Заборављени сарајевски дани Вељка Петровића: Пречанин под Требевићем и његов чудан проблем

„Поглавити господин је често пута млад и обично је наслиједио од свога ћаће, каквог Пољака или Нијемца, празан џеп и фине пасије. У покрајинама горњег Дунава се задужио, сад се у Босни одужује. А онда је човјек љут. Па зато поглавити много псује. Још једино то умије на српском језику.“

Нико се не би изненадио да су ове речи изговорене у бујици реакција на суђење председнику Републике Српске Милораду Додику пред Судом Босне и Херцеговине у Сарајеву. Али ради се о изводу из чланка „Некултурно понашање“, који је још 1909. године за сарајевски дневни лист „Српска ријеч“ написао двадесетпетогодишњи Вељко Петровић. Од пишчеве смрти прошло је готово шездесет година и да нема књижевне награде „Вељкова голубица“, која се додељује у Сомбору, те понеке песме и приповетке у школским програмима, не би више постојао повод да се говори о величини и значају његовог обимног књижевног дела и свему ономе што је за свога живота урадио у различитим областима културног живота.

На самом почетку дуге и богате каријере током које ће, између осталог, објавити преко две стотине приповетки, Вељко Петровић се бавио новинарством, које ће га из Пеште, где је студирао права, преко Загреба и Сремске Митровице довести у Сарајево, одакле ће, као специјални извештач пречанске штампе, стићи до попришта оба балканска рата и Букурешта, где су у августу 1913, под патронатом великих сила, зараћене стране потписале мировни споразум.

Присећајући се тих дана, Петровић је касније приметио како новине у нашим крајевима почетком двадесетог века „још нису биле ни предузећа, нити је новинарство било истинска лукративна професија“:

„Не изузимајући скоро ни Београд, ни Загреб, све су новине мање више биле национални партијски органи. У редакције се улазило с наивним убеђењем да се посвећујеш једној тешкој самопрегорној мисији.“

Геополитички џумбус који нас не оставља на миру наслове из новина штампаних пре више од једног века данас чини запањујуће актуелним. Тако је у Петровићевим новинским чланцима објављиваним од 1903. па до самога почетка Првог светског рата лако пронаћи реченице које описују и данашње односе и догађаје.

„Замршеност прилика у Црној Гори“, Петровић је, на пример, писао у загребачком „Србобрану“ 1907. године, „директно не потиче ни од стране старога господара, а још мање од стране млађе интелигенције црногорске, 'која је тек иступила из скамија и, збуњена западањачким идејама, не зна шта хоће', као што кажу црногорски сердари, капетани и, уопште, дворски људи. Праузрок је у самом животу, који је под утјецајем спољних околности и у Црној Гори морао промијенити стари патријархални облик и поћи новим путевима.“

Новим путевима требало би кренути да би се обновило готово пресахло интересовање за Вељка Петровића. Једна од тих стаза води нас до приче о његовој вези са Сарајевом. 

Самопроизвољни мученик

Говорећи на свечаној академији уприличеној 26. априла 1954. године у Новом Саду поводом пишчевог седамдесетог рођендана и педесет година књижевног рада, књижевни историчар и културни прегалац Младен Лесковац је, између осталог, рекао како се Вељко Петровић јавио у време када је пречанским Србима „било намењено да буду сведени на безмало смешан народић који има полако да се самеље у суровој машини мађаризације“, те додаје како расуло „није било потпуно и свестрано“ иако видик никад није био „тако мрачан“.

Писац бројних биографија наших књижевника Радован Поповић наводи како је Петровић прве стихове написао на мађарском језику „у четрнаестој-петнаестој години“.

Рођен 5. фебруара 1884. у Црквеној улици у Сомбору, Вељко Петровић ће као „добро пречанско дете“ у родном граду свршити основну школу и мађарску гимназију. У јесен 1902. заједно са потоњим композитором Петром Коњовићем стиже у Пешту, на студије права.

