Дупла експозиција Пола Остера: Опседнутост оружјем крвљу окупане нације

Мало је страних писаца који у Србији после распада Југославије имају тако добру и континуирану рецепцију као Пол Остер. Више је разлога за то: први и најважнији свакако јесте вредност и квалитет Остера као писца, али не много мање важни су добар издавач и посвећен преводилац.

Издавач је београдска „Геопоетика“; а преводилац је Ивана Ђурић-Пауновић. Све Остерове књиге на српском превела је она; заправо, ако ћемо бити до краја тачни, у свакој је најмање један од преводилаца. Велику већину је превела сама, а у појединим се као сарадници на преводу појављују Зоран Пауновић, Светлана Спаић, као и извесни Мухарем Баздуљ.

Написала је Ивана Ђурић-Пауновић и научну монографију „Чуднолики свет: амерички хронотопи Пола Остера“, такође у издању „Геопоетике“. Тиме је великом броју Остерових књига код „Геопоетике“ дарован и специфичан контекст.

Жанровска шароликост

У последњих пет-шест година, пре ове књиге, Остер је објавио два потпуно нова дела, оба необично обимна. Године 2017. публиковао је роман „4 3 2 1“ на осам стотина шездесет и шест страница. (Српско издање на 936 страница је објављено наредне године, у преводу Иване Ђурић-Пауновић.)

Четири године после овог колосалног романа, Остер објављује књигу „Burning Boy“, биографију Стивена Крејна на равно осам стотина страница. Ова књига на српски није преведена, а питање је и да ли ће бити. Крејн је класик америчке књижевности, али код нас није претерано превођен. У том смислу је дискутабилно колико би ова књига имала читалаца код нас, колико год Остер био пример писца са верном публиком. Студенти англистике и американистике, односно Крејнови фанови, по правилу могу да читају оригинал, да и не улазимо у финансијски аспект превођења толико обимне, а у много чему књиге која је ипак више намењена колико-толико стручном читалаштву.

Осим ове две премијере Остер је у последњих пола деценије обогатио властиту библиографију са још два „прегледа”. Ради се о књигама „Talking to Strangers“ односно „Groundworks“: две његове збирке сабране нефикцијске прозе. У првој су сабрани есеји, предговори и други слични записи (1967-2017), а у другој аутобиографски текстови (1979-2012).

Босоного детињство

На самом почетку најновије Остерове књиге „Крвљу окупана нација“ („Bloodbath Nation“) – објављене пре две недеље и ефектно кратке – аутор се присећа своје ранодетињске фасцинације ватреним оружјем.

У његовом раном детињству, у шестој деценији двадесетог века, америчка источна обала била је место где се по кућама већ могао наћи црно-бели телевизор. Дечак Пол Остер, у време кад је имао, рецимо, девет-десет-једанаест година, често је на телевизији гледао вестерн филмове. И јунаци и антијунаци тих вестерна носе пиштоље. За малог Пола Остера то је, дакле, била мера одрасле мушкости: ношење пиштоља.

Као у многим важним текстовима светске књижевности који говоре о детињству, Остер мајсторски креира контекст где је јунак истовремено и оно што јесте и књижевни лик. Подсећа то донекле, мада у посве другом оквиру, на Крлежино „Дјетињство у Аграму“. Углавном, Остерова рана романса са ватрним оружјем не завршава пластичним играчкама. У касним детињским и раним тинејџерским годинама, он учествује у разним стрељачким такмичењима на којима чак постиже извесне неупитне успехе.

Било како било, лов, као и било каква (зло)употреба овог талента у свакодневном животу, човеку није била привлачна. Како се ближио пубертету, речи су му бивале све привлачније од метака. Али и сећање на детињство му је остало довољно живо да савршено може да разуме све оне којима је остало суштински важно да могу носити ватрено оружје.

Фотографије

Колико год био свестан да је опсесија ватреним оружјем већ деценијама важна тема америчке културе (као и новинарства, односно јавности у целини), Остер јој на известан начин прилази као да је он први уметник који се дотичном темом бави.

Примера ради, Мајкл Мур је пре више од двадесет година, још 2002, дакле, снимио филм „Жеђ за насиљем“ („Bowling for Colombine“), али у овој књизи нема апсолутно никакве референце на тај филм. То је само један од могућих примера.

Такође, однедавно упокојени песник Чарлс Симић био је Остеров пријатељ, обојица су писали један о другом; Симић је такође писао о америчкој опсесији ватреним оружјем, али Остер нема потребу да призива ту чињеницу. Можда је разлог за то избегавање литерарних референци чињеница да је ова књига свакако резултат „коауторства“. У њој се, наиме, налази неколико десетина фотографија Спенсера Острандера.

Концепт Острандерових фотографија подсетиће овдашњег читаоца на серије фотографија покојног Хрвоја Полана, односно Сандре Витаљић. Полан је, наиме, фотографисао културне установе које су у рату служиле за злочине над цивилним становништвом док је Витаљићева у циклусу „Неплодна тла“ сликала екстеријере на којима су се десили ратни злочини.

