Музика Стива Албинија, филмови Роџера Кормана и умеће одметничког живота: Људи на своју руку

У америчкој варијанти енглеског језика постоји реч „maverick“. Њоме се означавају независне индивидуе које одбијају да се усагласе са правилима која важе међу припадницима одређене групе. Етимолошки гледано, порекло ове речи је презиме америчког пионира Самјуела Маверика који није пристајао да жигоше животиње које су биле у његовом власништву.

Људи које означава ова реч увек су били предмет интересовања популарне уметности. Храброст са којом живе своје одметничке животе, авантуре кроз које пролазе, достојанство са којим носе крст судбине која им је додељена, неисцрпна су инспирација за рокере и филмаџије. Има безброј песама и исто толико филмова о овој врсти људи.

Било је маверика и међу онима који стварају рок песме и филмове одређене врсте. Било је, кажем, јер их је све мање. Друга врста људи преузима примат... Не бих, ипак, о томе. То је друга прича.

Мај је суров месец

Мај је, као и април, суров месец. Климатске промене, ваљда, шта ли? Пре неколико дана два аутентична маверика су се одјавила из ове клоаке у коју се претворио свет у којем живимо.

Први од њих је Стив Албини. Убила га срчана кап 7. маја док је у свом студију „Electrical Audio“ обављао последње послове око изласка новог албума његовог актуелног бенда Shellac. Та плоча под именом „To All Trains“ објављена је 17. маја, 10 дана после његове смрти. Имао је 61 годину.

Стиви Албини је брбљиви, намћорасти, радикални рокер, иконокласт и мизантроп, каваљер буке и хаоса, покераш челичних живаца и ледене фаце, ултралевичар спреман за коначни обрачун. Он је инжeњер звука за кога је „сонични интегритет“ врховна музичка вредност.

Два дана касније, 9. маја, стигла је вест да је умро Роџер Корман. Имао је 98 година.

Роџер Корман је редитељ и продуцент који се „посвећује производњи филмова крајње скромног буџета, који се врло брзо снимају, већином у трајању од седамдесетак минута. Активан је био од 50-их година прошлог века.

Занимао га је жанровски филм. Правио је вестерн, научно-фантастичне, гангстерске и хорор филмове. Кад је, са експанзијом рок музике, млада генерација ступила на друштвену сцену снимао је филмове који су се бавили адолесцентима и контракултуром. Нарочито је успешан био у преношењу књижевних дела Едгара Алана Поа на филмско платно.

Трагични редослед који је повезао одласке Стива Албинија и Роџера Кормана учинио је да се успостави нека веза између њих. Могло би се, наиме, закључити да су њих двојица, и поред генерацијске и артистичке удаљености, били најжешћи протагонисти анти-корпорацијског отпора у области филма и рок музике.

Ове две области су под апсолутном влашћу великих корпорација. Могули коју владају њима одређују правила, промовишу систем вредности, протежирају своје фаворите, труде се да униште све који другачије мисле и раде. Профит је врховна вредност.

Албини и Корман су у том и таквом окружењу – свако у своје време и на свој начин – успели да створе оазе илити забране где важе другачија правила, где је реч уметника важнија од менаџерских одлука. Били су људи од интегритета, личног и артистичког, храбри да се супротставе и маштовити у проналажењу нових модуса за реализацију својих идеја.

Аудио инжињер и вагина

Стив Албини је био изузетна рок личност. Талентовани музичар и студијски делатник са јасном идејом како музика треба да звучи. Бунџија без длаке на језику, велики мештар сниматељског заната. Деловао је као рок музичар. Предводио је три бенда – Big Black, Rapeman и Shellac. Њихова музика била је „кошмарна репортажа из срца корумпиране Америке“.

У мају 2008. године Shellac су свирали у Београду. У тексту који сам поводом тог концерта написао за сајт Б92 пише:

„У музици састава Shellac нема сувишних делова. Само кост и кожа, односно скелет. Покренут опасним гитарским рифовима и тешким, бубњарским рафалима, који као пнеуматски чекић ударају у главу и дијафрагму, он одиграва сцене из имагинарног позоришта сенки. Монохроматска и минималистичка музика овог бенда је заправо рок сведен на своју 'пету суштину'. Ритам и бука, тј. 'noise', и ништа више. Она је примална и трибална. Истовремено ултрамодерна и велеградска.“

Албини је још познатији био као аудио инжењер тј. сниматељ. Није волео реч „продуцент“. Снимање музике је био посао којим се бавио. Игију Попу је, пре него што је бенд The Stooges почео снимање албума „The Weirdness“, рекао: „Твој проблем је музика коју ствараш. Ја ћу да је снимим. Ја сам као водоинсталатер.“

У интервју који је дао магазину МОЈО, Албини је рекао да док ради у студију не слуша музику зато што је воли или ужива у њој: „Не слушам да би уживао, слушам да би уочио техничке проблеме које треба решити, или проблеме међу члановима бенда на које треба скренути пажњу. У студију си као гинеколог. Пред тобом је вагина, али ти се не односиш према њој како би се нормално односио према вагини. Мора да имаш професионални однос према вагини. Мислим да би било непрофесионално са моје стране кад бих имао неко мишљење о музици на којој радим.“

Проблем с музиком

Демистификаторски приступ студијском послу био је у складу са Албинијевим хипериндивидуалистичким менталним склопом. У свом познатом тексту „The problem with music“, који је по свим правилима гонзо журнализма написао у децембру 1993. године, Албини је изнео свој артистички кредо и своје виђење ствари у музичком бизнису.

