Листајући дневнике Павла Угринова: Како је Годо дочекан у Београду и друге приче

„Славија, тај стари београдски раднички трг, наводно најпрометнији у граду, био је готово потпуно пуст. Мада је кружног облика, како би повезао све околне улице, по њему ништа не кружи, а једва да се ишта креће, иако смо усред дана. Да повремено не прође понеки трамвај, камион или војно возило, помислило би се да је саобраћај повремено обустављен, док се не поправи неки изненадни квар возила које је закочило кретање, или коцка, на више места озбиљно уништена и разрована, још свежим сећањем на ратна збивања и бомбе које су засипале нашу земљу, а посебно Београд.“

Када би на основу овог одломка учесници у неком квизу морали да погоде на који се историјски период приложени опис Славије односи, једино би помињање оне уништене и разроване коцке ишло у прилог закључку да се вероватно не ради о времену садашњем. Истина, не спомиње се ни актуелна фонтана, али и изненадну опустелост једне од најпрометнијих раскрсница услед каквог ванредног догађаја и ратна разарања препознајемо као делове сопственог животног искуства.

Ипак, бодове би освојили они који су помислили да је реч о призору Београда одмах након завршетка Другог светског рата, јер је своје утиске о изгледу Славије у јануару 1946. прибележио Павле Угринов, чије је дневнике, тачније први од три планирана тома, под насловом „Нулта егзистенција, дневник 1946–1972“, у оквиру едиције пишчевих сабраних дела недавно објавила новосадска „Агора“.

Павле Угринов, рођен као Василије Поповић у Молу 1926. године, један је од најплоднијих али и најважнијих српских писаца друге половине двадесетог и самог почетка двадесет и првог века. Током скоро шездесет година уметничког стварања објавио је мноштво романа и збирки приповедака, режирао првог овдашњег Бекетовог „Годоа“, био један од оснивача позоришта Атеље 212 и уредник драмског програма на радију и на телевизији.

Од деведесетих година па до своје смрти (2007) Угринов се углавном бавио уметничким документовањем многих важних не само културних, него и друштвено-политичких догађаја у којима је учествовао као непосредни актер или грађанин социјалистичке Југославије. Тако су „Топле педесете“ роман у ком препознајемо све главне карактеристике данас веома распрострањене и популарне аутофикцијске прозе. У том делу је приказана атмосфера међу уметницима који су педесетих година живели и радили на Старом сајмишту, а централни догађај је извођење комада Самјуела Бекета „Чекајући Годоа“ у атељеу Миће Поповића. Потом су уследиле обимне књиге „Егзистенција“ и „Антиегзистенција“, у којима се Угриновљева документарно-уметничка проза све приметније приближавала аутентичној мемоаристици.

Четврт века по објављивању ових и данас вишеструко вредних књига, љубитељи Угриновљеве прозе, али и проучаваоци културне историје, у прилици су да ишчитавају странице на којима је описан пре пишчев доживљај стварности него сама стварност, чије се постојање доводи у питање.

„Да ли су те године постојале?“ Угринов се пита у запису из 2006. на који наилазимо чим отворимо књигу, а уместо одговора следи и питање да ли је у тим годинама постојао живот.

Чак и насумично прелиставање Угриновљевих дневничких бележака даје недвосмислено потврдан одговор на оба питања. А иоле пажљивије читање „Нулте егзистенције“ омогућиће нам да се још једном сусретнемо са многим незаобилазним именима наше културне историје, те да осетимо би̏ло епохе у којој је настало прегршт темељних вредности нашег културног бића,  али у којој је и посејано семе културног рата који не јењава. 

Од Славије до Калемегдана

Павле Угринов за собом није оставио несређене дневничке записе, већ готов књижевни текст. Отуда „Нулта егзистенција“ не поседује ону високоенергетску непосредност, на пример, дневничких записа Александра Тишме, кога Угринов у својим записима, иначе, неретко помиње. Али управо овај зрели поглед на давно описане догађаје баца додатну светлост на та времена и људе који су их обележили. И не само на људе, што се најбоље види из потребе младића који је у Београд дошао на студије да подробно опише град чије сталне метаморфозе многи који су га волели и који га воле нису тумачили као плод развоја и модернизације, него као последицу пластичних операција што су нагрдиле његово лице.

