На вест о смрти Жарка Лаушевића: Више од глумца

Када се осамдесетих година појавио на филмској и позоришној сцени Југославије, освојио је публику својом тананом а моћном глумом. Шта год је одиграо, било је за памћење. И за награде. Имао је 25 година када је са телевизијском серијом Сиви дом доживео огромну популарност; 27 година када је 1987. за филм Официр с ружом добио Златну арену на филмском фестивалу у Пули и „Цара Константина“ у Нишу; имао је 30 година када му је у Новом Саду уручена Стеријина награда за ликове Растка Немањића и Светог Саве у представи Свети Сава; био је власник највећих признања на фестивалима Град театар у Будви, добитник Гран прија на Филмским сусретима у Нишу, награде „Зоран Радмиловић“...

Детињство, младост

Жарко Лаушевић је рођен 19. јануара 1960. на Цетињу.И мао је 14 година када се са родитељима, братом и сестром преселио у Титоград, данашњу Подгорицу. Његов отац Душан био је професор историје, потом директор Државног музеја краља Николе на Цетињу. Мајка Роксанда била је секретар школе. Најмлађи од троје деце, запамтио је срећно детињство и одрастање:

„Ако се ичега са носталгијом сећам из тог доба, онда је то спокој породичне тврђаве. Немам права на генерализацију, али наши родитељи су били посвећени чувари нашег породичног љубавног блага и те, подразумевајуће нежности. Пратила ме срећа у животу да сам имао и сјајне учитеље који су давали смернице, показивали обрасце који обликују будуће стандарде. Не мислим само на оне у школама кроз које сам пролазио. Као што не мислим само и на мудре људе које сам сретао. Ту су свакако значајне и књиге-учитељи, које мењају вашу свест, просветљавају стазу којом сте намерили, и скрећу позорност на натписе које затичете на раскрсницама до којих долазите на том путу. Позорност на посебност. Ту посебност код ствари сам касније непрестано тражио око себе, и она је, ако смем да коментаришем себе, негде и доминанта мојих рукописа, али и онога што ме привлачи код глуме. Писати о необичном… на обичан начин. Као глумац одабирати екстремне црте карактера који тумачите… а бити животан. Преписивати из живота.“

Као основац природно је био упућен на школску лектиру. Међутим, из тог периода се најлепше сећа једне очеве препоруке. Била је то књига Приче из класичне старине Густава Шваба. Ова збирка грчких и римских прича тиче се богова и људи и представља јединствен наук о добру и злу:

„Та књига је остала моја лектира за цео живот. Радо јој се и данас враћам и једно од моје деце је врло везано за ту књигу. То није само питање познавања класике, већ и нешто што формира респект. Према традицији, историји, према себи напослетку, или на почетку. Тако ја то доживљавам. Без познавања историје ми не можемо знати себе.“

У тим клиначким данима његова најдража музика била је она коју је изводио Миладин Шобић, тада млади црногорски кантаутор који ће направити бум на југословенској музичкој сцени и мистериозно нестати са ње. Имао је привилегију да га је слушао у свом стану, уживо: „То и данас радим, нажалост само преко касета, или Јутјуба. Препоручујем Миладина, топло. Та емоција се још није поновила.“

На сцени

Након тријумфа на Државном такмичењу рецитатора, у шеснаестој години постао је члан тек основане аматерске позоришне дружине „Додест“ (Дом омладине – драмска експериментална сцена Титоград). Била је то прва назнака да би могао да постане глумац, баш као што је могао да буде и писац или сликар, за шта је био једнако талентован:

„Био сам довољно смео, могу данас то да кажем, да покушам, јер се нисам бојао изазова. Имао сам много комплекса, ко их нема. Имао сам стално трему, руменио се пред девојком, пред наступ, мислио сам да сам мршав, сутра да сам дебео, мислио сам да не знам да говорим, и данас се бојим да говорим пред више људи.

Крио сам своје амбиције у то време. Снимао сам једну од првих црногорских ТВ драма, 1978. са Петром Божовићем и Соњом Јауковић, у режији нашег драгог професора, Мила Ђукановића, који је остао много познатији, и поред његовог припадништва црном таласу, по режији Камионџија. Мој отац је желео да одем на ликовну академију, тако да му није баш импоновала моја глумачка најава. Негде касније је пристао на то и подржавао ме до краја свог живота. Мајка и сестра су наравно знале и подржавале ме, што се наставило кроз цео мој живот.

