Како је Грета постала Гарбо: Наличје мита о најзагонетнијој међу дивама

После дуготрајног реновирања Национални музеј у Стокхолму освануо је пре неку годину са иновираном концепцијом. Иако је реч о класичној „националној установи“, кустоси су дозволили себи да се мало поигравају са „шведским каноном“.

Једно поред другог смештене су тако велика слика „Погребна поворка краља Карла XII“ Густафа Седерстрема (1845-1933), типичан пример националног романтизма, и „концептуални“ рад Петера Јохансона „Како скувати сувенир“, где је у паковању као за млевено месо истранжиран и запакован дрвени „Даларнски коњ“, национални симбол који је у међувремену постао и један од најпопуларнијих шведских сувенира. 

Неколико метара даље, у истом том сазвежђу шведских митова и симбола, нашла се и Грета Гарбо (1905-1990), односно неколико њених фото-портрета. У потпису испод њих стоји:

„Грета Гарбо имала је имиџ повучености и мистичности. Није одговарала љупком женском идеалу који су оличавале холивудске звезде попут Мери Пикфорд. Уместо тога, представљена је као загонетна и трагична femme fatale. Слике њеног лица данас су познатије од њених филмова. Мит о Грети Гарбо још увек живи и далеко је већи од збира живота и улога Грете Густафсон“.

Иако је место Грете Гарбо међу шведским симболима и митовима аминовала врховна национална културна установа, утисак је да је Гарбо-мит већи у свету него код куће; у Стокхолму је вероватно више него било где другде опипљива Гретина „људска димензија“. 

На Тргу Грете Гарбо

Моја прва стокхолмска адреса била је Катарина Бангата 46 на Седермалму (Јужном острву). Прозор дневне собе гледао је на мали кружни тргић са неколико клупа – Трг Грете Гарбо. При његовој горњој страни уденута је мала, дискретна „скулптура“ Гретиног лика. Ничег велелепног ни грандиозног; ко не зна, лако би могао да превиди и име трга, и дискретну скулптурицу. Али, зато разни људи ту у току дана приседну на клупе – да одморе, читају, сачекају неког... 

Десно од трга, неколико десетина метара низ Улицу Катарина Бангата, налази се школа „Катарина Седра“, основана 1888. године. Кроз школску капију у другој деценији 20. века улазила је и Грета Густафсон. Разне књиге и незваничне биографије кажу како је школу дословно мрзела. За учење, додуше, код куће није ни имала никаквих услова.

Школу „Катарина Седра“ данас похађају нека друга деца. Седермалм, а поготово тај његов део који су прозвали Софо (алузија је на Сохо), потпуно је променио лични опис у односу на то како је изгледао пре стотинак година. Данас је то једна од популарних градских локација како за становање, тако и за изласке, са „арти“ и „кул“ бутицима, продавницама органске хране и веганским ресторанима; тешко је замислити да је то само век уназад био нехигијенски раднички крај, скоро па слам, којим су харали туберкулоза и алкохолизам.

Рани јади

Почетком 20. века, са интензивнијом индустријализацијом, на Седермалм су пристизали дођоши из сиромашних сеоских средина у потрази за послом и бољим животом. Тако су дошли и Гретини родитељи – отац Карл Густафсон и мајка Ана Карлсон.

 Неки су посао и бољи живот и проналазили, многи баш и нису. Карл Густафсон, који је завршио радећи слабо плаћене физичке послове, припадао је овој другој категорији. Одао се алкохолу и чешће је, кажу, био пијан него трезан. Једно од првих Гретиних сећања била је наводно сцена како мајка лема (пијаног) оца. 

Породица је становала у изнајмљеном једнособном стану на четвртом спрату у улици Блекингегатан, педесетак метара изнад Јетгатана, централне улице која повезује два краја Седермалма.

Та зграда је срушена седамдесетих година када је читав кварт темељно реурбанизован. На том месту је сада блок нових зграда, али педантно обележје и мини-биста указују случајном пролазнику или пешаку намернику да је ту била прва адреса знамените Стокхолмљанке. Од куће до школе „Катарина Седра“, Грета је имала десетак минута хода.

