Зликовац који ми недостаје: Сећање на Маркиза де Сада, најопсценијег од свих писаца

Ако је уметност један свеопшти бал под маскама – дела Маркиза де Сада описују баш онај час кад их у поноћ сви стргну да би показали своје право лице. Његово књижевно дело вероватно је најопсценије које се појавило у западној литератури – a овде ту реч користим, што би се рекло, с пуном моралном и материјалном одговорношћу. Ту машта није оклевала ни пред једном замисливом монструозношћу и није се застидела најперверзнијих врста испољавања сексуалности. Не само да јој људско није било страно; није задрхтала ни пред свеприсутном нељудскошћу. 

Могу додати да Садов живот, као уосталом и онај већине других писаца, ни издалека није дорастао екстремима приказаним у његовој литератури. Руку на срце, биографија човека по коме је садизам добио име не може да се мери с митовима сазиданим око његове персоне, ма како живописна ова била. У поређењу с либертинцима из његових романа, Садова реалност делује готово жовијално. 

С друге стране, тај писац јесте делио склоности својих јунака, јесте активно учествововао у историји свог доба, и јесте починио неке преступе. У неким случајевима ти су преступи били резултат чињенице да су Садове идеје биле далеко испред његовог времена. У другим, то су били више преступи из непромишљености и нехата него резултат крвожедног карактера или болесног ума. Али коначни резултат довољно је инкриминисао Маркиза да је готово половину живота провео иза решетака. 

Колико је заиста зао зли демијург: Биографија

Сад је био јединац. Отац, гроф Жан Баптист де Сад, напустио га је још као бебу; мајка, Мари Елонор де Карман, завршила је у манастиру. Одгајиле су га гувернанте и, баш као у неком јефтином роману, развратни ујак. Школован је у језуитском лицеју Луј Велики у Паризу, где је бичевање питомаца била стандардна васпитна мера. Будући да је припадао најстаријој класи француског витешког племства (noblesse d’épée) послан је на војну академију и већ у петнаестој години добија чин потпоручника. 

Релативно брзо је напредовао. Као млади коњички официр, Сад је служио у Седмогодишњем рату. Можда му је управо овај рат – његово разочарање, антихероји, суровости и на концу пораз – дао идеје за будуће романе. За садисте који уживају у туђој патњи, војска и ратови су идеална фасада, али је индикативно да је Сад решио да напусти официрску каријеру. Вратио се из рата са осећајем који је био комбинација чежње и неиживљености. Ако је нека година била судбоносна по њега, то је 1763. Било му је тек двадесет три, али хтео је све и хтео то одмах. 

Извесно је да се дотад за читав живот заситио војске и војевања, вере и частољубља; више је повлађивао својим поривима, нарочито сексуалним, а одмах потом уметничким и интелектуалним – посебно ако су имали везе са сценом. Биће да је овај младић, који је провео детињство подаље од родитеља, а младост далеко од девојака, био жељан и љубави. Исте године, 1763, док је боравио у Паризу, заљубио се двапут. Ану-Проспер, ћерку богатог судије Де Монтреја, је и запросио, али овај је имао бољу идеју: предложио му је да ожени његову старију ћерку. Сад је пристао на уговорени брак, али се надаље није држао никаквих конвенција. 

Званично, постао је супруг Рене-Пелагије Кордије де Лоне де Монтреј. Јавно, био је љубавник глумица, играчица и дама из високог друштва. Њихова имена данас ником ништа не значе – Лорис, Колет, Бовоазен – али сам сигуран да су жене које су их носиле биле једнако лепе и надарене као Бардо, Ађани или Денев. 

У свом замку Лакост, где је највише боравио између 1769. и 1772, Сад је угостио и свастику Ану-Проспер, која му је постала љубавница. Тајно, замак су посећивале и куртизане. Ту је Сад за своју душу саградио и мало позориште са 120 места. Експлозивна комбинација блудница и сцене, порни и графије увелико је трасирала његову будућност.