Живео је у Текелијануму, а после предавања седео у кафани „Филаделфија“, у Будиму, где су се могли читати „Обзор“, „Покрет“ и „Савременик“, или у „Централној кафани“, која је називана и „гробљем српских семестара“ и где су наши ђаци читали „Политику“, „Србобран“, „Браник“ и „Заставу“.

Прве дописничке извештаје из Будимпеште Петровић шаље загребачком „Србобрану“ већ 1903. Две године касније објављује прве стихове у „Бранковом колу“ и „Новој искри“. Убрзо постаје стални сарадник „Српског књижевног гласника“, који у то време уређују Јован Скерлић и Богдан Поповић. Скерлић га је помагао и материјално, а у својој „Историји нове српске књижевности“ каже да је Вељко Петровић „песник оригиналних осећања и идеја, и радо слика узмућена душевна стања и ређа осећања“:

„У патриотској поезији, постајући и оригиналан песник и савестан уметник, дао је ново, јаче, револуционарно осећање љубави према својој земљи и народу, и ретко када су национални гњев и нада имали тако јаке акценте.“

Могло се, међутим, лако десити да Петровићев национални гњев и нада поприме јак мађарски акценат, те да велики дар настави испољавати у оквирима језика на ком је учио у сомборској гимназији и на пештанском универзитету.

То се, међутим, не би десило због помињаног процеса дробљења српског идентитета у суровој машини мађаризације, већ због настојања вођа хрватско-српске коалиције да покрену месечну ревију на мађарском језику чији би циљ био „да Мађаре свестрано упозна са политичким, културним и социјалним приликама у Хрватској и Славонији, заправо с приликама Хрвата и Срба уопште, па да и тиме утре пута споразуму између Мађара с једне, и Срба и Хрвата с друге стране“.

Тако је у априлу 1906. године изашао први број „Кроације“, чији је политички део уређивао Јурај Гашпарац, док је за литератно-културни део ревије био одговоран управо Вељко Петровић.

За „Кроацију“ су, између осталих, писали Франо Супило, Светозар Прибићевић, Иво Тартаља и Милан Марјановић, док су на страницама посвећеним књижевности читаоци могли да читају преводе радова Иве Војновића, Силвија Страхимира Крањчевића, Дучића, Ракића, Милете Јакшића, Симе Матавуља, Боре Станковића и других српских и хрватских песника и приповедача.

Штампано је само седам бројева „Кроације“, али то је било довољно да Вељко Петровић добије прилику да неке своје чланке објављује на ударним местима пештанских опозиционих листова.

Иако је због великог интересовања публике „Кроација“ оснивачима чак доносила и добит, месечник је престао да излази услед промене политичке ситуације. Баш негде у то време Петровић стиче статус апсолвента правних наука. Светозар Прибићевић му из Загреба шаље аконтацију од шездесет круна и Петровић се сели у Загреб, где постаје члан редакције „Србобрана“.

У својим сећањима Петровић наводи како је тада „постојао један братски, југословенски Загреб, потпуно одвојен, као уље од воде, од оног другог, зверски шовинистичког, који је подржавала бечка, углавном Франц-Фердинандова камарила и војна котерија“.

У „Србобрану“ је уређивао културну рубрику и фељтон, али је једно време редовно објављивао и своје „Недељне записке“, неку врсту коментара на актуелна дешавања.

У јесен 1907. одлази у Сремску Митровицу, где уређује лист Самосталне српске странке али ради и као адвокатски приправник. Почетком наредне године први пут објављује песме у „Летопису Матице српске“, а у септембру одлази у манастир Шишатовац, где је намеравао да се спреми за завршни испит.