Културолог Тони Грифитс, који је писао о културној и књижевној историји Стокхолма, наводи детаљ да су пре трансформације здравственог и стамбеног система (која је дошла са социјалдемократијом) инострани путници Стокхолм и Осло поредили са Калкутом – толика је била смртност узрокована туберкулозом и колером. Гретина породица уклапала се у ту слику. Сестра Алва боловала је од туберкулозе, а отац Карл је умро од последица смрзавања у алкохолисаном стању када је Грета имала 14 година. 

Девојка из робне куће

У таквој подели карата Грета је још од раног доба морала да ради. У Стокхолму тог времена послови су се склапали у цркви, па ће и она први посао добити „преко цркве“. Прича се и да је Гретина мајка била у „посебној врсти односа“ са локалним пастором, тако да је и он наводно потезао везе да припомогне. Како год, на тржиште рада Грета Густафсон ступила је као tvålflicka – у „парохијској“ берберници сапуњала је лица муштерија, припремајући их за бријање.

И следећи посао добила је такође преко седермалмског парохијана Пола У. Бергстрома, власника престижне робне куће „ПУБ“ у центру Стокхолма.

У јулу 1920. године, са непуних 15 година, постаће најмлађа од десетак продавачица „ПУБ“-а. По свој прилици и најинтригантнија; биће фотографисана за промотивне материјале, а добиће и запажену улогу у малој филмској промоцији производа робне куће.

Иако је већ постала нека врста интерне ведете „ПУБ“-а, пресудан тренутак за њену будућу глумачку каријеру одиграће непосредан сусрет са режисером Ериком Петшлером. Легенда каже да је он дошао у „ПУБ“ да купи шешир и да је у појави младе продавачице препознао „магију“ која се тражи у новом медију какав тада беше филм.

Петшлер јој је понудио малу улогу у свом филму „Петер Скитница“ који је снимио 1922, а на његову сугестију да се посвети глумачком усавршавању Грета је уписала Краљевску школу драмске уметности.

У историји ће робна кућа „ПУБ“ бити запамћена и по томе што је на свом путовању од Швајцарске до Петровграда у пролеће 1917. године, приликом кратке станке у Стокхолму, Владимир Иљич Лењин ту добио ново одело. Поклонили су му га шведски другови – да елегантан уђе у Русију.

Иначе, робна кућа „ПУБ“ радила је до 2015. године. У њеној згради данас је Хотел „Скандик Хаyмаркет“.  

У Холивуду

Филм „Легенда о Јести Берлингу“, по роману шведске нобеловке Селме Лагерлеф, који је Грета Гарбо снимила 1924. године са режисером Морицом Стилером, представљао је не само њену прву озбиљну и велику филмску улогу, него уједно и велики пробој.

Филм је остварио велики комерцијални успех и донео јој пажњу на међународној сцени. На шпици је била потписана под својим породичним презименом Густафсон.

Годину дана касније, на Стилеров наговор и заједно са њим, одлази у Америку. Потписује уговор са „Метро Голдвин Мајером“ и на инсистирање студија мења презиме у Гарбо. Све после тога је, што се каже, историја.

У Холивуду ће у наредних 16 година снимити десетине филмова и остварити сијасет улога које су јој донеле митски статус: Краљица Кристина, Ана Карењина, Мата Хари, Ниночка, Дама с камелијама...

Комедија „Жена са два лица“ Џорџа Кјукора из 1941. године испоставиће се као њен двадесет седми дугометражни филм – уједно и последњи. После њега, са 36 година, одлази у „пензију“.

Иако су разни редитељи, поред осталих и Лукино Висконти, покушавали да је приволе да поново стане пред камере, то се није десило.

Скоро пуних педесет година живела је у Њујорку клонећи се јавности. Иако су многи наводили како у приватном животу „жели да буде сама“, као што гласи њена чувена реплика из филма „Гранд хотел“, она је на то одговорила како не жели да буде сама, него да буде остављена на миру (left alone).

