Пет тешких комада са Фестивала ауторског филма: Приче о обичним људима на ивици пуцања

Прође још један Фестивал ауторског филма (24. новембар – 1. децембар). Као и увек, био је то занимљив „поглед у свет“. Али, било да је реч о Фесту, Белдоксу, Слободној зони или Фестивалу ауторског филма, „погледавање“ света из филмске визуре у последње време чешће наводи на тескобу него на раздраганост.

А кад се од првих пет фестивалских филмова које „на слепо“ изаберете (без великог претходног студирања каталога и синопсиса), четири заврше самоубиством, или се врте око њега, не можете да се не запитате о чему је ту реч. Јесте да је стопа самоубистава опала у филмовима које сам потом одгледао у другом делу фестивала, али, опет, кад пост-фестум сабирам утиске, рекао бих да је фестивалски кредо могао да буде и „поглед на тачке пуцања на различитим меридијанима“. Тиме је лични избор пет филмова са овогодишњег ФАФ-а чији приказ следи, више илустрација осећаја свеопште „завезаности у чвор“, него неког дефинисаног ауторског тренда. 

Мит о Сизифу

„Постоји само један доиста озбиљан филозофски проблем – самоубиство. Судити о томе да ли има или нема смисла живети значи одговорити на основно питање филозофије“, пише Албер Ками на самом почетку „Мита о Сизифу“, огледа у коме медитира о односу између апсурда и самоубиства:

„Који је то, дакле, неухватљиви осећај који лишава дух сна потребног за живот? Свет који можемо објаснити, макар и лошим разлозима, близак нам је. Међутим, напротив, у једном свету ненадано лишеном илузија и јасноће човек се осећа странцем. То је изгнанство без повратка зато што је лишено сећања на изгубљену отаџбину или наде у обећану земљу. Ова раздвојеност између човека и његовог живота, између глумца и његовог декора, то је управо осећај апсурдности. Будући да су сви здрави људи мислили о свом властитом самоубиству, моћи ћемо признати без даљих објашњења да постоји непосредна веза између овог осећаја и тежње ка ништавилу.“

Самоубиство је питање којим су се многи бавили – филозофи, психолози, социолози... Разни су и одговори. У својој чувеној књизи „Зашто се нисте убили“ Виктор Франкл, психолог који је преживео пакао нацистичког логора, доказује не само да живот има свој смисао, већ и да га задржава у свим условима и под свим околностима, „чак и онаквим какви су били у Освјенћимском логору и да ће га сачувати до задњег тренутка, до нашег последњег даха“.

Судећи по неким од филмова виђених на овогодишњем ФАФ-у који се дотичу самоубиства, утисак је да се данас – бар на филму – за самоубиством прилично лако потеже, као да апсурд и бесмисао извиру из саме савремене егзистенције која доводи до наизглед безизлазних моралних дилема и унутрашњих конфликата.

На ивици

Документарац „На ивици“ (режија Николас Педуци) исечак је из стварности државне болнице у Клишију на периферији Париза, где се смештају тешки психијатријски случајеви и велики број младих који су покушали самоубиство. Камера из непосредне близине прати свакодневицу младог психијатра (који је – случајно? – Француз сиријског порекла), јединог у великој болници од 400 кревета.

У филму нема ни наратора, ни коментарисања из офа; све представе стичемо крећући се ходницима и собама болнице и присуствујући разговорима психијатра са пацијентима и колегама, слушајући понекад његова монолошка размишљања и коментаре одређених ситуација.

Болница је у распаду, персонала је мало, а тешки нови случајеви пристижу као на траци. Психијатар и запослени стално су у некој врсти опсадног стања, малтене као на ратишту. Нема се ни времена, ни довољно људи ни средстава... Упркос томе, он и његов тим истрајавају, мада се у неким станкама и паузама питају – докле тако.

Из равнотеже их нарочито помера када се међу пацијентима сусретну са својим колегама, преданим радницима, који су и сами у једном тренутку „кврцнули“ – од непрестаног стреса, притиска, осећаја беспомоћности...

Једина, условно речено, оптимистична страна документарца „На ивици“ јесте што из прве руке сведочи да, упркос свему, „на првој линији“ још има оних који не одступају, који у своју мисију верују и дају све од себе да је испуне етички. Нелагодно је и застрашујуће, међутим, што се из приложеног дâ закључити да је та њихова етика (само) „њихова ствар“; то више није и етика друштва.

Са становишта друштва, ти „борци са прве линије“ само попуњавају бројно стање. Унапред су жртвовани. Замениће их кад пукну, али ништа неће бити предузето да до пуцања не дође. Такви су „логика ствари“ и модус операнди.

