Како је инуитски уметник са далеког севера Канаде дошао у Панчево: Сећање на сусрет са Алутуком Ипелеом

Са уметношћу тзв. Ескима нешто ближе сам се упознао на изложби „Инусивут – живот канадских Ескима“, одржаној у Београду септембра 1984. у простору Манакове куће, у организацији Етнографског музеја. Изложба је на мене оставила снажан утисак, како због једноставности ликовног израза људи са далеког севера, тако и због њихове очигледне (вероватно и несвесне) тежње ка карикатуралности. Представе како људи, тако и животиња, биле су изведене једноставним цртежом, стилизацијом коју ми повезујемо са карикатуром или стваралаштвом намењеном деци.

Случајно сам тек недавно пронашао властиту забелешку из 1984, након посете овој изложби: „Ескими, радосни, осветљени поларном светлошћу.“ Иако живе у можда најсуровијим условима какви се могу замислити на нашој планети, одушевљава помисао да стваралаштво ових људи одише радошћу.

У нашој средини је неколико година касније, 1988, уследила не мање импресивна изложба у Етнографском музеју у Београду – „Инуа, свет духова Ескима с Беринговог мора“, посвећена становницима севера Сједињених Америчких Држава.

Већ су ове изложбе могле да подуче нас, становнике далеког Балкана да „Ескими“ себе заправо називају Инуити, што значи „људи“ или „народ“, иако постоје и други називи, у зависности од наречја и територије на којој живе. Сећам се да сам био запрепашћен чињеницом да је на територији три континента – америчког, европског и азијског живело укупно 100.000 Инуита, што је отприлике једнако броју становника града Панчева, у којем живим (данас се укупан број Инуита процењује на око 150.000).

Између ове две изложбе, средином осамесетих сам, игром случаја, у једном београдском антикваријату пронашао старе бројеве канадског часописа „Inuit Today“. У часопису, који је објављивао чланке паралелно на енглеском и на језику (и писму) Инуита, биле су објављене илустрације и карикатуре на тему инуитске стварности седамдесетих година, које је креирао неко ко се потписивао као Алутук Ипеле (Alootook Ipellie).

Цртежи су ме привукли својом очаравајућом сведеношћу и хумором, али и неприкривеном самоиронијом, упркос томе што је судбина Инуита, у сусрету са савременом цивилизацијом, била тешка, чак трагична, и добар број радова имао је заправо политичку поруку.

Толико сам био под утиском, да сам решио да самоме себи дам једно обећање. Колико год то звучало немогуће и бесмислено у том тренутку, обећао сам да ћу, кад-тад у животу, срести особу која је те цртеже креирала. Као што ће се испоставити, тако се и десило.

Раних деведесетих, у време када сам (под псеудонимом Александар Зограф) почео да објављујем своје стрипове у САД и Канади, кренуо сам да се међу тамошњим колегама распитујем за инуитског аутора Алутукa Ипелеа. То није ишло лако, пошто је било очито да је мало ко од савремених обитаваоца северноамеричких урбаних простора уопште обраћао пажњу на стваралаштво маргинализоване мањине, и требало је неколико година (у прединтернетско доба) да са Алутуком ступим у контакт, и да почнемо да размењујемо писма, од којих је прво стигло 1996.

Када сам у Панчеву почео да организујем Гррр! (Интернационални фестивал ауторског стрипа), који је покренут 2002. (и самоукинут 2007), једна од идеја била је да угостимо Алутукa Ипелеа, и то се остварило 2005. године.

У сваком случају, двадесетак година након што сам самом себи дао обећање успео сам да га и остварим, и да сретнем аутора оних изванредних цртежа. И то у свом граду, где сам организовао и његову изложбу, једно од ретких интернационалних представљања овог особеног креативца, и можда јединствена прилика када је био истински прихваћен од својих колега, стрип цртача и илустратора из неколико земаља.

Илустратор, стрип аутор и књижевник, Алутук Ипеле је био један од најистакнутијих савремених ствараоца ове, од западне цивилизације десетковане заједнице. Као што ће се испоставити, била је то јединствена прилика да се тај човек уопште сретне у овој физичкој реалности, пошто је 2007, само две године након изложбе у Панчеву,  стигла вест да је пронађен мртав, од последица срчаног удара, на улици у Отави, граду у којем је живео. 

