Одлазак Пола Остера, једног од наших највољенијих америчких писаца: Музика случајности у земљи последњих ствари

Први велики писац с постјугословенском рецепцијом на простору од Загреба до Ниша био је Пол Остер. Компликовано би било објаснити зашто је било тако. Џулијан Барнс, примера ради, од Остера старији једва годину дана стигао је до Југославије – преко „Флоберове папиге“ у издању Црнковићевог „Хита“ – док је још постојала заједничка држава и културна сцена. Да и не говоримо о Салману Руждију (млађи од Остера око пола године) или неким другим ауторима. Остер у библиотечким каталозима на босанском, хрватском и српском до половине деведесетих није присутан. То се затим мења, али се мења на различите начине у односу на преплитање времена и места, а овде мислим понајпре на Сарајево, затим Београд, а после тога и Сплит и Загреб.

У земљи последњих ствари

Усред рата, 1994. године, у Сарајеву бива објављен Остеров роман „У земљи посљедњих ствари“ у преводу Аиде Ченгић. Књига излази у издању позоришног фестивала МЕСС чији је кључни човек у том тренутку позоришни режисер Харис Пашовић.

То је период кад у Сарајеву учестало борави Сузан Зонтаг, када сарајевски културни радници у западној традицији траже артефакте који као да наслућују искуство сарајевске ратне свакодневнице. Давор Корић је, примера ради, у том смислу инсистирао на Камијевој „Куги“, док је Пашовић, ето, открио Остера. Та књига је у врло ретким случајевима уопште успела да изађе из Сарајева. Мени је један примерак поклонио Бесим М, истакнути сарајевски културни прегалац, како се то каже, родом из Травника и породични пријатељ. Тако сам ја, чудним сплетом околности, као тинејџер почео да читам Остера.

У првој поратној години, у Сарајеву бива објављен и „Изум самоће“, Остерова рана аутобиографска књига. Обе те књиге су ми у то време биле важне, али ми Остер није постао епохално и формативно значајан писац док нисам прочитао две његове књиге чије ће преводе објавити београдска „Геопоетика“: „Њујоршку трилогију“ (1998) и „Месечеву палату“ (1999). Потоњу је превела Ивана Ђурић Пауновић, док су прву превели скупа Ивана Ђурић Пауновић, Зоран Пауновић те Светлана Спаић.

Дон Кихот кримића

Ивана Ђурић Пауновић је била и остала кључна особа за Остеров статус у српском језику и култури. Уз њу је ту незамењива и „Геопоетика“ као издавач.

У нашој новијој културној историји, мало је примера (евентуално, Жарко Радаковић и Хандке, односно Аријана Божовић и Куци или Владимир Јанковић и Уелбек) да неки страни писац на српском толико интензивно бива посредован једним гласом као што је случај са Остером и Иваном Ђурић Пауновић. Све његове књиге је превела она – или сама или у сарадњи. Такође, убедљиво најбољу студију о Остеровој књижевности (не само) на српском потписује иста особа; мислим на књигу „Чуднолики свет: Амерички хронотопи Пола Остера“.

А међу неколицином особа који су – захваљујући Ивани Ђурић Пауновић – у Остерово присуство у нашем језику и култури уградили и неки мали сопствени допринос је и аутор ових редова: превод Остеровог романа „Сансет Парк“ (2011) потписују Ивана Ђурић Пауновић и Мухарем Баздуљ. Вратимо се, међутим, на „фазни помак“ у Остеровој јужнословенској рецепцији.

Истини за вољу, нема ничег нарочито необичног у чињеници да Остерове четири књиге поезије објављене између 1974. и 1980. нису превођене код нас; таква је често судбина савремене поезије. Ипак, већ од почетка осамдесетих, Остер креће са објављивањем прозе, а његова можда и кључна књига – „Њујоршка трилогија“ – у оригиналу је објављена 1987. године.

Остер, и сам фан кримића као жанра (писац који је један „класични“ кримић објавио под псеудонимом), овде за кримић ради оно што је Сервантес урадио за витешки роман: пародира га и истовремено уздиже на дотад му недостижне уметничке врхунце.

Деведесете

Генијалност „Њујоршке трилогије“ није ипак инстантно препозната. Да није било распада земље, рата и свега што је рат пратило, овај роман би вероватно изашао почетком деведесетих као прва Остерова књига у српско-хрватском преводу, а овако је било како је било.

Ми овде Остера откривамо кад је он на Западу на врхунцу славе. Јер 1995. се, рецимо, премијерно приказује „Дим“, култни филм Вејна Ванга по Остеровом сценарију, док већ исте године излази и „Модри у лицу“, својеврстан наставак „Дима“, а затим три године касније и „Пандорина кутија“, где Остер није више само сценариста него и корежисер.

Негде од почетка деведесетих до средине прве деценије двадесет првог века је и златно доба његовог писања; у том интервалу, један за другим излазе: „Музика случајности“, „Левијатан“, „Господин Вертиго“, „Тимбукту“, „Књига опсена“, „Пророчка ноћ“ те „Бруклинска ревија лудости“.

Данас, кад се подвлачи црта, ових седам романа објављених у петнаестак година као да представљају „чврсто језгро“ Остеровог опуса – нису међу њима нужно Остерове појединачно најбоље књиге, али то јесу књиге којима се мапира његов књижевни свет.

