ОКО магазин
Тако је певао, тако је писао, тако је говорио Брана Петровић: О проклета да си Улицо Риге од Фере и друге песме
четвртак, 22. јун 2023, 11:09 -> 12:19
„Брана је читавих четрдесет година био за београдску културу и кафански живот оно што је за бразилски живот био играч фудбала Гаринча: народна радост“, записао је Синан Гуџевић о њему. „Брана је био разлог за пут у Београд многом и даровитом и јуродивом пјеснику, стихоклепцу или звјездознанцу из читаве Југославије. Било је доста таквих који су и једно сједење у кафани близу Бранина стола сматрали дипломом о положеном мајсторском испиту. О стварним и измишљеним дружењима с Браном могла би се саставити овећа антологија свједочења и приповиједања. Његова разговорљивост и јединствена луцидност учинили су га истинском митском личношћу“. Подсећајући на Гаринчу српске културе, доносимо неколико његових записа и песама.
НЕКОЛИКО ЗАПИСА БРАНЕ ПЕТРОВИЋА
(Из књиге Не убити птицу дрозда)
Пишући о збирци текстова Бране Петровића „Не убити птицу дрозда“, коју је приредио Мијо Раичевић а 2019. објавио „Службени гласник“, Синан Гуџевић је поред осталог рекао: „Брана је читавих четрдесет година био за београдску културу и кафански живот оно што је за бразилски живот био играч фудбала Гаринча: народна радост. Брана је био разлог за пут у Београд многом и даровитом и јуродивом пјеснику, стихоклепцу или звјездознанцу из читаве Југославије. Било је доста таквих који су и једно сједење у кафани близу Бранина стола сматрали дипломом о положеном мајсторском испиту. О стварним и измишљеним дружењима с Браном могла би се саставити овећа антологија свједочења и приповиједања. Његова разговорљивост и јединствена луцидност учинили су га истинском митском личношћу. (...)
Књига Не убити птицу дрозда могла би један бити још ваљан доказ да Брана Петровић није ни естрадан ни тако некакав писац. У њој се налазе текстови које је аутор објављивао по разним листовима. Њих је у књизи пет мање од двије стотине. То су, великом већином, они текстови који се у нашем језику зову колумне. Скоро све су објављене, осим седам које је Раичевић уврстио из рукописне оставштине пјесникове. Оне објављене написане су између 1967. и 2000. године. Све што је у овој књизи није друкчије него оно што је Брана Петровић причао кад је причао озбиљно и кад се гонетало да ли прича озбиљно: дубоко, посвећено и с нескривеном погођеношћу. Какав је био у животу и међу људима, такав је и у колумнама: хуморан и хумористичан, жалостан у весељу, а веселник у жалости. Деликатан, неразметљив, а отворен и непоткупљив. Његове расправе о умјетности и умјетницима често су такве да им није лако наћи паралеле. О политици и друштвеним појавама пише оригинално, не подилази, не правда се, ни себи Србину ни народу српском. Подлаштва се код Бране не може ни наћи ни видјети, као што се не види траг црног мрава на црном камену у црној ноћи.“
Доносимо неколико записа Бранислава Петровића из ове књиге.(Р.О.)
Из револверских шала
АНЂЕО У ВИНОГРАДУ
Учитељ Милија склопи књигу Калемљење воћа и изађе у авлију. Запљусну га прохладна октобарска ноћ, осветљена тек јатом ждралова које се оглашава са небеса, са невидљивих звезда, са путова изнад човекових. Деца, опет бецну учитеља Милију, где ли су ноћас деца? Јелена је отишла и без џемпера, а Драган...
У винограду изнад куће, испод ораха под којим је Јелена, као ђак о распусту, читала књиге, плакао је анђео. Сваке ноћи учитељ Милија чује његов плач и крсти се понављајући молитве којима је учио своје ђаке на часовима веронауке. То је човеков анђео, мисли учитељ, који плаче за човеком. То је плач човековог анђела. Учитељ Милија је често позивао анђела у кућу, нудећи хлеб, вино и со, али анђео је само плакао и плакао, и није се одазивао на позиве учитеља Милије.
Ветар са истока, од Краљева, који наговештава суовицу и болештине, доносио је мирис паљевине. Учитељ Милија није знао да већ данима спаљују град у долини и да мајстори који граде вешала немају времена ни да предахну. Јелена му је при поласку рекла (и неколико пута поновила) да нипошто не укључује радио, али га је он ипак повремено вадио испод јасала у штали и укључивао. Најчешће се чуо Лондон, понекад Москва, али о чему се говори било је тешко разабрати.
Умукни, баксузе! – подвикну учитељ Милија на керушу која већ ноћима завија и завија, тако болно као да своје претке, из далеких времена, из праискона, призива. Керуша је за трен застала, зацвилела, а онда се њен јаук наставио. Чинило се да јој је једини циљ да ишчезне у том jауку.
– Учитељу, еј, учо, јеси ли рад гостима? – као да с неба падоше пред учитељем Милијом створише се тројица људи.
– Ама, који сте ви? – упита учитељ Милија заклањајући лице од светлости батеријске лампе.
– Ја сам твој ђак, учо! Ђелковић! Памтиш ваљда своје ђаке, учо?
– Памтим, памтим, децо, али и године притисле, заборавља се. Уђите!
– Ђе су ти син и шћер, учо? Драган и Јелена? – упита Ђелковић кад уђоше у загрејану собу.
– А ево је! – не чекајући одговор обрати се Ђелковић оној двојици показујући фотографију на зиду.