Острандер је снимао места најпознатнијих масовних убистава у Америци обављених ватреним оружјем. То су некад неке школе, некад ресторани, некад бензинске пумпе, али све је то снимљено много касније, понешто лишено контекста, али ипак унутар корица ове књиге утисак је доста сабласан.

Говорећи о мотивима из наведеног циклуса Сандре Витаљић, хрватски историчар Твртко Јаковина је забележио: „У њих ће се стално уписивати значења, али ако се то буде чинило с намером да се покаже све, а не прећути ништа, страха не мора бити. Проблем је само да не допустимо да нас историја гуши, зато јер се не знамо носити са садашњошћу.“

Слично би се могле описати и фотографије објављене у овој књизи, врло индикативно лоциране на крају сваког поглавља.

Статистика

Неки од шокантних детаља ове књиге тичу се већ пуке статистике. Већ близу почетка, примера ради, Остер наводи да цивили у Америци поседују око четири стотине милиона комада личног наоружања. Имамо ли у виду да САД имају свеукупно око 330 милиона становника, а да то обухвата и бебе и стогодишње старце, онда није довољно рећи да у просеку сваки Американац има пиштољ, него малтене по пиштољ и по.

Онда следи још луђи и трагичнији податак. Сваке године у Америци око четрдесет хиљада људи изгуби живот од ватреног оружја. То је једна Кикинда, један Пирот или један Пожаревац који сваке године нестану у Америци, посве мирнодопској Америци, а од метка.

Занимљиво је да је то приближно исти број жртава на истом подручју као и у саобраћајним несрећама. Остер прави занимљиву паралелу кад се ради о симболичкој улози пиштоља и аутомобила у америчкој популарној култури. Ипак, постоји и велика разлика; у случају аутомобила ово је колатерална штета, у случају пиштоља, то је скоро па нужност. 

Врло је сугестиван податак да међу жртвама од метка око педесет процената потпада под самоубиство. Истовремено, то је такође педесет посто укупних жртава суицида (остатак отпада на оне који су користили отров, хладно оружје, који су се обесили, утопили или скочили с велике висине).

Важно је додати и да уз четрдесетак хиљада мртвих, сваке године у Америци буде и око дупло више рањених од ватреног оружја. Дакле, због насиља ватреним оружјем, у САД сваке године хитна помоћ интервенише око стотину и двадесет хиљада пута.

По Остеровој рачуници, од краја шездесетих година двадесетог века, па до дана данашњег, најмање милион и по Американаца су доживели да им ватрено оружје уништи живот.

Најновије ванредне ситуације, попут пандемије ковида 19, као да додатно ојачавају америчку склоности ватреном оружју. Према неким статистикама, у последњих десетак година, број домаћинстава са оружјем на нивоу целих САД порастао је са око 32 на близу 39 одсто.

Одговорност

У својој књизи Остер подсећа да се фактички најмање по један мањи или већи масакр ватреним оружјем деси на америчком тлу практично барем једанпут сваки дан. У једном од првих приказа књиге, аутор каже да му је требало око дан и по да прочита књигу, а да су се током тих (отприлике) тридесет и шест сати у САД десила чак четири нова масакра.

У контексту онога што Насим Николас Талеб зове „кожа у игри“, није ни најмање неважно да у Остеровој ужој фамилији постоји случај убиства ватреним оружјем. Важно је такође да Остер не тражи једноставне одговоре. Тражећи разлоге за фасцинацију личним наоружањем, Остер се враћа кроз историју неколико векова унатраг.

У разним ситуацијама он фиксира разне разлоге, свестан да је узрок комплексних феномена увек комплексан. Тек пред сам крај књиге он се позива на скорашњи покрет „Црни животи су важни“ потакнут полицијским убиством Џорџа Флојда.

Остер не жели да ова књига делује као дневнополитички памфлет. Такође пред сам крај он у контексту неколико конкретних случајева причу о масакрима користи и као оквир за псеудобелетристички текст. Ту заправо најбоље препознајемо Остера каквог знамо из његових претходних књига. Као у оној незаборавној тези Ортеге и Гасета о Стендалу, и Остер најбоље есејизује кад заправо – приповеда. А рођени приповедач никад није проповедач, да не кажем проповедник. Тако и ова књига, макар можда и замишљена као памфлет, завршава мање са утиском гнева, а више са осећањем туге.

У једном старом Остеровом роману, главни јунак једног јутра таман помишља да ће све ипак бити у реду, пред њим је леп септембарски уторак, дан као пролећни, дан као из раја, пред њим је пут ка Менхетну, а читалац ваљда тек у претпоследњој реченици схвата да се ради о Једанаестом септембру 2001. године. Туга с краја овог есеја наслути се много раније, већ на самом почетку књигу. Нема овде рецепта ни решења, као да каже писац. Као у „Хиљаду и једној ноћи“ , остаје само да се прича. Или ћути.