Пошту му је на магарцу допремао ђакон Роман. Међу писмима се нашао и број „Српског књижевног гласника“ у ком је Скерлић похвално писао о Петровићевој родољубивој поезији:

„Вељко Петровић јавља се доста често својим родољубивим и политичким песмама у 'Србобрану' и другим политичким листовима. Читајте те песме. То су не само најбоље патриотске песме које данас један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље, али извесно у најоригиналније ствари целокупне родољубиве поезије српске.“

Ђакон је Скерлићев текст прочитао и убрзо је цела шишатовачка манастирска обитељ сазнала чиме се то бави студент што се код њих спрема за правнички испит. Најстарији калуђер, отац Герман, расплакао се и рекао Петровићу: „Знаш ли ти да је српски књижевник самопроизвољни мученик?“

Није познато шта је оцу Герману одговорио Вељко Петровић али је, уместо да се врати у Пешту и тамо заврши студије права, песник у лето 1909. године отпутовао у Сарајево, где је постао члан уредништва „Српске ријечи“. 

Шта ћеш ти ту, младићу, у овој Турћији?

„Сарајево је град, који је леп у свако доба и кога се не може нагледати. Као жена, у чијим цртама има нешто недокучиво и ћудљиво дисхармонично, оно што је увек занимљиво, променљиво и зачудно.“

Овим речима почиње прича „Џафер-бег Ризванпашић“ Вељка Петровића, први пут објављена у „Летопису Матице српске“ крајем 1912, у време када њен аутор више није био члан редакције „Српске ријечи“.

Петровић је у контакт са Босанцима и Херцеговцима дошао још у време студија у Пешти, када га је на разговор са својим клијентима који су се у то време борили за школску и верску аутономију позвао адвокат Емил Гаврила. „Ту сам“, присећао се касније Петровић, „упознао незаборавног муслиманског вођу Али-бега Фирдуса, Дервиш-бега Миралема и још неке, и тада њиховог писменијег и виспренијег, да не кажем препреденијег адлатуса Шерифа Арнаутовића.“

Млади студент права тада пристаје да својим новинарским радом помогне интересу „народне, специјално босанске борбе“. А само неколико месеци након што је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину долази на само поприште те борбе и постаје члан редакције „Српске ријечи“.

У књижици „Штампа Босне и Херцеговине 1850–1941“ Ђорђа Пејановића, подаци о „Српској ријечи“ се наводе у оквиру прегледа публикација које су почеле да излазе 1905. године:

„Лист за политику, просвјету и привреду. Власник Српска дионичарска штампарија у Сарајеву. Уређивали наизмјенце: Васиљ Грђић, Ђорђе Чокорило, Ђорђе Ч. Лазаревић, Стјепо Кобасица, Ст. Стефановић, Вељко Петровић, Шчепан Грђић, Јефто Дедијер. Излазио је у Сарајеву (први број 1. јануара 1905. године) до 1907. године, четири пута недељно; отада сваки дан осим понедјељка и дана иза православних празника; ћирилицом у фолио формату. Посљедњи број 528 (прије рата) изашао 14. (27) јула 1914.“

Власници „Српске ријечи“ су Петровићу понудили уреднички посао највероватније по препоруци Светозара Прибићевића, а у редакцији је затекао новинара Александра Омчикуса, који је, као и он, претходно радио у редакцији „Србобрана“.

Током рада у „Српској ријечи“ Омчикус је за чешке новине и за новосадски „Браник“ написао серију чланака о стању у Босни и Херцеговини, да би их у једној књижици штампао 1910. у Новом Саду.

„Данас у Босни и Херцеговини има 278 жандармских постаја, а само 268 државних основних школа“, написао је Омчикус у једном од тих чланака, настављајући како се „за жандаре годишње троши годишње четири и по милијона, док је за основне школе одређен годишњи издатак од пола милијона К.“

Разматрајући развој догађаја у Босни и Херцеговини након краха Херцеговачког устанка и аустроугарске окупације, Перо Слијепчевић каже како се кроз наредне четири деценије „босанско-херцеговачки српски покрет кроз њих пробијао као кроз четири различите мене“.

