Јеленa, жена које има, из Бонеровске 12/II: Краковска улица која је повезала Иву Андрића и Станислава Лема

Да ме је неко пре неколико недеља питао који ми је најлепши град унутар бечке орбите, најлепши, дакле, после Беча, а очигледно средњоевропски, не знам ни сам шта бих одговорио. Вероватно Будимпешта, али није немогуће ни да бих рекао Праг или Вроцлав или чак Трст.

Последњих неколико недеља, међутим, одговор ми је недвосмислен: Краков. 

Био сам у Кракову прве новембарске недеље и мада нисам био први пут, имам осећање као да сам град први пут заиста видео. Пре петнаест-шеснаест година, био сам у Кракову такође у новембру, али на мање од двадесет и четири сата. Издавач ми је поводом пољског превода мог романа „Концерт“ организовао малу промотивну турнеју са шест наступа, а у регистру оног Албахаријевог наслова „Сваке ноћи у другом граду“. Тада је у Кракову било тмурно и падала је јака киша, па се нисам могао поштено ни прошетати по центру.

Листопад

Ове године је прва новембарска недеља у Кракову била савршена илустрација онога што се назива „златна јесен“. Није то било михољско лето у смислу да је ипак било релативно хладно, али је било прозрачно и ведро, небо је било божанствено модро, а по асфалту и по трави су се расули ћилими од жутог лишћа.

Иначе, Пољаци новембар зову листопад. Код Хрвата је листопад – октобар. На први поглед, то је контраинтуитивно. Хрвати живе доста јужније од Пољака, логичније би било да у Пољској лишће опада раније. Није ово једини сродан „фазни помак“: Хрватима је липањ – јуни, а Пољацима је липиец – јули. Оба имена призивају (слoвенске) липе, мада је овде идеја да у Пољској липе цветају касније ипак рационалнија. Има око овога разних теорија, но да не идемо превише у лингвистику и етимологију.

Краков је препун туриста, а по акцентима би се рекло да има нарочито много Енглеза и Американаца, као и Израелаца. Енглези су се „навукли“ на Пољску још пре Брегзита, а Американцима, нарочито америчким Јеврејима, као и Израелцима, Краков је „база“ за посету оближњем Аушвицу. Сваки хотел и свака агенција у Кракову у понуди имају и (полу)дневну посету Аушвицу.

Ерос и Танатос

Не треба, међутим, помислити да је туризам у Кракову обележен озбиљношћу и било каквим пијететом. Више то личи на Содому и Гомору.

Станари који мисле да је ноћни живот у Београду бучан, нарочито викендом, попут оних из Цетињске улице, требало би да покушају да спавају у строгом центру Кракова, без најмодерније звучне изолације, чак и у ноћима уочи радних дана. Уосталом, ти који лумпују тамо углавном свакако не раде. Један туристички водич кога сам тамо упознао духовито ми је рекао: „Кад млади Американци на свој Инстаграм закаче слике из Аушвица на којима имају аутентично и искрено напаћена лица, то углавном није због емотивне реакције на логорску документацију, него због епског мамурлука који их још држи од претходне вечери.“

Локали у центру варирају од стриптиз-барова до џез-клубова. Један од најпопуларнијих угоститељских објеката зове се – Bania Luka. У тренутку кад угледам такво име кафане, у џепу сакоа ми је књига: „Јелена, жена које има“ Силвије Новак Бајцар (Службени гласник, Београд, 2012). У њој ауторка суверено, аргументовано и сугестивно доказује да је жена која је била инспирација за лик из Андрићеве приповетке „Јелена, жена које нема“ рођена у Бањалуци.

Стање

Понео сам ту књигу у Краков са собом као неки духовни бедекер. Уосталом, на клапни књиге је издвојен карактеристичан Андрићев цитат:

„Неко је рекао да је за сваког од нас најлепши онај град у коме смо имали двадесет година. Не знам да ли је то увек тачно. У мом случају јесте. Све је то било тако необично и тако давно да тај Краков моје младости и није више за мене један одређен, конкретан град, него више једно стање духа, један од оних великих младалачких снова које човек носи кроз живот као најстварнију стварност“.

Колико је Краков Андрићу био важан види се и из чињенице да се он деценијама касније драстично погрешно сећао дужине времена које је провео у Кракову. Документи показују да је тамо живео једва три месеца: стигао је почетком априла 1914. и остао до краја јуна исте године. Такође, није то била љубав на први поглед. Једно од првих његових писама из Кракова садржи и следећи део: „Овдје сам као оцијепљен од свега нашег. Уклет град; све музеји и гробнице и олтари: мртви краљеви; нијема слава и грлати чивути“.

Већ недељу дана касније, расположење му се мења набоље јер је у Кракову открио друштва у којима има онога што се ретко налази, како пише, „добрих људи, духовитих жена и свјежих сендвича“.

Човек амбиваленције

У једној краткој Андрићевој биографији, он се на самом почетку пореди са Јанусом, римским богом са два лица. Код њега у биографији постоји читав низ дилема и амбиваленција, с тим да те разлике нису велике него незнатне, али су симболично занимљиве.