Слика фамозног кружног тока с почетка 1946. тек је део својеврсног урбанистичког иконостаса на коме је приказано оно што је младић видео на путу од Славије до Калемегдана, успут се сећајући претходних посета оном предратном Београду.

Предратни је, а и данас опет актуелан, назив улице којом се са Славије стиже до Теразија. Угринов у Улици краља Милана не види много тога интересантног, јер на потезу до Улице кнеза Милоша стоји „нетакнуто мноштво неугледних (безвредних) приземних кућа“, које, према размишљању будућег студента економије, „сведоче о томе да се снага (економска) Београда није далеко преливала преко велике попречне Улице кнеза Милоша“.

„Можда ће то учинити народна власт, кад ту снагу буде стекла, и кад реши да потре ту зону која је некада раздвајала сталеже“, пише Угринов.

Идући даље према Теразијама, „најживописнији за око су лепо исписани, а неоштећени и сачувани током рата, називи старих фирми, имена разних пасажа, биоскопа, мушких и женских салона, модних магазина, који нажалост више не раде и богзна да ли ће икад поново почети свој посао.“

На Теразијама још увек стоји неколико кућа још из турскога вакта, „притиснутих у земљу под теретом ћерамиде“. Наспрам њих стоји усамљени саобраћајац. „Он ту млатара рукама, ваљда зато што је саобраћај на Теразијама тобож живљи, али његова улога и поред тога остаје углавном декоративна.“

Потом пролази поред палате „Албанија“, која је „ту као нека кост у грлу, али то никоме не смета, јер сви знају да је иза ње Кнез Михаилова улица...“

А у Кнез Михаиловој је мноштво кафана које су по цео дан пуне гостију иако се у њима може „међутим, наручити, и добити, само – обичан чај!“.

И коначно, на крају Кнез Михаилове, „искрсне неко густо запуштено зеленило, у чијој средини стрчи високи споменик 'Захвалности Француској'“:

„Па ипак, упркос свему, људско срце, срце једног младог човека, ма колико био незадовољан или мање задовољан него што је сањао, велико је и до врха испуњено, на крају те баснословне шетње.“ 

Од чекања у фризерској задрузи...

Током те шетње млади човек је приметио и одела „грађана, грађанки и деце“ која су искључиво „предратна, јер нових већ од почетка рата није било, а неће их скоро ни бити, сем у дипломатским магацинима, за повлашћене и странце, а то ће рећи да су сва та одела стара, прекројена (преврнута), демодирана, једнолична и углавном сива...“ Онај други део шетача или испијача чаја на главном градском корзоу носи униформе „које су, зачудо, све одреда нове, управо сашивене, или добијене из савезничких војних магацина, и које изгледају, према цивилима, више него пристојно“.

„Што се пак жена и девојака тиче све су до једне – ненашминкане, а шминку себи дозвољвају само уметнице, глумице и балерине... И фризуре су такође све исте, што није нека мода већ израз времена.“

Израз тог послератног времена обележеног немаштином и драматичном променом друштвеног система јесте и „колективни живот“, који у својим првим београдским данима води и Угринов.

Уписује економију не по својој вољи, већ по распореду Министарства просвете. Додељују му собу у стану у коме, сем власнице стана, генералске удовице и њенога сина, живи још један подстанар.

А ту су и „храмови народне демократије“.

Пре свега менза на Обилићевом венцу, некадашња највећа ауто-гаража у центру града, у којој Угринов ручава и вечерава храну која му се не свиђа, „но ни најмања примедба не вреди јер ничег другог нема“.

Потом парно купатило у Мишарској улици, у које сваког петка и суботе већ од раног јутра многи грађани и студенти стижу „са 'комесарским' торбама преко рамена, у које су сабили чисту кошуљу и гаће, које ће после купања обући а оне употребљене ставити у торбу“.

И кад се наједе и окупа, одлази у фризерску задругу у Нушићевој, где се поново суочава са чекањем које види као „ненадмашно губљење времена“.