Имала је широк круг пријатеља с којима је и путовала, али је своју приватност чувала готово опсесивно, доприносећи и на тај начин стварању ауре мистериозности око свог имена. 

Бергман о Грети 

Када је 1961, четврт века пошто се повукла са сцене, Грета Гарбо допутовала у Стокхолм да би се посаветовала са неким шведским лекаром, посетила је и Филмски град у коме је започела своју филмску каријеру. Ту се срела и са славним редитељем Ингмаром Бергманом. О том сусрету Бергман је оставио сведочанство у својој мемоарској књизи „Мој живот – Laterna magica“ (код нас постоји само хрватско издање са тим називом).

Гарбо и Бергман разговарали су о Морицу Стилеру, редитељу филма „Легенда о Јести Берлингу“ који ју је прославио. У једном тренутку разговор је замро.

„Настала је тишина“, пише Бергман.

„А онда је она изненада скинула своје велике наочаре за сунце и рекла: 'Дакле, господине Бергман, овако вам ја изгледам'. Осмехнула се брзо и заслепљујуће, подругљиво.

Тешко је рећи да ли велики митови задржавају своју магију због тога што су митови или зато што је магија илузија коју смо створили ми, њени потрошачи. Тог тренутка није било никакве двојбе. У полутами тесног собичка њена је лепота била неувела. Да сам срео неког анђела из јеванђеља, рекао бих да његова лепота лебди око ње. Она се очитовала у виталности: у широким, чистим цртама лица, чела, реза очију, племенито обликованој бради, профињености носница. Одмах је запазила моју реакцију, живнула, и почела да прича о раду на 'Јести Берлингу'.(…) 

На брзину смо прошетали Филмским градом. Обучена у отмене панталоне и капутић, кретала се одлично, тело јој је било пуно животности, привлачно. Пошто смо путем наилазили на клизава места, ухватила ме испод руке. Кад смо се вратили у моју собу, била је живахно расположена и опуштена.(...)

У једном тренутку се нагнула према писаћем столу тако да јој је светиљка обасјала доњи део лица. Тада сам опазио нешто што пре нисам уочио. Уста су јој била ружна. Бледуњав разрез окружен оштрим борама. Било је то чудновато и узбуђујуће. Сва та лепота, а усред ње један нескладан акорд. Та уста и оно што су говорила ниједан хирург за пластичне операције или шминкер не би могли уклонити својим чаролијама. Одмах ми је прочитала мисли и, незадовољна, ућутала. Растали смо се после неколико минута.

Студирао сам је у њеном последњем филму; било јој је тада тридесет и шест година. Лице јој је било лепо али напрегнуто, усне без мекоће, поглед углавном растресен и тугаљив, упркос комичним ситуацијама. Њена публика је можда нешто и наслућивала од онога што јој је њено огледало већ рекло у гардероби.“ 

Тишина шумског гробља

Када је умрла 16. априла 1990. године, чак је и погребна служба на Менхетну одржана у тајности. Девет година касније, 1999. године, на иницијативу Греј Рајсфилд, нећаке и наследнице Грете Гарбо, пепео глумице пренет је у Стокхолм и похрањен на помало издвојеном месту Шумског гробља, свега неколико километара јужно од краја у ком је одрастала. 

Шумско гробље је једна од знаменитости Стокхолма и налази се на Унесковој листи светске баштине. Настало је по пројекту архитеката Гунара Осплунда и Сигурда Леверента на месту прекривеном густом боровом шумом. Вегетација је уклопљена са архитектуром, а неправилности тла искоришћене су да створи крајолик који се уклапа у своју функцију. Резултат је гробље које је налик шумовитом парку и многи Стокхолмљани га тако и „користе“ – туда шетају, трче...

Ја сам први пут на Шумско гробље дошао бициклом, због Грете Гарбо. После сам одлазио и због „најусамљенијег човека у Стокхолму“ Бранислава Тешановића. Нису толико далеко једно од другог.