– Дообра комунисткиња... – нечујно процеди људескара с леве стране Ђелковића.
– Школкиња! – рече Ђелковић. – Све су оне такве... курве!
– Ма шта ти то, Ђелковићу! – плану учитељ Милија. – Јелена је с тобом ишла у исти разред, зар није?
– Старија је, старија, учо, заборавио си. Не памтиш ти ситну боранију, учо. Памтиш само школце и комунисте.
– Ма какве комунисте, бог с вама, децо! – подрхтавајући рече учитељ. – Моја деца су ђаци, какви комунисти! Ако треба да се боре за слободу, нека се боре. И морају да се боре. И ми смо се борили!
– Много причаш! – подвикну онај трећи. – Види се да си учитељ. Нама није до приче. Хоћеш ли рећи где су Драган и Јелена или...
– Ма шта ви то! – учитељ Милија лупи руком по столу. – Шта или? Ђелковићу, магаре једно, ко су ти ови људи? Шта они хоће ноћас? Откуд ја знам где су ми деца? Који родитељ зна где су му деца?
– Знаш, учо, знаш – благим гласом рече онај мањи, с десне стране Ђелковића. – Знаш, само се правиш тоша. Развлачиш као на часу.
Глас му је био тих, скоро нежан. Имао је плаве очи, крупне, дечије.
– Оседео си од памети, учо – упаде Ђелковић – а овамо не знаш где су Драган и Јелена. А знаш ли где ти је радио?
– Немам ја никакав радио! – рече учитељ Милија.
– Е, бре, учо, стар си човек а лажеш! Па сам си бре, учо, говорио ко лаже тај и краде. Па зар си бре, учо, лагао кад си нас учио?
– И нећеш рећи где су ти син и шћерка? – опет ће онај мањи, с леве стране Ђелковића, нетремице пиљећи у фотографије на зиду. Кријеш, значи, комунисте?
– Ма шта је вама, децо? – сад много смиреније упита учитељ Милија. – Ђелковићу, па ти добро знаш моју децу... Какви комунисти, бог с вама?
– Комунисти не верују у бога – забрунда људескара. – Они верују у нечастивог.
– Поведи нас до винограда! – живахно, као дете кад пронађе изгубљену играчку, рече Ђелковић.
– Шта ћете у винограду по овој тмуши? – упита учитељ Милија.
– Да наберемо грожђа. Не браниш ваљда, учо? - благо упита онај мањи, као да помаже Ђелковићу.
– Виноград је обран – рече учитељ Милија. – Сад је у винограду само анђео.
– Анђео, велиш? – још блаже упита овај.
– Анђео, децо, анђео! Анђео који плаче за човеком. Човеков анђео, ђаци моји, децо моја. Пођите, показаћу вам анђела! – готово усхићено треперећи, рече учитељ Милија.
Видно храмајући, уз блатњаву стазу, водио их је према винограду, према анђелу.
– Анђеле! – рече учитељ Милија кад стигоше у виноград. – Ово је мој ђак Ђелковић, магаре непослушно, а ово су његова браћа.
– Овде ћемо – рече тихо Ђелковић кад стигоше под „Јеленин орах“.
– На мене је ред – рече онај са плавим очима, скоро дечијим.
– Ово је мој учитељ – рече Ђелковић.
Ужаснут, анђео је одлетео из винограда и нико га више никада на земљи није видео.
МАЛИ КРАГУЈЕВАЧКИ ЧИСТАЧИ ЦИПЕЛА ОКТОБРА 1941.
Март 1967.
Путoвao cam y Kрагујевац, ал боље да нисам путовао. Тај град ме увек нечим порази, увек онеспокоји, узнемири, увек у Крагујевцу сазнам нешто што ме уздрма, поруши, разневери, поломи, баци ми пепео у очи. Тај Крагујевац, као какав злодух, не да ми да заборавим сопствену, људску, европску историју, зло које смо сејали, и наш фантомски, људски лик у данима страдалаштва поново искрсава у мојим сновима, не искежен, већ садистички, злочиначки миран и спокојан. Хтели–не хтели, дозвољавало то срце или не, ми се морамо идентификовати са својим братством, људским, наши су сви порази човекови, све победе, падови и узлети, ми смо и најмонструознији злочинци и најнежнији љубавници, у исти мах. У овом тренутку ја подједнако страдам и као амерички и као вијетнамски војник, и као мајка чијег сина регрутује Џонсон и као мајка која светлостима своје утробе брани нешто што се (из недовољно растумачених разлога) зове отаџбина. Све што учини човек на овој земљи, наш друг и наш брат, припада свима нама. И зло и добро.
Па ипак, ова прича из Крагујевца, да ли је и то део наше људске историје, или су нам то зле, нечастиве, нељудске силе подметнуле, да би нас искомпромитовале пред лицем Времена и Простора, пред лицем нашег Свевишњег, који је у нама, у нашој трагичној забачености, у непостојећим галаксијама, у нашим чулима, сновиђењима и нашој храбрости?
Масовна стрељања у Крагујевцу обављана су по тачно, германски педантно утврђеном плану. Преживелима, старцима и деци, претила је глад. На улицама Крагујевца појавили су се мали продавци семенки, кикирикија, чак и цвећа, а највише је било малишана са сандучићима и четкама – мали обнављачи живота, фронтално, против глади, фантомске, подмукле, која се увек мота око ратова, погибија, у друштву са болештинама, тифусом, шугом, падавицама.