Пошто покретање политичких листова окупатор није дозвољавао, 1885. године „кренута је у Сарајеву 'Босанска вила', први српски књижевни часопис у БиХ“. Потом следи оснивање српских читаоница и библиотека, певачких дружина, светосавских забава и дилетантских позоришних представа. Потом се борба заоштрава, а како Слијепчевић каже, „таласање православних постепено обухвата и муслимане“. Борба се заоштрава, „власт покушава зауставити општи покрет затварањем вођа, демолирањем њихова имања, распуштањем општина, забрањивањем српскога назива у јавним установама, прогоном учитеља, натурањем владика које сама именује место смењених народних...“

Тај „рат у миру“ по Слијепчевићу траје до 1905, када власти пристају на одређени компромис и када „нови, школовани нараштај“ преузима вођство српске политике у БиХ, „по новим методама рада“.

Та смена генерација изазива и значајнија неслагања између старих и нових о методама и приоритетима борбе за коначно ослобођење. То је и време првог радничког штрајка, који избија у Мостару 1906. као, како вели Слијепчевић, „довољан знак новога времена, нове, четврте мене у националном покрету, последње уочи свеопштега рата“.

Свеопштем рату је претходила анексија Босне и Херцеговине, чија је дејства Вељко Петровић по доласку у Сарајево осетио на својој кожи.

Стигао је у Босну која је, каже Лесковац, била неостварени сан кнез-михаиловских маштања и прво наишао на, како је сам писац у својим сећањима написао, „сажалителне речи“ које му је већ првих дана по Петровићевом доласку у Сарајево упутио поп-Јокановић из Блажуја, док су седели „у оном 'српском' делу кафане 'Европе'“.

„А зар ти, синко, не знаш“, рекао је блажујски прота Петровићу, „да политика прокурва и олтар матере божје, а неће душу једног младог пјесника? Бјежи ти, сине, одавле!“

Перо Коча, како у запису „Упамћени сарајевски дани“ Петровић тепа Кочићу, с којим је водио кореспонденцију још од студентских дана, упитао га је „пред читавом оном публиком на тераси“:

„Шта ћеш ти, пјесниче српски, међу тим газдићима? Видиш, ти то не знаш, на истом томе мјесту, за турскога вакта, простирале су кафеџије срџада и јастуке за муслиманске и православне бегове и аге, па им жеравком из длана палили чибуке дуге преко улице... А наиђу ли из оне укопане старе српске цркве кметови, у бијелим и црвеним саруцима, доклегод пролазе морали би лицем у бегове и аге, сагињући се теменати, пазећи да не запну за 'ћибук', јер им тада не гине дегенек.“

Трећи човек који је Вељка Петровића „терао“ из сарајевске златне долине био је данас готово сасвим заборављени публициста и уредник мостарског „Народа“ Ристо Ринда Радуловић.

„Шта ћеш ти ту, младићу, у овој Турћији?“, говорио је Радуловић десет година млађем Петровићу. „Не можеш ти изаћи на крај с овим свијетом, све су ово Турци, муслимански, православни и католички Турци!“ 

„Треба то видјети све, овако на окупу!“

Рођени Сомборац и пештански студент можда није могао да изађе на крај са тим свијетом, али је њиме волео да се креће.

„Из великоградских хотела са западњачким комфором, зимским баштама, журајивим и љубопитним Чесима, ногатим Немцима који принципиелно путују, јер се тако пише, охолим Енглезима који путују из досаде и због континенталне јевтиноће са својим ускопрсим мисама, великих секутића и натегнутих, жутих, пунђица, кроз улицу с банкама и излозима, филиалама бечких завода и бечких трговина, само неколико корачји, па си сред источњачке дреке, тиске, лупе и шаренила чаршијског.

