Разговори са Петером Хандкеом: Последњи дани човечанства, опет štampaj

Једног обичног, радног поднева зазвонио је телефон у мојој радној соби. Да би то могао бити Петер Хандке, помислио сам већ судећи по звучном сигналу наснимљеном као најава позива рођака или најближих пријатеља. А који би ме то рођак звао тачно у подне?, помислио сам даље. Па, Хандке, прошло ми је муњевито кроз главу. И видео сам на дисплеју да сам био у праву… Уистину је то био Петер.

Огласио се оним уобичајено меким, пригушеним, помало несигурним гласом: као да се извињава што, ето, зове. „Хтео сам само да чујем како си, макар и најкраће“, рекао је. Одмах сам одговорио, „лоше“. А хтео сам да кажем „хвала, добро“. Била је то она добро позната ситуација када ниси у стању да се понашаш конвенционално. Знаш да телефонски разговор увек почиње конвенцијама. Са Петером то, међутим, никад није могуће. И овог пута сам одмах био увучен у истину датог тренутка. In medias res. Као суноврат у књигу која одмах приповеда о стању ствари.

И у књизи Губитак слике, управо објављеној, коју сам последњих година мукотрпно, али с љубављу, преводио, приповедач ми се све време јављао као телефоном непосредно, не допуштајући ми ни у једном тренутку да разговор скренем у излизани, конвенционални, испрофанисани саобраћај, у глуво-слепо размењивање речи без иоле осећања за изговорено. Сваки разговор са Хандкеом је као и свака његова књига, па и ова, Губитак слике: у њој приповедач одмах скида са себе кожу, остављајући голе нерве да их слободно дотичеш, па одмах и сȃм скидаш свој кожни покривач, препушташ се Написаном голим чулима, осећањима, нервима, крвотоку. Дакле нема више „фолирања“. Флоскуле „како-си“ и „хвала-добро-сам“ нестају, не само у чину преданог читања…

Бити читалац Хандкеа: нимало једноставно, никако лако нити само угодно искушење… Има ли још данас читалаца Хандкеових књижевних уметничких списа? (Питам се у времену писања заокружених, глатких, напетих сторија). Ако их има, онда су то ипак „секташи“, тајна (да ли и забрањена?) друштва љубитеља оног најпосебнијег, најтананијег књижевно-сроченог, дакле, оне исконски вредне књижевне уметности (можда Хомерове, Хелдерлинове, Гетеове, Толстојеве… да наведем само Хандкеу омиљене „епичаре“; али и Хуана де ла Круза, Антонија Маћада, Валерија, Ренеа Шара, наводећи овде неке „његове“ лиричаре…)…

Тако је, дакле, одмах кренуо Петеров и мој разговор оног поднева (прекјуче). Без околишења, без стратегисања, без лажног реторисања. „Причај, причај“, изговорио је мој саговорник сместа (пошто је чуо моје прве речи); уистину радознао, заиста погођен, најживље покренут, саосећајан, одмах истински слушалац. У уздасима, у речцама (ах, да, хм), у трептајима чула, зачуо сам откуцаје срца. Више нисам тачно знао: читам ли Губитак слике?; сањам или?; да ли се мој, ових дана ружан, сан наставља у авантурама јунакиње књиге; оживљава ли она, ево, у мени…

Петер Хандке ми је и данас звучао као истински саучесник живљења у свету као стецишту свих могућих немира данашњице. „Увек смо и сами“, биле су речи писца који и мени и својим читаоцима упућује још један базични подстицај у тражењу истине о нама... Чудног ли преплитања свега у свету написаног (у књизи Губитак слике), у мом читалачком окружењу, у Пишчевом космосу који је „исписивање из света који није мој“, у нашем присном разговору…

Дакле, и онај разговор са Петером Хандкеом био је наставак сна о писању, превођењу и приближавању писцу. Одвио се дана уочи Хандкеовог интервјуа (јуче) (после дугог ћутања) за швајцарски лист „Ноје цирхер цајтунг“. Дан после објављивања интервјуа (данас) (који овде преносим у целини): у књижарама широм Србије појављује се књига Губитак слике (у издању Лагуне) (а у мом преводу). 

