Рођенданска честитка на кладионичком тикету: Први Холандез с Нобеловом наградом за књижевност?

Више од двадесет Холанђана добило је у досадашњој историји Нобелову награду, али никад та Нобелова награда није била за – књижевност. А Холанђани до књижевности држе, много читају и много у њу улажу. Захваљујући квалитету те књижевности, али и јакој финансијској подршци, холандска књижевност се широко преводи широм света, па и у Србији.

Дуго времена је као убедљиво најбољи модерни холандски писац фигурирао Хари Мулиш (1927–2010). Ханс Магнус Енценсбергер га је описивао као „непоправљивог песимисту, духовитог, хладнокрвног и злочестог“, те као „вечитог кандидата за Нобелову награду“ и аутора реченице „рана смрт сведочи о недостатку дара“. Мулиш је умро са осамдесет и три године, што нипошто није рано, али његов наследник на симболичном трону „најбољег савременог холандског писца“, Сејс Нотебом, управо данас је напунио деведесет.

Морнар и муж

Нотебом је рођен, како рекосмо, пре тачно деведесет година: 31. јула 1933. Рођен је у Хагу, где му је отац погинуо у марту месецу 1945. Он је био „колатерална штета“ велике савезничке грешке. Наиме, британска авијација је требала да бомбардује немачке положаје у близини Хага где су се налазиле лансирне рампе за ракете V-2 којима је Хитлер желео да гађа британске градове. Међутим, пилотима РАФ-а дате су погрешне координате и они су бомбардовали градски кварт у коме немачке војске у том тренутку уопште није било. Том приликом је погинуло преко петсто људи, холандских цивила, а међу њима је био и Нотебомов отац. Будући писац у том тренутку још није имао ни дванаест година.

Цела та послератна генерација холандске књижевности обележена је трансгенерацијском траумом, а Нотебома је уз овакву очеву судбину тешко могла заобићи заинтересованост за тематику историјске ироније. Три године након смрти мужа, Нотебомова мајка се поново удала. Овај човек био је много религиознији од Нотебомовог оца, па је свог посинка програмски покушавао да школује у католичким школама и интернатима. Будућем писцу је, међутим, недостајало дисциплине за бивање узорним ђаком таквих установа. Сељакао се из школе до школе, док напослетку није ванредно завршио средњу школу у Утрехту. 

Запослио се као ситни банковни чиновник, а хонорарно је радио за новине. Ипак, кад се заљубио толико да је пожелео да запроси девојку, схватио је да је пресиромашан за уредан и прихватљив породични живот. С ненавршених двадесет и пет постаје морнар, с циљем да заради становиту уштеђевину с којом би могао комотније ући у брак. Тако се и десило. По повртку са своје прве морске „мисије“ Нотебом ступа у брак са Фани Лихтвед.

Књижевни почеци

Свој први роман „Филип и други“, Нотебом објављује 1954, кад је био двадесетједногодишњак. На локалном нивоу, роман је имао финог успеха, па је и освојио награду „Ана Франк“. Ипак, после првог романа, Нотебом скоро десет година пише само кратку прозу, есејистику и поезију. Тек 1963, објављује свој други по реду роман „Витез је умро“. Годину дана после публикације овог романа, Нотебом се разводи. Недуго после развода ступа у везу са Лизбет Лист, која је у то време једна од најпознатнијих холандских музичких уметница. Из перспективе тамошње јавности и медија, он је тада познатији као њен дечко, него као писац.

Следећих петнаестак година понајвише пише поезију и путописе, и дочекао је другу половину четрдесетих година као неко ко је више доживљаван као бивши романсијер и некадашњи „дечко који обећава“. А онда је 1980, годину дана након што се разишао са Лизбет Лист, објавио роман „Ритуали“ који ће му донети међународну славу.

„Ритуали“ су добили награду „Пегаз“, једну од најважнијих књижевних награда у Холандији. То је први његов роман преведен на енглески језик, и то код релативно малог универзитетског издавача. Исти издавач ће у наредних неколико година објавити и два претходна Нотебомова романа.

Деценија осамдесетих бива деценија кад Нотебомов романсијерски и новелистички таленат експлодира те тада сваких годину или две објављује нову књигу. Српска читалачка публика открива Нотебома почетком и средином деведесетих кад га почиње објављивати најпре београдска „Просвета“, а затим и новосадски „Прометеј“ у преводу Иване Шћепановић.

Нтотебом је један од писаца који је закаснио да стекне општејугословенску репутацију. У години распада СФРЈ, „Просвета“ објављује роман „У планинама Низоземске“ (оригинално издање 1984, превела Ивана Шћепановић). Што се тиче „Прометеја“, најпре је 1994. објављена новела „Мокусеи!“ (оригинално публикована 1982), љубавна прича унутар географског контекста далеког истока, а затим су годину дана касније, а из пера исте преводитељке, објављени и фамозни „Ритуали“. 

