Депо Боијманс у Ротердаму: Место где су богиње реда и поретка пољубиле хаос

Депо Боијманс је јединствени музеј. Један једини на свету. Најпре, он није музеј, него тако како му име каже: депо, магацин, складиште, ИКЕА за уметничке колекције. ИКЕА није аналогија само по сличности складишних капацитета од грубо тесаних греда. Читава фасада Депоа Боијманс понавља елегантне форме салатне чиније „Blanda Blank“ од нерђајућег „ростфрај“ челика, Икеиног продајног хита већ деценијама.  

Иза јединствене архитектуре Депоа Боијманс стоји локални пројектни биро MVRDV, који је фасаду обукао у 1.700 огледала, тако да се на њој огледа музејски плато заједно са линијом ротердамских небодера у дубоком периметру. Истина, постоје већ такве фасаде у савременој архитектури, прототипи невидљивог аутомобила Џејмса Бонда из филма „Умри други дан“ (2002). Ниједна међутим није тотално обучена у рефлектирајуће површине и не оставља такву импресију стакленог украса за јелку који ће пући на најмањи неoпрезан покрет. Оно што је јединствено без премца јесте директна имитација предмета за свакодневну употребу, лепог и приступачног, који се може купити у свакој Икеи за 5 до 7 eвра, у зависности од димензија.

Надимак би у ствари требало да гласи „Bowl“, чинија, а не „Pot“, саксија. Али то је управо ствар са именима, да имају властиту вољу. Зато што је на последњем седмом спрату направљен арборетум са крошњама које се преливају преко ивице, чинија је постала саксија, а саксија у даљим аналогијама са капућином зелене пене „Cup“, шољица. 

Зграда је нова, пуштена у употребу тек пре три године, још заводи око и додир, иако се одмах дистанцира од тако рафинираног утиска. На крају крајева, она је само скромна реплика салатне чиније од пет eвра у ненаменској употреби. Управо тако се институција представља у јавној комуникацији, протестантски скромно, са слоганом: „Ми нисмо музеј, ми смо депо“.

Ако неко не зна шта ће са старом гарнитуром, нека је истовари испред Депоа Боијманс, тамо већ чувају хиљаду двеста комада намештаја.

Објекти-сирочад траже породицу

Бројеви су и иначе најважнија ставка те институције која себе описује као „једино складиште уметности отворено за јавност“. Ту су у првом плану увек квантификација, разврставање и ускладиштење, док вредност објекта долази касније. Вредност? Она је у уметности ионако субјективна, арбитрарна, тржишно волатилна, подложна променама укуса, обичаја, на крају и начина гледања. Како око види је историјски условљено, не само у уметностима, већ и у нашем, РТС-овом ОКУ.

Моћ погледа, његова историјска условљеност, као и кварљивост виђеног, основни су делови хронолошки последње велике теорије у схватању уметности. Поставио је британски историчар Мајкл Баксендол (Michael Baxandall, 1933-2008) тврдећи да је слика конвенционална као и језик, па ни она не може да рачуна на природно разумевање ствари, јер оба процеса захтевају учење.

Вермерова удовица је дала два платна делфтском пекару Хендрику Бујтену за поравнање дуга. „Жена која пише писмо и слушкиња“ и „Девојка са гитаром“, данас без цене, отишле су за 617 гулдена, што би сад било x10, дакле 6.170 евра. Много за хлеб, али ништа за Вермерову слику. Није ли фокус на дуг исплативији од фокуса на дело? Нису ли бројеви боља уметност? 

На својих седам спратова организованих у слободном просторном плану, Депо Боијманс чува 155.000 предмета из 175 година скупљања. Између осталог ту је педесет хиљада примењене уметности, седам хиљада стаклених вазни, три хиљаде чипки и лепеза, двадесет четири хиљаде керамике, тринаест хиљада комада модерне уметности, две хиљаде старе уметности, двадесет хиљада цртежа, седамдесет хиљада графика и шест стотина асемблажа. Фотографија има колико и намештаја, хиљаду двеста. Ова кратка инвентура је језички рогобатна, али намерно. Предметима уметности се узима статус јединствености, чиме добијају третман као скуп и збир, маса, товар и ринфуз. То је терет, код кога се у првом реду треба бринути да се не распе, већ остане каталогизован на својим полицама.

