Свирао је чудну музику и личио им на комунисту, зато је ликвидиран: Филм о Тенорију Жуниору, пијанисти кога су упуцали štampaj

Фернандо Труеба, шпански редитељ и добитник „Оскара“ за филм „Belle Epoque“, један је из породице заљубљеника и великих колекционара бразилске музике. Када је 2004. године снимао филм у Баији, на североистоку Бразила, пасионирано је обилазио музичке продавнице у потрази за реиздањима старих босанова и самба-џез албума из педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

Куповао је „шта је стигао“ и са гуштом то преслушавао. Поред свих знаних (му) аутора чије је плоче и албуме пронашао, највише га је заинтригирао пијаниста о коме није знао ништа: Тенорио Жуниор.

Копајући доцније на интернету за новијим Тенориовим снимцима и радовима, установио је да овај после средине седамдесетих ништа није снимио. Само је нестао, као да је у земљу пропао. Најбуквалније.

Деценијска потрага

Наиме, средином марта 1976. године, Тенорио Жуниор наступао је у Буенос Ајресу као члaн пратећег бенда великана бразилске музике Винисијуса де Мораеса и Токиња. После концерта и вечере, Тенорио је око два после поноћи изашао из хотела да на оближњој Авенији Коријентес, у самом центру града, купи цигарете и аспирин. Отишао и никад се није вратио. 

Тенориова судбина, „звук његовог клавира“ и читав његов опус толико су запосели Труебу да је паралелно са свим својим другим обавезама и пројектима, скоро две деценије истраживао не само шта се Тенорију Жуниору догодило у Буенос Ајресу те мартовске ноћи 1976, него и ко је он заправо био – какав човек, музичар, уметник; и шта је све оставио иза себе...

Током година интервјуисао је преко 150 људи – бројне колеге са којима је Тенорио сарађивао и са којима се дружио, чланове његове породице, жену, децу, пријатеље... Забележио је разговоре са великанима и легендама бразилске музике и културним иконама Бразила – Жоаом Жилбертом, Милтоном Насиментом, Жилбертом Жилом, Кајтаном Велозом, Токињом, Жоаом Донатом и многим другима. Ископао је чак и никад емитовани тв-интервју са Винисијусом де Мораесом, снимљен само неколико дана по Тенориовом нестанку. И свашта још.

Крајњи резултат гигантског и дуготрајног истраживачког подухвата није ни играни филм, ни документарац, нити је то књига. Труеба је са пријатељем Хавиером Марискалом, илустратором и уметником широког профила (са којим је већ сарађивао на филму „Chico & Rita“) створио узбудљив анимирани филм „Пуцали су на пијанисту“ („They Shot the Piano Player“), који би жанровски могао да се окарактерише као доку-фикшн. Наратор и „главни јунак“ филма је измишљени амерички новинар (глас му даје Џеф Голблум) који пишући књигу о босанови сазнаје за Тенориову причу и бива њом заокупљен и омађијан, управо попут Труебе.

За анимирану форму Труеба се, каже, определио јер је сматрао да једино тако може да „оживи“ Тенорија и да у фокус приче постави живог младог човека, страсног и посвећеног уметника, креативног ствараоца, супруга, оца четворо деце... Ни класични документарац ни играни филм не би, по његовом мишљењу, омогућили Тенориову „реинкарнацију“. Идеја водиља била му је да виртуозног пијанисту, чија је каријера нагло прекинута кад је имао непуних 35 година, прикаже у свој његовој животности; хтео је, истиче Труeба, да скрене пажњу на његово дело, а не да прави још један филм о жртви тортуре.

Операција Кондор

Мени лично био је то најузбудљивији од око 25 филмова које сам видео на овогодишњем Фесту. Утисак је, признајем, веома субјективан; „слаб“ сам на Бразил и бразилску музику, а Труебин филм страсна је посвета босанови, самба-џезу, Рио де Жанеиру и тамошњој музичкој сцени и клубовима, где је у једном специфичном историјском тренутку бујала нова музика која је опчињавала и узбуђивала читав свет. Труебина опсесивност и заокупљеност темом осећа се буквално у сваком кадру.

Иако је од почетка до краја прожет музиком, „Пуцали су на пијанисту“ није филм само о музици и музичких херојима. Накрцан информацијама и сведочанствима, открива и дочарава другу страну Јужне Америке шездесетих и седамдесетих година, када је човека, ни кривог ни дужног, могао тек тако, из чиста мира, да поједе мрак.