Путописац

У то време, деведесетих година, Нотебом је у оригиналу објавио „Следећу причу“. То је вероватно, до дана данашњег, глобално његова најславнија књига. То је новела или кратки роман чији главни јунак Херман Мусерт пада у сан у Амстердаму, у властитој соби, да би се ујутро волшебно пробудио у Лисабону, у хотелској соби. Како се каже у једном приказу: „То је уједно почетак његовог личног путовања у коме се преплићу фантастично и реално, измаштано и проживљено. Реч је о роману поетизираног и елегантног израза те сложених метафизичких значења; роману у коме се препознају трагови Овидијевих и Кафкиних метаморфоза, Набоковљевог лудизма и Борхесове тежње ка универзалном“. Скоро пуних двадесет година након оригиналног издања, „Следећу причу“ ће у преводу на српски (поново Ивана Шћепановић) објавити „Архипелаг“.

Током осамдесетих и деведесетих, осим романа, Нотебом је нарочито посвећен путопису као жанру. Отприлике у исто време кад и „Следећу причу“, Нотебом публикује своју вероватно најславнију путописну књигу: „Пут за Сантјаго“. Овом књигом су се одушевљавали писци попут нобеловца Џ. М. Куција и великог ирског књижевника Колма Тојбина.

Права глобална књижевна слава је искуство које Нотебом стиче тек крајем својих педесетих и почетком шездесетих година. Њему је то очито пријало па је почео да пише све чешће и све боље. У то време, он почиње да живи између Амстердама, Немачке и шпанског острва Менорке.

Острвске успомене

Никад није Нотебом био писац који се „удварао“ читаоцима, али из перспективе неког ко већ има репутацију великог књижевника још слободније је почео да пише „рубне жанрове“. Једна од таквих његових књига зове се „533 дана“ и заправо је његов својеврстан дневник вођен на Менорки од августа 2014. до јануара 2016. (то су та 533 дана). Забележено је да читаоца ови његови записи непогрешиво воде до интимних пејзажа ретке лепоте, до дубљег искуства света у коме се музика сусреће с ботаником, филозофија с географијом, а књижевност са историјом.

Уз Волтеров фамозни мото о обрађивању свог врта, Нотебом овде исписује чудесну књигу о природи и књижевности. Као једна од тема се испоставља и Нотебомово пријатељство са Харијем Мулишом (који је, у односу на време вођења овог дневника, умро неколико година раније). Једанаесто поглавље књиге почиње, примера ради, присећањем на Мулишову реченицу „Природа се досађује на смрт“. Уз властито искуство природе, Нотебом на неки начин полемише са својим мртвим пријатељем.

Бројни критичари нису штедeли похвале за „533 дана“. У неким приказима га пореде са Зебалдом. Има неке истине у овој паралели. Нотебом је на први поглед елитистички писац, „писац за друге писце“, али истовремено и аутор који је међу својим фановима предмет култа. Из ових дневничких записа сазнајемо да осим на холандском, Нотебом суверено чита и на енглеском, немачком и француском. Такође, ово испада и некакав „мета-дневник“ пошто су у њему и дневнички записи о читању дневника писаца какви су Макс Фриш, Витолд Гомбрович и Андре Жид.

Жетва

Пишући о овој књизи, чувени критичар Мајкл Дирда бележи да се у њој Нотебомова пажња дели између хортикултуре и књижевности те цитира пасус који му се нарочито допада, а у коме се каже да је посебна драж у читању Борхеса и Кафке то што читалац на скоро свакој страници наилази на реченицу која ће учинти да се замисли. У овој књизи Нотебом у том смислу подсећа на Борхеса и Кафку.

У последњих двадесетак година, Нотебом као да је претплаћен на велике међународне књижевне награде: од Гетеове преко Аустријске националне књижевне награде и Награде Монтело до фамозног Форментора који је ономад представљао шлаг на торту коначне међународне канонизације Гомбровича и Борхеса.

Једна критичарка је, говорећи о комплетном Нотебомовом опусу, записала како је он писац великих тема, али да им прилази тако што најдубље филозофске теме обрађује свакодневним језиком, те да читалац има осећај да је остао без даха као да је у неком старом ормарићу пронашао – aнђела.

Два дана пре Нотебомовљевог деведесетог рођендана умро је Мартин Валсер, а само дан касније, односно један дан уочи Нотебомовљевог деведесетог рођендана, умро је Давид Албахари. Уза све разлике, били су слични писци, помало у горе цитираном регистру. Нотебом је велики читалац и ерудита, кладио бих се да је читао и Валсера и Албахарија.

Ни Нотебом ни Валсер ни Албахари не уклапају се у актуелне „woke“ моде. Они су велики писци из проказане епохе „старих белих мушкараца“. Ако фамозна „лутрија из Стокхолма“ ове године буде одлучила да се врати књижевној вредности и уметничкој лепоти, и оригиналности као кључном аргументу, Сејс Нотебом ће засигурно бити један од фаворита за „нобелизацију“. Ако и не буде тако, нема везе. Ако Нотебом не узме Нобела, холандски љубитељи књижевности усмериће своје наде према Арнону Грунбергу. Али путописац и некадашњи морнар Сејс Нотебом остаће свакако парадигма књижевника коме добро стоји етикета „лутајућег Холандеза“.