Феномен Нетфликсове серије „Адолесценција“: Знамо ли шта је у главама и душама наше деце?

Ретко која серија је тако одјекнула светом као што је одјекнула актуелна серија „Адолесценција“. Четири епизоде ове британске серије на Нетфликсу је до сада видело преко 66 милиона гледалаца – као читава Велика Британија. О „Адолесценцији“ се расправља по друштвеним мрежама, сваки детаљ разрађен је у многобројним текстовима у медијима широм света.

Шта је то узбудило и узбунило толики број људи?

Страшно и реално

Тема је страшна и реална. У маленом јоркширском граду, тринаестогодишњи дечак оптужен је за убиство другарице из разреда. Ножем.

„Адолесценција“ почиње јутарњом рацијом. Колона полицијских аутомобила приближава се дому породице Милер, пролази поред возила оца породице – водоинсталатерског комбија са слоганом „Пријатељски-поуздано-професионално“.

Интервентна јединица упада у један просечaн британски дом. Брачни пар, у пижамама, престрављен је и збуњен, не знају шта се збива. Жена у паници виче да су на спрату њихово двоје деце. Полицајци улазе у дечију собу са тапетама звезданог неба и хапсе дечака. Он довикује: „Тата, ништа нисам урадио!“

Следи процедура привођења у полицијску станицу, дечак тражи да отац буде у пратњи приликом медицинских прегледа. Избезумљена мајка се пита зашто отац да иде, мали се боји игле, он не може... Мора отац, дечак је тако рекао. Ту је и старија сестра, очајна, претужна. Од самог почетка она је тихи глас разума, нека врста сидра у породичном цунамију.

Ово мора бити грешка – мислимо и надамо се, као и родитељи дечака.

Инспектор Маскомб води акцију привођења и истраге. Човеку није добро, уздише већ у „марици“. Његов син иде у исту школу коју је похађала убијена девојчица, као и оптужени дечак.

Мали Џејми у притвору не престаје да плаче. Свима говори да ништа није урадио. Тата му говори да поједе пахуљице, мора нешто да поједе, да не губи снагу...

Нажалост, прича се не одвија по моделу „ко је убица?“. Већ пред крај прве епизоде то постаје мање-више јасно – на основу видео снимка надзорне камере са лица места, који инспектор показује уплаканом дечаку, у присуству шокираног, занемелог оца.

Можда на снимку није он, можда је други дечак, можда је ипак нека забуна – пожелеће да помисли сваки гледалац. Немогуће да је овај слатки и паметни дечак учинио такво зверство.

Неносиви терет

Оно што се дешава у четири епизоде серије изузетно је потресно. И мрачно, и нежно, и језиво у усти мах. Пратимо притвореног дечака, инспектора који са детективком Мишом Френк врши истрагу у школи, породицу која покушава да се носи са неносивим теретом. Еди и Манда Милер су добри људи, нормални, што би се рекло. У целом паклу труде се да пазе једно на друго и да са ћерком живе, некако.

Школа је пакао. Вршњачко малтретирање је као „добар дан“. Инспекторов син такође је жртва, није баш омиљен међу школским барабама. После очеве посете његовом одељењу, син му скреће пажњу да се не бламира, да не разуме друштвене мреже и да је неке ствари погрешно протумачио.

Он му отвара врата тамне стране Интернета и друштвених мрежа – вршњачког онлајн малтретирања као и опскурних група које промовишу некакву мушку, женомрзачку веб поткултуру звану „маносфера“. Помиње се и  Ендру Тејт, бивши кик боксер и мизогини инфлуенсер, који је баш ових дана саслушаван у Румунији по оптужби за трговину женама.

Мали Џејми смештен је у дечјој психијатријској болници где више психолога разговара са њим. Најчешће му долази Бриони Аристон, која се повезује са дечаком уз малу помоћ топле чоколаде са пуслицама. Догађа се и тај последњи, дуги и кључан разговор.

Остатак породице, већ оцрњен и проказан од стране комшилука, покушава да прослави очев рођендан. Све је у сенци мучног родитељског преиспитивања: где смо погрешили, када смо погрешили, да ли је могло боље?

Серија је отворила Пандорину кутију. Знамо ли  шта нам деца заправо раде за компјутерима, у својим удобним собама? Шта се збива у конфузним тинејџерским главама када се споје вршњачко малтретирање и информације по мрачним ћошковима Интернета? Да ли уопште истински видимо своју децу? Какве су нам школе и чему оне служе? Како је могуће да одгајамо мале монструме, а да то нисмо приметили?

Креатори „Адолесценције“ упустили су се у овај подухват мотивисани порастом тинејџерских убистава ножем у Великој Британији. Нажалост, и нама у Србији све ово звучи познато, после масакра у београдској основној школи „Владислав Рибникар“ 3. маја 2023. године.

Тема која се тиче свих

Великом успеху „Адолесценције“ допринела је тема која се тиче свих, јер открива неку страшну тамну силу пред којом смо немоћни. Као да је дошло до саморазарања ткива савремене породице и друштва у целини, и то у такозваним „цивилизованим“ деловима света.

Занатски и уметнички, серија је перфектан телевизијски производ. Глумци су нестварно стварни. Стивен Грејем у улози оца породице уједно је и коаутор серије. „Желели смо да погледате ову породицу и помислите: 'О,мој Боже. Ово би се могло догодити нама!' А оно што се овде дешава је најгора ноћна мора једне обичне породице'“, изјавио је Грејем. Његов лик Едија Милера изведен је маестрално. Када бива суочен са језивом истином, гледате лице човека који у тренутку остари за десет година.

Глумица Ерин Доерти у улози школског психолога такође бриљира – видите особу која се буквално замрзне када страшна истина креће да куља из малог Џејмија. Дечака тумачи Овен Купер, којем је ово прво појављивање пред камерама. Улогу је добио јер је „покидао“ на аудицији.

Велики визуелни допринос „Адолесценције“ произлази из чињенице да су све епизоде појединачно снимане из буквално једног кадра. Иако је овај метод технички изазован, глумцима је дао слободу играња у континуитету. Сами протагонисти сведоче да је овакав начин снимања додатно наелектрисао атмосферу и дијалоге.

Епизоде су комплетно снимане више пута, чему су претходили прецизни прорачуни положаја камере и глумаца као и вишенедељне пробе. Понекад је сценарио мењан у ходу, прилагођавајући се камери. (Интересантно је да је методом једног кадра снимана и телевизијска драма Телевизије Београд „Намештена соба“, давне 1966. године, по тексту Александра Поповића, у режији Александра Ђорђевића). Редитељ „Адолесценције“ Филип Барантини већ се опробао у оваквом начину снимања у филму „Boiling Point“.

Бурне су емоције које „Адолесценција“ изазива. Када још чујемо чувену Стингову песму „Fragile“ („Рањиви“) у изведби дечијег хора, док посматрамо тмурни енглески градић и паркинг прекривен цвећем за убијену девојчицу, срце пуца. На добар начин. У свој тој страхоти.