Дискретно сугерисано наравоученије је да систем опстаје на „парадоксу“, или апсурду, како год. На површини га одржавају пожртвовани борци попут дотичног психијатра и његових сарадника и сабораца – њихово знање, воља, изгарање. Они су пак све исцеђенији и све ближи сопственим лимитима. Неће бесконачно дуго успевати да изводе акробације како би зачепили све рупе из којих цури. „На ивици“ су. А кад су они на ивици, нису само они...

Иза пластова сена

Мали грчки филм „Иза пластова сена“ (режија Асимина Проедроу) води нас у село на Дојранском језеру, на самој граници са Македонијом, које се налази  у тешкој були. Стварност тог села је такорећи универзална –локално предузеће уништено је корупцијом, радницима нису исплаћене плате и не зна се хоће ли икад бити, а легалне делатне алтернативе (рибарење и некаква пољопривреда) недовољне су за достојан живот. У исто време, стижу рачуни, неплаћене казне са каматама итд, и ту нема попуста и гледања кроз прсте. 

Нарочито пуца традиционални „pater familias“, који није у стању да обезбеди благостање породици и чији се ауторитет круни. Као једина доступна профитабилна „приватна иницијатива“ указује се „посао“ са блискоисточним избеглицама и мигрантима, односно њихово илегално пребацивање преко језера, то јест преко границе.

Питање односа према мигрантима поставља се као централно морално и етичко питање мале заједнице: помагати или не помагати? Збуњени су чак и верујући активисти црквених добротворних организација. Виши црквени ауторитети, које су доживљавали као неупитне, не само да нису јединствени око тога, него, штавише, заступају потпуно опречне ставове.

Значи, на појединцима је да одлуче шта им је чинити, следећи свој унутрашњи доживљај и схватање добра и зла. Многи су, природно, збуњени и дезоријентисани.

Кад ствар у прекојезерском пребацивању људи крене по злу, па се неколико миграната подави, колизија у заједници се заоштрава. Већинска реакција, (не)посредно сугерисана и „одозго“, од световних и духовних ауторитета, јесте да се „не таласа“, а да се жртвени јарац на кога ће бити сваљена кривица нађе у странцу-прекаријанцу...

Добар део заједнице као да прећутно прихвата да су такви морални компромиси, као и људске „колатералне штете“, неминовни у игри голог опстанка и просперитета.

За неуклопљене у нове шеме, поставке и императиве, бреме (нечисте) савести је, пак, претешко... Суочавање води до „пуцања“ личности; неко то преживи, неко не.

Изгубљени у ноћи

И у мексичком филму „Изгубљени у ноћи“ (режија: Амат Ескаланте), апсурди се генеришу из дијаболичне друштвене ситуације. Контекст је другачији, латиноамерички, али није да нема сличности са грчким, па и нашим.

Радња се заплиће око нежељеног рудника у некој сиромашној провинцији. Локално становништво рудник не жели, али они који га хоће, хоће га пошто-пото и имају моћ да своје хтење спроведу у дело. Дешператне сељане поткупљују „за кикирики“, или обећањем некаквог посла. Заједница се дели.

Уз то, најистакнутије и најартикулисаније активисте против изградње рудника једне ноћи поједе мрак. Полиција „није способна“ да разреши случај. У ствари, као што се наслућује од почетка, полиција је у служби моћи која је за рудник; друге малтретира и на њима се иживљава.  

Младић чија је мајка активисткиња нестала, покушава да разјасни шта се с њом десило; сам креће да копа и истражује. Пратећи траг добијен од полицајца на самрти, он долази до бизарне престоничке „селебрити“ породице чије су имање и летњиковац смештени у непосредној близини рудника. Не зна се ко је у тој породици бизарнији – очух, уметник чији се израз заснива на тешкој морбидности, мајка која је општепозната национална звезда таблоидног профила, или ћерка, позната и хиперактивна тик-токерка. Од почетка је чудно шта такви „селебрити“ ликови уопште траже у тешкој провинцији, крај рудника.

Поступно се разјашњава да је викендица подигнута да би служила као параван за дил око рудника, од чије експлоатације и „селебритији“ треба да се окористе. Њихов наум почиње да се круни кад постану непосредно суочени са људским жртвама нечега што су доживљавали као игру у којој прљаве послове завршавају други, у овом случају локални корумпирани полицајци. 

Суочени са истином о последицама својих дилова, очух и мајка реагују различито. Колико год очух био морбидан лик, он показује знаке савести и кајања; мајка – ни најмање. За ћерку тик-токерку, која није имала појма у које работе су родитељи огрезли, истина је претешка. Она завршни чин свог живота директно преноси на тик-току.