И једног јутра (октобарског, златног, гружанског), негде према Шумарицама, њих око двадесет чупавих и мусавих чистача ципела, добију добре муштерије – око двадесет немачких официра. Огромни, плави људи у блиставим униформама, са златним еполетама, самоуверени, елегантни. (Сада можемо претпоставити да је сваки од њих имао у џепу по прамен нечије топле, плаве косе, неке мале Ингеборг, неке плаве Инге – неке још лепше него дивна Инге у Тонију Крегеру, да је сваки од њих имао у џепу, и у срцу, понеко нежно, заљубљеничко писмо, из Баварске, Пруске, Шлезије.) И сви су они хтели да буду лепи тога јутра (вероватно је била у плану нова етапа), и ставили су своје официрске чизме пред лица малих чистача ципела. И малишани су навалили, гланцали, гланцали, гланцали. Да су знали немачки, рекли би НЕМАШ БРИГЕ ГОСПОДИНЕ ИМА ДА СЕ СИЈА КО ТИЦИНО ОКО. А пошто нису знали немачки, они су само мотали рукама – и заиста, чизме су засјајиле као тицино око. Тада су ови дивни клинци подигли очи према високим, снажним, моћним официрима очекујући награду „за крџу“, ,,за пању“, за било шта. Тада су немачки официри, једновремено, и као по команди, повадили револвере и поубијали их, ту, за сандучићима.
Ето, то сам сазнао, ових дана, у Крагујевцу. Не умем, а и не желим да коментаришем.
Једноставно, то сам овог марта 1967. сазнао у Крагујевцу. Сад само могу да се питам – можемо ли се (смемо ли) идентификовати и с њима, тим официрима? Ох, прејасно осећам да ће ми можда и живот минути, а на ово питање нећу умети да одговорим. Сувише су замршени путеви господњи, а још су, веровати ми, замршенији путеви човекови.
Увек су подједнако страдали и жртве и злочинци – и злочинцима и жртвама неко је сурово подвалио, неко је одиграо своју паклену игру.
ПЧЕЛЕ
Лепим земаљским чудом које се зове пчела бавили су се многи паметни људи, од Аристотела, Вергилија, Катона, Варона, Плинија, Аристомаха, Метерлинка итд. итд. да их све с обзиром на хроничну несташицу папира не набрајам. Читалац ће лако разумети зашто нисам одолео а да се овој врсној научничкој момчадији, у проучавању тог генијалног инсекта, не придружим.
Није најбоља прилика да износим научна открића до којих сам у проучавању пчела дошао; биће довољно да из дневника својих варљивих и непоузданих успомена истргнем једну страницу.
У старој (трулој) Југославији, из политичких разлога, мој отац није наставио са школовањем него се посветио земљорадњи, дрводелству и пчеларству. Имали смо на стотине кошница, ђерзонки на више спратова, трмки, вршкара. Где год је нашао погодно место отац је усељавао пчеле. Расушено буре за ракију, уз незнатне дрводељске операције, отац је претварао у кошницу. Зашто да дупља на крушки караманки зврји празна, говорио је, кад је то природна кошница. У свом невиђеном ентузијазму покушао је и у димњаку да држи пчеле, али је тај покушај пропао. Ја из тих славних времена не памтим ништа друго до непрекидно зујање пчела.
Уместо да ми држи часове из латинског и више математике, отац ме подучавао из пчеларства. Већ у својој трећој години знао сам тај свети занат. Знао сам више тада него сад, јер тада сам памтио, а сад заборављам.
Касног лета 1944, на путу са севера према југу, у нашу авлију бану једна немачка дивизија: коњи, мазге, муле, топови, лаки тенкови, сјај и свита, војска, официри, генерали, панталоне, чизме. Допаде им се некако положај наше куће, мирис меда, цвећа, извори минералне воде – видим ја решили да остану. Кувар намешта велики казан, онај генерал се брије, сапун, хигијена, видим ја оће да остану у Србији за сва времена. Онако узгред прикупише двадесетак зачуђених сељака, ту се некако утрпа и мој отац, одведоше их до потока иза цркве и стрељаше. У реду. Е, сад долази оно главно. Онај њихов генерал, избријан, у сјајним чизмама, тражи да му извадимо меда у саћу, то, вели, много гут и он оће то да гута са ладном изворском водом. Бака Иконија каже да она не уме да извади мед, да је то само отац умео, а њега сте, вели, убили. Генерал пита мене умем ли ја. Ја наравно умем, али наравно правим се тоша и кажем да ни ја не умем.
Солдатија се раскомотила, брчкање, сунчање, коњи и мазге пасу по цвећу и ружичњацима.
Добро, каже генерал, ја извадити меда и буде много гут. Покаже му бака Иконија једну кошницу коју смо звали љутица. Њој ни отац није радо прилазио. Било је то јако друштво, укрштено изгледа са неким шумским пчелама туђицама, вредно али злочесто.
Генерал, леп и самоуверен, прилази, скида капак са кошнице и вади рам са пчелама и медом. Ни вештије перо не би описало шта се све тада догађало. Као по некој несхватљивој команди, цео пчелињи народ рукнуо је из кошнице. Генерал је улетео у права клешта, у најстрашнију заседу. Једноставно је оборен на земљу. Пчеле из осталих стотињак кошница, узнемирене догађајем, сунуле су по разгаћеној солдатији, настаде писка и вриска, коњи, мазге и муле уз страшну њиску стуштише се преко Западне Србије, према ваљевским планинама, Косову и Метохији, неко поче и да пуца из пиштоља, што још више распомами пчелице вреднице. Остадоше живи само они који би се прославили у маратону.