Иако је, дакле, године 2005. у Панчево пристигао из канадске престонице Отаве, овај уметник је рођен у малом ловачком кампу, а младост је провео у далеком и слабо настањеном пределу који се некада звао Залив Фробишер (данас је озваничен инуитски назив Икалуит, у оригиналној транскрипцији: Iqaluit). Његовом доласку у нашу средину је претходило вишегодишње дописивање, а на стрип фестивалу Гррр! је уприличен разговор и изложба његових радова, и то је вероватно било прво гостовање инуитског уметника у нас уопште.

Ескимска традиција

И, како је протекао боравак једног Ескима у српској (банатској) варошици, и да ли такав догађај може да представља нешто више од куриозитета? С обзиром на то да знам бар неколико особа које је овај сусрет подстакнуо на размишљање, и да и сам нисам престао да о томе „разбијам главу“ (како Срби колоквијално називају мишљење), мислим да је читаво дешавање било много више од једне бизарне занимљивости...

Као прво, треба рећи да Алутук (1951) спада у можда последњу генерацију људи који су доживели да буду рођени у полуномадским традиционалним настамбама Инуита (по много чему, та култура може да се упореди са оним што се у оквиру праисторије у Европи назива мезолитом, пример из наше средине је култура Лепенског вира).

Истовемено, он је представник прве генерације својих сународника који су након детињства проведеног у амбијенту крајњег севера били измештени (акцијом канадске владе) у трајне грађевине европског типа, да би на крају доживели искуство високо урбанизованог северноамеричког града као што је Отава, где је Алутук Ипеле посредством тутора из канадске владе био послат да заврши средњошколско образовање.

У то време се за припаднике његовог народа сматрало да је достигнуће ако успеју да се школују за механичара или службеника у неком предузећу. Уместо тога, Алутук се сећао стрипова којима је био импресиониран још као дете – након чега је одабрао да се посвети уметности. Разуме се да читава ова вратоломна транзиција није могла да прође без унутрашњих озледа.

Учинило ми се да је ово гостовање прилика да овдашња публика понешто научи и о превазилажењу аутсајдерске културне позиције. Колико год живот у нашем делу света био бременит великим историјским драмама, пред собом смо имали човека који је рођен усред (чак и за Балканце тешко појмљивог) примордијалног арктичког света.

Свој први дан у школи он је описао овако – учитељ, белац, окупио је ескимску децу у једној собици у цркви у арктичкој настамби, а затим им испричао одакле долази, и да тамо негде постоје читави градови потпуно различити од кућа од снега и (у летње време) шаторских колиба какве праве Инуити. Сва деца су била запањена – према Алутуковим речима, њихови родитељи су били свесни свега тога, али до тада се у њиховим домовима једноставно није повео разговор о свету ван инуитских боравишта!

Људска лица

Одмах на почетку смо панчевачку публику у јавном разговору подучили о неколико израза које би требало да знају када комуницирају са „Ескимима“. Као прво – они себе називају Инуит (множина), тј. Инук (једнина), а језик се назива Инуктитут, иако се ван њихове заједнице уобичајило да реч „Инуит“ замењује све остале.

Назив „Еским“ значи „онај који једе сирово месо“, и долази из језика Кри Индијанаца, старих такмаца Инуита; израз има подсмешљив призвук. „Истина је да се Инуити понекад хране сировим месом“, казао је Алутук, који је затим објаснио како се када поједете сирово месо фоке сместа презнојите и топлота нагрне у тело, што може да буде спасоносно у условима који владају на Арктику...

Заправо, захваљујући животу у једном тако изолованом и специфичном крајолику, током много хиљада година, Инуити се разликују не само од својих првих суседа Индијанаца, већ и од свих осталих представника монголске расе. То се очитовало и у физичком присуству Алутуковом, приметио сам како га са искреном радозналошћу загледају чак и локални Кинези (који све више почињу да излазе из „гета“ панчевачке бувље пијаце, тако да их често можете затећи у кафићима на Корзоу).

У сваком случају, ако је по нашем пријатељу судити, рекао бих да остатак човечанства Инуите види нешто као људска бића у елементарном обличју, и да није тешко у њима препознати „дете“, чак иако су у поодмаклим годинама...

Постоји некаква разоружавајућа једноставност у чињеници да се у њиховој традицији појављује један једини музички инструмент, нека врста малог бубња. Као и то да у инуктитуту не постоји реч „слобода“, ваљда зато што није постојало нешто што би било супротно том искуству. Негде сам читао да су гренландски Инуити били просто опседнути идејом служења казне у затвору, јер је то било толико супротно њиховим социјалним концептима.