Кад се изверглају бројеви, одмах постаје јасно да Депо Боијманс следи принципе философије, не уметности. Он је мамутска „shopping“ листа, цедуљица за куповину коју је неко намерно заборавио у колицима самопослуге глобалног света. Купити: „Америчку заставу“ Тонија Бургеринга; „Нотацију“ Анзелма Кифера; „Родченка“ Јулијана Шнабла; литру трајног млека; „Прст на образу“ Кеса ван Донгена и две киле младог кромпира, ово последње дупло подебљано да се не заборави. 

https://www.boijmans.nl/nieuws/ambitie-plan-renovatie  (поглед из ваздуха на два Боијманса – лево стари, десно се види округла форма Депоа са уписаним крстом на врху) 

Колика је брига одговорних да им у условима компликованих скупова нешто не промакне, показује актуелни Боијмансов програм „Family of Objects“. Посетиоци и суседи из околних квартова су позвани да до краја јануара идуће године нађу категоријалну породицу инокосним објектима и тако их спасу усамљености. Програм обухвата не само удомљавање уметничких дела, нарочито оних у сивој зони где делују бифуркације са примењеном уметности, дизајном и разним мешовитим медијима, већ и рекатегоризацију и декатегоризацију већ постојећих разврставања. Није искључено, чак се догађа и релативно често, да неки објекти седе на погрешној полици, заведени под кривим бројем, са себи страном породицом ствари, те их треба ресоцијализовати у некој другој, генетски ближој.

Само Музеј Боијманс је прави Боијманс?

Одмах поред Депоа је прави Музеј Боијманс, зграда подигнута пре једног века у стилу Амстердамске школе, локалне варијанте Југендстила рођене из фантазије и експресије, не из модерности.

У правом Боијмансу уметничка дела уживају уобичајени краљевски третман. Ту се чува Бројгелов најпознатији „Вавилонски торањ“, ту су „Три Марије“ Ван Ајка; понеки драгоцени Рембрант, Моне, Ван Гог и Дали. Сви они упадљиво заузимају простор у квадратним метрима који далеко надмашују њихове димензије и потребе, самосвесни у сјају ауре прединдустријског доба, како би рекао Валтер Бенјамин.

Та се зграда сада реновира, па су дела привремено пребачена у нови Депо, где су нецеремонијално окачена у великој изложбеној сали на шестом спрату. Сва заједно, измешана, стари мајстори поред хипер-реалиста, црквени олтари поред конструктивиста и концептуалиста, висе са таванице, суспендована у ваздуху да их више стане. У правом Боијмансу су историјско благо, овде у Депоу захтевни и размажени подстанари у скученом простору.

Због такве ситуације Депо прима више посетилаца него што би иначе. Они су истина установа отвореног типа за све, не само за истраживаче и универзитете, али инсистирају на најављеним гостима. Управа не крије да је то организациони изазов, водити музеј и депо из чиније салате, ма како она била мултипликована.

Како сам се прошлог маја пријавила Боијмансовој прес-служби само дан уочи доласка у Ротердам, добила сам суви одговор: „Наравно да сте добродошли, али нама је то врло кнап. Не рачунајте да ће неко да вас води около и објашњава систем архивирања.“

Порука је била, снађите се, што није лош савет кад се човек нађе суочен с обиљем.

Од обиља глава не боли

То наравно није тачно. Ако се занемаре случајеви егзистенцијалних претњи, рецимо у рату, или у екстремном сиромаштву, обиље се пре показује као проблем. Не у неком смислу религиозне етике, скоро па таутолошки речено. Не тако да је сиромах сретнији од богаташа, јер није; не тако да ће пре камила кроз иглене уши него богаташ у царство небеско. Богатство се овде не разматра као атрибут појединца, већ цивилизације рођене са еповима Хомера и „Теогонијом“ Хесиода. Она се до данас у дугом току диференцирала у мноштво култура, друштава, држава, које се и даље међусобно препознају, докле год цитирају исте ствари.

Напротив, мисли се на обиље као на технички проблем. Како сачувати енормно нарасло знање? Шта сачувати од историје? Шта од предмета, поготово оних који имају рок трајања од неколико, од десетина, од стотина људских живота? Где сместити материјална сведочанства да кохерентно одсликају ту једну цивилизацију сродних култура? Како их каталогизовати, по којој аналогији разврстати, где маркирати преломне тачке? Која култура је културнија од других па јој следује више права да се шири и профитира на рачун других? Неко ће се пожалити што је ово задње написано без наводника, но није ли то општа формула свих ратова од кад је света и века? Освајачима не требају наводници, само побеђени инсистирају на тој релативизацији. 

Сигурно, библиотеке, архиве и музеји чувају културно наслеђе, али и код њих се опет дође до свих горњих питања која откривају да су процеси одабира често произвољни, да понекад и без намере фалсификују прошлост кад мрвицу материјалног наслеђа из недостатка алтернатива стилизују у главну црту неког времена.