Генерал, кувар, шест официра и два пушкомитраљесца, бог да им душу прости, подлегоше. Изјутра, кад се колико-толико све смирило, бака Иконија и ја предасмо их мајчици земљи.
Што се тиче наше куће ми смо се добро овајдили. Остао нам је велики казан деведесет седам ћебади, 114 куповних кошуља, триста пешкира, седам сандука миришљавог умивајућег сапуна, три џака соли, и џакова шећера, четири товара двопека, прибор за бријање оног генерала (ја га и дан-дањи употребљавам), пиринча у великој количини, алеве паприке, бибера, много којечега што нисмо знали шта је, као нпр. шест пари чизама за које смо мислили да су футроле за будак, два сандука неког пића ни налик на нашу ракију (ипак је то уз помоћ комшија, родбине и пријатеља попијено), остало нам је такође целокупно наоружање, митраљези, топови, тенкови, лаке хаубице и бацачи пламена, што ја и сада показујем као своје ратне трофеје.
Када је о том догађају обавештен Адолф Хитлер кажу да се од муке упишао у панталоне. У ту своју дивизију полагао је највеће наде у погледу тоталног уништења Србије.
У књизи познатог историчара Медова овај догађај забележен је на страни 678, у фусноти је описано и како је реаговао баћушка Стаљин кад су га војни извештачи о томе обавестили.
Ипак је то нека балканска зајебанција, рекао је уз благ смешак.
ЈУТРО
Свако буђење доживљавам као да сам се „с оне стране“ вратио. То ми од старих философа. Шта сам „с ове стране“ затекао? У новинама, уз јутарњу кафу, ништа ново: жетва пшенице, уместо да звони од жетелачких песама, брани се оружјем. И Бог то с плавих летњих небеса гледа. Бог који даје сунце, кишу, зрно и наум зрна да постане хлеб. Понекад доиста помислим да је Бог свог сина, овде доле, заборавио. Није ми први пут да то помислим, али све ово што нам се сада догађа тој богохулној сумњи ојачава крилца. Пшеница је родила и Србима и Хрватима, ето, Бог им је дао, а ко им је разум одузео па не умеју, бар док жетва траје, да славећи Бога притегну ђавола (у себи )? Стари наши учитељи то су умели: док трају олимпијске игре оружје је одлагано, да се одмори, да га слуге очисте. Јаох ономе који би на бацача диска стрелу хитнуо!
У Првом светском рату Срби и Бугари љуто су се клали (комшије – можда и због тога), пргави, загуљени и јуначни (јунаштво је цар зла свакојега), али су прекидали битку да би заједнички, уз вино и печеницу прославили свој православни Божић. То спонтано прекидање непријатељства да се прослави Божић једна је од најузбудљивијих епизода великог рата. То је записано у књигама и трајаће дуго.
Србима и Хрватима Божић није заједнички (а и далеко је до Божића) али је Бог од чије су руке саздани и Срби и Хрвати (и сви остали) ваљда ипак један, онај једини. И у прошлом рату се догодило: момци у црним униформама насрнули су на пшеницу и поклали младе жетелице, српске девојке. И то има у књигама и трајаће дуго – камо среће да нема и да је заборављено.
И то је Бог гледао.
Мала је моја памет да докучим разлоге твоје равнодушности.
Соко Бања, лето 1991.
Моја браћа певају и плачу
САРАЈЛИЋ
Пре неко вече, у касне сате, на ко зна ком те ве каналу, изненада, у моју усамљеност бану мој стари и старински друг, песник Изет Сарајлић.
Само што сам заустио да питам КАКО СИ и ВОЗЕ ЛИ ТЕ ЈОШ ТАКСИСТИ и сл., велике, разбарушене и седе главе нестаде. Нека мала кочоперна те ве станица бори се против информативне блокаде, кидише на зид, пчела у олуји. Дотукоше је сметње на везама, ни птица да пролети.
Бар знам да си жив.
Није то нека привилегија бити жив, али вајдица.
И кад ово чудо од страшног кијамета пàтине, неко ће, неко драг, имати части да каже: Мала велика моја ноћас ћемо за њих волети!
На Палама, у штабу и око штаба, распитивао сам се о Сарајлићу. „Добро му је, међу својима је", сервира духовитост познати стихоклепац,
по(j)ета при штабу.
Ошамарио бих га, али је наоружан.
Караџић, међутим, каже: Имамо обавештења... Коме је данас добро?
Дубоко доле, у неосветљеном делу Сарајева, у зими без грејања, живи и чуди се шта нас је снашло, велики песник Изет Сарајлић.
ПЕСНИКУ СТЕВАНУ ТОНТИЋУ
Данима, и ноћима, покушавам да те добијем на телефон (071/463-485, Сарајево, наравно), Тебе и Снешку; зује телефонске жице, цвиле, урличу, нахватао се тешки балкански лед, гласа ниоткуд.
Дрину воду, са најкрупнијим младицама на свету, политикантске хуље претварају у зид, нови, као сећање на славно порушени берлински.
Твоју антологију српске поезије нисам добио – ни књиге више не путују. Стало је, све је стало.
Она ноћ, давна, у вашем дому, у висинама неког солитера, она вина из оних тамних бокала, онај шах и она поезија, идеалистичка дивљач, све као по упутствима Рембоа.
Ко да заборавн! – земљотрес заљуља Медитеран, солитер се савије као врбов прут (с поређењима не стојим најбоље, и не трудим се, у завадн сам са стилским фигурама), а ми ништа, у заносу – страшан гамбит римован са смрћy.