На питање „шта га се највише дојмило у Панчеву“, Алутук је одговорио: „Људска лица.“ О томе сам касније дуго размишљао. Наиме, то је одговор некога ко долази из средине где изворно уопште нису постојале грађевине, бар не оне трајног карактера, за које ми Европљани толико везујемо своја убеђења, и којима волимо да се поносимо. Размишљао сам о томе да ми уопште и не претпостављамо да неко може да посматра свет неким друкчијим очима, и да може неки простор да се памти не по грађевинама, него по лицима која се тамо затекну.  

Ова културолошка разлика дошла је до изражаја и када је неко приметио да Алутука нема у близини, па је читава група кренула да га тражи по граду, пошто није користио мобилни телефон. Испоставило се да се био вратио у своју хотелску собу, а када је видео забринута лица, почео је да нас теши: „Не брините, ја не могу да залутам.“ „ Панчево није велики град, али је ипак нова средина за тебе!“ „Не тражите ме – ја не гледам називе улица, већ се оријентишем према звездама!“

Током другог дана фестивала, видели смо и колико је „дивљина“ релативан појам, чак и у европским градовима попут наших – наиме, баш када су сви учесници фестивала колективно дошетали до Зелене пијаце, у близини билборда који је изнајмио и цртежима неколико аутора из земље и иностранства украсио један овдашњи цртач, приметио сам нешто чудно покрај пута. Био је то ни мање ни више него мамутов зуб (!), који је лежао баш близу друма којим су пролазили аутомобили.

Вероватно је ту случајно доспео, заједно са дунавским шљунком којим је насипан друм. Умео сам овај „налаз“ да препознам, јер у стану већ имам комад фосилизованог зуба из доње вилице те фасцинантне животиње, коју су сретали и хранили се њоме наши палеолитски преци, чак и у овим крајевима. У сваком случају, проналазак фосила усред града учинио је да смо неочекивано сви заједно били приближени нечему што је говорило о времену када су људска бића била смештена у један потпуно друкчији амбијент од овог каквог познајемо данас.

Банатски бели медведи

Међутим, такође треба рећи да Алутук Ипеле не спада у људе који на инуитску прошлост гледају са неком пренаглашеном сентименталношћу, иако је, као и већина сународника, киван на европску доминацију. Нема више повратка на старо, чак и када би то неко силно желео.

„Ја се мењам онако како се и свет Севера мења“, каже у једној својој песми. Чак и његови цртежи, у којима се појављују Инуити приказани као у старим цртаним филмовима, ниcу ништа друго до израз самоироније, иако у исто време говоре о заиста драматичним проблемима са којима се суочава инуитска заједница.

Неки од његових сународника (да, чак и међу Инуитима има оних без смисла за хумор!) били су увређени овим поједностављеним виђењем „Ескима“ какви су излазили из уметниковог пера. С друге стране, Алутук уме да се на веома софистициран начин реферише на „западњачку“ популарну културу, и то је видљиво и из његовог рада.

Открио сам да ипак није слушао групу The Residents, чији албум Ескимо представља имагинарни спој примитивне, популарне и авангардне музике. И поред тога је уз смех (можда и уз нешто горчине) схватио иронију песме Дискомо (наслов настао спајањем енглеских речи „ескимо“ и „диско“), у којој The Residents дочаравају хор Ескима који узвикују рефрен: „Хоћемо кока-колу!“

У непосредном контакту, човеку падну на памет свакаква питања, па и она о популарноj западњачкој представи о „Ескимима који се љубе тако што трљају носеве“. Алутук нас је уверавао да је то бизарна измишљотина.

Ипак, објаснио је да класични пољупци „уста на уста“ које измењују инуитски момци и девојке имају додатак у сензуалном ширењу усана и прислањању носева, што би Европљанима вероватно било теже изводљиво с обзиром на другачије расне карактеристике (облик носа). То је демонстрирао пољубивши властиту руку на тај посебан начин, док смо ми посматрали набравши обрве од чуда.

Баш током фестивала приметио сам у центру Панчева некакав камион који преноси сладолед или нешто већ тако, са све исцртаним Ескимчићима на церади. Нисам знао да ли је то нешто што треба да се сакрије или да се покаже госту. Међутим, Алутук је запазио нешто друго што га је крајње импресионирало. „Ко би рекао да ћу овде да сретнем нешто што ће чинити да се осећам као код куће“, рекао је шеретски, а ја нисам имао појма о чему говори.