У том смислу, једном својом димензијом то је и политички трилер, који директно и експлицитно апострофира одговорност Сједињених Америчких Држава за успостављање, гајење и некажњено махнитање мрачних и монструозних политичких режима у Аргентини, Бразилу и широм јужноамеричког континента. 

У креирању друштвеног и политичког контекста за причу, филм у кратким цртама објашњава и појашњава како је у пракси спровођена „Операција Кондор“, осмишљена и диригована из Вашингтона, чији је циљ – једноставно речено – био да се кроз подршку и координирање најцрњих диктаторских десничарских мракова Аргентине, Чилеа, Уругваја, Парагваја, Боливије и Бразила подрива и затире „левичарска претња“ на континенту.

Труеба посебно скреће пажњу на детаљ који многима није познат – да су режими и државни апарати Аргентине, Чилеа, Боливије, Уругваја и Бразила блиско међусобно сарађивали у спровођењу репресије над (стварним и умишљеним) политичким противницима; не само да су се консултовали и размењивали информације, него су чак пребацивали затворенике из једне земље у другу.

Какве везе Тенорио Жуниор има са свим тим? Он је, по сведочењу готово свих који су га знали, био потпуни музички посвећеник, изван „земаљских послова“ и ствари, оперисан од практичности, као да је живео у свом паралелном универзуму. Јесте у своје време заједно са музиком студирао и медицину, јесте по свом знању и ширини био интелектуалац, али за политику уопште није марио...

Но, затекао се у погрешно време на погрешном месту.

Хапшење и убиство

Иако су многи наслућивали шта је могло да му се деси пошто је оне мартовске вечери из хотела одшетао до Авеније Коријентес, потврда је стигла тек 2013, 37 година по Тенориовом нестанку, када је бивши припадник аргентинске „паралелне структуре“ по имену Клаудио Ваљехос, са надимком „El Gordo“ („Дебели“), одлучио да проговори у настојању да спаси своју кожу у новим временима.

Висок, са брадом и дугом косом, уз то и „необично“ обучен, Тенорио је запао за око параполицијској патроли која је аутомобилом марке „форд-фалкон“ брзином хода шпартала с краја на крај Авеније Коријентес. Кад су га зауставили и код њега још нашли чланску карту удружења музичара, уклопио им се у профил субверзивног елемента и потенцијалног комунисте.

Тенорио ће тако завршити у заточеничком центру ЕSМА (La Escuela Superior de Mecanica de la Armada) у центру Буенос Ајреса, недалеко од стадиона где су се 1978. године играле утакмице Светског првенства у фудбалу. Од око 30 хиљада нетрагом несталих жртава аргентинске диктатуре, око четири и по хиљаде било је заточено и мучено на том месту. Тенорио Жуниор био је једна од њих.

Иако је „истрагом“ утврђено да не представља никакву озбиљну политичку претњу, два дана пошто је отет на улици Тенорио је убијен пуцњем у главу. Злочиначком режиму било је једноставније да човека убије, него да призна грешку (да су ухватили погрешног) и да ослобађањем ризикује негативан међународни публицитет.

Бразилска војска и обавештајна служба знали су за Тенориову судбину, али су је деценијама скривали. „Постоје документи пронађени у архивама бразилске политичке полиције DOPS-а (Управе за политички и друштвени поредак), који се односе на поруку коју је ЕSМА упутила бразилској амбасади у којој их обавештава о смрти пијанисте“, тврди новинарка Стела Калони, која је темељно истраживала модус операнди „Операције Кондор“.

Тенорио Жуниор био је један од водећих босанова и самба-џез пијаниста свог времена. Свирао је и сарађивао са тадашњим највећим бразилским музичарима и свој пијанистички гениј утиснуо у бројна ремек-дела: плоче „Desenhos“ (1966), где је пратио Виктора Асис Брасила, „O LP“ (1964), са саставом Ос Кобрас, „India“ (1973), са Гал Костом, „Nós“ (1974) са Џонијем Алфом, „Minas“ (1975), са Милтоном Насиментом и многим другим.

Ипак, иза њега је несрећном игром судбине и несрећних околности остао само један албум који је снимио као главни вођа бенда: „Embalo“ из 1964. године. Иако потпуно непознат такорећи до јуче, то је у последње време постао један од траженијих албума на платформи Спотифај. „Мисија“ Фернанда Труебе је по свој прилици успела...