
Прошлост која не прође је будућност и будност
Свака ствар сваки човек је детаљ твоје наде
Ето тако је почела у дан своје нужности
Обала једноме Мору
Звезда на Полуострву
Рт Добре Воље
Оивичена бескрајем
Саветује плодовима љубав и разум
У фабрикама људи конзервирају сунце
Које се јавља на најразличитије начине
у плоду и камену подједнако
Први пут слатко други пут врело
Сада има све што је њено
На југу Море на северу облаке
На истоку трешње на западу маслињаке
И сазвежђа над Фрушком, звездане строфе најлепше
У камену и на води:
Грозд је успомена на њихов распоред
Има своју будућност и њену прошлост
Има свој пут и његову истину
Саветује плодовима љубав и разум
Обала једноме Мору
Звезда на Полуострву
Рт Добре Воље
Оивичена бескрајем
Туђа пресахлост би јој изворе отровала
Туђе пустиње клеветају њено сунце и земљу
А она без милости према ономе што је стварно
Али не и истинито, не престаје да се бори
Срце њених градова је бело сунце свих људи
Она учи градове да буду браћа Великоме Граду
Који венчава Шумадију и Загорје
Међусобно и са будућношћу
Истраживачи под земљом, у смрти, војници и рудари
Истраживачи у ваздуху, певачи и икари
Истраживачи под водом, песници несвеснога
Тражите, нађите, претражите сва блага,
Све могућности и сва имена свом Југу
Који саветује плодовима љубав и разум  

Море пре него усним

Свет нестаје полако. Загледани сви су
у лажљиво време на зиду: о хајдемо!
Границе у којима живимо нису
границе у којима умиремо.
Опора ноћи мртва тела,
мртво је срце ал остају дубине.
Ноћас би вода саму себе хтела
да испије до дна и да отпочине.

Путуј док још има света и сазнања:
бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.
Ослепи својим корачајући путем, ал знај:
лажно је сунце, истинита је његова путања.
Нек трговци временом плове са воском у ушима,
ти смело слушај како певају пустиње,
док клече беле звезде пред затвореним морем и има
у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
придев је чистог сунца пун похвале.
То што те видим је л моја ил твоја моћ?
Прозирна оградо коју сјај савлада,
пуста провидности које ме страх хвата,
твој цвет је једини звезда изнад града,
твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.
Ко ће наше срце и кости да сахрани
тамо где не допире памћење, покрет
где нас не умножава и не понављају дани!
Ишчупајте ми језик и ставите цвет:
почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!
Сутра ће сигурно и кукавице моћи
оно што данас могу само храбри и прави
који су у простору између нас и ноћи
нашли дивне разлоге другачије љубави.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
у мисао коју још не мисли нико,
у празно место, у пену када с празнином
помеша се море и огласи риком. 

Море за раднике

Док се у твојим стиховима досађују речи
безнадежне и на смрт осуђене,
ово је море поема која се не устручава.
Њене су метафоре пловне, опасне,
урнебесне и умиљате, сасвим фотогеничне.
Можда би ти украо њихову со и учинио их бљутавим
али пред морем ти си недостојан.
Море само себе опева, безобразно и слободно
римује се чиме год стигне,
иако невично сродности због своје надарености.
Његове су дубине мудрије
од свих твојих афоризама.

Море воли рибаре који га поткрадају пуни љубави
и морнаре који користе опасности што им пружа
док не залутају и после.
Море не воли оне који му се удварају
као својој властитој мудрости споро и опрезно.
Море, ако воли, воли раднике на одмору
који три ноћи не спавају док дођу до мора;
а кад дођу, кажу: „лепо наше море“,
пожуре да поцрне и да се врате кућама.

Цвет

Ево цвета довољно смелог да мирише
На празном месту и у успомени

Заједничка песма

Одвећ смо млади па нам пева знање
Одвећ заљубљени да бисмо живети знали
Одвећ маштовити за светлости дање
Једемо све што лети нисмо пали
Све смо богатији што имамо мање

Неправда има песничкога дара
Истина је лепа ал док не остари
Песме нам немају памети ал имају жара
Птица ко досетка над њима крстари
Погрешно узета реч једна чуда ствара
Нечитак свет

Певамо не бринући за смисао и ред
Болест нашу лече поређења смела
И тако побеђујемо горчину и јед
Док смешан цвет и неопрезна пчела
Претварају време у опори мед

Не требају нам мисли да живот ублаже
Ко пливач низ страву верни смо невери
Од правог пута лутање нам драже
Не меримо јер ноћ закида на мери
И јасност више нема шта да каже
Нечитак је свет

Ми певамо да се постиде роботи
Тупоглавци довршени за намеру свесну
Против свега смо што хоће да кроти
И мада више воли борбу него песму
Наше нас срце још не осрамоти