Тешка индустрија, страни инвеститори и немачки закон за раднике из Србије: Директива о дужној пажњи

Чувена песма Душка Трифуновића из 1967. године „Чисти зрак“ у оно време била је незванична химна запослених у рударском сектору и тешкој индустрији. За оно време еколошки освешћене стихове према којима нечији брат сваки дан „устаје у пет до пет и одлази на посао, успут пуши, успут кашље и успут дише чисти зрак“, десет година касније отпевали су Нарцис Вучина и Слободан Самарџић.

Видео спот са овом песмом у којој њих двојица са акустичним гитарама изводе ову песму емитован је потом често на југословенским телевизијама поводом прослава празника рада Првог маја.

После скоро шест деценија од како је ове стихове написао Душко Трифуновић, наша економија није планска, већ тржишна, носиоци привредног раста нису друштвена предузећа, већ страни инвеститори. Али, у Србији данас нечији брат можда живи ове стихове Душка Трифуновића. Сваки дан устаје у пет до пет, „гради за вас нову серију, нову туру / он је тешка индустрија, он је тај фундамент – а успут дише чисти зрак“.

Али, ако не дише чисти зрак и ако ради прековремено, или ако му се крше нека друга радна права, од недавно може да уложи жалбу. И то не у Србији, већ у Немачкој. Јер, у јануару прошле године ступио је на снагу Закон о дужној пажњи у ланцима снабдевања. 

Закон о дужној пажњи

По том пропису све компаније које пословно сарађују са немачким фирмама широм света морају да докажу да не крше права радника. Дакле, фирма из Србије која има уговор са немачком фирмом мора да поштује и овај немачки закон.

Санела Бахтијаревић, саветница из Немачке организације за међународну сарадњу (ГИЗ), за Око магазин објашњава да право на жалбу у Немачкој има онај радник који зна да је компанија у којој ради у Србији део немачког ланца снабдевања. Односно, ако радник зна да његова фирма има уговор са немачком компанијом, према коме производи делове, робу или услуге за немачко тржиште. Тако индиректно овај пропис важи и за све земље са којима сарађују немачке фирме.

„Жалбена процедура је интерна и приговор се улаже код компаније купца у Немачкој“, објашњава Бахтијаревић. „Рецимо, то је фирма XY која ради у Немачкој и која купује одређени производ из Србије. Радник из Србије може да оде на веб сајт тог предузећа и да ту уложи жалбу. Ти поступци изгледају различито, нису детаљно регулисани, али оно што је важно јесте да постоји могућност и анонимног подношења жалбе, као и да важи начело непристрасног решавања ових случајева.“

Казна за немачку фирму која не поштује права радника може износити и до осам милиона евра, или до два одсто укупног годишњег промета. Ту је реч о промету који компанија оствари на глобалном нивоу, не само у Немачкој. Такође, компанија у чијем се ланцу не поштују радна права може да добије забрану да учествује на тендерима, што је врло оштра казна. Иначе, овај пропис важи за компанију која има више од 1.000 запослених на глобалном нивоу.

Али који је мотив српских компанија, које су добављачи немачких фирми, да поштују закон друге државе?

Тања Линдел из Сектора Удружења привреде Привредне коморе Србије каже да је интерес наших компанија да поштују овај пропис – пословни.

„Наше фирме нису директно обавезнице закона, али све обавезе које су дефинисане за њихове пословне партнере су кроз пословне уговоре пренете и на њих. Уколико те обавезе не поштују, могу да изгубе посао“, објашњава Тања Линдел.

Колико кошта радна снага?

А у ком контексту уопште је Немачка у јануару 2023. године уопште донела овај закон, за Око магазин објаснила је Јелена Жарковић, професорка Економског факултета.

Немачка је, иначе, главни усисивач радне снаге у Европи, мотор европске привреде, али јој у овом тренутку недостаје неколико милиона радника. Уз то, немачке компаније имају и добављаче и изван Европе, у Азији.

„Ви данас имате такозвану брзу моду, мајице које можете да купите за три-четири евра. Тако ниска цена готово сигурно указује да је та мајица дошла из Бангладеша, где је коришћен дечији рад“, наводи Јелена Жарковић. „Немачка држава је под притиском група удружења потрошача, акционара, различитих невладиних организација, било домаћих или међународних, које се баве не само заштитом људских права и промовисањем еколошких стандарда, донела овај закон. Европа хоће на неки начин да успостави стандарде и да каже: ако хоћете да користите предности нашег тржишта онда морате и да ваше раднике третирате у складу са неким стандардима. Можда ће то бити већи подстрек и притисак и за наше овдашње судске или законодавне органе да одговоре на ове захтеве и конкретне притужбе радника у неким компанијама.“

Стефан Тодић, правник из УГС Независност каже да је усвајању овог закон претходио и један несрећни случај.