Продуценти који употребљавају бесмислене речи „Punchy“, „Warm“, „Groove“, „Vibe“ или „Feel“, посебно га нервирају. Он сматра да они на тај начин желе да мистификују свој посао, да оставе утисак на своје клијенте, да створе представу као да знају шта раде. „Кад год чујем да неко каже 'Punchy' или 'Warm' добијем жељу да га задавим“, каже Албини.

По Албинију сниматељ мора да познаје студијску технику у прсте и да је користи на најбољи могући начин. Његов једини задатак је да сними бенд и да очува његов „сонични интегритет“. „Ја снимам музику, а не обликујем је“, говорио је.

Оваквом „техницистичком“ приступу музичком стваралаштву, чини ми се, најближи је данас Андрија Токић. То је све цењенији и све популарнији аудио инжeњер и продуцент, хрватског порекла, који делује у оквиру жанра американа (Alabama Shakes, Hurray For The Riff Raff, Sunny War итд). У бројним интервјуима Токић искључиво говори о техничким аспектима снимања музике, не упушта се у артистичке, музиколошке и било какве друге опсервације.

Албини vs. Барнет

Албинијев приступ је наравно само једна могућа опција у процесу снимања музике. Постоје други угледни продуценти који на тај посао гледају потпуно другачије. Рецимо Ти Боун Барнет, један од најугледнијих – ако не и најугледнији делатник у тој области. За њега снимање музике није само манипулација справама за бележење звука већ креативни процес који у одређеним тренуцима поприма обрисе филозофске расправе.

У том смислу најбоље је слушати компаративно песму „Please Read The Letter“ у извођењу тандема Jimmy Page & Robert Plant, односно Robert Plant & Alison Krauss. У верзији Пејџа и Планта она је изашла из студијске конзоле којом је управљао Стив Албини. У другој верзији конзолом је командовао Ти Боун Барнет.

Албинијево виђене ситуације у којој се налази млади рок бенд који жели да потпише уговор са великом дискографском кућом најбоље представља његов анимозитет према корпоративном року. Њега тај процес подсећа на пливање каналом широким два, дубоким два и по, и дугачким 50 метара испуњеног говнима. Помпезни „лакеји“ диско индустрије стоје на крају тог канала, машу пенкалом и уговором да би мотивисали младе музичаре да брже пливају. Тај говњави плов се претвара у гладијаторску борбу, и тако даље.

Ова Албинијева „басна“ је препуна веома занимљивих и прецизних детаља. Њено наравоученије каже да је рокерски бизнис у верзији великих компанија смрдљив, недостојан посао кога се треба клонити.

Било како било, Стив Албини је снимио најбољу fin de siecle рок музику. Три албума изашла „испод његовог чекића“ су најважнија дела тог времена – „Surfer Rosa“ бенда Pixies (1988), „Rid Of Me“ Пи Џеј Харви (1992) и „In Utero“ Нирване (1993). То су камени-темељци на којима је подигнута величанствена рок пирамида чија сенка досеже до наших дана.

Јефтино и брзо

Роџер Корман је у каријери дугој преко 60 година снимио на стотине филмова. „Јефтино и брзо“ била је његова девиза, баш као и „Данас снимам, сутра монтирам“. Низак продукцијски ниво је важан део посебне филмске естетике у којој су елементи жанровског филма, елаборирани на кемп начин, били прожети самоиронизирајућим хумором. Све то је било вешто упаковано и спремљено за урнебесну суботњу забаву у „drive-in“ биоскопима. Роџер Корман је за себе говорио да је „Орсон Велс Z филмова“.

Z филмови су дефинисани као филмови чији су продукцијски стандарди далеко испод оних који важе за Б и Ц филмове. Овај термин је, наводно, први употребио филмски критичар Кевин Томас у свом приказу Кормановог филма „Лигејин гроб“ у јануару 1965. година. Он тада није експлицираo шта подразумева под тим термином.

О значају који су Томасове филмске рецензије имале најбоље се обавестити у књизи Квентина Тарантина „Биоскопска промишљања“ (Лагуна, 2023) у поглављу „Резервни самурај – Похвала за Кевина Томаса“.

Мердевине уместо хеликоптера

Неки су каријеру Роџера Кормана систематизовали тако што су је поделили у три дела. Први део (1955-60) обележен је такозваним „quickies“, тј. кратким (око 60-70 минута), брзо снимљеним филмовима. Корман каже да је филм „The Little Shop Of Horrors“ (1960) снимио за два дана и једну ноћ.