Не знамо сасвим поуздано је ли Андрић рођен у Травнику или у Горњем Доцу, да ли је био 9. или 10. октобар 1892, а мада знамо да му крштено име било Иван а да је познат као Иво, ни ту дихотомију не треба занемаривати. Исто тако, сасвим је поуздано да је он у Кракову све време живео на једној адреси, у улици Бонеровска, мада се у литератури помињу два кућна броја: први је 12/II, а други је 9/III.

Наравно да сам морао да одем до Бонеровске улице. На мапи града видим да се она налази у ширем центру, заправо једва пет-десет минута шетње од најужег центра и старог историјског кварта са пешачком зоном и калдрмом. Ипак, у тих неколико стотина метара нестаје бајковита филмска кулиса и указује се стварни град, студентски уосталом.

Наилазиш на жене с цегерима које се враћају с пијаце, на младе људе на бициклима. У једном тренутку помишљам како долазим до блока који се, како се то каже, убрзано џентрификује. На малим плацевима између старих зграда расту новоградње, на старим зградама се обнављају фасаде. Близу је железнички насип.

Подстанарство

И ево ме на почетку Бонеровске улице, баш на почетку, јер ту је број 1 на првој згради с десне стране. Улица је кратка, не знам има ли и стотину метара, јасно јој видим крај. Оно што одмах примећујем, већ на прве две-три зграде: неколико табли на којима се рекламира издавање апартмана и соба на тој адреси. Па је ли могуће да ка тој улици већ дуже од стотину година хрле потенцијални подстанари?

У том првом проласку кроз улицу не заустављам се пред сваком зградом, журим да нађем бројеве 9 и 12. Они су на самом крају улице, односно на почетку, ако се улази са супротне стране; зграде с тим бројевима су директно једна преко пута друге. Дижем поглед, на броју 9 тражим трећи, а на броју 12 други спрат.

Силвија Новак Бајцар доста убедљиво доказује да је Андрићева права краковска адреса заправо ова потоња: 12/II, а да је око броја 9/III направио мистификацију, суштински вероватно из љубавних разлога. Јер његови тамошњи станодавци били су из породице Ижиковски, а њихова ћерка рођена 1896, дакле четири године млађа од Андрића, па је тада њој осамнаест, док су њему двадесет и две; звала се Хелена, што ће рећи – Јелена.

И мада се, по свој прилици, заљубљује у младу газдарицу, Андрић се истовремено дописује са својом загребачком „симпатијом“, чувеном тадашњом лепотицом Евгенијом Гојмерац. У преписци с њом он јој као своју краковску адресу даје број 9/III. Тамо је, испоставља се, живео његов познаник и друг из сарајевске Прве мушке гимназије, неко време чак и из исте клупе, у то време такође студент, етнички Пољак Владислав Лам, рођен иначе у Коњицу.

Биће да је Андрићу било драже да намирисано писмо адресирано китњастим женским рукописом прими код друга, него да га евентуално види Хелена/Јелена.

Путовати из Лавова

Најпре сам улицом прошао тротоаром крај парних кућних бројева, сада се враћам тротоаром крај непарних. Врти ми се по глави презиме Лам. Периферним видом на зиду зграде којој се тек приближавам угледам презиме Лам, или ми се само чини?

Ипак ми се само чини; то је друго – истина врло слично – презиме: презиме Лем. Је ли реално? Овде, у истој улици, на броју 5, од 1953. до 1959. живео је „пољски писац, филозоф, визионар и истраживач будућности“ Станислав Лем (1921–2006). Читам то на спомен-плочи која је, сазнајем, откривена 2015. године да би се обележила „важна тачка на књижевној мапи Кракова“.

И мада тешко да у свету постоји град који толико држи до књижевности у властитом саморазумевању, на згради где је живео Иво Андрић спомен-плоче нема. Помишљам да је то нешто што би Амбасада Републике Србије у Варшави или нека друга институција требало да покрене. Није заиста чест случај да су два тако велика писца, два писца која спадају у глобалне књижевне врхове двадесетог века, који су притом писали на различитим језицима, живели у истој малој улици, на раздаљини од петнаест-двадесет метара, а у две различите епохе.

На овом трагу би се могле започети неке неочекиване компаративне анализе наоко посве различитих књижевних светова и визија Андрића и Лема, али то је тема за нови текст који би могао да почне са поређењем свих примера Андрићеве опсесије Сунцем и етимолошко-поетске анализе појма „Соларис“.

Иначе, Лем је у Краков стигао из Лавова, као и песник Адам Загајевски (1945–2021), аутор песме „Путовати у Лавов“. Обојица су сахрањени у Кракову, као и Славомир Мрожек, Вислава Шимборска, Чеслав Милош и још силни велики писци.

Андрић је, рекосмо, у свом првом утиску Краков описао као „град гробница“. Ту је, наравно, био у праву, јер Вавел је место где почивају пољски краљеви и владари, где уосталом почива и један Тадеуш Кошћушко, име и презиме који сваком Београђанину призивају носталгију чак и кад не зна ко је тачно човек. Углавном, краковске црквене крипте и градска гробља, као и гробови писаца, завређују засебан текст, а ово је прича о адресама живих људи.