Два филма о НАТО бомбардовању 1999: Он крстари, ја крстарим, 78 дана

Сви који су доживели НАТО бомбардовање 1999. имају свој пртљаг успомена. Неки су ишли у склоништа, неки су се веселили и лумповали, мало из ината, мало да победе страх. Људи су били солидарни, љубазнији него иначе. Породице су се удруживале и живеле у привременим комунама, а било је оних који су спас пронашли у бежанији у Будимпешту или по родним селима.

Било је то време аналогних видео-камера, аматерски камкордери били су доступнији људима. Није било друштвених мрежа ни Јутјуба за дељење снимака. Интернет веза ишла је преко фиксног телефона, са карактеристичним звуком када се, и ако се, коначно улогујете. Радио програм је доминирао. Телевизија је произвела звезде и антизвезде тог времена. Аврам Израел из Градског центра за обавештавање био нам је и отац и мајка: „Пажња, пажња ваздушна опасност за Београд! Отворите прозоре, спустите ролетне, искључите електричну енергију, угасите плин и са собом понесите припремљене ствари“, гласила је мантра.

Увече нас је чекао Мики са ТВ Палме и његове проповеди са оловком у руци, усмерене ка НАТО главешинама, и одјавом: „Ако дођете, нећете се вратити.“

У то време произведен је и кућни документарац „Он крстари, ја крстарим“, интимни дневник бомбардовања који се дешава у београдском насељу Жарково.

Јел бомбардују код вас?

Аутори су Александар Јанковић и Марко Чворовић, који су позајмили VHS камеру желећи да праве филм о жарковачким бескућницима. Како се бомбардовање приближавало, одлучили су да промене тему. Од најаве „интервенције“ (како је Си-Ен-Ен називао сипање бомби по нама), бележили су своју породицу, комшилук, локалне пијанце. Настало је аутентично сведочанство које је могло и да се назове „НАТО против моје улице“, како наводи Јанковић.

Филм почиње сценом са терасе, камера се тресе, у предњем плану конопац са рубљем и штипаљкама, а у позадини експлозије. У том тренутку нико не зна ни шта се збива, ни одакле потиче, али да грува – грува. Потом следи јутро и легендарна изјава локалног пијанца који на питање да ли се уплашио, одговара, благо се њишући: „Ја? Како могу? Он крстари, ја крстарим.“

По изјави овог алко-зен-мајстора балансирања под ваздушним ударима – филм је и добио наслов.

На дан почетка бомбардовања, аутори питају комшије кад ће бомбардовање. „Какво бомбардовање“, кажу, „и ако буде нешто то ће они да истресу у море…“

Расположење на улици је на нивоу. Ређају се теорије о Клинтону и Моники Левински, подржава се Слободан Милошевић, којег и видимо на ТВ екрану у обраћању поводом одбијања уласка страних трупа у СР Југославију.

Са мраком сирене за ваздушну опасност злокобно крећу да завијају. Метеж у кући, сестра плаче, тражи се кључ тетка Надиног стана, слуша се радио и пуши се, много.

Напољу се скупља друштванце: ко се уплашио а ко није. Неки негодују што се ситуација снима, неко пита камермана иде ли то уживо. Креће грување, аларм једног  аутомобила се укључио, опште псовање Зокија да угаси тај аларм више.

Црни хумор у реалном времену.

Екипа на улици загрејана, гледају се бомбе као ватромет, пије се пиво, један комшија каже да нема бомбардовања, најпијанији се радује и обавештава да смо оборила два комада... Општи циркус.

Бежанија у склоништа, ујутру преслишавање где су и шта гађали. Ту је и ортак који стално спава, баба седи поред телефона и секира се, али је и уједно најприбранија. Са њеном изјавом се овај филм и завршава: „Прошло је бомбардовање али није дошао мир.“

78 дана

Играни филм „78 дана“ (2024) младе ауторке Емилије Гашић бави се истом темом и донекле на сличан начин. Филм је сниман популарном кућном технологијом тог времена – аналогним HI-8 камерама.

Родитељи са три ћерке одлазе на село током бомбардовања. Девојчице видео камером снимају шта се дешава око њих. Све изгледа потпуно документарно. Да нема професионалних глумаца у улози родитеља (Јелена Ђокић и Горан Богдан) заклели бисте се да се ради о кућном видеу.

Глумачки стуб чине три ћерке различитог узраста, које и снимају себе и околину: мало се играју, гледају Касандру, мало се досађују, лепе прозоре траком не би ли се заштитили од детонација. Тата бива мобилисан, мама је ван себе а девојчице живе свој живот у новим околностима – има и заљубљивања и љубоморе, свега има у њиховом младом и невином свету док падају бомбе око њих.

Нема патетике у филму али има животности и хумора. И трагике. Најмлађа ћерка, мала Тијана „одувала“ је професионалне глумце својом упечатљивошћу и харизмом. Гостујући на телевизији изјавила је да би волела да снима и даље, али само  овакве филмове „а не оне досадне“.

Јелена Ђокић, која у филму игра мајку, изјавила је да се трудила да се уклопи у начин на који девојчице играју, да својом глумом не наруши аутентичност приче.

Све ово допринело је да филм има успешан фестивалски и биоскопски живот, вишеструко је награђиван у земљи и иностранству.

Више од документарности

Ови филмови потврђују изреку која се приписује француском редитељу Жан Лик Годару – да је сваки играни филм онолико добар колико је документаран, а да је документарни филм онолико добар колико је играни.

Исцељујући ефекат ових филмова тиче се оживљених сећања на један трауматичан период наше земље који смо многи од нас потиснули. Политички гледано – са разних страна нам је предочено да смо све то и заслужили, да није било страшно као на другим местима, да немамо право на трауму.

Интимни погледи на бомбардовање као што су „78 дана“ и „Он крстари, ја крстарим“ враћају нам то право. И подсећају да ниједно људско биће није заслужило да буде мета бомби. Без обзира каква се политика води у име конкретних, живих људи.