Изгубио сам од Сидрана, али сам више попио од Рајка Петровог Нога. Били су ту још, ако сећање не шкрипи, и Марко Вешовић, и Тома Обрадовић, и Радован Караџић, и жустри Тодор Дутина, диван свет и свита.
То је био тај земљотрес, оне године, оног дана.
Био и довиђења у Јапану.
Али шта ћемо, мој Стеване, сило небеска, с овом новом катаклизмом која нас је задесила?
Бројање и пребројавање као да смо сви колико нас има овце за продају на некој европској сточној пијаци, националистички торови и верско лудило, крвава свадба у Сарајеву (како би рекао наш Драгомир Брајковић) – кад је то све почело и види ли се томе краја?
У Сарајево сам долазио сваки час – попијем каву на Баш чаршији, украдем мало благости, и назад. То јесте истина скупо, али бар ја за
цену никада нисам питао. Босну у њеној свеукупности (ово заиста није упутство за писање писмених задатака) имао сам као своју земљу. Знаш оно – да није Босне ваљало би је измислити.
Ко је крив? – ево питања, наоко једноставног, али да га тражи Интерпол компликованије не би нашао.
Муслимани? Хрвати? Срби?
Да, да, да.
Ти знаш ону чувену песму Миклоша Раднотија и Данила Киша...
Мађарска, румунска и српска туга једна је иста туга. Муслиманска, хрватска и српска туга једна је иста туга.
Срећа им је различита, а ђавола деконцентрише родна година.
Да ли ћете добити ово писмо?
Вита јела зелен бор...
МИРИ ФУРЛАН НЕЖНО ПИСМО
Ваше писмо свима, објављено у загребачком листу Данас и у београдској Политици, прочитао сам као да је дато мени, на руке. Зато Вам, наравно, и одговарам, иначе би ме деликатност поколебала – никад се нисам осећао позваним да одговарам у име већине или не дај боже испред народа као оне сакалуде у Парламенту (што после тајног домунђавања о крвавом рату у Југославији (?) живахно пређу на јавну дебату, испред већ полугладног народа, о повећању сопствених плаћа, дабогда им никад доста не било!) или још као они гласовити патриотически „појети“ што у својим стихованкама последњих година (нарочито од Газдине смрти и почетка драме на Кocoвy) толико исхвалише овај збуњени народ као да је народ каква окаснела удавача, а младожења толико инфантилан да се не одлучује оженити без наговора проводаџија-нацидркаџија (да склепам и ја, по подобију Симе Сарајлије, једну кованицу-клепалицу-заметницу)... са искреним снебивањем и у своје име говорим, баш као што сте и ви, магична, отворили своје топло, устрептало срце као да се обраћате најрођенијем и најдражем.
Пишу вам (поверавате) из вашег Загреба.
Запретили су тешким казнама. Подмазују справе за мучење, приносе дрва за ломачу. Замишљају вас на точку за мучење. Маштовити, граде вешала. Свашта би они вама, о сигуран сам.
И све због тога што сте као уметница наступали на београдским сценама, што сте улепшали Београд, што сте играли на Битефу, што сте...
О како сте ви, Миро Фурлан, срећни – још умете да се чудите.
А моје искуство од неколико хиљада година каже мени: Све је чудо, али чуђењу нема места. У страшном лудилу које је надвладало – чему се зачудити?
Зар има злочина који се већ није догодио? Одсецање прстију и ушију, чупање језика, извлачење младих тестиса, вађење очију, чупање живог срца – зар је то ново у нашем страхотном поднебесју?
Зар година 1941. није у живом сећању?
Зар ова, 1991, није јубиларна, обнова старе славе?
Ивана Горана Ковачића су заклали.
Драгишу Васића су маљем, највероватније, у Јасеновцу.
Колико је драмских уметника поубијала удбашија (осиона, крцуновска) у ослобођеном Београду. Зашто, питате ви с очуваним жаром чуђења. Зашто? Зато јер су да би преживели радили свој посао, свој свети посао уметника. Успели су да се склоне од окупаторског метка, али метак својих (ослободилаца) много је прецизнији. Љубинка Бобић, величанствена (јесте ли је познавали?) била је на списку, причала ми је о чуду свог спасења.
Биће боље.
Али сада, ако још на овој нашој „усамљеној и плавичастој" планети постоји неко људождерско племе, и тамо вам је сигурније него у вашем Загребу, дивном Загребу у коме сте објавили своју уметност.
То сам рекао и Горану Бабићу, пјеснику. Испало је да га победим у шаху кад сам му то рекао.
За мене је овај чудовишни и сасвим непојамни рат страшан због свега, али и због чињенице да ни ја више не могу и не смем у Загреб.
Волео сам тај град. Никад нисам поверовао да су у том Загребу убили мог пријатеља песника Бранка Миљковића. Не верујем ни сада.
Волео сам кад пада снег а ми се запијемо у Казалишној кавани. Па наиђе Јосип Север, као какав прерано смалаксали принц.
С неким момком Соње Манојловић сам се потукао само да бих омирисао загребачку апсану. Ништа боља него у Београду.
Једна моја госпожа имала је великог пса – водио сам га на утакмицу Динамо-Звезда. Па зар ни тих утакмица никада више неће бити? О боже, зашто си нас заборавио?
Могао бих вам, магична, сатима и данима причати о мом Загребу. Узимају ми га – па нека.
Њима глупост и мржња, а мени? Моју љубав, ипак, ишчупати не могу.
