Марти Мистерија, више од стрипа: Одлазак Алфреда Кастелија, оца детектива немогућег

Скоро истовремено у наше медије стигле су две вести из Италије, а из сфере културе. На фамозном Сан Ремо фестивалу, Златан Ибрахимовић нам је перформативно разоткрио истину да његова склоност ка „новој народној музици“ не почиње и не завршава са Надом Топчагић, него да ту итекако има места и простора и за Лепу Брену.

Тристотињак километара северније, у Милану, умро је тих дана Алфредо Кастели (1947-2024); недостајала су му четири месеца да дочека седамдесет и седми рођендан. Како некролози кажу, Кастели је био стрип-сценариста и писац. За публику у Србији и остатку некадашње Југославије, нарочито за генерације рођене шездесет и седамдесетих година двадесетог века, он ће остати упамћен као „отац“ Мартија Мистерије званог Детектив немогућег.

Златне осамдесете

Не помињем ове две вести скупа само због временске коинциденције. Нигде можда није Италија имала толики утицај на југословенску културу као у сфери стрипа и популарне музике. Примећивано је то анегдотално и публицистички много пута, али је то све више и предмет академских интересовања.

Геопоетика је 2022. објавила студију Франческе Роналди (у преводу Иване Симић Ћорлука и Марије Ћојбашић) под насловом „Двадесет четири хиљаде пољубаца“, а са поднасловом „Утицај италијанске популарне културе у Југославији (1955–1966). У наслову је лако приметити назив песме која се као лајтмотив провлачи кроз први биоскопски филм Емира Кустурице, награђен баш у Венецији.

Кустурица је, игром случаја, рођен баш крајем 1954, дакле, тачно уочи почетка декаде коју „покрива“ поменута студија, а његов наведени филм обележава почетак осамдесетих година прошлог века које у носталгичним сећањима скоро по правилу бивају називане златним годинама. Психолошки је та идеализација логична, после су дошле крваве деведесете, а слике из осамдесетих су, је ли, блеђе и блеђе, па балашевићевски пословично „лепе потискују ружне“.

Почетак осамдесетих обележавају рестрикције струје, вожња пар-непар, мањак чоколада и банана у трговинама, масовни одлазак гастарбајтера на, мислило се и говорило, „привремени рад у иностранство“. Уосталом, у години у којој је снимљен већ потенцирани први биоскопски филм Емира Кустурице, у предграђу шведског Малмеа, Босанац Шефик и Хрватица Јурка добили су сина Златана.

Кустурица је венецијанског „Златног лава“ добио у септембру 1981, Ибрахимовић се родио у октобру исте године, а шест-седам месеци касније, у априлу 1982, на италијанским трафикама појавио се први стрип о јунаку по имену Мартин Мистере, а који ће у овдашњем конгенијалном „преводу“ постати Марти Мистерија. (Примера ради, у Немачкој ће исти јунак постати Алан Дарк).

Предмартијевски циклус

Стрип „Марти Мистерија“ је без сумње Кастелијево животно дело. Ипак, у тренутку кад излази прва епизода, он је на дантеовској тачки „на пола животног пута“, односно тачно му је тридесет и пет.

Као што често бива са „стрипаџијама“, он је своју вокацију открио рано и дотад је био „професионалац“ већ скоро две пуне деценије. Наиме, он је већ као шеснаестогодишњак иза себе имаo један реализован стрип-сценарио. Три године касније, почиње да уређује први стриповски фанзин у Италији, а у наредној деценији пише разне сценарије врло респектабилним цртачима и издавачима.

Неко време се посвећује раду за филм и телевизију, али стрип остаје његова највећа љубав. Године 1978. креира стриповски лик истраживача Алана Квотермејна, базираног по истоименом карактеру из романа „Рудници краља Соломона“, који ће се испоставити као неки „прото Марти Мистерија“.

Те исте године, почиње да ради за Бонелија, где се истиче сценаријима за Загора и Мистер Ноа. Две године касније, предложиће издавачу пројекат и концепт новог стрипа о „детективу немогућег“. Бонели га је подржао, „увезао“ га са цртачем Ђанкарлом Алесандринијем и, што би се рекло, остало је историја.

Заједнички културни контекст

Српски превод овог Кастелијевог стрипа у Југославији, тачније у Новом Саду, у оквиру компаније „Дневник“, почиње да излази редовно, у месечном ритму, већ само годину након италијанског оригинала, дакле од 1983. „Марти Мистерија“ излази као специјално издање едиције „Лунов Магнус Стрип“.

У истој едицији излазе и други Бонелијеви стрипови, они који нису под капом „братске“ „Златне серије“. Више него лектирски програми српскохрватског језика, више него већ добрано различити телевизијски програми „републичких јавних сервиса“, Бонелијеви стрипови стварали су „заједнички културни контекст“ дечацима из моје генерације последњих година постојања СФРЈ. Било да смо се сретали на такмичењима из математике и физике, на спортским турнирама, екскурзијама, Сусретима братства и јединства или на Титовим стазама револуције, увек би ту био неко из Алексинца, Бенковца или са Цетиња ко је читао (и скупљао) Текса Вилера, Капетана Микија, Команданта Марка или, напокон, Мартија Мистерију.