Други део (1960-64) чини његова филмска адаптација књижевних дела Е. А. Поа. Било их је укупно пет или шест. Сви воле те филмове у којима је бриљирао глумац Винсент Прајс. Ја се још увек веома јасно сећам узбуђења са којим сам гледао филм „Њихало страве“ у крагујевачком биоскопу Раднички дом.

Трећи део Корманове редитељске каријере (1966-70) био је обeлежен покушајима да се праве такозвани „mainstream“ филмови.

До 1970. године Роџер Корман је за 15 година режирао 59 филмова. Те године, док је у Ирској снимао филм са тематиком из Првог светског рата, осетио је умор и презасићеност. Хтео је да направи једногодишњу паузу. Са братом Џином Корманом основао je продукцијску и дистрибутерску кућу „New World Pictures, Ltd“. Посао је кренуо одлично и више се није вратио режији.

Роџер Корман се сналазио као „риба у води“ у оскудним радним условима. Мали буџети, ограничене продукцијске могућности, недостатaк пара и времена за њега нису били препрека.

Анегдота која каже да је младом редитељу, који му је тражио хеликоптер да би снимио неке сцене из ваздуха, одговорио: „Једино што могу да ти обезбедим су мердевине“, најбоље говори о продукцијским условима у којима је Корман радио.

Илустративна су и ограничења под којима је дозволио Питеру Богдановичу да сними свој први играни филм „Targets“ 1968. године.

Како пише Џемс Монако у књизи „American Film Now“, Корман је Богдановичу рекао да може да снима али да му је буџет мањи од 125.000 долара. Услов је био да обавезно глуми Борис Карлоф, и то зато што је Корману дуговао неколико радних дана и требало је и да их одради.

Такође је рекао Богдановичу да мора у свој филм да убаци и сцене избачене из филма „The Terror“ који је претходно радио Карлоф за Корманову продукцију. Дужина тзв. „аутејкова“ је била око 18 минута.

Питер је успешно решио све задатке. Завршна сцена обрачуна у „drive-in“ биоскопу је, кажу, била мајсторски урађена и лукаво смештена у објекат у коме су се ти филмови углавном и приказивали.

Расадник

Филмови које је редитељски и продукцијски уобличио Роџер Корман били су расадник талената. Људи којима је он дао прву шансу су током 70-их година прошлог века завладали Холивудом. Већина главних протагониста књиге Питера Бискинда „Easy Riders, Raging Bulls – Како је рокенрол генерација спасила Холивуд“ (ЛОМ, 2022) прошла је кроз „Корманову академију“.

Редитељи Мартин Скорсезе, Џонатан Деми, Монти Хелман, Френсис Форд Копола, Џемс Камерон, Џон Сејлс, Џо Данте, Кертис Хенсон и још понеки, прве су кораке у филмској индустрији направили радећи за Роџера Кормана. Исто важи и за Роберта Де Нира, Џека Николсона, Питера Фонду, Дениса Хопера, Силвестера Сталонеа, Пем Грир...

Интересантно је да Корман никад није кренуо за њима ка великим студијима, великим буџетима и спектакуларним продукцијама. Остао је веран малим буџетима са шест цифара. Једини филм који је снимио у великој продукције је гангстерски „Масакр на дан Св. Валентина“ (1967) са Џејсоном Робертсом, Џорџом Сигалом и Ралфом Микером у главним улогама. И тај је био одличан. Сећам се.

Његов кемп приступ, посебна врста хумора, приче о биљкама људождеркама, чудовишним раковима, људима са рендгенским очима, бајкерским ганговима и другим чудесима, захтевали су посебан продукцијски и редитељски приступ. Правио је филмове који ће се суботом увече гледати у провинцијским „drive-in“ биоскопима и периферијским салама.

Занимљиво је да је Роџер Корман био посвећени дистрибутер европских арт филмова. Захваљујући његовој дистрибутерској кући Америка је видела филмове као што су „Крици и шапутања“ Ингмара Бергмана, Фелинијев „Амаркорд“, Шлендорфов „Лимени добош“ и друге.

Сукцесија смрти

Кад је у року од два дана стигла вест о смрти Стива Албинија и Роџера Кормана учинило ми се да су та два лика некако повезани. Учинило ми се да су обојица били доследни у проналажењу оригиналног начина деловања у двема високо кодификованим областима какве су рок музика и филм. Такође ми се учинило да се њихова доследност заснива на снажном персоналном интегритету који је обојицу красио. Иначе тај интегритет је на броју 1 у мом систему вредности. Данас, чини ми се, нико не држи до њега. Већина би га се одрекла за неку кинту, 15 минута славе или бедну синекуру.

Албини и Корман су држали до себе. Имали су став. Заступали су га и бранили. Радили су на своју руку, онако како им се прохтело. Како су мислили да треба. Њихов анти-корпоративни приступ послу којим су се бавили израз је одважности, пркоса и слободе.

Ипак, можда је све то тлапња. Заблуда изазвана трагичном сукцесијом смрти. Погрешан закључак... Ко зна? Далеко је Америка.