***

Интервју за „Ноје цирхер цајтунг“

СМРТ ЈЕ ИСПИТ. ДА ЛИ ЋУ ГА ПОЛОЖИТИ?

РОМАН БУХЕЛИ: Петер Хандке, честитам. Ове године је јубилеј шездесет година рада. Разлог за славље?

Немам са тим ништа. Немојте, молим Вас, да производите од тога нешто.

Имали сте двадесет три године и студирали сте права на универзитету у Грацу, кад је издавач Зуркамп, 1965 године, прихватио рукопис Вашег дебитантског романа Стршљенови. Одмах сте напустили студије и од тада сте слободан писац. Шта сте тада мислили?

Нисам имао ни 23 године! Увек кажем да је то било у мојој двадесет трећој. То пише и на надгробном споменику.

Зар се нисте тога уплашили, да са мање од 23 године постанете писац и да заиграте на само једну карту?

Тада је то било моћна ствар, данас је нормално. И у Зуркампу се десило нешто невероватно. Низ различитих благодетних тренутака ишао је томе у прилог. Као студент радио сам повремено за радио-програм, а тамо се неко интересовао за моје писање. Захваљујући срећним околностима доспео је рукопис у Зуркамп, а Зигфрид Унзелд је замислио да један млади уредник треба да открије једног младог аутора. Тако сам се нашао у Зуркампу. Али ја сам био неко други.

Хоћете да кажете да је то у суштини био неспоразум?

Да. Није имало везе са мном. У листу „Франкфуртер алгемајне зајтунг“ добро се писало о тој књизи, чак је и „Ноје цирхер цајтунг“ објавио критику, али веома прецизно писану, од стране Вернера Вебера. Онда је ствар ишла даље. Било ми је то величанствено, премда нисам имао појма шта ће ми се десити.

Ипак, зар тада није већ постојао циљ да се постане писац?

Јозеф Винклер би рекао: Нисам ја писац, ја сам неко ко повремено пише. Не сме се за то употребити именица, та реч важи само за пријаву пореза. То је пригодан луксуз и ништа више.

Али рећи да с времена на време пишете било би неадекватно. Откако сте у могућности да пишете, не престајете. Свакодневно пишете у свеске, већ деценијама, хиљаде страница.

Од раних почетака водило ме је оно из младости „на први поглед“. До данас. Кад не будем више знао како даље, сешћу на ивицу шуме и слушати ветар.

Снага младости, можемо рећи и принуда, пратила Вас је читавог живота. Како и где сте почели, не да пишете, него то „морам да пишем“?

Хтео сам само да се „испишем из света који није мој“. (Вади из џепа панталона једну од својих свезака.) Прекјуче сам био у биоскопу. (Тражи у свесци нешто, као да жели да објасни шта мисли под „из-писати се из света који није мој“. Налази страницу.) Гледао сам филм Poil de Carotte, Жилијена Дививијеа, из 1932. Често идем у биоскоп, путујем у град и обично гледам касну поподневну представу. Кад изађем из биоскопа, напољу је, као сада у пролеће, већ мрак. Из биоскопске  помрчине изађем у ону вечерњу. Волим то. Поподне одем од куће, а враћам се тек кад падне мрак.

Причајте о филму.

У филму се ради о томе како једно дете жели да себи одузе живот. Делује тако снажно. Онда га ипак срећно спасава блесави отац. И у том тренутку пало ми је на памет нешто што сам током година, деценија, потпуно заборавио. Кад сам имао 15 или 16 година писао сам руком неку врсту романа у којем се радило о детету које хоће да себи одузме живот. Несхватљиво ми је да сам то сасвим сметнуо с ума, нисам га се више сећао. Са филмом се све вратило. Дошло је из велике дубине.

То дете били сте Ви?

Не, нисам то дете био ја. Идеја мора да је дошла отуда што су ме лешеви деце увек потресали. Не знам одакле то. Данас бих радо читао тај рукопис. Али немам појма шта се с њим десило. Нестао је, или се сасвим изгубио, дакле, уништен је. Не знам.

Заборавили сте садржину, али знате да сте тада писали роман?