Овај последњи је дошао тачно на време да испрати одрастање и сазревање оних који су с првим наученим словима већ читали Загора или Великог Блека.

Данас, више од четрдесет година касније, влада консензус да је управо Марти Мистерија трајно променио крајолик италијанског стрипа, да се од површних и релативно инфантилних предложака кренуло ка много суптилнијим и слојевитијим наративима. Без Мартија Мистерије не би било ни Дилана Дога ни Ника Рајдера ни Натана Невера. Сваки од тих јунака стећи ће властито култно следбеништво, но такође у сваком од њих, као неки ембрион или језгра, стоји по неки аспект карактера Мартија Мистерије.

Едгар Алан По и Емброуз Бирс

Мислим да сам прочитао све епизоде Мартија Мистерије које је Кастели написао између 1983. и 1991. Кад се данас сетим неких од њихових наслова, постајем свестан шта сам све из овог стрипа – научио. За „Титаник“ чујеш и да не знаш како, а знам да сам за „Лузитанију“ чуо преко Мартија Мистерије. Открио ми је Марти Мистерија и два чудесна америчка писца: Едгара Алана Поа и Емброуза Бирса. Преко овог стрипа сам научио где је Наска, а ко су Догони. Чак и последња Фројдова књига ми се најпре указала кроз епизоду „Египћанин Мозес“. Чак сам и имао већину од ових стотињак епизода.

Онда је, међутим, почео рат, стрипове су читали и они који никад раније нису. Многе сам посудио друговима и знанцима, а добар део њих ми никад нису вратили. А опет, негде на дну неког ормара или ладице у соби у којој сам одрастао, вероватно се још увек налази понека свеска. Мало је попкултурних феномена који су ми у формативним годинама толико значили.

Нотирана је често сличност између Индијане Џонса и Мартија Мистерије. То је паралела достојна засебног текста, али постоји значајна разлика. Филм је много скупља играчка па је број авантура у којима смо гледали Индијану много мањи од броја авантура у којима смо се кроз читање дружили са Мартијем.

Чак се и уз име Марти(н) залепила нека аура авантуризма. Годину дана након што се на југословенским трафикама појавио први стрип о Мартију Мистерији, један хрватски писац за децу и младе објавио је фантастични тинејџерски роман „Спортски живот летећег Мартина“ који ће постати угаони камен трилогије на чијем ће се крају исти тај дечак Мартин борити против ЦИА-e и КГБ-а.

Фанови Мартија Мистерије после ће да крену да читају и књиге Артура Кларка и Ериха фон Деникена, као и путописе Ахмеда Боснића и часописе попут „Арке“. Та комбинација реалне ерудиције и вере у специфичне „теорије завере“ створиће целу једну алтернативну културу чији је део, примера ради, и позната емисија ХТВ-а „На рубу знаности“.

Весели четвртак

Распад Југославије није заувек „одстранио“ Мартија Мистерију са српског тржишта. После новосадског „Дневника“, лиценцу су накратко имале фирме попут „Маркетпринта“ и „Политикиног забавника“. То је примарно било важно да би се сачувао неки какав-такав континуитет. Напослетку је Мартија Мистерију код нас систематично почела да  објављује кућа „Весели четвртак“ и то је, чини ми се, први пут после „Дневника“ да овај стрип има озбиљног и достојног издавача код нас.

Верујем да је цела једна нова генерација тако први пут упознала Мартија Мистерију. Ипак, барем импресионистички гледајући, рекао бих да је гро српске публике Мартија Мистерије данас средовечан, да су то људи између раних четрдесетих и средњих педесетих.

Немам више колекционарски ген кад је реч о стриповима, али кад пожелим чист читалачки хедонизам, много волим да себи купим Мартија Мистерију, нарочито лети, нарочито кад се продају они „пакети“ три по цени једног.

Четрдесетак година Кастели је очито одржавао интелектуални ниво свог стрипа. Сада је Кастели умро, међутим то није и смрт Мартија Мистерије, на сличан начин на који смрт Артура Конана Дојла није била и смрт Шерлока Холмса. Мистерија је утицао на превише људи, превише људи се уживљавало у његову судбину, да би он остао „интелектуална имовина“ само свога творца.

Силни су писали о Холмсу након што је Дојл умро. У том смислу, није проблем замислити друге сценаристе нових епизода Мартија Мистерије који ће да следе главни ток нарације коју је Кастели убедљиво и дубоко поставио. И дан данас, непуних девет и по деценија после Дојлове смрти, Шерлок Холмс се свако мало упушта у нове авантуре. Стога није тешко замислити Мартија Мистерију и у двадесет и другом веку.

Уосталом, на Шекспировом трагу, у његовој досадашњој серијској „одисеји“ већ има прича кроз које се види да је „време искочило из зглоба“.