У Улици Маријана Бенеша: И пад је лет или О рањеним шкољкама и бисерима

Маријан Бенеш је доказ тезе по којој само рањене шкољке могу да дају бисер.

Говорећи о том феномену, на примеру великих људи, Јасперс употребљава француски израз délicieusement blessé – укусно, лепо рањен.

При том није наодмет рећи и да тај француски израз за рану (blesse), нема исту етимологију као енглески израз bless – благослов, али и да овај други, енглески, корене вуче из староенглеског bledan, што дословно значи – крварити, и такође староенглеског bletsian, што значи – посветити се (у крви).

Све заједно, на коју год страну да кренеш, када говориш о ранама, бисерима, посвећивању, крви, сигурно ћеш, на крају, поново доћи до Маријана Бенеша.

И то не само зато што је Маријан поломио више од двадесет костију у свом телу. Ни зато што је једно око изгубио, а на друго видео таман толико да буде срећан, јер не види ништа.

Није ни повреда гласних жица главни разлог, ионако није имао више шта да каже, још мање коме. Ни чињеница да му је центар за равнотежу био толико поремећен да је, на крају живота, много лакше ишао уназад, него унапред.

То су све били само спољни ефекти, манифестација онога што је била суштина: сваки прави боксер мора да се повреди да би пронашао одговор, да би, из најстрашнијих дубина незнања, збуњености, страха, извукао и пронашао себе. Сваки мора да живи сопствену трагедију. Неки пут, и туђу. 

Падај сило и неправдо

Начина за то има колико хоћеш:

Вјачеслав Лемешев, најелегантнији боксер којег сам икада видео, боксовао је као да пије чај у пет поподне, уз етикецију и манире савршеног џентлмена, и готово да, опчињен тим господственим ритуалом, ниси стигао да приметиш да је онај други неповратно пао, шољица се разбила, чај просуо. Он сам је после пао у алкохол, губитак војне службе, свих почасти. Умро је млад, нико ни то није стигао да примети.

Мате Парлов је био оличење оног учења Бруса Лија по којем је највећи ступањ сваке борбе, уметности, онај у којем твоје знање, вештина, постану део твог инстикта. У боксу, тај инстикт те онда тера да идеш до краја, умреш, да би преживео. Сам Мате није пао никада. Ни због чега.

Мухамед Али је био боксерска божија честица, квантни одговор на све недоумице простора и времена, савршенство у оној мери у којој је оно, међу нама смртницима, уопште могуће. Када је, против Формана, у Киншаси, искористио противникове ударце, и конопце, да се затегне и из њих излети као из Давидове праћке, личило је то на револуцију, побуну, падај сило и неправдо, победу малих над великим. Он и Марадона били су највећи ударац који је спорт задао систему, одбацивши туђа правила, играјући, боксујући, живећи, по својим. После њих, сви остали све више личе на робље. За велике паре.

Уплашио сам се када је коначно отишао, пошто дубоко верујем у ону теорију по којој нас неће бити, када на свету више не буде пчела (оса, лептира). 

„И тако сам се насмејао Фрејзеру у огледалу“

Опет, друга времена су била, а у њима, два најбоксерскија, најприроднија боксера која сам имао среће да гледам, свакако су Џо Фрејзер и Маријан Бенеш.

Први је био први који је освојио златну олимпијску медаљу пошто је три борбе одбоксовао са сломљеним прстом на левој, јачој руци.

Први који је послао Алија на под, не зато што је био за рат у Вијетнаму, нити зато што је био више црнац од Алија, најмање због белаца који су га подржавали. Не, урадио је то због Бога бокса, и правила које каже да у рингу не можеш да будеш ико други до онај који даје свој живот, да би узео туђи.

Нема друге вере, нације, ни боје коже у рингу, до те једине. Нема оправдања, ни изговора (а шта су вера, нација, боја, него то). И мораш да даш све, целог себе, добровољно, на жртву.