Ви питате: ,,Не значи ли свако појединачно интимно пристајање на рат заправо и суучествовање у том злочину; прихваћање макар и најмањег дијела кривице за тај рат, одговорност за њ?“
Шта да вам кажем?
Крхко је знање. (Добри Добриша Цесарић.)
Сламчица која мисли одвећ је танушна и вихор племенског лудила очас је покупи.
Љубав је пролазна, а страх је вечан. Знате ли ко је то тако језгровито формулисао? Нећете се изненадити – Јосиф Висарионович, вожд рабочих и крестјан, у филозофској инспирацији.
Дакле, страх.
Морате поверовати вашим колегама и пријатељима у Загребу, драмским уметницима, песницима, сликарима, продавцима цвећа, књижарима и пекарима и свима са малим упаљеним лампицама памети – да су они уз вас, да они нису ти који приносе грање за вашу ломачу.
Они вас воле, али у поганим временима, ето, бива, страх је јачи од љубави.
Ваше разумевање за њих, за оне који устрашени ћуте, па чак и за оне несрећнике који вам прете одмаздом (о боже!) – ето то је то мало „зрно части“ (о коме пева песник Александар Секулић) које светли у ноћи и које враћа наду у могућност спасења.
Ваше писмо ће заувек у антологију достојанства, баш као и оно које сам добио (ја увек мислим да мени пишу) од Емира Кустурице, недавно.
Зар је то, тај след – случајан?
Ако вас ово писмо за тренутак увери да нисмо сви заувек изгубљени у мржњи и ништавилу, и ако осетите да као уметник нисте „сами у свемиру“, и ако поверујете да ће вас (да ће нас) опет с добродошлицом дочекивати у Загребу, и свуда, да вас ово писмо огреје као мене ваше.
Срце
О срцету највише знам.
Кад год пожелим могу да осетим његово куцање, у грудима, на левој страни.
Срце је увек лево.
Имао сам га у детињству.
Срце је пумпа.
Али и Мозак лично има да захвали тој пумпи за све своје несташлуке.
Тој пумпи која ради ради. Славна радилица бескраја!
Откако сам се родио срце ми никада није стало. То је задивљујући податак из моје биографије. Важнији од године рођења, објављених књига, прочитаних љубави и љубавница, градова у којима сам гладовао, битака у којима сам јуначки погинуо.
Кад кажемо особи коју волимо ТИ СИ МОЈЕ СРЦЕ, нисмо је могли ни са чим топлијим упоредити. Јер рећи некоме ТИ СИ МОЈЕ СУНЦЕ је заиста претеривање. Још није утврђено да ли је Сунце мозак или Срце света. Или и једно и друго.
Мени је све јасно у вези са Срцем сем једног малог маленог оволицког питања: ШТА ЈЕ ТО ШТО ЊЕГА ГОНИ НА ПРАЋАКАЊЕ БЕЗ ОДМОРА КАКВА ТО СИЛА КОМАНДУЈЕ ЊЕГОВИМ РИТМИЧКИМ ПОКРЕТИМА ТИКА-ТАКА ТИКА-ТАКА НИЈЕ ЛИ ТО НЕКА ЊЕГОВА ВЛАСТИТА СВЕСТ НЕКИ ЊЕГОВ ВЛАСТИТИ ЦИЉ КОЈИ ЈЕ ЗАВЕШТАН НЕГДЕ ДУБОКО ДУБОКО МНОГО ДУБЉЕ ОД ЧОВЕКА?
Истраживати у том правцу.
Ово је била истргнута страница из белешке од пре десетак година, кад сам, једне неразумне јесени, покушао да одгонетнем оно што није успело учењацима кроз векове. То је био период који се у мом скромном револуционарном и реформаторском животу мирне душе може назвати СРЦЕ. Испитивао сам Мозак, Јетру, Бубреге, Очи, Уши, Руке. Па ипак, било је то раздобље СРЦА.
(из књиге Не убити птицу дрозда, приредио Миодраг Раичевић, Службени гласник 2019)
НЕКОЛИКО ПЕСАМА БРАНЕ ПЕТРОВИЋА:
Предосећање будућности
Њихове су ноћи сурове и долге
јао
где су сада бурлаци са Волге?
У Сербији себри
свуда
иста туга
историјо страшна
болна и предуга
Пролеће је опет!
Киша пољубаца!
Љубећи ме љубиш будућег
мртваца.
О реци ми реци
Да ли си у стању
Да замислиш моју
Главу ко лобању?
У пустоме пољу
Празно
И дубоко
И мрава што живи где је
Било око
И пољскога миша
Што потајно
Жели
Да истера мрава
Па да се усели
И пчелу!
Што слети
Када ветар дува
На цвет што је нико
Из бившега ува!
Будућности страшна
Судбо невесела
Кад бих бар могао
Да будем та пчела...
Кад гори човек
Цео свет се
Греје -
Кад изгори
Човек
Тад
Пепео све је.
Добровољни прилог за националну историју
Припустили на жену су пчелу
Заражену пољупцем демона,
И сад трчи, вриштећи, по селу,
И насрће на старца Егона.
Старац Егон, вичан умирању,
Живо пиле чупа у дворишту –
Баца пиле и насрће на њу –
Сад су најзад на свом Губилишту!
Исто тако кад је себар Лука
За Душана реко да је псето –
Седам нових измислише мука
И мучише Луку цело лето.
Пребише му и ноге и руке –
Душан лично пи његове крви –
Сада Душан лежи поред Луке –
Давно су их измирили црви.
А Јелена, Душанова жена,
Витка, ко млад витез стегоноша,
Криком себра тајно обљубљена,
Роди цару нејаког Уроша.