Али човек мора да се подшиша ако увече жели да оде на игранку, које се суботом и недељом одржавају и свим већим холовима, фабричким халама и празним подрумима.

„Једна од најпосећенијих игранки одржава се суботом у трима недовршеним халама фабрике чарапа у изградњи, у улици испод студентског дома 'Иво Лола Рибар', на сваком спрату по једна. Дакле, укупно три – одједном! Како недовршене хале још немају ни спољних ни унутрашњих зидова, игра се између голих бетонских стубова и по бетонском поду, са сталном опасношћу да неко у заносу падне са спрата у амбис. У прилазу тој фабрици у изградњи, хале у којима се одржавају игранке изгледају као да су у стаклу, прозирне су са свих страна, али једва осветљене шкиљавим сијалицама које висе на голим кабловима.“ 

... до чекања Годоа

Претходни опис много више личи на предложак за бродвејски мјузикл него на дневничку забелешку и можда најбоље објашњава због чега је Угринов, чим му се за то указала прилика, напустио студије економије и приступио полагању пријемног испита за режију на новооснованој Позоришној академији.

Али, иако је економија „заправо, била избор по вољи других“, њено студирање му је омогућило да открије Марксов „Капитал“, али и да у драмској секцији факултетског културно-уметничког друштва режира једну  Чеховљеву једночинку и „Децу сунца“ Максима Горког.

Чињенице културног живота у главноме граду нове државе честа су тема Угриновљевих дневничких записа. Тако бележи отварање изложбе Милана Коњовића у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, напомињући да је реч о првој самосталној изложби после завршетка рата и премијерно извођење балета „Охридска легенда“ Стевана Христића.

У јесен 1948. оставља запис и о отварању пет антикварних књижара и прилаже списак првих купљених књига.

„Милош Црњански, 'Сеобе' и 'Друга књига Сеоба'; Драгиша Васић, 'Црвене магле'; Момчило Настасијевић, 'Песме' и Растко Петровић, 'Африка'.“

Крајем године током које се и сам морао изјашњавати о Резолуцији Информбироа, након добијеног одобрења да напусти Економски факултет полаже пријемни испит на Позоришној академији. Прво пише рад на тему описа позоришног догађаја а потом излази пред испитну комисију. Писмене радове је читала Соја Јовановић, „млади редитељ Београдског драмског позоришта“, а један од чланова комисије био је и Хуго Клајн, у чијој ће класи Угринов студирати и четири године касније дипломирати позоришну режију.

Први ректор Позоришне академије био је Душан Матић, који је студентима и држао предавања из модерне светске књижевности и то углавном, каже Угринов, француске. „Уверен да од тзв. темељне анализе текстова нема богзна какве вајде, усредсређује се да нам пре свега дочара сам дух модерне књижевности, нешто што ће нам помоћи да сами проникнемо у ту загонетну област.“

Матићева предавања нису имала ни почетак ни крај, „тако да се чинило да имају само средину“.

„Ништа код њега, такорећи, није имало почетка, ни краја; све се стално одлагало, управо зато што није имало изгледа да се икада заврши.“

Па ипак, захваљујући овим дневничким забелешкама историчари наше послератне културе знају да је Матић свом свршеном студенту у свом малом стану у Улици војводе Добрњца дао примерак драме Самјуела Бекета „Чекајући Годоа“ 20. јуна 1953. Био је то неоспоран почетак стварања једног случаја који се одавно претворио у легенду.

Матић се управо био вратио са путовања из Швајцарске и Француске.

„Готово с врата ми је пружио повећу брошуру. И врло узбуђено, готово плаховито, изговорио: 'То је за тебе. То је то...'“

Париска позоришна трупа Рожеа Блена је Бекетов комад одиграла у Женеви пред учесницима скупа европских интелектуалаца, међу којима је био и Душан Матић.