Сад је већ јасно да регали у Икеи, Баухаусу и другим фирмама које робу нуде на неколико квадратних километара, нису само рационализована тржишна модерна, већ су израсле из философског концепта једне прегрејане цивилизације и њених култура које актуелно убрзавају као Елвис Пресли у „Suspicious Minds“. 

Категорија ерудита се често спомиње као коректив. Лако нама док имамо паметне људе. Али од када је та реч инфлаторно ушла у јавне медије, испада да је ерудита свако ко много чита, а не неко ко обилно памти шта је прочитао, зна брзо да нађе заборављено или развија системе за лакша кретања кроз податке. Изнад би били генији са фотографским памћењем, као Фројд, Тесла, понеки надарени аутиста, доста обичних доктора медицине, правника, позоришних глумаца. Али и они су смртни – само што су ствари повезали у кохерентну целину, већ их нема. Кад такви умру, било природном смрћу, било тако да их завист савременика прерано пошаље у смрт, и сами постају фактор збуњености код водитеља архива и без намере доприносе хаосу. Још се не зна ни чији је Тесла, а камоли шта је све у његовој заоставштини. Да припада свима, то се у прегрејаним културама тешко прихвата.

Мнемотехника помаже у хаосу. Лично имам неколико сигурних акронима. Псеће „ВУФ“ за Витрувијеве архитектонске принципе Venustas (лепота); Utilitas (функционалност) и Firmitas (инжињерија). Музе сам попамтила тек са композицијом од три вагона ЕЕ-КК-ТТ (Еутерпа, Ерато; Клио, Калиопе; Талија, Терпсихора), којима се у последњи тренутак накачи четврти МУП (Министарство/Мелпомена; Унутрашњих/Уранија; Послова/Полимнија). 

Можда се некоме учини да су дигитална цивилизација и вештачка интелигенција ставиле тачку на ургентност категоризација. Напросто се ређају уласци новог и старог, па свако узме шта му се највише допада: неко се одлучи да живи у доба хипер-прогресивности, неко сматра да је окружен вештицама и сатанистима. И једно и друго делује плаузибилно, јер се слобода избора, често лишена било каквог осећаја одговорности, схвата као легитимна тековина слободног и демократског друштва. 

Хесиод, аутор из осмог века пре Христа, био је више него свестан проблема категоризације, и поред тога што је тада било релативно мало ствари за поспремање. Свеједно, био је интелектуално видовит, имао представу о стварима које долазе. У „Теогонији“ Хесиод спомиње Хоре, богиње које надгледају сређени живот, ред, поредак. Они су се сабирали у појму времена као експоненцијалне једначине реда и поретка. Три Хоре (сати/време/„која је ора?“/„која ура?“) ћерке су Зевса и његове друге жене, Титанке Темиде. Са своје стране, Темида је ћерка Геје/Земље и Урана/Неба, првих богова рођених из Хаоса.

Темида је знала све. Погледала би свет и видела фиоке и полице. Редак таленат. Са рођаком Зевсом (сином титанског пара Хроноса и Реје) изродила је три Хоре, које се лако упамте као ЕДИ-без Раме – Еуномија/Ред/Закон; Дика/Правда и Ирена/Мир. Хоре су имале функцију да помогну људима у савладавању свега и свачега, јер су Свег и Свачег рано показивали тенденцију да се отму контроли.

И после трећег брака са Хером, Зевс је остао у добрим односима са Темидом, упркос томе што је била паметнија од њега. Подигао је на небо и од ње направио сазвежђе. Одатле се Темида спусти само да би заједно са своје три ћерке ЕДИ-без Раме интервенисала у питањима реда, мира и правде међу људима.

Неуспешно, као што се види из актуелних светских прилика, за шта вероватно нису оне криве.

Фиксно и случајно на питању уметности

Произвољност, боље речено лутрија с којом објекти људске израде добијају место у архивама, бивају укључени у неку категоријалну породицу и ускладиштени, још јасније делује у уметности(ма). Депо Боијманс свесно обара изузетност врхунске уметности и буди сумњу у решења за увек.

Наравно да је то део игре. Бројгелов „Вавилонски торањ“ је једнако вредан и на својој оригиналној локацији у правом Боијмансу, и сада на привременој у Депоу. Али овде у отменом складишту иза рефлектирајуће фасаде врхунски цењена уметничка дела уче да се понашају. Директно се суочавају са процесом који их је учинио изузетним, а да није ни аутоматски, ни вечан.