Да, видим јасно пред собом рукопис; видим га, све време; штос хартије дебљине два прста. Али тај роман нисам завршио.

Имате пред очима слику рукописа?

Сећам се чак и слова, писао сам их плавим мастилом, можда хемијском оловком. Ако их је било већ тада, крајем 1950. Сећам се да сам тиранизирао породицу. Викао сам на сестре и браћу, да буду тихи, јер писао сам у својој собици горе на тавану.

Да ли је Ваша мајка тада знала да сте имали књижевних амбиција?

Била је поносна на то. Рано ми је препоручивала шта да читам. Кафку је остављала за касније, није одговарао узрасту, говорила је. Достојевског и Толстоја сматрала је умесним. Говорила је најпријатељскије.

Али нисте се придржавали тога, ипак сте читали Кафку?

Да, био сам одушевљени читалац Кафке. Није то више било оно младалачки „на први поглед“; него је то био начин гледања стечен у школи и на универзитету; знао сам сада шта је новац, шта самоћа. Било је то нешто другачије.

Да ли је тај нестали роман имао нешто са оним што сте претходно означили као „исписивање из Вашег света“?

Ништа од те самоће није ту било написано. Никад не бих могао да пишем о својој самоћи. Осећао сам стид. Тек касније, 1981, са драматичном песмом Кроз села, учио сам да пишем реченице као: „Вечни мир је могућ“. Још увек ми на очи навиру сузе кад помислим да сам то ја написао и да делује. То је и потпуна бесмислица. Па ипак је то – тȏ: вечни мир је могућ.

Како је могуће да млад човек са 15 или 16 година пише роман о детету које жели да се убије? То је ипак одјек из унутрашњости?

То сам се и ја питао. Али то тамо написано није моје сопствено одређење. Штета што нисте археолог. Могли бисте да потражите рукопис.

Седамдесет година је у Вама спавало сећање на тај роман. Онда сте гледали тај филм, и сећање се вратило. Као да је чекало на тај тренутак буђења. Да ли је филм пробудио тачније сећање на роман?

Знам само још да се у неком тренутку расуло у ништа. Повест није дошла к мени. Не верујем да је то до самоубиства. Да, био је потребан филм, па да се тога сетим. Али сада ми је потребно вино. (Петер Хандке говори тихо, са дугим паузама, тражећи и пипајући речи. Више пута се пожали, шалећи се, да му је чаша празна. Једемо, пијемо, разговарамо.)

Дете у филму је изазвало поновни сусрет са Вама као младим човеком. Нисте дете, ни дете у изгубљеном роману ни дете у филму, кажете. Ипак, ту мора да постоји емотивна веза.

Као млад човек увек сам чезнуо за меланхолијом. Зашто ја, питао сам се, нисам меланхоличан попут неких других? Готово да сам пребацивао себи, говорећи: најобичнији си јебиветар. Духовите људе нисам запажао, мене су интересовали тужни. Када би моја мајка запевала, а то је често и радо чинила, била је весео човек, увек бих помислио, или јој чак рекао: „Престани да певаш.“

Нисте то подносили?

Не, није то било злобно.

Да ли сте касније бивали суморни или депресивни?

Понекад сам био у ситуацијама из којих, мислио сам, нећу моћи жив да се извучем. Али наставио сам. Падао сам, устајао и настављао даље.

И са чиме је то падање било повезано?

Са радом, са писањем. Са језиком, ритмом; кад је писање било само још описивање. Доводило би ме то до очајања.

Доживљавате ли сада тренутке меланхолије?

Пре је то осећање универзалне туге. Али то не желим. Сада сам у животу. Ако универзална жал и дође, осетићу се као у филму.

Да ли универзална жалост има везе са Вама лично или са светом и његовим укупним стањем?

Са светом, таквим какав је увек.

Има ли то везе са старошћу?

Не, мислим да нема.

Да ли сте у старости постали срећнији?

Мислим да нисам… Поставите то питање себи.

Ја сам с годинама збиља срећнији, али се плашим будућности кад се заљуља. А прети велика несрећа.