Преступи и заточеништво, злочини и казне 

Неприлично рано Сад је показао знаке бунтовништва; они су манифестовани као склоност ка разврату и богохуљењу. Не може се рећи да је то нечувено за његову класу и његово време; Садови каприци и повремена кршења закона би се вероватно толерисали да их је држао у тајности. Али његов карактер имао је театралну ноту: Сад је био све, само не дискретан. 

Његов први секс скандал датира из исте, 1763. године; у браку је провео једва неколико месеци. Племића по мачу и ратног ветерана положај није спасио од руке закона: лежао је у тамници седам и по месеци због бласфемије. Судски процеси и затворске казне ређале су се читаву деценију, доносећи срамоту и бес породицама Де Сад и Де Монтреј – али њега, пак, нису нимало реформисали. 

У Паризу 1769. Сад упознаје немачку удовицу по имену Роза Келер која је просјачила на улици. Свидела му се; намамио ју је у своју викендицу у Артеју, везао, бичевао и претио јој ножем. Роза се ослободила и побегла – највероватније је Сад то режирао – али га је пријавила властима због злостављања. На саслушању, Сад је – уз евентуалну ограду да је такав хумор суров – тврдио да је све била шала. 

Две чињенице ми делују релевантно у овој епизоди. Прво, Сад је очигледно уживао у искреном, а не хињеном страху своје жртве. Друго, више је волео да приповеда беспомоћној девојци шта би могао јој да уради, уместо да се тога заиста лати. Барем оволико – порив да се насиље преточи у речи, у симболични облик – дефинитивно ће показати у ком грму леже његове страсти. 

Деценију након свог првог сукоба са законом, 1773, Сад је починио свој најтежи преступ. У јавној кући у Марсеју захтевао је бичевање и анални секс. У то време јавно упражњавање, па чак и само исповедање содомије био је злочин који је са собом повлачио смртну казну. Сад је такође проституткама поделио слаткише. У извештајима о криминалном делу стоји да су садржали јаку дозу афродизијака. Шта год се налазило у њима, девојкама је од тога позлило. У страху од последица, Сад и његов слуга су побегли.

И овај немили догађај пријављен је властима. Детаљи нису прећутани, напротив; оптужбе као да су биле досољене. Наводно су две (негде се наводе три) девојке умрле од тровања, али је извештај највероватније био лажан. Сад је ухапшен и суђено му је за содомију и злочин из нехата (с тим што је ово прво изгледа био озбиљнији прекршај). Овога пута му је запретила тежа казна. Успео је да са Аном-Проспер побегне у Италију, али је у одсуству осуђен на смрт. 

Вероватно су тадашње племићке забаве, како их је схватала његова класа, биле чиста бахатост и самоугађање. Вероватно је и Сад себе видео као либертинца, човека који перманентно и с дозом помпезности повлађује свом задовољству. Али то је подразумевало немали ризик: Садов савременик и бар у два аспекта колега Ђакомо Казанова такође је осуђен на пет година робије. После описане епизоде, Сад је једном за свагда жигосан као преступник и више једноставно није могао назад. 

Истина, Казанова је побегао из затвора, а Садова осуда је на поновљеном суђењу преиначена у робију. И он је више пута бежао; биће да је породица више била саучесник власти и закона него препрека да се казна над њим спроведе. Његов отац је, истина, умро пре тога, 1767, а мајка деценију касније – али у том тренутку Сад је био ожењен човек с троје деце. Као да је утицајним Де Монтрејима било драже да се црна овца нађе иза решетака него да им упропаштава ћерке. Ако ништа друго, рачунали су да би то извесно спречило нове преступе, а самим тим скандале и љагу која их неизбежно прати. 

Како нам сведоче искуства Сервантеса, Џона Лиленда, Жана Женеа и других који су се тек под кључем усредсредили на писање – затвори можда нису постојани расадник литературе, али књижевност дефинитивно јесте нека врста самопомоћи. То се показало тачним нарочито у Садовом случају: у заточеништву, он је сво своје време посветио писању. Чини ми се да је Садова „померена“ сексуалност наставила да цвета у тамници као нека врста менталне вежбе. 

