In memoriam
Живот прође, дар никад: Бог је Жарку Лаушевићу дао све, а онда му је дао злу минуту, без утехе
среда, 15. нов 2023, 15:54 -> 18:44
Било је улога и улога, писало се о њима и причало, али мени и мојим травничким друговима, он је био Шиља из „Сивог дома“. Тај 31. јули 1993, тај дан „зле минуте“, мене је затекао усред злих година и месеци, на пар стотина километара даљине, али унутар неколико обруча, у најгоре време тих злих година, кад смо били скоро гладни и кад смо заборавили да струја постоји, кад су момци у двадесетим свуд око нас од метка гинули на дневној бази. Не знам ни кад ни како је прича стигла до нас, али смо је препричавали и коментарисали као мотив из митологије, из грчке трагедије.
Средином својих двадесетих година, Иво Андрић је забележио ову вињетицу:
Жарко Лаушевић је ваљда био и двоструко старији кад је својој књизи дао наслов: „Година прође, дан никад“. То је вероватно најпродаванија књига у Србији у двадесет и првом веку.
Бог је Жарку Лаушевићу дао све, а онда му је дао злу минуту, без утехе. Био је лик из романа Достојевског. Тај 31. јули 1993, тај дан „зле минуте“, мене је затекао усред злих година и месеци, на пар стотина километара даљине, али унутар неколико обруча, у најгоре време тих злих година, кад смо били скоро гладни и кад смо заборавили да струја постоји, кад су момци у двадесетим свуд око нас од метка гинули на дневној бази. Не знам ни кад ни како је прича стигла до нас, али смо је препричавали и коментарисали као мотив из митологије, из грчке трагедије.
Било је улога и улога, писало се о њима и причало, али мени и мојим травничким друговима, он је био Шиља из „Сивог дома“. Има нечег бизарног у томе да генерацијски формативна телевизијска серија говори о поправном дому. Ти надимци су се лепили као етикете: неко би постао Робија, неко Шојка, а неко Чомбе. Једино нико није био Шиља. У малим балканским градовима, у надимку мора бити нечег погрдног.
Годинама и епохама касније, у неком другом животу, полуконспиративно, преко Раде С, питају ме да ли бих говорио на промоцији нове књиге Жарка Лаушевића, једне од неколико наставака оне са незаборавним андрићевским насловом. Велика сала СКЦ-а је препуна; сви су ту, само аутора нема, јасно је зашто. Сви на бини га добро знају, само ја не, и мислим да ће тако и остати.
Онда ми опет полуконспиративно дојављују адресу и завршавамо на тераси изнад београдске улице у чијем имену има одјека катарзе и покајања. Гледамо у мрак и причамо о Димитрију Митриновићу. Дуга је била ноћ, али је прошла. Дан не прође, али ноћ прође.
Други пут сам га видео из даљине, са балкона Дома синдиката, после премијере „Хероја Халијарда“. Било је више људи него ономад у СКЦ-у, али је дошао. Видело се да је напола већ на оној страни.
Отишао је као што је и Шиља отишао из Сивог дома, раније од већине, тихо и фрајерски.
Живот прође, дар никад.