Да ли ће Индија постати „нова Кина“: Дуг пут до економске суперсиле

Од средине априла до почетка јуна одржавају се избори на којима чак 960 милиона Индијаца има право гласа. Анкете јасно указују да ће премијер Нарендра Моди (73), о коме позитивно мишљење има чак 78% популације, и његова Индијска народна партија (Bharatiya Janata Party – БЈП) освојити власт трећи пут узастопно.

Победа БЈП, у коју нико не сумња, ће делимично бити последица и чињенице да су нарушени кључни стубови демократије, као што су слободна штампа и независно правосуђе, што је супротно ономе за шта су се залагали лидери деценијама владајуће Конгресне партије. Наиме, док је Џавахарлал Нехру, премијер Индије од стицања независности 1947. до 1964. године, веровао у визију либералне, секуларне земље која би служила као контраст исламизованом Пакистану, Моди је ауторитарни лидер који је централизовао моћ и изградио култ личности, истовремено слабећи индијски систем федерализма. Додатно, данашњи премијер је рођен у нижој касти и нижој средњој класи, те је и на тај начин супротност ономе што су били лидери Конгресне странке.

Ипак, и поред неоспорне ауторитарности Модија и често контроверзних поступака функционера његове странке, већина аналитичара се слаже да су избори слободни и поштени, на шта указује и то што БЈП често губи изборе на нивоу федералних јединица.

С тим повезано, упркос слабљењу институција снажан привредни раст може бити одржан, чак и убрзан, све док политички режим остаје стабилан. За сада, популарност Нарендре Модија изгледа као чврст гарант стабилности.

Дефинисање нације

Моди покушава да дефинише нацију кроз хиндуизам, веру у „нелибералну демократију“, те ујединитељску снагу лидера државе. Овај процес хинду националисти виде као стандардни пројекат изградње нације.

Модијева визија о томе шта значи бити Индијац се добрим делом види и из истраживања јавног мњења. Наиме, 64% Хиндуса верује да је то што су хиндуисти веома важно да би били „истински Индијци“, док 59% сматра да је говор на хинди језику базичан за дефинисање „индијства“. Чак 84% испитаника сматра да је религија „веома важна“ у њиховим животима, док се чак 59% свакодневно моли.

У суштини, оно што ради БЈП је мајоризација, а за то је потребна мањина (противник) против које се треба мобилисати. Наиме, под вођством БЈП хиндуистичка већина у земљи (која чини 80% становништва, док је 14% муслимана) постала је доминантна, тиме доводећи у питање приврженост земље секуларизму. На неки начин, доминација Хиндуса је постала норма, док се критичари често стигматизују као „антинационални“.

Ипак, доминација БЈП-а је ограничена на север земље, где већина људи говори хинди. На богатијем југу, где технолошке фирме цветају и стопа писмености је већа, а већина становништва говори дравидске језике (тамилски, телугу, малајалам), БЈП је знатно мање популарна. Лидери југа, поред осталог, негодују што се њиховим порезима субвенционише „Хинду појас“ на северу.

Индија као економска супер-сила

Значајан број угледних аналитичара већ проглашава Индију следећом великом економском силом: Голдман Сакс је предвидео да ће постати друга по величини светска економија до 2075, док водећи економиста „Фајненшл тајмса“ Мартин Волф, позивајући се на референтне изворе, потенцира да ће до 2050. њен БДП по куповној моћи бити 30% већи од америчког.

Прогнозе будућег раста од стране великих глобалних финансијских корпорација, као и међународних институција, су оптимистичне. Априлски подаци ММФ-а указују да ће се привреда те земље после фантастичних 7,8% у 2023. увећати за 6,8% ове године, те 6,5% 2025, колико ће према поменутој пројекцији ове реномиране светске организације износити и наредних година, закључно са 2029.

Према већ цитираном Голдман Саксу, од 13 највећих економија пројектована стопа раста је највиша за Индију, 6,2% у 2024. години. Иако је, услед успоравања светске тражње, спољнотрговинска размена и даље слаба тачка индијске економије, дефицит текућих трансакција се упркос томе значајно смањио због снажног повећања извоза услуга, док су нето приливи капитала подигли девизне резерве на преко 600 милијарди долара. Улагања у инфраструктуру и индустрију су основни генератори раста, али ће и сектор услуга и даље давати значајан допринос.

Иако је и претходних деценија било сличних таласа неутемељеног индо-оптимизма, овога пута се чини да постоји више основа за позитивна очекивања. Међутим, овде треба бити опрезан будући да је само потенцирање на Индији као следећој Кини део Западног наратива чији је циљ релативизација значаја Пекинга, као и давање „ветра у једра“ Делхију, чијим успоном Вашингтон покушава да појача „сузбијање“ („containment“) Кине.