Ако је судити по његовим непријатељима – међу којима је, изгледа, најупорнија била разочарана ташта – вероватно би и умро у затвору. Али судбина је хтела да се у Француској у мају 1789. на монархију дигне кука и мотика. Сад, тада заточен у озлоглашеној Бастиљи, викао је с прозора тамнице да стража дави затворенике. Јуриш масе на Бастиљу 14. јула више је био симболичног него стратешког значаја. Из краљевске тамнице, истина, биће ослобођени сви заточеници мрског режима Луја XVI, али ту је пронађена свега шачица несрећника. 

Донасјен Алфонс Франсоа де Сад није био међу њима. Непосредно пре тога, тајно је пребачен у лудницу Шарoнтон. У хаосу који је уследио током јуриша, међутим, рукописи грађанина Сада су украдени. Један од њих, под називом 120 дана Содоме, изгледа није био ни близу Грамшијевим Затворским свескама, иако ће Сад бити политички активан током Француске револуције. Он се истакао ватреним памфлетима; чак је добио и место у револуционарној влади. 

Ослобођен из затвора после неколико хиљада дана, бивши коњички пуковник Сад имао је педесет година и остао је без пребијене паре – његов је замак, наиме, похаран и уништен током револуције. То је значило да је први пут откад је напустио војну службу био приморан да се издржава. Као затвореник, Сад је можда постао писац да би сачувао разум (или, ако је неком драже, да би изразио своје лудило), али је као слободан човек одлучио да се у потпуности посвети књижевној каријери.

Сад, професионални романописац и политички памфлетиста 

И заиста, у то име 1791. Сад је илегално објавио своју прву књигу, Јустину, или невоље врлине, рукопис који је такође започео док је био заточен. Текст није био номинално порнографски: Сад је користио богату палету еуфемизама да би описао сексуалне згоде своје јунакиње – или пре би се рекло незгоде. 

Јустина и њен наставак Повест о Јулији, или процват порока (1797) – инверзна прича о сексуалној доминацији Јустинине рођене сестре – можда имају удаљени узор у сестрама Де Монтреј. У сваком случају, оба текста су варијанте моралних прича, с тим да је у Садовој верзији порок тај који увек тријумфује. Крајем XVIII века западној хемисфери представљен је вероватно најзначајнији порнографски стереотип. Са ова два романа, Сад је просто утемељио будући жанр. 

Ако човек баци поглед, на пример, на порно стрип, данас бар девет од десет сижеа отпада на младе, пожељне девојке чија је врлина у невољи јер их везане негде у подруму држе садисти. На порну филму скоро иста ситуација: девојке невиног изгледа које редом демонстрирају бизарне сексуалне вештине никад не излазе из моде. Другим речима, већина порно сценарија дугују постојање Јустини и Јулији. 

С друге стране, пак, код Сада запажам акутно одсуство психологије. Његово „руковање“ безличним телима и чудни лични завети његових ликова често су описани штуро, с недостатком пластичности и веродостојности. Његово фокусирање на „концепт“, на чисту технику уврнутих задовољстава – често упражњаваних кроз ову или ону врсту тортуре – јако вуку на савремену порнографију. „Лош“, што ће рећи шематски опис предмета жудње који је Сад обично нудио читаоцима, учинио је и саму жељу хладном, отуђеном и удаљеном. 

Психолошка и емотивна мотивација су дакле код њега изостале: Садов свет – као уосталом и његов живот – као да је био испражњен од емоција. Али не само Сад, већ и роман уопште је тада био далеко од новина које ће тек половином XIX века донети, с различитим побудама али сличним резултатом, Сигмунд Фројд и Фјодор Достојевски. Они ће људске страсти и девијације разложити и свету објаснити „изнутра“. 

Истовремено, Садови романи су богати у другим аспектима. Они су филозофске, теолошке, моралне и политичке расправе – или све то у исти мах. Његово увођење читаоца у свет сексуалне изопачености не само да је било резултат мукотрпног тренинга који жртву на концу претвара у развратника (Јулија), већ и разгранате мисли о револуцији (Филозофија у будоару). 