Закон је, наиме, нажалост био инспирисан несрећом у којој је више од 1.100 људи, радника текстилне индустрије у Бангладешу, изгубило живот када је 24. априла 2013. у фабрици „Рана Плаза“ у предграђу Даке избио пожар, након чега се конструкција срушила.

„Тај трагичан случај био је повод да се у Немачкој донесе овај закон, односно да компанија буде одговорна за радна права не само на националном нивоу, већ да дужна пажња важи дуж целог ланца снабдевања, како би се идентификовали ризици и свели се на минимум“ објашњава Стефан Тодић.

Тања Линдел из Привредне коморе Србије (ПКС) каже да се власници и директори наших компанија збуне када им пословни партнер из Немачке тражи потврду да не запошљавају децу, јер је код нас нормално да нема дечијег рада.

„Онда им ми објаснимо да је реч о процедури по том новом немачком закону и да уколико не запошљавају децу, онда нема разлога и да не доставе ту потврду свом пословном партнеру из Немачке“, каже она.

Стране компаније и радници у Србији

Иначе, српској привреди сарадња с Немачком је важна. Гледано по статистици спољне трговине, можда и најважнија. Тамо извозимо 4,3 милијарде евра. Ако се гледа број компанија, у Немачку извози 1.126 предузећа из Србије.

Свој привредни раст наша земља заснива на приливу страног капитала. Прошле године стране инвестиције биле су рекордне и износиле су 4,5 милијарди евра. Србија је главни усисивач страних инвестиција у региону, а Немачка је овде велики улагач. Од 2010. до данас стигло је скоро 40 милијарди евра страног капитала, а само немачке фирме овде су уложиле више од 2,7 милијарди евра. У Србији у немачким компанијама ради више од 75.000 људи.

Ипак, са страним послодавцима у нашу земљу стижу и нека страна правила, па је тако и питање може ли овај немачки закон за заштиту права радника у Србији да уради више него овдашње законодавство? Хипотетички, на пример, ако су „Јура“ или „Линг Лонг“ добављачи неке немачке компаније, могу ли запослени у овим компанијама да уложе жалбу која ће да оде директно у Немачку?

Стефан Тодић из УГС „Независност“ каже да могу, под условом да су „Јура“ и „Линг Лонг“ добављачи немачких компанија које имају више од 1.000 запослених. Односно, да потпадају под утицај овог закона.

„Прво је битно идентификовати да ли се на тог радника тај закон односи, онда се он, по такозваном жалбеном механизму, који мора да има свака немачка фирма, може обратити дописом или на неки други начин, како би овде заштитио своја радна права“, каже Тодић и додаје да у бази српских синдиката најчешћа кршења радних права представљају она која се односе на исплату зараде, прековремени рад, исплаћивање доприноса, право на штрајк, проблеме са синдикалним организовањем, безбедношћу и здрављем на раду.

За спровођење овог закона задужена је, иначе, немачка регулаторна агенција БАФА. Прошле године у ову агенцију стигло је 400 жалби из целог света. Једна је стигла и из Србије. Није познато из које компаније је овај приговор стигао, али ће то моћи да се види кад БАФА објави свој годишњи извештај о примени овог закона и поступцима који су вођени широм света.

Иначе, уочи овог 1. маја, Европски парламент гласао је за усвајање Директиве о дужној пажњи, што значи да ће иста правила важити и за европске, а не само немачке компаније. Ипак, оно што је занимљиво јесте да је приликом гласања за ову директиву Немачка била уздржана, што многи тумаче као утицај удружења привредника и лоби група, под чијим је притиском усвојена директива „окрњена“. Иницијални предлог предвиђао је, наиме, и личну одговорност менаџмента компаније. У коначној верзији директиве те одредбе нема.

Ипак, то значи да воља да се донесе Закон о дужној пажњи више није само немачка и да ће ова правила ускоро важити за све добављаче европских фирми из трећег света.

Али, у Србији послују и инвеститори из Азије. Изазов је хоће ли дужна пажња важити и дуж барака у којима су у нељудским условима нагурани радници запослени код азијских страних инвеститора?