На ћепенцима, певајући протегнуте мелодије, ударају кујунџије чекићима по бакру арабеске и ужљебљују сребрне џамије у челичне плочице, обућари набијају жуте местве и тешке кондуре на калуфе, црвени и кудрави, закржљали Шпањоли-Јевреји вичу, и свађајући се маме муштерије, а седи муслимани, скрштених ногу, седе на чистом ћилиму, пуштају димове и блену у ништа...“

У уводу већ помињане приче „Џафер-бег Ризванпашић“ Вељко Петровић описује улице којима се кретао током двогодишњег боравка у Сарајеву, у које је, како је написао у једном другом тексту, стигао „средином изузетно ведрог, сунчаног лета“.У прво време је живео у Хргића улици, надомак Ћемалуше, у старинској, турској кући, „која се са задње стране дизала на стрмом обронку“.

У Ћемалуши, која се од Другог светског рата до деведесетих звала по Шалому Албахарију, налазила се и редакција „Српске ријечи“.

Културни живот у Сарајеву је у то време, писао је касније Петровић, „изванредно живахнуо“. „Мноштво одличних писаца, научника, политичара и народних јунака је однеговано у тим годинама на обалама скромне Миљацке.“

У почетку је Петровић у редакцији радио са Омчикусом и Јефтом Дедијером, а онда и са Радуловићем, који је 1910. у Сарајево дошао након једног од бројних лечења од туберкулозе, од које ће 1915. и умрети у логору у Араду.

„Многима ће бити чудно и претерано кад се каже да ниједан културни чинилац“, каже Петровић, „до највећих у то доба, ни Дучић, ни Богдан Поповић, чак ни Цвијић и Скерлић, и покрај огромних резултата њихових стварања, није у себи ускладио борца за националну и за демократске слободе, с апостолом јединствене екуменске културе највишег степена као та, наизглед нескладна, пргава, намћораста херцеговачка кореника...“

А Вељко Петровић је захваљујући Радуловићу, упознао и Богдана Жерајића, потоњег идола Гаврила Принципа и осталих видовданских хероја Младе Босне.

Млади аутор родољубивих песама ће две године млађег од себе Жерајића у Сарајеву видети два пута.

Први пут се то десило у време посете цара Фрање Јосифа, када је, након посете „Беледији“, познатијој као здање Вијећнице, ћесар прошао улицом испред хотела и кафане „Европа“.

Радуловић је, пише Вељко Петровић, успео да члановима редакција „Српске ријечи“ обезбеди „мален округао кавански сто на уској тераси испрад, каване, одмах до улаза, преко пута Деспића улице“.

За тим столом је Петровић затекао „Ринду с једним, очевидно, смраченим лицем“.

Радуловић младића није упознао с Петровићем, а када се свечана поворка приближила тротоару на коме су седели, „сви су се на том спољном испусту каване дигли на ноге и попели на своја седишта, да би боље видели брзо прохујали призор, преко глава оних који су стојали испред њих и међу њима.“

Жерајић је, међутим, остао да седи.

„Нико можда“, сећао се много година касније Вељко Петровић, „не би ни приметио да је он остао седећи, да нисмо чули Ринду како му се покровитељски подсмева:

– Де, де, Богдане, шта дјетињиш, треба то видјети, све, овако на окупу!“

Када је Вељко Петровић други пут видео Жерајића, овај је лежао мртав на месту где је покушао да убије генерала Варешанина а онда последњим метком извршио самоубиство.

Атентат се догодио на први дан заседања босанскохерцеговачког сабора. Петровић је био остао дежурни у редакцији „Српске ријечи“ када му је курир Јово, „сав избезумљен, у оној врсти избезумљености кад исти не зна да ли сме гласно да се радује“, рекао да се код Конака „пуцало на валију... веле један наш, јашта!... и уби се на ћуприји... само да им не падне шака...“

Петровић је изашао из редакције и, након кратког размишљања, одлучио да оде до места на коме је Жерајић покушао да убије Варешанина и где ниједан од метака, сем оног последњег, није погодио циљ.