У историјским превирањима поткрај XVIII века Сад ће имати активну улогу. Од 1792. писаће политичке памфлете и радити на реформи болница. И ту је брзо напредовао као некад у војсци. Али ситуација се преокренула кад се супротставио једном такорећи садистичком предлогу током владавине Термидора. Оптужен је за „умерењаштво“ и ухапшен 1793.  године.

Сад се могао похвалити ретком привилегијом: њега је стари режим сматрао за монструма, а нови, револуционарни, за мекушца. Оба су га осудили на смрт. И поново казна није извршена – само зато што џелат у хаосу терора 1794. није могао да пронађе у ком се затвору бивши маркиз тачно налази. Где год да је био, вероватно је радио на Јустини и Јулији: Сад је тај рукопис китио, проширивао и дописивао пуних 13 година. 

Јустина, или девица у невољи 

Јустина, или несреће врлине је пикарски роман у којем побожна и врла грађанска лепотица остане сироче као тинејџерка, али се све до горког краја држи свог строгог морала. Постављајући се као живи билборд за доба индивидуализма, Јустина је, по речима Анђеле Картер, „несебична Русоова хероина у егоцентричном и окрутном Хобсовом свету“. Осиромашеној (не просто сиротој), неквалификованој (али добро васпитаној), Јустини нуде се службе доступне на тржишту, све горе једна од друге. 

Поука сваког њеног доживљаја и судбине која укршта пут с њеном једноставно је да се врлина кажњава, а злочин награђује. Јустину то погађа, али је не мења. Другим речима, Јустина није само мокри сан сваког порнографа. Роман о њеним доживљајима нуди и један од најмоћнијих и најтрајнијих архетипова у западној фикцији: жену као жртву безграничног, моћног мушког либида који чупа косу, стеже врат и заврће руку. 

Привлачност Јустине дакле није само у њеној нежној лепоти, светлој пути, младости и невиности, већ у њеној беспомоћности и пасивности: она свако мало-мало клечи, љуби чизме својих господара и моли за милост. Ако по природи није мазохиста – а није то по дијагнози – Јустину околности претварају у мазохисту-глумца, мазохисту на терену, мазохисту у пракси, ве-де мазохисту; она је, што би рекли Енглези, acting masochist. 

За разлику од Еме Бовари, која упражњава шопинг и факинг са извесном лепршавошћу, Јустина никада не иде у куповину: ово задовољство још није измишљено у њеној епохи. Сваки зарађени сантим она оставља за црне дане, али све на крају приграбе њени мучитељи. Њен сексуални живот сабласно је сличан тој штедњи новца: она чува своју невиност као врсту капитала коју јој силом отимају секс монополисти. 

Јустина је неспособна да сплеткари, или пак да постане то што јој се нуди: служавка, проститутка, сексуална робиња или убица. Њена воља да преживи и чини добро неминовно води до „издаје“ њених бескрупулозних, добро позиционираних и опсцено богатих послодаваца. Ови лако манипулишу Јустину, читају њене намере, предупређују поступке и непрестано је кажњавају, налазећи доста слободног времена за опсежне расправе с једном девојчицом о владајућем моралу, природном закону, положају жене и деце у друштву и правој, злој природи човека. 

Јустинина психологија и сексуалност нису само тако „умилно“ пасивне – Јустина је тлоцрт за сваку мушку фантазију где су жене неуверљиво представљене као најобичнији објекти. Њен јадни сексуални живот – у којем представља крунског сведока оптужнице која се никад неће подићи, процеса који никада неће бити покренут – практично је низ бруталних премлаћивања, ретко виђених перверзија и бескрајних силовања. То је живот лишен задовољства колико год је то људски могуће – можда чак и више него што је људски подношљиво. 

А како њена патња расте, пропорционално расте и уживање њених мучитеља. Управо Јустинина додељена улога према којој треба да се перманентно прави мртва – излуђује њене мучитеље од пожуде. Речју, осетљива, лепа, психички и физички пасивна плавуша лежи пред ногама зликоваца, јецајући за милост: шта би човек више могло пожелети? 

Дакле приче о две сестре, једној девици-жртви Јустини, другој курви-преступници Јулији, вешто заобилази (а можда и сасвим искључује) човечанство које живи, неопевано, негде између њих две. Човечанство махом неопредељено између добра и зла. 