Оно паганско, основно, по којем живот настаје из крви, догађа се, данас, у рингу. И то један на један, без помоћи са стране. Зато је Али одбио да иде у рат са другима, за друге. Зато му је Фрејзер, поштујући га, ипак сломио вилицу.

Коју годину касније, после меча са Алијем који је добио, а изгубио, Смокин Џо је ипак био осмехнут. Натерао је Највећег да изговори чувену реченицу: „Никада нисам био ближи смрти него у овој борби“, и врати се, бар на трен, својим боксерским коренима, одбацивши сваки маркетинг и шарлатанство који су неизбежни пратиоци успеха.

Доживео је Али, захваљући Џоу, својеврсну епифанију у Манили, у рингу, ударајући и примајући ударце, у готово верском заносу, свестан да је то, то – крај и, само можда, васкрснуће.

„Ако ме Бог икада позове у Свети рат“, рекао је касније, „волео бих да Џо Фрејзер буде тада поред мене“. Шта друго да кажеш, када неко убије Бога у теби.

Бенеш је био Фрејзер ових простора, и принео се на жртву, само је пад био грандиознији.

А тај пад јесте нешто на шта сваки боксер мора да пристане, унапред. Зато што, после свих жртвених ритуала, рана, крви, ломова, рушења и устајања, остане, суштински, јако мало.

Нека успомена, медаља, новац у ретком броју случајева, прича, поломљен нос, уши у фронцлама, облупане аркаде, ожиљци. Само је Полидеук, праотац свих боксера, Зевсов син, добио и бесмртност, и звезду.

На остале, богови нису обраћали пажњу. На Маријана Бенеша, најмање. И када се, на крају, срушио, срушио се у рушевинама. То што је сахрањен уз „Хеј Словени“, не говори о носталгији, него о свему што је изгубио.

И пад је лет 

Рођен у Београду, одрастао у Тузли, Бенеш је постао Бањалучанин годину дана пре земљотреса који је овај град учинио препознатљивим, славним, у целој бившој држави. 

Чист боксерски принцип, усађен у клинца од седамнаест година. Да би се подигао, изградио, мораш да будеш спреман да се срушиш. Сваког дана да дођеш до те ивице, до клецавих колена, до вртоглавице, до пада, а да ипак стојиш.

Када неко први пут дође на бокс, са жељом да буде боксер, обично му дају да се опроба са неким већ искусним. Ако после тих батина дође и сутра, одлично, биће боксер, приме га. А ретко ко дође.

Бенеш јесте. И то је онај део који је, у његовом случају, најмање разумљив. Никаква специјална глад њега није гонила. Отац професор музике, мајка учитељица. Браћа, сестра. Обична, градска породица. Он најпре учи да свира клавир, тек онда да боксује.

А опет, глад се јавила. Глад за падом, за саморањавањем. Као јуниор, боксовао је са сениорима. Рушио их, рефлексом и ударцем. И од тада, сваки меч је био исти. Повредити се, жртвовати, без жала и без одустајања.

Удариш, примиш ударац, удариш... 

Коме није јасно, нека погледа његов меч са Европског првенства одржаног у Београду 1973. године.

Противник, у финалу био је Анатолиј Камњев, из Совјетског савеза. Војнички устројена држава, строга и немилосрдна, и исти такав бокс.

Као да их је Александар Велики тренирао. Усправни, у правилном гарду, са једном руком која директно удара напред, као фаланга, и другом која разбија с крила, као коњица. Та тактика, македонске војске, позната је под називом – између чекића и наковња. А како изгледа бити тамо, између та два, зна свако коме је, на несрећу, седамдесетих, запао руски боксер.

Бенеш је пао у првој рунди. Десни кроше и правац под. Када је рунда завршена, Маријан је кренуо ка противничком углу, толико није знао где је.

Све после тога, било је на живот и смрт. Удариш, примиш ударац, удариш. Не боксујеш више ти, него онај основни нагон, за преживљавањем. Нагон који се јавља само када је смрт близу, када је осетиш, када те пипне. Нагон који ти говори да јој се препустиш, да је загрлиш, и предаш је ономе ко стоји насупрот тебе. С љубављу и поштовањем. 