Последња овде поменута књига, објављена пре непуне две деценије започиње реченицом: „Тражио сам савршено место за умирање“. Већ у другој реченици искрснуће Бруклин и сцена је постављена. Наратор романа зове се Нејтан Глас (тешко је не сетити се Селинџера), пензионер је, свеже разведен и исцрпљен опаком болешћу (рак плућа). У сатима после вести о Остеровој смрти, зналци његовог опуса препознали су овде и (по)нешто пророчко.

Сумирање

Приближивши се шездесетој, Остеру као да више није било довољно да у интервалима од две-три године објављује одличне романе. Можда је мислио да то одвећ подсећа на његовог „земљака“ – Филипа Рота. Као да је тражио начин да цео свој опус „уоквири“ у једну целину односно да напише свој магнум опус.

Илустрације тога су најпре кратки роман „Путовања у скрипторијум“ (2006), а затим најобимнији и најамбициознији Остеров роман „4 3 2 1“ (2017). Између ова два, објављена су три „класична“ Остерова романа, романа која подсећају на његова дела из деведесетих, „Човек у мраку“ (2008), „Невидљиви“ (2009) те „Сансет Парк“ (2010). Било је ту, наравно, и разних нефикцијских књига, филмова и других пројеката, и тако даље и томе слично. Било је и књижевних награда и признања, звезданог „селебрити“ статуса, нарочито у Француској...

Остер се заправо савршено наставља на ону линију америчке уметности зачету са Едгар Аланом Поом и Хенријем Џејмсом – он истовремено има савршено амерички сензибилитет, као и снажну потребу наслањања на европску традицију. У том периоду, он се, рецимо, и дописује са поменутим Куцијем, а та књига преписке, вођене од 2008. до 2011, а објављене 2013, под насловом „Овде и сада“, књига је која започиње скоро апстрактним филозофирањем о пријатељству, а до краја се скоро перформативно полако претвара у приручник једног конкретног пријатељства.

Дневник и остало

У време кад пише роман „4 3 2 1“, као и непосредно пре и после тога, Остер, мада парадигматски романсијер, бива фокусиран на нефикцијске форме. Пише дневничке књиге какве су „Зимски дневник“ и „Извештај из унутрашњости“, објављује и једну књигу интервјуа, као и огромну биографију великог америчког писца Стефана Крејна, аутор чувене „Црвене значке за храброст“.

То су све добре књиге, али то није оно до чега је Остеру највише стало. Ту је такође и књига „Крвљу окупана нација“ коју је објавио у сарадњи са фотографом Спенсером Острандером и о којој смо већ писали на овом порталу, књига о америчкој опседнутности ватреним оружјем и масакрима који свако мало потресу Америку, књига која је после трагедије у школи „Владислав Рибникар“ у Србији, нажалост, постала више него актуелна.

Остеров српски издавач најавио је превод овог дела, које аутор није замислио као дневнополитички памфлет. Пред сам крај књиге он у контексту неколико конкретних случајева причу о масакрима користи и као ефектан оквир за псеудобелетристички текст.

Ту заправо најбоље препознајемо Остера каквог знамо из његових претходних књига. Како је већ у приказу ове књиге речено, као у оној незаборавној тези Ортеге и Гасета о Стендалу и Остер најбоље есејизује кад заправо – приповеда. А рођени приповедач никад није проповедач, да не кажем проповедник. Тако и ова књига, макар можда и замишљена као памфлет, завршава мање са утиском гнева, а више са осећањем туге.

Ана Блум

За Остеров рак плућа, болест која ће га напослетку и убити, јавност ће сазнати преко поста на Инстаграму који је објавила његова супруга Сири Хустведт.

Сам Остер је у дигиталном свету био странац; све своје књиге је написао на писаћој машини, па и роман за који ће се испоставити да је последњи и тестаментарни: „Баумгартнер“ (објављен 6. октобра 2023). 

Протагониста романа је професор Баумгартнер, удовац који покушава да некако састави крхотине свог живота након што му умре жена, Ана Блум. Остерови читаоци знају да је Ана Блум главна јунакиња „Земље последњих ствари“ и да ју је писац после помињао и у неким другим књигама.

Последњи месеци и године Остеровог живота били су необично трагични: надживео је свог сина и своју унуку, с тим што је унука умрла са једва десет месеци, од хероина с којим је дошла у контакт јер јој је отац – Остеров син – био зависник. Несрећни Данијел Остер био је оптужен за убиство из нехата, али није дочекао пресуду јер је умро од овердозирања. Све се то збива у априлу 2022, мало више од две године уочи пишчеве смрти.

Сина је Остер имао из првог брака, с Лидијом Дејвис. У другом браку је добио ћерку, Софи, певачицу.

Било како било, „Баумгартнер“, Остеров последњи роман, тек треба да стигне пред српске читаоце. А има и других његових књига које у Србији нису објављене; примера ради, „Музика случајности“. А управо је дуги одломак из овог романа први Остеров текст преведен на српски. Објављен је у часопису „Мостови“ 1995, а превела га је, од свих људи, Вукица Ђилас. По овом роману је Филип Хас снимио истоимени филм који је 1993. премијерно приказан на филмском фестивалу у Кану. Емир Кустурица је те године био у жирију. Кад неко умре, свира се класична музика, а Остера испраћа музика случајности.