Прелаз у XIX век: Филозофија у будоару, Нова Јустина и врхунац

Поново на слободи, Сад се с новим жаром посветио широкој и далекосежној, добро разрађеној и доследно рационализованој филозофији греха. У његовом делу се може уочити, да тако кажем, вера у разврат – чињеница која је далеко интересантнија од, по данашњим мерилима, релативно скромних стилских вредности његове литературе. Свеједно, у смислу у којем, рецимо, користимо Балзаково дело као поуздано огледало његове епохе, у Саду су не једанпут препознате вредности доба просветитељства. Адорно и Хоркхајмер су Сада сматрали централном личношћу тог периода, гледиште које итекако има резона. А у Филозофији у будоару Сад своју либертинску, атеистичку филозофију асоцира са републиканством. Штавише, у тој књизи, објављеној илегално 1795, први пут се неко дрзнуо да јавно заговара абортус. 

Код Сада се дакле пороку приступа потпуно свесно, с „позитивном дискриминацијом“ и коначно с вештином и знањем, а не због лакомислености, глупости, необразовања, користи, свемоћне жеље или моралног далтонизма. Потоњи су уобичајени алибији комерцијалне порнографије, која је, захваљујући литератима попут Казанове и Сада, у наредна два века била предодређена за постепени успон и коначну индустријализацију. Обојица су били невољни пионири тог процеса. 

Али оно чега је Сад био потпуно свестан – и што га разликује од армије безимених порнографа задужених да попуњавају празнине у вековима који следе – било је постављање опсцености на својеврстан пиједестал. Његов је најозбиљнији књижевно-филозофски домет заправо смисао пронађен у преступу и канонизација опсцености. Другим речима, изражавање бласфемије и сексуалне трансгресије кроз њихову политичку употребну вредност. 

Уследио је Садов најплоднији књижевни период. Он је још у Бастиљи пописао своја дела, али као да је последњих година XVIII века коначно дошло време за публиковање – макар анонимно и илегално. Алина и Валкур, или филозофски роман (1795), комад Окстијерн у којем је Сад и играо (1799) и Злочин из љубави (1800) објављени су званично. Филозофија у будоару, Јустина и Јулија били су пак књижевни андерграунд. 

Јустина, прича о виктимизацији младе, неискварене девојке, почео је као новела збрзана за две седмице у Бастиљи. Али како се Сад приближавао шездесетој, како је полако губио сексуалне моћи – тако су нова издања Јустине постајала све скаредније штиво. До 1797. (с насловом Нова Јустина) пројекат се изродио у дугачак ес-ем роман са минуциозним описима. У последњем издању из 1801. објављеном у Холандији, Нова Јустина и Јулија израсле су заједно у Садов pet project, Садов opus magnum: заједно су бројале десет томова и преко 4000 страница. Што је за Марсела Пруста био роман У потрази за изгубљеним временом, а за Томаса Мана Чаробни брег, за Сада је биле Јустина и Јулија. 

Наполеон је лично наредио хапшење анонимног аутора та два скаредна, порнографска романа. Када је последњи пут заточен 1801, то је уједно био први пут да је Сад оптужен за своју литературу. Мора да му је било драго да на суђењу – донекле попут војводе Шешеља у Хагу – може коначно да заступа своје списе и светоназор, ма какав одијум и казну то повлачило. Али финална иронија његове судбине јесте да му власти нису пружиле ту сатисфакцију: проглашен је неспособним за процес. 

Другим речима, неурачунљивим. Сходно томе, пребачен је из затвора 1804. у Шарoнтон, лудницу коју је походио у више наврата. Ту му је дозвољено да, као некад у дворцу Лакост, поставља позоришне представе на сцену. Али сада су и глумци и публика били пацијенти. Садов последњи период послужио је као инспирација немачком комаду Петера Вајса Мара/Сад (1964). У поставци Питера Брука комад је стекао светску славу. 