Посетилац Депоа добија бесплатну апликацију којом на телефону може да преузима и поспрема слике теоретски читавог фундуса који се чува на полицама, што се наравно не саветује. Због хаоса, Депоу је свеједно.

Нико не каже да су објекти у Депоу мање вредни од оних која се нормално излажу у правом Боијмансу, иако се подразумева да јесу. Али јесу за сада. Ко зна кад ће их судбина пољубити у чело и са полице пребацити у прави музеј, где ће стајати сами самцити на читавом једном зиду.

Први закључак: Шта је естетски укус епохе, то је у великој мери случајно, иако наслеђене представе имају  велику улогу. То је управо оно што раде млади из данашњих (насилних) еколошких покрета кад Климтов „Пољубац“ гађају парадајз-сосом. Логика је – вама је важно, е да видите да није!

Други закључак: Хаос је пријатељ уметности, јер је поље рада практично бескрајно. Хаос је истовремено непријатељ уметника, јер се никад не зна ко од њих ће бити релевантан за живота. Релевантан после смрти, то је исто лепо, али из разумљивих разлога као лична сатисфакција  безвредно.

Уметност је хемијско уједињење реда и случајности. Једна фотографија из 1968. на којој америчка уметница перформанса Ивона Рајнер (Yvone Rainer) изводи плес са ансамблом, тачно показује на шта се мисли. Изнад сцене виси растер, на сцени су разбацане трескице онако као у игри микада. Растер је метафора за ред, микадо за случај. Заједно имају вредност визуелне мнемотехнике за дијалектички карактер уметности.     

Покушала сам да скинем нека од дела са аналошком снагом реда и поретка, која уносе категорије у распарено мноштво и латентни хаос. Проблем је да хаос замара, а обиље изазива нервозу. Осећај је као одлазак у Икеу где се људи изгубе код тепиха и након сат времена изгладнели нађу како лутају око столица.

Башта чупавих објеката

Потрага за почетком и извором, за најбољим категоријама, читава та педантерија таксономије и холизма, узела је доста лош обрат, за мене лично. Прича је пуна ненамераване комике и наравоученија, и то у буквалном, ето ироније, Езоповском смислу. У малом негованом врту испред Депоа, закачио ми се отровни крпељ и пренео ми борелије. Док ово пишем још траје једномесечна кура „доксициклина“, антибиотика за све што плива, плази и гамиже.

Унутра ред (полице), напољу крпељ (случајност). Мнемотехника судњег дана.

Да није (траги)комично како ме је дохватио, не бих причала. Да није реч о ливадици којом се крећу реке туриста чекајући да се отворе врата Боијманса у 11 сати, такође не бих причала.

И сама сам тако стигла пар минута пре отварања Депоа. Класично туристичко питање у таквој ситуацији је: има ли ту још нешто да се види? И било је, нажалост. Одмах поред Депоа, у склопу великог Музејског парка у коме стоје оба Боијманса, налази се извесни опскурни Нови Институт – Het Nieuwe Instituut – активан у очувању биодиверзитета. У ствари ме није привукла ливада, него табла на њој, јер сам схватила да ту делује аналогија са оним то се излаже у Депоу. Философија Депоа се очито раширила и на суседе из Новог института, који су тај импетус искористили да на ливади уреде „први официјелни ZOÖP на свету“. ЗОЕП на српском.

Ту су ме добили, са Зоепом. Да схватим шта је Зоеп, скренула сам са сигурног асфалта и ушла у тај  мали врт, отворен са свих страна. Ни ту нисам неодговорно пролазила кроз високу траву, тачно онакву какву крпељи воле, висине до колена, већ сам остала на стази. Натпис на табли је показао да је Нови институт директно преузео четири идеје – категоризацију од Боијманса, теозофију од Рудолфа Штајнера, анти-антропоцентризам радикалних еколошких покрета данашњице и од Бруна Латура представу о „чупавим објектима“, онима које је немогуће контролисати.