Повезано с тим, реалистичнији западни аналитичари наглашавају да је невероватни успон који је остварила Кина од краја 1970-их јединствен у историји цивилизације и стога вероватно непоновљив, док истовремено потенцирају и да Индија више није економски спутан гигант какав је дуго била. Наиме, пораст куповне моћи потрошача, интензивирање иновација, снажан потенцијал за раст захваљујући просечној старости популације од тек 29 година, побољшан приступ финансијама и велике инвестиције у инфраструктуру би требало да генеришу снажан раст у наредним годинама, који ће бити олакшан и економским реформама, бољим геополитичком позиционирањем и растућим значајем дијаспоре.

Када је у питању дијаспора, она је сада највећа и најутицајнија на свету. Четвртина извршних директора 500 тржишно највреднијих компанија са седиштем у САД рођено је у Индији; Индија је водећа земља порекла оснивача великих америчких мегакомпанија; виши менаџмент бројних корпорација чине Индијци. Јасно је да ове везе помажу у изградњи глобалне повезаности са индијским привредом и олакшавају интеграцију Индије у глобалне ланце вредности.

Побољшање квалитета живота

Ипак, најважнијом променом се чини снажно повећање инфраструктурних улагања Делхија. Као што је Кина учинила пре више од четири деценије, Индија је отпочела огромну инфраструктурну трансформацију трошећи милијарде долара на изградњу путева, лука, аеродрома и железница. У последњих десетак година је  снажно трансформисана инфраструктура, која је вековима кочила развој земље јер је била неадекватна за сопствене производне потребе и посебно за стране фирме које Индију сматрају извозном базом.

Тако се од 2014. потрошња на транспорт више него утростручила као удео у БДП-у. Индија данас има дупло више аеродрома него пре деценију, а број домаћих путника се више него удвостручио.

Модијева влада значајно је побољшала квалитет живота Индијанаца, дајући приоритет јавној испоруци у суштини приватних добара и услуга, попут електричне енергије, чисте воде, канализације, унапређења становања, доступности банкарских рачуна. Приступ чистој води у руралним пределима се попео на 75% са тек 16,8% у 2019, од када је изграђено и више од 110 милиона јавних тоалета. Чак 45% индијских далековода за електричну енергију је инсталирано у последњој деценији. Држава сада има далеко веће капацитете да ублажи угрожене слојеве популације запошљавањем и бесплатном храном.

Просечна месечна потрошња по глави становника у урбаним срединама порасла је за 146% у последњој деценији. Такође, Делхи смањује бирократске препреке како би Индија постала лакше место за пословање (према Doing Bussines листи Светске банке, Индија се са 134. места 2014. године 2020. попела на 63. место).

Ипак, највећа трансформативна сила у земљи је континуирано ширење интернета, будући да су јефтини паметни телефони омогућили Индијцима да учествују у растућем дигиталном екосистему. Државни систем тренутног плаћања сада чини три четвртине свих безготовинских малопродајних трансакција у земљи. Уз помоћ дигиталног банкарства и новог националног биометријског система идентификације, Делхи је успео да заобиђе корупцију директним трансфером субвенција грађанима, штедећи тако милијарде долара. Тако дигитална мрежа сада служи свим Индијцима, а приватни сектор је користи као платформу за предузетништво и иновације.

Велики потенцијал Индије одражава се и на њеном тржишту акција, које је достигло рекордне вредности од преко 4000 милијарди долара фебруара 2024 (главни берзански индекс у земљи, БСЕ Сенсек, порастао је за 250% у последњој деценији). Још увек су доминантни домаћи инвеститори, посебно  малопродајни, док се за удео страних инвеститора који чине нешто мање од 20% тржишне капитализације, очекују да расте од друге половини 2024.

Покушаји да се „истисне“ Кина

Индија жели да постане алтернатива Кини за инвеститоре и потрошачке брендове који траже високе профите и за корпорације који желе да смање ризике у својим ланцима снабдевања. Дакле, док се везе између Пекинга и Запада погоршавају, Делхи покушава да искористи „преиспитивање“ које је у току међу компанијама у ланцима снабдевања, које желе да диверзификују своје пословање даље од Кине.

Модијева влада покушава да привуче компаније да отворе производњу у 14 сектора, од електронике и аутомобила до фармацеутских и медицинских уређаја. Као резултат тога, и са растом тензија између САД и Кине, Епл је преместио фабрике у Индију како би могао лакше да снабдева домаће тржиште и диверзификује своју извозну базу.