Зачудо, Сад нигде у својим писанијама није поменуо злогласног Жила де Раиса, француског племића из XV века, чији на суду признати сексуални злочини и невероватан број жртава неодољиво подсећају на Садове измишљене зликовце. С друге стране, изгледа да је уживао у биографији баварске краљице Изабеле, у којој је препознао савршен историјски модел за своје развратне хероине. Чак је написао роман о њој и користио је као узор за лик Јулије (Тајна историја Изабеле Баварске, владарке Француске, 1813). 

Али Сад више никад није искусио слободу: у Шарoнтону је и умро 1814, у својој 74. години. Случај је хтео да и његов крвник Наполеон такође проведе своје последње године у заточеништву. Али Сад је више од три деценије био под кључем, у азилима, лудницама и затворима. Ту мучну чињеницу преокренуо је у корист литературе, доказујући да је писање заиста делатност чији се преко потребни фокус постиже само у изолацији. 

И заиста, Сад је унапредио самовање у једну целовиту филозофију суверенитета. 

Смртоносно, озбиљно и смртно озбиљно: 120 дана Содоме и финална трансгресија

Најпрецизније и најрадикалније оличење његовог размишљања, остаје најзначајнија међу Садовим дистопијама, роман 120 дана Содоме. То је прича о четворици средовечних, психопатских либертинаца који су се обогатили током тридесетогодишњег рата. Они заробе двадесетак младића и девојака, закључају их у замак пун страже и слугу и злостављају их до смрти ради сопственог сексуалног уживања. 

Ултимативна снаф књига се не завршава пре него што Сад таксативно наведе и детаљно опише све сексуалне перверзије којих је могао да се сети, чује или замисли. То је опсежан и детаљан сексолошки извештај, уредно упакован у четири тематска круга, добар век пре него што ће Рихард фон Крафт-Ебинг зачети своју капиталну студију Psychopathia Sexualis. 

Политички, 120 дана Содоме је трактат о апсолутизму. Формално, то је варијанта Хиљаду и једне ноћи. Тематски, то је најболеснији комад порнографије икада написан. 

Сходно томе, 120 дана Содоме функционише сасвим добро подаље од било каквог „класичног“ порнографског сценарија. У том роману, аутор, простим засићењем читаоца бизарним сексуалним преференцијама својих протагониста, натопљених злочинима, моралним инверзијама и изопачењима, остаје усредсређен на метафоре чистог и постепено растућег понижења, на плодове голе силе и политичке, опипљиве моћи – те „страсти свих страсти“. Последице тако искоришћене моћи нису само контрола над животом и смрћу својих произвољних субјеката – односно заробљеника – већ њихово систематско лишавање воље, њихово апсолутно потчињавање, њихово претварање у објекте и њихово уништење ни због чега другог, осим за идеологију зла и огромно задовољство које из ње произлази. 

Сексуална доминација се углавном остварује преко политичке моћи: мушкарци и жене на власти су саучесници у злочину против кротких и незаштићених. Опет, жртве влашћу залуђених господара нису сиротиња или просјаци попут Розе Келер; посебна је посластица мучење припадника аристократије. Што су њихови преци отменији и племенитији, то је задовољство сведочења о њиховој пропасти веће. 

У складу с тим, судбине ликова исписане су као предзнак (или као игра) на њиховим лицима: окрутне и одбојне за мучитеље, животињске и потрошене за своднице, анђеоске и невине за жртве. То успоставља фаталистички космос протагониста који играју унапред одређене судбине – али казне или награде као да су обрнуто пропорционалне заслугама.

Сад (и у мањој мери, његов наследник из Галиције Леополд фон Захер-Мазох) галванисао је своје текстове заразном реториком (штавише, филозофијом), али већина других који су се појавили после њега нису арчили стрпљење публике овако интонираним пасажима. Пасивно-активни однос између јунака са Садом вуче ка некаквом „коначном решењу“. Он је упарен са огољеним насиљем и одбојним злочином те радикализован као бинарна подела. 

Та подела цепа човечанство на две одлучно раздвојене и строго опредељене фракције: оних до сржи „покварених“ (Јулија) и оних који једнако упорно остају „врли“ (Јустина), они јаких и старих, те оних слабих и младих (120 дана Содоме). Садова фикцијска констелација је симболично јасно разграничена на свет моћи и немоћи, експлоататора и експлоатисаних, мучитеља и жртава. 