„Мртво тело Богдана Жерајића било је покривено тамнопепељастим коњским ћебетом. Ни обриси човечјег састава не би се назирали да нису, упоредне а не раскречене, ноге вириле до изнад чланака. Једна се сива ногавица мало узвинула, а светлије граораста чарапа се набрала као да је није ни затезала подвезица. Нечег уредног и смиреног је било у тим узаним стопалима у американској обући с тврдим врхом, као да нису рођена била за опанака и пешачење по планини. Ни руке се нису виделе, само три бледа прста деснице. Баш тај опрезни, сигурни кажипрст. Како је, док је још горела варница присебности у њему, владао тим својим младим телом, пуцајући последњим метком у себе, уверен да је ону мизерију од представника освајача усмртио; он се само опустио, прикупивши у пристојан положај и своје, више непотребне и неупотребљиве, руке и ноге. Ето, ту лежи мртво тело Богдана Жерајића, – сећам се како сам и тада силом и самооптужбом одбијао из своје свести одвратну реч: леш, лешина, кадавер, који су припијени уз тле као прегажено живинче, па морају да заударају.

Осврнуо сам се још једном, и тек сам на крају приметио: иако су га тако огромним ћебетом покрили, скоро прекрили, ипак, тамо, нешто више провирелих прстију, извијугао је танак поточић већ потамнеле крви. Прашина, нанесена ветром изнад Миљацке и обућом пешака, није дала да далеко одмили.“ 

Нација „настића“ и џинова

О Жерајићу је Вељко Петровић писао тек пред сам крај живота, јер је у време његовог боравка у Сарајеву прашина ригорозне државне цензуре прекривала много тема о којима се није ни смело ни могло слободно писати.

Радећи на приређивању својих сабраних дела половином педесетих, он се у преписци жалио пријатељима и сарадницима како листајући сачуване бројеве „Српске ријечи“ често не уме да препозна које је непотписане чланке писао баш он. Ипак, у књизи „Времена и догађаји“, која обухвата његов публицистички рад, нашло се двадесетак текстова објављених на страницама овог дневног опозиционог листа.

Петровић је писао о актуелним политичким темама, о културним догађајима, као што је гостовање Стевана Мокрањца пред сарајевском публиком, али и о Толстојевој смрти, а на страницама „Српске ријечи“ је објавио свој први приказ једне ликовне изложбе.

Одмах по његовом доласку у редакцију у први план избија велеиздајнички процес у Загребу, где су власти оптужиле педесетак водећих Срба из Хрватске за ковање антидржавне завере у дослуху са одређеним факторима из Србије. Тим поводом Петровић пише оштар памфлетски уводник „Настић“, у коме је истресао сву љутњу и горчину изазвану сазнањем да је један од оних са којима се радило за општу, заједничку ствар заправо био бечки провокатор.

„Ко је тај двоножац, тај но – па тај Настић? Нисмо добро питали. Шта је то настић? Тако. То је тип лош, рђав и низак. То није зло. Јер зло је тип демонски: активно порицање доброте. Зликовац је дијете мржње од гријешне љубави непокоја и рушења. Зликовац је од тврде изразите материје, само у опречном правцу развијене. Зликовац може у том противном, мрачном правцу досегнути једну величину, једну дубину – према свијетлој висини врлине. Зликовачки карактер продире доље преко нул-тачке моралитета. Блато од чега се састоје настићи – размазује се на зери.“

Упоредо са радом у „Српској ријечи“ сарађује са „Босанском вилом“, где је ускоро постао и део уређивачког одбора. За све време боравка у Сарајеву пише приповетке и поезију. Једна од његових најбољих приповедака, „Буња“, по свој прилици настаје управо ту.

Већ цитирани „Џафер-бег Ризванпашић“ не спада у сам врх Петровићевог обимног приповедачког опуса, али се у приповеци о припаднику високог бошњачког сталежа у чијој се памети и души прво преплићу, а онда у нерасплетив чвор свезују питања идентитета и жудње назире магловита веза са Андрићевим Алијом Ђерзелезом.