Обавестио је свог некадашњег студента да је на премијери, у Паризу, „ствар заправо пропала“ а онда му рекао: „Ти ћеш комад разумети и осетити из првог читања. И ако је то могуће, што пре режирати. Тако ћемо, бар у позоришту, пратити европске токове...“

У то време Угринов је већ био редитељ у Београдском драмском позоришту, где је режирао и драму „Вучјак“ Мирослава Крлеже, чији је измењени крај писац дописао на лицу места, издиктиравши га секретарици БДП-а у канцеларији рачуноводства после једне од генералних проба. Негде у исто време, одломак из поеме „Бачка запевка“ штампа у „Летопису Матице српске“ под псеудонимом Павле Угринов.

А још од јесени 1949. редитељ Василије Поповић и његов списатељски алтер его Павле Угринов живе на Старом сајмишту, које је за време окупације било претворено у концентрациони логор. Нове власти су овај комплекс зграда на левој обали Саве уступили „младим београдским уметницима, пре свега сликарима и вајарима, који су у неколико предратних изложбених павиљона уредили себи близу педесет атељеа, а у које су се поред ликовних уметника уселили и неки песници и писци (Бранко В. Радичевић, Борислав Михајловић Михиз, илустратор Дане Богојевић и други)“.

Угринов се уселио у атеље пријатеља Љубише Павловића, сликара који је отишао у Париз на студије рестаурације зидног сликарства.

Међу сликарима који су се преселили на Старо сајмиште били су Мића Поповић и његова супруга Вера Божичковић. У њиховом атељеу ће једне олујне вечери 31. маја 1956. најзад бити одржана премијера Бекетовог „Годоа“.

Три године раније, Душан Матић је, дајући Угринову текст Бекетове превратничке драме, изразио наду да „Годо“ у Београду неће пропасти. Угриновљеве дневничке белешке прате генезу „Годоове“ пропасти и представљају сведочанство о начину функционисања механизма цензуре у тадашњем социјалистичком друштву. Опет, по тим белешкама могао би се написати оскаровски сценарио за истинску холивудску мелодраму. 

Шест плавих коверти

Историја чекања да Бекетов комад добије дозволу надлежних да се најзад нађе на редовном репертоару неког београдског позоришта одавно је опште место историје забрана у домаћој култури. Павле Угринов нам причу чији је главни јунак у „Нултој егзистенцији“ приповеда у својеврсној дуплој експозицији, хронолошки бележећи све оно што је у вези са судбином београдског „Годоа“, истовремено се осврћући на те догађаје са неодређене временске дистанце, одакле се јасно виде размере необичног пораза.

Јер повест о чекању београдског „Годоа“ почиње описаним разговором у стану Душана Матића и постизањем да се код управника Београдског драмског позоришта добије зелено светло за почетак рада на Бекетовом комаду са Љубом Тадићем, Радетом Марковићем, Мићом Томићем и Батом Паскаљевићем.

Следи клацкалица неизвесности да ли ће се представа играти или неће, где кључни негативни глас стиже од Мирослава Крлеже, који, након што је присуствовао једној од проба, редитеља и глумце пита шта ће им тај нихилизам. Најзад, стиже дозвола да се представа одигра током дана, али искључиво за запослене у позоришту. Упркос свим мерама предострожности и „стражама“ распоређеним на све улазе у позориште, успевају да је виде и бројни „падобранци“, а о њој се говори у штампи иако званично још није приказана.

А онда се чекање „Годоа“ са Црвеног крста сели на Старо сајмиште, у атеље Миће Поповића, где током представе почиње олуја и нестаје струја, па тријумф изборене слободе, уз упаљене свеће, може да се схвати и као парастос.

Најзад, у децембру 1956. представа се без било каквог ометања „надлежних“ игра на сцени будућег Атељеа 212.

Угринов у дневницима највише пише управо о том последњем чину чекања „Годоа“.

Док се представа игра пред препуним гледалиштем, у којем, и то у првом реду, седи и управник Београдског драмског позоришта, Угринов наслућује да се заситио позоришта и да је време за промену.

Публика на крају представе прво један часак ћути, а онда се пролама пљесак – Годо је најзад стигао у Београд да у њему остане.