Акценат је на „симболично“: према Ролану Барту, код Сада се разврат појављује као ствар језика: „Сад радикално супротставља језик стварности“, каже он. И заиста, у Садовом свету, много тога је испричано и препричано; његови ликови најпре комуницирају ретроспективно. Зликовце из 120 дана Содоме узбуђују четири приповедачице. Будући да једино оне преживљавају покољ који ће уследити, те четири жене ће стећи још пар искустава приде да о њима приповедају у будућности. 

Ако неко жели да нађе грешку у Садовом систему, она лежи у једноставној чињеници да је његова фантазија математичка. 120 дана Содоме је можда тек детаљна скица за будуће књижевно дело. Као исцрпан и коначан каталог свих људских перверзија, тај роман не би могао бити завршен чак и да је Сад за то добио прилику. Ту је можда највидљивија његова енциклопедијска амбиција коју је делио с генерацијом очева, Денијем Дидроом и Жаком д’Аламбером. 

Последњи чин: XX век и Сад из данашње перспективе

Садови радови означавају прво и последње поглавље у свакој историји порнографије. Вероватно ниједан порнограф – а ову реч је патентирао Садов савременик и ривал Рестиф де ла Бретон – никада није достигао тако запањујуће дубине и тако смртоносну озбиљност. Нико, укључујући Рестифа, аутора Анти-Јустине, није се усудио да призове, или да се поиграва с нашим најдубљим инстинктима, да скупи храброст за тако темељан, далекосежан крик побуне. 

Сад се, изгледа, с лакоћом огледао на таквим територијама. Његов рад нас суочава са свом опасношћу и ризиком скривеним у сексуалности, који је задао толику главобољу законодавцима и толико моћи цензорима. Готово је искључено да се, после Сада, неко односи према еротици с таквим недостатком компромиса, с толиком радикалношћу, с тако дивљом имагинацијом. Као да је после њега (након што ју је он потрошио?) било каква естетичка амбиција у описивању сексулних фантазија или спровођењу сексуалних нагона у дело напуштена. Последице таквог подухвата као да делују сувише застрашујуће. 

Жанр еротског романа могао је да се продуби уз помоћ психолошких средстава, али после Сада било је немогуће ићи даље у разрађивању сексуалних сценарија и ковању порно заплета. Успостављајући еталоне сексуалне словесности, као и оне бесловесности, баланирајући између заоштрених крајности – углађености и простоте, милости и погани, богатства и сиромаштва, културе и контракултуре – Садова дела су револуционарна у више значења те по себи јаке речи. 

Како је речено, Сад је био један од ретких западних умова који су посегнули ка „филозофији зла“. Код њега, као код мало ког аутора, нема награда у промискуитетном рају, нема премије која се извлачи у игри полова, нема „ослобођења“ да се истакне као жељени циљ. Његов сексуални акт је радикалан, одбојан (и узбудљив?) јер је тако егоистичан, тако бескомпромисан и безуслован. Сад је испричао приче у којима се зло проповеда а притисак врши без осећаја мере. На први поглед, нема ничег изван тога – ни коначне правде, ни одлучујуће силе, ни правоснажне пресуде – само сенка усамљеног човека чији инстинкти гоне и њега и његове жртве у смрт. 

Из перспективе нас модерних, постмодерних и антимодерних, потпомогнуте опсесијом XX века питањем (политичке) моћи, садизам и мазохизам су у ретроспективи добијали све више на значају. Задовољство, сада рационализовано и јасно виђено кроз наочаре често застрашујућих сексуалних сценарија чак и кад су драговољни – а који укључују наношење и примање бола и неодвојиви су од њих – добија неочекивани легитимитет. 