Да ли ме је глума опила? Не знам, али је учинила да се ослободим, да нађем себе и да се стално и даље тражим. Велика је ствар кад одаберете професију која ће вас испуњавати целог живота, коју нећете мрзети и нећете размишљати о пензији.“

Факултет драмских уметности у Београду уписао је у класи професора Мирослава Миње Дедића. Били су ту и Соња Савић, Зоран Цвијановић, Светислав Гонцић, Бранимир Брстина… Био је са Дедићем у контакту до последњих дана његовог живота. Професор је умро 1. марта 2015. године, у дану када је Жарко био у авиону на путу за Београд где је требало да почне снимање филма Смрдљива бајка Мирослава Момчиловића:

„Професор Дедић је био једна изузетна личност. Волели смо га и бојали се од њега истовремено, али ваљда је то и дефиниција ауторитета. Мислим да је пресудно утицао на све своје студенте. Добро, да не генералишем, на мене јесте. Учинио је да све што радим, ево и данас, после његовог одласка, посматрам кроз његову призму. И никада се нећу тога одрећи.“

Југословенско драмско

Ући у глумачки ансамбл Југословенског драмског позоришта била је велика привилегија, част, а пре свега признање за младог глумца. Жарко је имао 22 године када је постао стални члан најмоћније југословенске театарске куће:

„На почетку треће године студија глуме позвала ме је госпођа Вида Огњеновић у Народно позориште, у коме је била директор Драме и где је кренула са режијом представе Горски вијенац. Мислим да је чињеница да је била и предавач на нашем факултету, пресудно утицала да од професора Дедића добијем пристанак за тај ангажман, јер је школско правило бранило студентима професионални рад до истека, чини ми се, шестог семестра. Била је то мала улога, али ваљда и довољно велика да ме, после премијере најславнијег Његошевог дела, Стево Жигон ангажује за своју следећу представу, за Ромеа и Јулију. Позоришни кулоари су ми тада пунили главу да сам виђен за главног јунака, али Жигон ми је доделио улогу Јулијиног брата Тибалда. Нисам се разочарао после изласка поделе на огласној табли, већ сам решио да дам све од себе. Кренуо сам, готово фанатично, да вежбам мачевање и притом припремам један необичан сценски елеменат. Успут сам упро све снаге не бих ли, уз невероватан физички циљ који сам себи поставио, одржао максималну свест о говорним задацима. Пред крај другог чина сам схватио да се вишемесечни труд исплатио.После наклоности публике, иако играм озбиљног негативца, добио сам и аплауз на отвореној сцени, а на самом крају првог дела представе, уследио је један унисон мук. Тада Тибалд гине од Ромеовог мача, и мој Тибалд је, после режираног шока на сцени и одмицања статиста и самог Ромеа, после кратке задршке са испружене обе руке у којима држи у једној нож, у другој флорет, пао као споменик ког руше, у комаду, на леђа. То више и није била глума, то је био фанатизам који ником не бих препоручио. Противно било ком спортском паду, противно – здравом разуму. А ја сам у глави само имао претпоставку да човек који гине и нема више здрав разум.

Публика није могла да верује. Награђен сам највреднијом хвалом за глумца – дуготрајним аплаузом и повицима ‘браво’! Ако је мој почетак био на аматерским даскама у Додесту 1976. године, ту 1981. и улогу Тибалда могу да сматрам својим правим професионалним почетком.“

Оно што је професор Дедић обележио у Жарковом школовању, то је у Југословенском драмском позоришту наставио да ради, на један много прагматичнији начин, глумац и редитељ Стево Жигон.

Лаушевић је говорио да није могао имати два боља ментора у тим најкритичнијим годинама за младог глумца, кад се његово још устрептало биће бори за прави први корак, а сваки је по црвеној линији:

„Жигон ме је одвео у Југословенско драмско позориште, у своју следећу режију, Раскршће Драгана Томића. Било је то и моје животно раскршће. Пре подне сам, на пробама тог комада, вођен особеним Жигоновим инстинктом откривао тајне професионалне сцене, а поподне бих са професором Дедићем радио свој дипломски испит, монодраму, Његошеву Лучу микрокозма. Кад се данас осврнем, можда је то и најсрећнији и најиспуњенији део моје биографије. Систем рада који је тада обликован са два велика уметника остао је у мом глумачком бићу до данашњих дана. Након Раскршћа сам добио стипендију ЈДП-а и обавезао се на верност најраскошнијој позоришној кући у Југославији.“

Кобна ноћ у Подгорици

Био је у Исусовим годинама када су тог 31. јула 1993. године поднапити младићи напали његовог брата Бранимира и њега испред кафића „Епл“ у Подгорици. У самоодбрани, испалио је из револвера 13 хитаца и усмртио нападаче Драгора Пејовића и Радована Вучинића. Завршио је у затвору у Спужу (Црна Гора), потом у затвору у Пожаревцу. Првобитна пресуда била је 15 година затвора, потом је она преиначена на 4 године, а будући да је Жарко у тренутку њеног изрицања већ издржао 4 године и седам месеци, пуштен је на слободу. Убрзо после тога је напустио земљу и са породицом се преселио у Њујорк.