Копенхаген не постоји

Дански филм „Копенхаген не постоји“ (режија: Мартин Сковбјерг), заснован на роману норвешког писца Терјеа Холтета, необично је остварење са карактеристичним „скандинавским скретањем“.

Главна прича је снолика, фрагментарна, неухватљива до краја... Сазнајемо је у ретроспекцији, кроз сећање и исказе младића чија је девојка мистериозно нестала неколико месеци раније, па га сада њени отац и брат испитују, покушавајући да сазнају шта се с њом десило.

А младић је чудан, ван свих уобичајених социјалних координата. Нема посао и не ради, некад је наводно био писац, нема пријатеље, породицу, прошлост... Наслућује се да његова верзија догађаја не може да буде поуздана и целовита, већ је обликована његовом личном ишчашеном и помереном субјективношћу.

Друге верзије девојчиног нестанка, међутим, нема, па зато на крају нема ни пуног сазнања шта се стварно између њега и ње дешавало, нити у чему је била тајна њихове чудне везе, чија слика се неминовно гради од слутњи и фрагмената.

Али, оно што делује као несумњиво јесте да је њихова љубавна прича била радикално неконвенционална и да је излазила из норме. Она је радила, он не, живели су усред града, али готово без комуникације са другима, добровољно бирајући потпуну изолованост. Отуд и наслов филма „Копенхаген не постоји“. 

Е сад, у уређеним скандинавским друштвима (не)могућност живота изван норме је велика тема; тамо то жуља слично као репресија и корупција негде другде. У том смислу, филм поставља питање да ли је таква врста измештања из света око себе уопште могућа, и да ли таква пракса неминовно води у „социјално самоубиство“.

Девојка је, сазнаће гледалац и то, скончала у једној кући на пустом месту, у некој удаљеној природи крај мора, где су она и он заједно отишли. Остаје, међутим, до краја нејасно колико је њена смрт била добровољна и шта су били њени избори. Над тим се, ваљда, треба замислити. 

Критична зона

Мада је иранска кинематографија последњих година, упркос тамошњој политичкој ситуацији и репресији, изнедрила читав низ антологијских дела, „Критична зона“ (режија: Али Ахмадзаде) није ни налик филмовима из Ирана које смо виђали. Из „техничких разлога“ сниман је само ноћу, у потаји; другачије вероватно никад не би ни могао да буде снимљен.

Техеранску стварност овде посматрамо кроз визуру главног протагонисте, самарићанског дилера дроге Амира, који ноћу језди улицама Техерана и ваља своју робу. Атмосфера је клаустрофобична, а подтекст – репресивност и затвореност савременог иранског друштва.

Амир комуницира са разнима, али ни са ким није у стању да развије блискији однос, изузев са својим псом. Анестезиран је дрогом, али још више осећајем безнађа.

Ипак, упркос свему, успева да сачува људскост. На свој начин помаже онима којима може да помогне – правећи колаче са хашишом за тешке болеснике којима то ублажава болове или пак пружајући „стручну (медицинску) помоћ“ клинцима који се „убију“ наркотичким коктелима. Одржава га и духовитост, којом прави отклон од безнађа које притиска.

Упркос свему

„Критична зона“ је добила главну награду овогодишњег Фестивала ауторског филма. Редитељ Али Ахмадзаде рекао је да је малтене читава екипа филма сада расута по свету, пошто им је останак у Ирану постао практично немогућ откако је филм (који шири непожељну слику о Ирану) почео да добија међународне награде и публицитет.

Филм „Критична зона“ је заслужио фестивалску награду, али не само зато „што је пун идеја, што показује лице младости једне земље које нам углавном остаје скривено, и што га одликују хумор и смео политички став“, како је своју одлуку образложио фестивалски жири.  

На свој померен начин, „Критична зона“ оставља наду да је и у најцрњем мраку и безизлазу могуће пронаћи трачак светлости, кроз очување људскости и духовитости. Све и да је таква нада илузорна, без ње стварно не би могло да се дише.

Ахмадзаде као да је у неку руку духовни следбеник Виктора Франкла у схватању да живот има смисла и да га задржава до краја, али да је од пресудног значаја за живот сваког појединца да се том смислу преда. 

Јер, као што је написао Франкл: „Поука коју сам ја добио у концентрационим логорима и коју су, у међувремену, потврдила психијатријска истраживања на ратним заробљеницима је следећа – шансу да преживе имали су углавном они који су били психолошки усмерени на будућност, на неки задатак који треба да испуне у будућности, на смисао чије остварење их је у неку руку очекивало, или на неку особу која их је чекала с љубављу...“