Нејак Урош, као сви нејаки,
Злочин узе себи за заставу,
Ал стигоше коњаници лаки,
Жедни славе, по његову главу.
Слуга неки по имену Лазар
Скупи војску, влахе и ратаре,
Народ неук, несрећан и храбар,
Добра гозба беше за Татаре.
Гостише се неколико дана,
Ко гаврани кад стигну стрвину,
Неки Милош уби им султана –
Добро дошло султановом сину.
Он обнови таму и поноре
Које Душан у закон унесе,
И забрани свитања и зоре,
И начини сунце да обесе.
Неки Вишњић, после много лета,
У невиду своме сунце нађе,
И рече му: БУДИ ВОДИЧ СВЕТА!
И гле: Сунце не уме да зађе.
И гле сунце не уме да зађе
Усред ноћи смртоносно жеже –
Јадни Егон не може да нађе
Док му жена хлаче не одвеже.
А те хлаче страшно запетљане –
Жена кида зубима канаве –
Кад у њима! – две прастаре ране –
Дивни знаци старе српске славе.
Чистилиште
О проклета да си улицо риге од фере
и проклет да је час љубави нагле
после ког те милицајци као звере
угинуло
односе из градског блата
кроз ужасне
светске магле
Милицајци умној патњи нестасали
све брђани кршни орни да претуку
нас који смо низ улице попадали
и све који
сустанули
ко пса
срце своје вуку
Па ме баце у подруме као врећу репе хмеља
шкљоцне брава као иза џепароша лудог брата
па у души зледуха се јавне жеља
никад да се не отворе
тешка
врата
Глава пуна димничара поленовог праха славе
на песницу увежбану паде клону
са усана по бетону попадаше љубичице плаве
сви трепети
у том трену
утихнуше
све
потону
Пред судију изводе те дан кад сване
пред судију избријаног ухрањеног окупаног друга
буди човек на свлачи се на показуј ране
у том недостојном часу
буди башта у мостару
буди
светлост
југа
Буди вишња кад процвета буди шума после кише
и пужеви рогове кад пусте нежне
буди крчаг врућег млека па да дечја замирише
соба
буди птица што долеће
из далеkе земље
снежне
све буди пре
гроба
Не љути се на судију и пресуду смешну
ти си ватра на пољани коју деца ложе
па забога љубио си једну лепу жену неутешну
и сад
можеш
ако треба
и без своје
коже
Не љути се на судију и пресуду смешну
имао си лаких крила пуне штале
па забога љубио си једну стварно лепу жену грешну
и сад мораш
низ потоке
низ орлове
низ
кристале.
Прилог за европску историју
Оријентисали смо се према звездама
водиле нас трубе и кључеви тамница
ослушкивали савете оних испод земље
нисмо се заустављали
Прво смо открили кожу једне жене
фину, неговану, од младих змија изаткану
затим смо пронашли крила анђела
која је неки војник изгубио
Наишли смо на село напуштено
препознавали ствари из детињства
дочекао нас је само један старац
који није успео да умакне
Хтели смо се снабдети пијаћом водом
али су бунари били загађени
до врха пуни људи угинулих
и њихових верних животиња
Па смо наишли на цркву разваљену
ту смо се помокрили
па смо продужили све до прве школе
коју смо запалили да се огрејемо
Пробудио нас је школски послужитељ
криком неописивим
изгазили смо га чизмама
и бацили у пепео
Наишао је учитељ са ђацима
запрепашћење их је одало
учитеља смо као и послужитеља
ђаке смо силовали
Угледали смо зелену ливаду
ту смо застали да предахнемо
клали смо се мало међу собом
ћаскали, пребирали по сећању
Онда смо кренули даље
за звездом која нас је водила
имали смо задатак да нас по злу запамте
народи које посетимо
Наишли смо на човека без обе руке
и без ноге на раскршћу
захтевали смо да прописно салутира
кад није могао – стрељали смо га
Пролазили смо кроз велике градове
чинили се невешти
остављали конзерве са епидемијама
и одлазили даље
Наишли смо на жену удовицу
са троје деце у наручју
децу смо поново у мајку вратили
а мајку бацили нашим псима
Па смо кренули даље
испред лелека који нас је пратио
тако смо стигли до једног извора
где смо се умили
Наишао је власник извора
иИ назвао нас поганим псима
видело се да је наш човек
повели смо га с нама
Да га проверимо
нашли смо дете с јагњетом у наручју
зубима их је обоје заклао
стекао је наше пуно поверење
Имали смо једног осетљивог младића
без престанка је плакао
постепено смо га челичили
стварали од њега човека
Све је задатке извршавао
као најбољи међу нама
али кад је свештенику језик чупао
урликао је он, а не свештеник
Давали смо му лакше задатке
да стреља ђаке по школским двориштима
ни то га није испуњавало радошћу
одузели смо му чинове и испљували га
Наиђосмо на гробље забачено
у гробове убацисмо бомбе са сузавцем
мртваци су из гробова искакали
ми смо их поново убијали
За нама неразуман лелек недостојних
испред нас циљевеи узвишени
изнад Звер која нас води
путевима Господњим
Наиђосмо на жену бремениту
која дрско личаше на Богородицу
дете ишчупасмо да га гајимо
а њу недостојну штакорима
Наиђосмо на људско око
ослобођено од очне дупље човекове
умисмо се његовим погледима
и кретосмо даље
Наиђосмо на људску руку
ослобођену од недостојног
та рука нас је ко сестра миловала
и махала нам при поласку
Наиђосмо на мозак човеков
извађен из лобање
спознасмо чисту мисао
и упамтисмо је
Наиђосмо на једно срце
нисмо знали чије је
бацакало се око наших ногу
хтело је у наше груди
Бацисмо бомбу на то срце
исекосмо га ножевима
али оно не одустаде
скакало је за нама
Ухватисмо га и везасмо
полисмо сумпором и запалисмо
али оно је бивало све снажније
жилаво неко срце
Понудисмо груди штакора
па затим груди пса
али оно није хтело
хтело је само у наше груди
Дадосмо му груди младића
кога смо рашчинили и испљували
са таквим срцем
могао је са нама
Наиђосмо на дојку дојиље
коју су одсекле наше претходнице
клекосмо и написмо се млека понуђеног
и настависмо окрепљени
И још смо дуго путовали
иза нас лелек и штакори
испред нас чиста мисао
и порука народима
Непредвиђено зађосмо у нека брда
у брдима наиђосмо на бистру воду
угледасмо у бистрој води наша лица
и изненада бризнусмо у плач.