„Г. Петровић пише модерну новелу, и даје нам у њој савремени живот средњег и господског сталежа Срба у Угарској, често и у Босни, а понекад и црте из живота других огранака нашег народа“, пише о Вељку Петровићу као приповедачу у „Летопису Матице српске“ Исидора Секулић 1913. године:

„Писао је Буњевце, Хрвате, босанске муслимане, војвођанске Србе, и њихове заљуљане породице и куће, и њихове померене љубави и савести. Писао је водњикаве крви и лимфатичне организме и бедне позе наших људи, које је лична слабост и сила туђинштине истиснула из живота. И писао је, понекад, кап густе, сите крви старих отмених и господских породица, из које бије темперамент, пркос и снага нације, која је ипак нација џинова и племића.“ 

На турској кафи у Народном музеју

Вељко Петровић је у годинама и деценијама које су уследиле био и једно и друго. Током Првог светског рата прешао је са српском војском преко Албаније, учествовао на заседању мировне конференције, између два рата постао дописни а онда редовни члан Академије, са Миланом Кашанином написао монографију „Српска уметност у Војводини, од доба деспота до уједињења“, а 1938. постао главни уредник Радио Београда.

За време Другог светског рата једно време био је заточен у логору на Бањици, али је одмах по пуштању потписао „Апел српских интелектуалаца“. Ипак, одмах по уласку партизана у Београд, како је то формулисао Радован Поповић, „прихватио је здушно нову власт“ а нова власт је здушно прихватила њега.

Меша Селимовић у својим „Сјећањима“ описује њихов сусрет у зиму 1944. у „тзв. новом двору, гдје је била и збирка Умјетничког музеја“, чији је управник био управо Вељко Петровић.

Позвао је Селимовића у своју канцеларију, на кафу.

„Његова управничка соба личила је на старетинарницу, на комисион који продаје умјетничке предмете. Слике, иконе, мање и нешто веће фигуре, све оштећено, спремљено за рестаурацију. Држао их је код себе, као да ће им бити лакше док их он гледа, или размишња како да им се најлакше помогне. Међу тим умјетничким предметима био је смјештен и решо, на којем је кувао добру турску кафу.“

Селимовић ће многе часове и дане последње ратне зиме провести у тој канцеларији, а онда и у Петровићевом директорском кабинету зграде где се и данас налази Народни музеј.

У почетку је Петровић свом младом босанском пријатељу „често причао о Сарајеву прије Првог свјетског рата, гдје је био члан редакције 'Српске ријечи'. Ваљда због мене“, каже Селимовић, „или зато што га је интересовала извјесна егзотика тога свијета, највише је говорио о старим босанским муслиманима и њиховим карактерним особинама, о њиховој карактерности, али и о приликама у Сарајеву“:

„Незгодно ми је било да га питам, иако ме је врло интересовало, зашто је био у Сарајеву у то вријеме“, наставља Селимовић. „Да није послат по специјалном задатку, можда од српске Народне одбране? Вјерујем да би ми рекао, али сам прогутао питање, изгледало ми је сувише индискретно.“

А Вељко Петровић је одговор на ово непостављено питање можда дао на самоме крају „Џафер-бег Ризванпашића“, када се приповедач, након разговора са главним јунаком своје приче врати кући у глуво доба ноћи које озвучи глас мујезина са оближњег минарета:

„И ја одједном осећам у себи душу потлаченог ђаура од пре три стотине година, кад је падишах био најсилнији и освајао цели свет за вечита времена. Он стоји погружен на истом овом месту, без искре наде на повратак слободе, и слуша муезина, чији опијени глас разноси широм свесна и немилосрдна тријумфална сила, и улива страх и крваву мржњу у рајине колибе, као рика лава у Сахари. И он очајно заклапа шакама уши своје...

И док са свију страна продиру у ноћ, као оштре и бритке џиде, гласови невидљивих муезина, ја и нехотице стежем срце и стискам вилице.

Блага и грађанска светлост петролеја ме трезни. Смешећи се свлачим капут, и почињем да разумем мога Џафер-бега, његове пријатеље Србе и његов чудни проблем.“