Кад је почео да објашњава, схватио сам да је угледао статуу која се налази испред онога што у Панчеву називају „нова робна кућа“; с обзиром на то да је скулптура тамо још од почетка седамдесетих, о њој сам потпуно престао да размишљам. Наиме, један од локалних скулптора у социјалистичко време добио је велико парче белог мермера да у њему исклеше што му воља; материјал је у уметнику побудио врло директне асоцијације, и тако смо у центру банатског града добили скулптуру која представља пар поларних медведа! Јесте да се у то време говорило о „уметнику са визијом“ и слично, али чисто сумњам да је човек могао и да сања да ће његово дело коначно једног дана да обрадује једног истинског становника Арктика...

Иначе, име Алутук значи, у слободном преводу, „кит-орка-израња-из-воде-и-гледа“. Алутук је бескрајно уживао у томе да нас нагна да имитирамо ту некакву кретњу кита орке, узвикујући „Алуутуук! Алуутуук!“... Презиме Ипеле добио је шездесетих година, декретом, према имену деде. Наиме, с обзиром на то да претходне генерације Инуита нису имале презимена, био је то још један пројекат државне администрације да „цивилизује“ своје арктичке поданике.

„Цивилизовање“ Инуита

Када говоримо о програмима пресељења и контроле инуитског становништва, треба рећи да су интензивирани током Хладног рата, када се изгледа неко уплашио да би тамошње становнике могли да врбују Руси и убеде их да постану следбеници комунизма, или тако већ нешто бесмислено.

Инуити су током „цивилизовања“ оболевали од туберкулозе и богиња, и других болести на које нису били отпорни. Канадска влада је педесетих година слала бродове Црвеног крста који су одлазили у инуитска станишта и вршили медицинске прегледе; игром случаја, Алутук је пронашао фотографију (недавно репродукована у једној књизи о Инуитима) властите породице, у време док је још био петогодишњи дечак, са таблицама са отиснутим бројчаним ознакама обешеним око врата...

Касније су се шириле гласине да је читава акција „борбе против туберкулозних обољења“ имала за циљ да обележи и контролише број Инуита (на начин на који се контролише број некаквог ретког звериња). Такође, колају приче о тајним стерилизацијама које су вршене током медицинских прегледа; тешко је рећи да ли је то тачно, али Алутукова мајка није више рађала након прегледа који је документован.

Игром случаја, баш на дан када је Алутук Ипеле стигао у Србију као гост Гррр! фестивала, у Канади се појавила књига за коју је он написао предговор и илустровао омотницу. Реч је о Дневнику Абрахама Улрикаба (издање University of Ottawa Press), најстаријем познатом дневнику једног Инука, изворно писаном на инуктитуту.

Књига представља језив документ који дуго времена није објављен, иако је још осамдесетих година био преведен одломак у једној антологији. Наиме, 1880. године осморо Инуита (једна христијанизована породица и пар шамана) били су продати зоолошком врту у Хамбургу, где су били изложени заједно са зверима, након чега су били послати на турнеју по западноевропским градовима.

Сведок свега тога био је сам Абрахам, писац дневника, који је био притешњен чињеницом да је хришћанској мисији дуговао нешто новца (десет фунти), док је с друге стране био привучен радозналошћу да види „други свет“. Случај је хтео да Абрахам, упркос својој улози „дивљака“ (европска публика је волела да их види како иза кавеза машу харпунима претварајући се да су опасни) био талентован виолиниста и тада један од ретких писмених Инуита.

Свега неколико месеци након приспећа у Европу, сви су били покошени богињама, умирући један за другим, у најгорим мукама, а Абрахам Улрикаб је забележио нестанак читаве своје породице, пре него што је и сам преминуо. Иронијом, дневник је документовао чак и упозорења протестантске религиозне мисије, која је својој (продатој) инуитској пастви као врхунац ужаса описивала не живот у зверињаку, већ боравак у европским градовима са доминантно католичким становништвом...

Представе овог типа нису, међутим, биле реткост у тадашњој Европи. Ваља рећи и да је 1906. године чувени Циркус Буфало Била гостовао у Аустро-Угарској, посетивши и Панчево. Пред само извођење градом је прошетало педесетак Индијанаца у пуној опреми и са бојама на лицу, док се иза њих кретао оркестар. Под самом шатром (невиђених размера) било је на стотине извођача, са све лавовима и слоновима, и Козацима на коњима, а највећа атракција био је сукоб „каубоја и Индијанаца“. Представа је трајала четири сата...

Међутим, ни европски начин мишљења и понашања није тако монолитан као што о себи воле да размишљају Европљани; оно што је у деветнаестом веку могло да прође као јавни спектакл, данас изазива стид и гађење.