Шума
Ко је онај,
Што с камена на камен,
Подвијених ногавица,
Прескаче поток
И добрано мокрих чарапа греде према колибама?
Јеси ли светац или ухода?
Плаћаш ли или си плаћен?
(Плачеш ли или си оплакан?)
Јеси ли соко српски или енглеска фукара?
Немачки ђак или руско ђубре?
Шаљу ли те на Косово да Дечане попишаш?
Ил си американска будала са фотоапаратом?
---------
Јеси ли шеф или помије лиферујеш
За међународни свињац са седиштем у Хагу?
Имаш ли телефон?
Пијеш ли? (или само једеш?)
Пушиш ли? (или ти пуше?)
Издајеш ли стан? Или сестру?
Јеси ли пријављен?
Пријављујеш ли?
Жениш ли се? (Ил си решио да се удаш?)
Читаш ли ове глупости?
Јелде да је поезија будалаштина?
Јелде да песнику треба јебати нану нанину?
Са прозора дома мога
Са прозора мога дома (манастира, тамнице?)
гледам земљу у покрету (лица, улице?)
Овце које брсте болест брсте брест
(бели голуб изнад крова као црна вест)
Коњ у трку кроз слапове детелине (јечма, ражи!)
Душо прхни кроз пшенице спаса тражи
Човек који зида кућу (шталу, мост?)
ти знаш звезду у коју се обретнула људска кост
Књиге су ти иза леђа (Дис, Спиноза)
Гле кроз поље иде дечак (за њим коза)
У даљини видим краве (ил ирваси?)
сад музику пусти јаче (ил угаси!)
С пијаце се пиљар враћа (у кафану, кући!)
жена ће га пољубити (или тући?)
На конопац веша гаће (човек, жена?)
ал је лепа боже (друже?) ова твоја васељена!
PANTA RHEI
Ево ме играм фудбал са бандом окорелих малишана
помало налик њима помало својој злоби
шутирам пенал гол један нула
један нула
ал оно истинско тек почиње
О како мрзим ове насмејане дечаке
ове коврџаве косе градове на светлом ветру
о како бих тукао те лепе детиње очи
та срца у галопу тај бакар
како бих појео тај пљесак моме поготку
ту бујицу то море то браво бране
о како бих заратио са свим тим глупим сјајем
што ми се подсмева птичијим летом
што се цери ружно са свакога крова
Ал
игра тече даље
Гле ТЕЧЕ
станите четири слова
станите Т
станите Е
станите Ч
станите Е
ТЕЧЕ
Хераклите ти си заиста хуља
Па ово и није песма
ал утакмица тече даље
тече човек тече река тече гробље
тече моје намрштено чело
већ смо повели са два нула
од радости је живот из мене кроз ребра искочио
лежим срећан на земљи слеп за вештине мага
за његово звучно дрвеће са пожаром уместо мрачне смрти
не видим облак који просипа златну кишу
(а то је један од његових страшних трикова)
не видим грумен реке изнад игралишта
ни ветар у камењару што куће зида
ал утакмица се не прекида
Јуришају моји плавокоси који кудрави
надиру моји мртваци
море им голова треба дати
(гроб ми за подземље ципеле обува)
очи им треба растицати
главе им треба покидати
ево ме срећан на земљи
гроб ми већ руку љуби
(жив био велики порасто)
победили смо
победили смо
Хераклите цркни пукни.
У трагању за изгубљеним
Каћи
Имати виноград, виноград на Фрушкој Гори.
Колибу са малим тремом, чворка,
чворка који чаврља у твом сну.
Шефтелију која силази на Дунав, да се окупа,
ал шефтелију коју си ти засадила
у данима нашег господства.
Имати коња, белог, с крилима од шећера.
Коња достојног да носи Доситеја.
И давати му зоб из руке живе зобнице
баш као ти мени вино
у данима наших илузија.
Имати пчеле, сараднице сунчевог генија.
Спасавати их од олује, леда из облака.
Свето саће изнети пред пријатеље,
као песме безбожничке младости
из славног доба наших метафизичких страхова.
Имати змију. Да чува вериге, колевку и праг.
Хранити је магнетима, пепелом са огњишта.
Осветљени њеним зеницама,
покисли до голе коже,
у незаборавној дрхтавици наше присности.
Имати пса, љутицу, мешанца гордог.
Да завија на Северњачу у ноћи богојављенских мразева.
Звер небеска да се скамени
од урлика нашег пса,
у непоновљивим данима наших губљења.