На табли је стајало: „Нова башта је спољни део Het Nieuwe Instituta од 2015. Користи се за јавни дијалог о даљем уређењу. Почетне тачке су еколошки менаџмент и креирање високог степена биодиверзитета (...). Наредних година планирамо да довршимо еколошку обнову баште тако да још једном процвета у пуном сјају. Ослушкуј, гледај и шетај. Не остављај отпатке иза себе и поштуј друге.“

Шта је Зоеп, објашњавало се у другом пасусу: „Априла 2022. је Het Nieuewe Instituut постао први светски официјелни Зоеп. Зоеп је унутрашња организација где људи и други, као биљке и животиње, могу да раде заједно, једнаки међу собом, како би произвели отпорнији околиш добар за сваки живот. То се рефлектује у овој башти.“

Следила је реченица којом се констатује да је башта врло угледна, да је део академске истраживачке заједнице, интердисциплинарно повезана са националним факултетима уметности и биологије. Последња реченица ме је дефинитивно гурнула у пропаст: „Ако пажљиво погледаш, видећеш различите инструменте које су студенти у ту сврху поставили у башти.“

Наравно да сам се окретала да видим нешто од инструмената. Али ни онда нисам ушла у траву, само се нагнула преко ивице да видим због којих то инструмената тачно та ливадица заслужује (е)зоеповски статус. И то је било све. Онда је Депо отворен, отишла сам даље, несвесна да се за руб моје беле хаљине закачио један чупави објекат. 

Кад помислим, упозорили су ме. Лепо пише на табли да је то место где се као једнаки друже „humans and non-humans“. Ослушкуј, гледај, шетај и дај крв за рушење антропоцене, све сам урадила по упутству.

Крпељ у свакој луци

Нисам осетила ништа, не ту испод колена где је очито дуго пребивао. Оно што јесам осетила након неких два сата је била убиствена главобоља која ме је натерала да пре плана завршим обилазак Депоа и практично полуслепа од болова вратим се на воз за Делфт. Главобоља се нешто повукла пред вече, кад сам реконвалесцентски споро отишла да тражим место са ког је Вермер сликао „Поглед на Делфт“. Нити једног тренутка нисам бацила поглед на колено.

Натраг у Бечу сам наравно схватила да ме је нешто ујело, али, док се није појавила класична erythema migrans, „лутајуће црвенило“, крпељ ми није падао на памет. После сам данима реконструисала кретање по Холандији, корачала унатраг, где ишла, куда прошла, у ком музеју ме је зграбио, из чијег пртљажника у авиону испао, с ког дрвета скочио, је ли то можебити акт тероризма, узалуд. Помогла ми је тек „Окамова бритва“ са најједноставнијим могућим питањем: кад сам у тих седам дана највише пришла нечему зарасло-зеленом? Онда је све постало логично и лако – Ротердам, Нови институт, Зоеп, чупави објекат.

Иронија је грохотна. Смејем се сваки пут кад у чаши воде растворим нову таблету доксициклина.

Ротердам је град стакла, бетона и асфалта, ружан град за оне који цене мала стара урбана језгра. Нацисти су у више наврата бомбардовали Ротердам и сравнили га са земљом, онда су савезници довршили посао кад су бомбардовали Немце. Холанђани и данас нескривено мрзе Немце, до тога да нису ни хтели да обнове нешто од старог Ротердама. Подигли су нови, за споменик беса и дугог памћења.

Ливадица Новог института је ретка градска зелена површина, практично прва која се отвори између ротердамске железничке станице и Боијманс-близанаца. Уска, неправилног облика, стешњена између две зграде, она је само крпица траве помпезног службеног имена, ништа више.

Аустрија, Хрватска, Италија, земље по којима се уобичајено крећем, познате су као животни простори крпеља који преносе Лајм-борелиозу и вирусни менингитис. За разлику од њих, Холандија је ван свих европских карти које црвеном бојом означавају распрострањеност отровних крпеља. Кад сам доктору у Бечу рекла да је све то мистерија јер у Ротердаму нема крпеља, суво је одговорио: „Ма да, вероватно је дошао неким бродом.“ 

Мој савет свима који путују у Холандију, или било где другде где се заговара биодиверзитет на људску штету: Кад негде пише „зоеп“, направите велики круг. Од зоо-ствари улазите само у зоелошки врт и Езоепове басне. Јасно је да се тако нешто може догодити на било којој ливади, парку, шуми и слично. Разлика ипак постоји, јер је код „зоепова“ то програм. Није намерно, није свесно, али је логични и консеквентни епилог сваке политичке философије која заговара дружење са природом на равноправној основи.     

Писала сам Новом институту тражећи да поред зоеп-табле ставе још једну са натписом „Mind the ticks“. Рекли су да хоће, одмах, првом приликом...

У моментима искрености знам да ми се догодило управо оно због чега сам дошла у ротердамски Депо Боијманс – да посматрам ред и поредак ствари на контролисаном узорку. У социологији се та метода зове „посматрање са суделовањем“.

Дошла сам да видим како људски ум категоријално излази на крај са теоријом свега.

Одговор је – никако. Ред кошта, поредак наплаћује.