То извесно помаже у изградњи ланца домаћих добављача електронике, од којих неки планирају да оснују велике фабрике, посебно на југу Индије. Процене су да ће се до 23% Ајфон уређаја производити у Индији до краја 2025, са тек 6% у 2022. За Делхи је охрабрујеће да неке од највећих светских фирми, укључујући Теслу, најављују повећавање  својих пословних активности у Индији.

У напорима да искористи своје компаративне предности, Индија даје снажан подстицај извозу услуга заснованих на вештинама. Тако је у 2022. удео те земље на глобалном тржишту услуга порастао је за 1,1 процентни поен (око 40 милијарди долара), а прогрес се наставио и током 2023. Индијци који су некада писали јефтине кодове и радили у кол центрима сада воде глобалне центре за развој талената, са висококвалификованим особљем које обавља аналитичке задатке за врхунске глобалне компаније (највећа канцеларија Голдман Сакса ван Њујорка је у Бaнгалорeу, Ј.П.Морган Чејс, Ексенчер (Accenture), Амазон, између многих других, такође имају велико присуство).

Иако индијски извоз робе ниског и средњег квалитета вероватно никада неће достићи ниво конкурентности Кине (која има глобални тржишни удео од преко 40%), реално је да се током наредне деценије увећа садашњи удео од око 3% за 5-10 процентних поена (што је стотине милијарди долара додатног извоза).

Проблем је што је Индија до сада успела да искористи само мали део нових могућности које је створило економско успоравање Кине. Упркос одлучној владиној кампањи „Make in India“, она до сада није успела да убеди многе фирме да прошире своје индијске операције. У ствари, приливи страних директинх инвестиција (СДИ) као удео у БДП-у земље су заправо опадали – са солидних 1,5%-2% током друге деценије овог столећа, на нешто изнад 1% у 2023.

Чак и домаће фирме нису вољне да инвестирају, без обзира на побољшану инфраструктуру коју је влада створила, субвенције које је понудила и, у неким случајевима, протекционизам који је наметнула производном сектору. Приватна улагања у постројења и машине још увек се нису опоравила са ниског нивоа из последње деценије, и нема убедљивих знакова да ће се ова ситуација преокренути.

Сходно томе, индијски индустријски извоз – генератор нових радних места за стотине милиона неквалификоване радне снаге – остаје слаб. Удео Индије на глобалном тржишту у кључним секторима као што је одећа је чак опао од глобалне финансијске кризе. Тржишни удео у светској индустријској производњи, иако растући, је још увек релативно низак са 1,8% 2022. (истина, 2001. је био тек 0,7%). Када је у питању нискоквалификована индустрија, глобално учешће Индије је нарасло на 2,7%, са 1,8% 2001.

Проблем је, поред осталог, мишљење да увозне баријере, и сам протекционизам, имају нову привлачност. Наиме, креатори политике у Делхију верују да је индијско тржиште сада довољно велико, а да су домаће фирме довољно конкурентне да могу лако да опслуже домаће потребе и истисну стране фирме. Међутим, реалност је да индијско тржиште није посебно велико, барем за робу за средњу класу коју мултинационалне компаније покушавају да продају.

Оно што ипак охрабрује је да се глобални удео Индије у услугама за које је потребна висококвалификована радна снага (ИТ, телекомуникације, финансије и слично) дуплирао током претходне две деценије, нарастајући на 5,8% 2022.

Поређења са Кином

Да ли је Индија, са БДП-ом по становнику од тек две и по хиљаде долара, што је дефинитивно сврстава међу сиромашније земље, и укупним БДП-ом од 3572 милијарде долара 2023, који је био скоро осам пута нижи од америчког, реални кандидат за економску суперсилу? Иако ће раст износити не мање 6% у наредних неколико година, то ипак није довољно брзо (потребно је барем 8%), посебно не у поређењу са кинеских просечних 10% током 1978-2008.

На основу података из базе ММФ-а о БДП-у Индије у сталним ценама, израчунали смо просечну (дискретну) стопу раста за период 2000-2023, раздобље током протеклих десет година (2013-2023), те узимајући у обзир пројекције за следећих шест година и стопу раста за период од 2000. до 2029.

Наши прорачуни указују да је у првих 23 године овог столећа просечни раст индијске економије износио 6,2%, 5,9% у периоду 2013-2023, док ће од 2000. до 2029. просечни раст износити 6,3%. Оно што је посебно важно је да је у последњих десет година просечни привредни раст упоредив с кинеским, те да се током треће деценије индијска економија развија брже од кинеске, са пројекцијама ММФ-а да ће се та разлика повећавати у корист Индије.