„Пошто смо напослетку остали сами – цео ансамбл – са гомилом ружа око нас, које су подсећале на мирисан тепих из бајке – иза сцене се појавила Павица, наша благајница, са набијеном ташном у руци (приход од карата) и шест плавих коверти, у којима се налазила наша вечерашња зарада. Тек сад су се чули прави узвици задовољства; ово је био знак – ма колико 'приземан' – нечег 'другог'; нечег необичног, неуобичајеног, нечег дотле непостојећег. Јер први пут се у нашем послератном позоришту исплаћивала зарада одмах након представе и то је био још речит знак да се вечерас нешто 'десило', и да је кренуло једно друго – слободно позориште. Овај чин примања зараде на лицу места као да ми је вратио самопоуздање, и чак учинио да и ја осетим за часак ту свељубљену – Победу!“

За часак, јер се Угриновљеве дневничке белешке из година које следе испостављају као вођење помало необичне евиденције о бројним успелим покушајима разних нивоа и видова власти да осујете реализацију многих уметникових замисли.

Тако „пролази“ са позоришном режијом једночинки Јована Стерије Поповића „Судбина једног разума“ и „Помирење“, представе које је изведена само једном а за коју је костим и декор радио Зуко Џумхур. Потом следе проблеми са емитовањем телевизијских емисија посвећених Доментијану и Доситеју Обрадовићу, па невоље са текстом Слободана Стојановића „Опасна вода“, који је Угринов прво хтео да режира за телевизију, да би потом с тешком муком и уз велики отпор био постављен на позоришну сцену „Крсманца“. Најзад, иако већ афирмисан и награђиван писац, не успева да пронађе књижевни часопис који би се усудио да штампа његову приповетку „Одлазак у зору“. 

Чекајући Роћка

Иза својеврсног дијаграма Угриновљевих тежих и блажих судара са доследним идеолошким телохранитељима једног система који нам је, можда и упркос самом себи, у наслеђе оставио много тога непролазно вредног и лепог, у „Нултој егзистенцији“ нас чека сусрет са многим ствараоцима чија је мисао и данас на високој цени.

С времена на време, Угринов исписује портрете многих, како се то каже, знаменитих људи наше прошлости, од којих овде издвајамо пишчева виђења Борислава Михајловића Михиза, Оскара Давича, Добрице Ћосића, Миће Поповића, Стојана Ћелића, Радомира Константиновића...

Нарочитим тоном обојени су записи о сусретима са оним највећим и најзначајнијим међу њима, а свака цртица посвећена сусрету са живим класицима уместо очекиване академске уштирканости носи у себи интензивни мирис Јадрана.

Угринов се први пут „среће“ са Крлежом управо док се купа, а писац пролази поред њега возећи се са супругом Белом у чамцу.

На мору једном приликом разговара и са Вељком Петровићем, а са Ивом Андрићем шета током зимовања на Хвару 1969. године. Од Угриновљевих забелешки о тим данима могла би се направити једна од оних домаћих драма које су, некада, емитоване на првом програму сваког понедељка, одмах после Дневника.

Андрић је тих дана очекивао да на Хвар стигне и Родољуб Чолаковић. Али пошто друга Роћка никако није било, он је у шетње, ходајући брзо, ишао са Угриновим. Разговарали су највише о Андрићевом напору да приведе крају роман о Омер-паши Латасу.

Андрић се младом колеги жалио како су неки пријатељи његов роман већ назвали „Сарајевском хроником“, а он лик Омер-паше, кога описује као великог крвника, тешко обликује.

„Уопште“, каже Андрић Угринову, „мучим се око тог романа (сличне тешкоће сам имао и са 'Проклетом авлијом') и сумњам да ћу наћи срећну композицију за све оно што је већ написано, а има још доста и да се допише.“

После неколико дана дугих шетњи уз обалу на Хвар најзад стиже Чолаковић.

„Андрић се најзад смирио;“, Угринов овде као да довршава причу а не дневнички запис, „више га нисам виђао, ваљда је са Роћком имао неко друго време састајања.“

О своме дружењу са Андрићем Родољуб Чолаковић је много писао у својим дневницима, који чекају на објављивање у Архиву Републике Српске. За сада је објављен само један њихов мањи део и прилично је извесно да ћемо пре него што буде штампано још нешто од те вредне и обимне грађе бити у прилици да читамо други и трећи том „Нулте егзистенције“.

Ако се у међувремену не појави Годо.