Пред сам одлазак, разговарали смо у његовом стану. Тим поводом је у својој последњој књизи Падре, идиоте! записао:

„Последњег дана пред полазак назад за Њујорк, Гага (глумац Драган Николић) ме пита да ли бих можда хтео после толико година ћутања да дам неки интервју, да напокон и проговорим. Предлаже ми НИН и заједничку пријатељицу новинарку Радмилу Станковић. Пристајем. После сам из Њујорка ауторизовао текст и он је објављен у НИН-у као насловна тема – МОЈА ИСТИНА.“

Била је то прва и једина исповест Жарка Лаушевића објављена у медијима. На крају тог текста је рекао и ово:

„...Јесам, покушавао сам да сину објасним шта се догодило те ноћи. Ја нисам као отац који треба да му олакша муку сазревања, већ и муку коју сам му ја натоварио. И да га молим да ми опрости.

Од оштећених не тражим да ми опросте. Знам да то не могу јер сам себи не опраштам. Само Бог то може.

Њихово је право да мрзе. Моје је право да се кајем што не могах другачије. У цркви увек упалим три свеће. За оца и њих двојицу. Ако сам грешан што ово рекох, грешан сам и према оцу.

Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица, и ја, па нас је Бог тако саставио 31. јула ‘93. Да њих казни мојом руком, мене њиховим главама.“

Други живот

Још једном је, у Њујорку, почео изнова:

„И на то сам био спреман јер сам неколико пута у животу почињао испочетка. Када сам 1978. дошао у Београд на студије, завршио факултет, почео нови живот. Онда се десила та трагедија, после изласка из затвора сам опет био на почетку, после бомбардовања сам отишао у Њујорк и – опет почетак. Тај одлазак је био најболнији. У почетку сам имао назнаке неке могуће филмске каријере у Америци, али је убрзо стигла нова судска преинака којим су негиране савезне институције и донета нова пресуда због које сам морао да пређем у потпуну илегалу, иако сам легално ушао у земљу. Схватио сам да постоји сила са којом не могу изаћи на крај. Можеш ти упорно да доказујеш да је ово шољица, а неко тврди да је то лонац, телефон, и ти схваташ да нема речи којим можеш да докажеш очигледну истину. Срећом, и то се средило.“

Живот у Њујорку носио је многе проблеме и само једну предност – Бог му је учинио да буде непознат, као благодет његовог утапања у тамошњи живот. Догодило му се оно што већина мислећих људи са јавне сцене прижељкује. Када им слава и популарност одузму анонимност, а јавни посао су изабрали управо да би изашли из ње, дође тренутак кад је најјача жеља да се побегне од јавности:

„Мени се то десило. Њујорк ми је пружио ту могућност да ходам улицом и да ме нико не познаје. Мада, има доста нашег света тамо. Ту оазу и тај мир имам у том граду. Имам радост дружења са децом, шетњу са псом, и било који посао. А протеклих година сам радио све што сам могао – намештао паркет, молерисао, зидао, скидао плочице, стављао, све ме је то испуњавало јер сам помагао својој жени и деци на том елементарном путу преживљавања. Човек не ради само оно што хоће већ и оно што мора, када је пред њим такво ограничење. У супротном, могао сам да одустанем, што нисам хтео, јер је најлакше одустати.“

У Њујорку није могао да игра, почео је да пише. Радио је оно што му је, иначе, ишло од руке. Одувек је бележио догађаје и детаље из свог живота, па је пут до књиге био јасно означен – дневничко-исповедна проза коју ће „Новости“ објавити под насловом Година прође, дан никад. Друга је била Друга књига, трећа Све прође, па и доживотна, и четврта Падре, идиоте, све у издању „Хипатије“.

Књижевница и редитељка Вида Огњеновић у предговору за трећу књигу пише:

„Те Лаушевићеве, до суровости прецизне вивисекције сопствене позиције у досуђеној кривици, аутентичном мисаоном оштрином и смелим захватима у само срце чињеница, чине ову књигу изузетном. Њена снага је у томе што је без болећивости, што не замагљује, не мами сажаљење, не позира, већ разоткрива и не узмиче пред суочавањем. Због тог сасвим необичног ауторског става, ова би дневничка књига, верујем, прошла и најстрожији избор за листу врхунских у својој књижевној врсти.“

Литерарно моћне и документарно убедљиве, узбудљиве, на моменте болно драматичне, Лаушевићеве књиге обилују богатом скалом опсервација које су далеко од пуког набрајања догађаја. Он бележи ситуацију у Забели као затвореник број 28375, а потом се смислено присећа детаља из живота пре трагичног 31. јула 1993. године. Истражује их и мисаоно заокружује беспоштедним преиспитивањем свега у чему је учествовао.

После филма Смрдљива бајка који му је донео Гран при на филмском фестивалу у Нишу 2016. године, Жарко је све чешће снимао у Београду, док се није преселио. Играо је у серијама Сенке над Балканом, Корени, Пет, Државни службеник, Име народа, Александар од Југославије, Калкански кругови, Време зла. Последњи филм који је снимио је Руски конзул, по истоименом роману Вука Драшковића, у режији Мирослава Лекића.

Са Жарком је до последњег тренутка била његова супруга Анита са којом има ћерку Јану. Из брака са Мајом има сина Душана и ћерку Асју који живе у Америци.