Камњеву је, у трећој рунди, пукла аркада. Меч је прекинут. На постољу Бенеш му љуби руку. Поштује и слави оно због чега је патио.

И тако, током читаве каријере. Ударац за ударцем, патња за патњом. И увек да даш све.

А онда, када се све заврши, не доживиш само свој пад, ни само пад свог града, него пад свега у чему си живео. Државе, сваке вредности, читаве поставке, универзума.

„Не псуј ми Тита и његово вријеме, 
не криви њега за своје проблеме“

Све се сручило, учинивши, што је најгоре, бесмисленим, безвредним, свако наслеђе, па и оно лично, твоје. Трагедија Југославије није у њеном крају, него у пропасти људи који су давали, стварали, остављали, убеђени да то нешто вреди, да ће увек бити ту.

Још ако си био несрећно тврдоглав, упоран, као боксер, није ти било спаса. Ако ниси знао ништа друго, него да се знојиш, патиш, жртвујеш, чему си могао да се надаш? Ако је пад био начин да стојиш, да градиш, шта се дешава када, одједном, све око тебе, читава та грађевина од твоје крви, постане прах, рушевина, шут.

Историја оних које је крваво обесмишљавање њихових живота на овај или онај начин убило, најзначајнија је коју треба тек написати.

Бенеш је њихов најистакнутији представник. Читаву породицу, осим сестре, изгубио је у рату (један брат му је убијен, ни данас се не зна где му је гроб, отац, мајка и још два брата су умрли).

Из Бањалуке је отеран, зато што је био шампион и зато што није био Србин, да се после врати и каже јој да је воли, и пољуби јој руку, због које је патио. 

Ништа горе не може да ти се деси, него да будеш велик, и да се држиш снова које су други згазили. Поломљен, слеп, нем, последње дане провео је у старачком дому.

Сахрањен је уз „Хеј Словени“, а по Фејсбуку су носталгичари шеровали његову песму „Не псуј ми Тита и његово вријеме“, убеђени, попут њега, да је некада било боље.

Лично, нисам ни близу тог мишљења. Да је то, нешто, како год да се звало, заиста вредело, и даље би било овде.

Додуше, ја нисам, за разлику од Бенеша, за то нешто било шта освојио нити ишта дао, па је могуће да се мој глас не рачуна.

А његов? Не знам, али, по боксерској митологији, сваки херој је тај, лични, а насветији и најтрагичнији део своје судбине, ту жртву, сам изабрао.

Заборави, ако можеш 

За све остало, нико га није ништа ни питао. Само су се поклопиле коцкице, и падови. Лични и заједнички. Ваљда је тај живот и захтевао толику трагедију. Да читав један свет падне заједно с њим.

Због чега би могли бар једну звезду да назовемо по њему, улицу тешко да ће да добије, није то данас кошер, питајте Тита, ако не верујете.

И не кажем то као љубитељ покојног маршала, напротив, него као неко ко зна да ако све заборавиш, заборавиш и себе. Бенеш бар то себи није учинио, иако је последњи меч, 1996. године, егзибицију неку, имао у Славонској Пожеги. Пре меча су свирали „Лијепу нашу“, али експеримент није успео.

Бенеш се сетио, и вратио. Не некој тамо Југославији, него себи. Боксери су, више него било ко други, они прави учитељи, кроз пример.

Ваљда зато што, када уђу у ринг, знају да је сваки ударац – питање, и да одговор, на крају нађеш у болу, у себи.

Себе нађеш, као Маријан Бенеш. И тек те стављање пред масу, пред оне који узвикују твоје име, доведе у праву опасност, јер су масе бесловесне, и стално мењају имена која узвикују.

Но, то је већ друга прича. Када је о овој реч, о Маријану Бенешу и његовом паду, мислим да никога ко воли бокс, и верује у њега, она не треба да учини тужним. Због оне тезе са почетка. Да само рањене шкољке дају бисере. И о чему би иначе причали. Без хероја, и трагедија.