У данашње време, не сумњам да људи нису ништа мање склони гнусним јавним представама, додуше под контролисаним условима, али ако су алтернатива свему томе запитаност и пажња посвећена аутору који (као Алутук) долази у пријатељску посету искрцавши се однекуд из своје димензије у наш не мање ишчашени амбијент, онда бар можемо да се надамо да смо из тог искуства свако понаособ извукли неку поуку.

Опроштај од Алутука

Треба истаћи да је вест о Алутуковој смрти 2007. растужила пријатеље које је, током кратког боравка, стекао у нашој средини. Мали, алтернативни панчевачки простор „Електрика“ организовао је изложбу у знак опроштаја, нажалост, много пре него што је била организована његова ретроспективна изложба у земљи из које је потекао.

Пре пар година, био сам контактиран од стране људи из Канаде који су сакупљали све расположиве материјале остале иза овог уметника – то није био једноставан посао, пошто је успомена на њега почела да бледи, а радови остали раштркани по колекцијама ретких ентузијаста, и многим местима. Септембра 2018, у Отави је организована ретроспективна изложба, у Уметничкој галерији Карлетонског универзитета, којом је – једанаест година након смрти – обновљено интересовање за рад Алутука Ипелеа.

Један од резултата одличног пријема изложбе било је њено сељење у неколико градова током пар година. Међутим, то је допринело и да ме изнова контактирају канадски стрип посленици, који су донели одлуку да маја 2019. Алутук Ипеле буде постхумно уврштен у Хол славних канадског стрипа.

Један од организатора овог дешавања, Бред Мекеј (Brad Mackay), објаснио ми је да је у време изложбе поставио неке од Алутукових цртежа на Фејсбук, што је привукло пажњу, али и неверицу многих. Чинило се да је Алутуков рад изнова откривен, иако је за живота, 1993,  објавио збирку прича коју је сам и илустровао, „Арктички снови и ноћне море“ (фантазмагорична мешавина инуитског и поп-културног наслеђа); ипак, све је то прошло испод радара шире публике, а до дана данашњег није објављена збирка која би обједињавала његове разнолике активности – илустрацију, стрип, књижевни рад.

„И сам сам похађао Карлетон универзитет крајем осамдесетих, у исто време када и Алутук“, каже Мекеј. „Нисмо се дружили, али ми је било познато да се бавио књижевношћу и писао поезију. Уопште нисам знао да се бавио и илустрацијом и стрипом – ни да је био тако занимљив аутор, и данас жалим због тога. Са данашње тачке, његови стрипови су право откриће. Намеће се питање – како то да је Алутуков рад у своје време био недовољно познат?

Као прво, треба имати на уму да је Канада велика земља, али око 85% становништва живи дуж границе са САД. За већину Канађана, инуитска реалност је врло удаљена од свакодненог искуства, као и скоро све што се тиче 'Севера'. Био сам у Јукону и Северозападним територијама, и могу да посведочим да постоји културна подвојеност на линији 'север-југ', слично као што је то случај између Канаде и САД, тако што је Канада изложена правом бомбардовању америчке културе, док врло мали број Американаца има било какво знање о канадској култури уопште. То је све условљено географијом.

Међутим, постојала су и предубеђења у вези са инуитском уметношћу; за већину људи то је подразумевало резбарије у кости и камену, док су  цртежи били нешто споредно. Такође постоји и проблем перцепције стрипа као маргиналне уметности – стрип објављиван у инуитским публикацијама унапред је осуђен на двоструку опскурност.“

У време церемоније Хола славних канадског стрипа (који носи поднаслов „Џинови Севера“), на Јутјубу је постављан и једини познати видео интервју са Алутуком, начињен баш у Панчеву (ауторка Александра Илић). „Nunatsiaq News“, новина посвећена инуитској заједници, је забележила: „Својим цртежима, Ипеле се дотакнуо питања као што су колонизација и насилно пресељење Инуита, проблеми са алкохолом, загађењем околине, и многих предрасуда о Инуитима.“

Један од људи из организационог одбора Хола славних, Конан Тобиас (Conan Tobias), истиче да је „јасно да се стрип публика углавном ослања на радове белаца, и уврстивши Алутука Ипелеа међу одабране желели смо да одамо почаст аутору са другачијим бекграундом“.

„Током церемоније, изведена је традиционална инуитска песма, а Алутукова сународница је изјавила да је 'оно што је он приказао својим цртежима било управо оно што смо сви осећали, али смо били одвећ стидљиви да о томе говоримо'.“