И поред раста бржег од кинеског последњих година, процењени БДП per capita Индије је ове године тек 2730 долара (по куповној моћи 10.123 долара), што је скоро пет пута ниже од кинеског (13.136 долара), док је БДП по куповној моћи мањи два и по пута (за Кину је 25.015 долара). Ситуација у односу на суседа преко Хималаја ће се побољшати, али не драматично током наредних пет година – БДП per capita ће 2029. износити 4282 текућих долара (по куповној моћи 14.573 долара), док ће исти индикатори за Кину бити 17.704 (четири пута виши), односно 32.964 долара (2,3 пута већи).  

Најважнији макроекономски индикатор који је већ преко четири деценије генерише импресивне стопе раста Кине – високе стопе инвестиција (последњих година, иако нешто умањене у односу на „пик“ 2010-13. од преко 46%, износе невероватних 43% БДП-а), су далеко ниже код Индије, иако су од 2000. са петинског удела у БДП-у подигнуте на трећину БДП-а последњих година, што је релативно високо учешће (по пројекцијма ММФ-а, стопе инвестиција би требало до краја 2020-их, као и код Кине, да опадну за један процентни поен). Фактор који делимично неутрализује предност Пекинга у овом суштинском домену за генерисање раста је опадајућа ефикасност инвестиција у Кини (последично, све је већи број „промашених инвестиција“ посебно од стране кинеских државних компанија, што и није изненађење имајући у виду да се смањује простор за продуктивна улагања с толиким обимом инвестиција). 

Додатни проблем је практична неспособност индијске привреде да креира довољно исплатива радна места у непољопривредним секторима за нову образовану омладину. Тај круцијални недостатак Делхија се огледа у високој и растућој стопи незапослености, посебно код младих, и последичном неискоришћеном потенцијалу за раст.

Геополитичко репозиционирање Делхија

Када се 2023. појавила озбиљна сумња да је индијска влада повезана са убиством канадског држављанина у Канади и завером да се убије амерички држављанин у САД, врло благе реакције САД-а су, више него било шта друго, указале на растући глобални значај Делхија, односно његов новооткривени повишен глобални политички статус.

Престиж Индије није оснажен само на дипломатском плану. Наиме, у глобалном поретку где је моћ Вашингтона у релативном паду и Пекинга у константном расту, Индија прилично успешно унапређује свој глобални статус (истина, то ради и низ такозваних средњих сила, али у мањој мери).

Било кроз организацију сусрета Г-20 или кроз посете високог профила иностранству, Моди је извесно повећао присуство Индије на светској сцени. Њу Делхи такође постаје асертивнији у својој спољној политици, дајући предност интересима над идеологијом.

Недавно спуштање два робота на Месец, чиме је Индија постала тек четврта земља која је то учинила и прва која је стигла до јужног поларног региона Месеца, снажно је одјекнуло у држави и подстакло осећај поноса и важности. Слично је и са ставом Њу Делхија о Русији који је веома популаран међу становништвом, а супротан је ставу западних земаља које желе да санкционишу Москву (док је Русија пре 2022. извозила мање од 1% своје  нафте у Индију, сада у ту земљу извози више од половине).

У сваком случају, све већа спољнополитичка асертивност Индије произилази из сазнања о томе да је потребна другим земљама. На пример, за Вашингтон, чак и ако им Делхи не притекне у помоћ у потенцијалном конфликту у Тајванском мореузу, сама неутралност представља геополитичку победу. За многе друге државе, приступ растућем тржишту земље која је, са преко 1,4 милијарде људи, претходне године постала глобално најмногољуднија и која је један од најважнијих генератора глобалног привредног раста (доприносећи му са 16% у 2023), је питање опстанка за бројне домицилне компаније.   

У суштини, Моди и његова партија БЈП покушавају да реализују идеолошки пројекат који хиндуистичко буђење спаја са индустријализацијом. Они виде Јапан као модел – модеран у индустријском смислу, а „незападан“ у културном смислу. Оно што је ризичније, посебно у мултирелигиозној држави каква је Индија, је покушај да се приближи и изједначи „индијство“ са Хиндуизмом. Како у свом тексту тврди Рави Агравал, главни уредник „Форин полисија“, ако Модијев БЈП настави да побеђује на изборима, историја би могла да покаже да индијски либерални експеримент, започет с Нехруовом Конгресном партијом, није само прекинут – већ да је био аберација.