Али литература која је то покренула није била. Бар не у први мах. Сад је важио за толики изрод да је његов најстарији наследник – по оцу назван Донасјен – издејствовао судски налог за уништење Нове Јустине и Јулије по очевој смрти. Можда је 120 дана сасвим довољно за содому, али требало је цирка 120 година прећуткивања највеће пoродичне тајне Садових пре него што ће један од чукунунука случајно сазнати за свог славног претка и заинтересовати се за његова дела. Тако је после истрајне борбе Садове породице да се његово име и дело сакрију под тепих у XIX веку, настала једнако страствена борба у наредном веку да се она рехабилитују, представе јавности и афирмишу. 

Барт је био међу француским критичарима који су рехабилитовали Сада као писца, издвајајући га из мора безимених порнографа. Није у томе био усамљен: о Саду су студије такође написали Жак Дерида, Мишел Фуко, Морис Бланшо и Пјер Клосовски. Од свих Садових аналитичара, после Барта ми је најупечатљивија остала Анђела Картер: у њеној Садовској жени дубински је скениран лик Јустине. 

Неке феминисткиње су као искључиве мучитеље једноставно означили мушкарце, а као искључиве жртве жене. Друге, попут Анђеле Картер или Камиј Паље, хвалиле су Садове списе. Са своје стране, он није показао никакав сексистички отклон: његови злочинци су жене и мушкарци подједнако. Садова предрасуда је можда класна, али никако није полна: зли људи су аристократе или аристократкиње, богаташи или богаташице, моћници или моћнице. Као да је Сад из посебног круга пакла вадио ликове поганих судија (можда моделираних према тасту?) и искварених свештеника (према ујаку?). 

Свинбурн, Бодлер, Арто, Батај и небројени други аутори сматрали су га за пророка. Писање о Саду почесто је звучало као Роршахов тест: Аполинер га је назвао „најслободнијем духом који је икад постојао“, Пјер Гиота „француским Шекспиром“, Џефри Горер „првим социјалистом“, Симон де Бовоар претечом егзистенцијализма, а Клосовски претечом нихилизма. И сви су вероватно били у праву. 

Садова дела дубоко су политичка, пуна моралисања и самооправдавања његових јунака, чија је сексуалност увек двосмерна улица: моћни мучитељи на десној страни, а обесправљене жртве на левој. То ће постати веома важна демаркација за XX век: 

Дошли смо до хладне калкулације и ефикасности садовског тела: од секс тржишта до уништавања тела у концентрационим логорима... Сексуално власништво над телима овде има улогу општег амблема свих експлоатација и сваког освајања. (Марсел Енаф) 

120 дана Содоме, тај сирови, недовршени рукопис који Сад никад није успео да поврати, ипак је пронашао пут до издавача неких 140 година касније. Између тридесетих и шездесетих година XX века Сад ће постати популарно штиво прво у Француској, а потом у читавој Европи. Јустина је објављена у хрватском преводу 1971, а после Титове смрти преводи Садових књига су у Србији приметно учестали. Преломне 1989, тај процес је заокружен сабраним делима која је објавио београдски Рад; уредник је био уважени колега Јовица Аћин. 

Сад је очито конспиративно-инспиративан избор за нове зборнике и биографије; можда ме сама чињеница да у овом есеју не могу да се зауставим препоручује издавачима за такав подухват. Јер данас, када су злочинци тако немушти и празни, када је њихово незнање и тупост у оштром контрасту с њиховом ефикасношћу, када су мотивисани тако лошим, на брзину напабирченим аргументима, када су крајње незаинтересовани било за судбине својих жртава, било за властите – просто осећам носталгију за Садом. Па чак и за његовим образованим и разборитим, углађеним и распричаним, а надасве речитим и уверљивим зликовцима, вазда спремним да бране и одбране своја гледишта, да поделе своје страсти и приближе нам свој светоназор, ма како девијантан био. 

После Фиренце и Лондона, следеће значајно поглавље – или можда кулминација – еротске књижевности отворило се у хаотичном Паризу касног XVIII века. Италијан Казанова је тада одлучио да своје мемоаре напише на француском. Појавом божанственог Маркиза у републиканској Француској, оптерећеној грађанским ратом, те Леополда фон Захер-Мазоха у декадентној Аустроугарској на прелазу из XIX у XX век – бол у име задовољства, садизам и мазохизам, постали су пуноправни чланови сексуалне теорије. У пракси су с нама били одувек.