У потпуности сте у праву што се тога плашите. Нећу да глумим Касандру, али у старости то пада још теже.

Има ли опуштености у старости?

Има тренутака када се осећам снисходљиво. Постоји ли та реч?

Дакако.

Понекад заборављам немачки, а тек француски. „Снисходљиво“ је лепа реч. Ако та реч постоји, ја се у старости осећам снисходљиво, али зато мање блажен у природи. Али потребно ми је и једно и друго. Сада нагињем снисходљивости. А са Русоовим „повратком природи“ једноставно је свршено, откако више не идем у шуму пре важи оно „природа долази к нама“. Али у Маломе… Ипак у природи то Мало није мало, у природи је Мало велико. Можда и у човеку.

„Природа долази к нама“, кажете. Природу уносите у своју кућу.

Побогу, само немојте тај натурализам!

Сакупљате лишајеве. За Вас је то лековита биљка. Користите је против артрозе. Лишајеви у природи су у најоскуднијем стању, праоблици видљиве природе.

То је занимљива тема, њоме се још нисам бавио.

Раније сте често и дуго ишли кроз шуму. Залутали бисте такође? Јесте ли и у животу или у писању умели да се изгубите или да залутате?

Кад неко залута, он је то и заслужио, сматрам.

Као казну?

Можда је то казна, а можда је и милост?

Зато што је на путу да пронађе нешто ново?

То је тако очигледно. Зато га треба оставити отвореним.

Управо су објављене Ваше белешке у књижици Лањски снег, сутрашњи снег. Вредна пажње је и реченица на крају књиге: „Претходно, или после свега, видео си га како се, па макар и као авет, опет и опет споплиће ходајући преко степе, али нико није могао да каже куда иде, или куда не иде.“ Реченица је позајмљена од Адалберта Штифтера; важи ли она и за Вас? Видите ли себе и таквог: како се споплићете док идете степом, па ускоро нећете више моћи да идете?

У међувремену, да. То стоји тамо у књизи; а мислим да донедавно тако не бих писао. Сада, да. Но, тако је код сваког. У кафани на станици у Шавилу одавно сам ја најстарији. С времена на време неко наједанпут престане да долази, и то ми бива тајанственије него да је заувек отишао, што би ме навело на помисао да је већ негде у Хаду, као у Одисеји, да је већ у ноћи, обавијем тамом. А онда се он неочекивано опет појави, са младом пријатељицом под руком.

Размишљате ли о смрти?

Да, наравно.

Има ли са тим везе осећање потиштености, јер живот је на крају? Или о смрти мислите пре у страху?

Смрт је испит. Да ли ћу га положити? Питам се да ли ћу завршити као Хофмансталов Неко, који од Смрти мољака за још један дан или бар једну ноћ, коначно и, ипак узалудно, за последњи часак? Да ли и ја постајем такав? Да ли је стварно тако? Има једна збиља лепа реч: „благословимо време“. Ко то може! Веома загонетно речено. То је као очекивање. Па у смрти нема више идеала. Дође то као некакав изазов. Само политичари не мисле на своју смрт. Заборавимо смрт!, као да кажу… Није увек било тако.

Брине ли Вас ситуација у свету? Преовлађује заборављање битка. А то се парадоксално показује и као потискивање смрти?

Свакодневно читам „Паризјен“, срање од новина. Извештаји о рату у Украјини и о политичким кретањима подсећају ме одмах на Последње дане човечанства Карла Крауса. Рекло би се да предстоје „последњи дани човечанства“. А потом и збиља дођу. Сваких педесет година долазе уистину последњи дани човечанства. А новине се надаље штампају. Али Карл Краус је све већ јасно видео: то венчање и братимљење између Аустрије, Пруске и Русије. Милиони младих људи који су тада изгинули, па био је то заиста крај човечанства. Нису они били остављени да крепају; све је учињено да крепају.

Видите ли свет данас тако?

За мене је свет нешто друго. Ја живим за неки други свет. Не утопијски, већ за свет који је ту. Топијски свет, постојећи свет. То што политика чини јесте анти-топијски. Нека врста разарања света. И то не важи само за Русе. Сигуран сам да је у Европи – не сме се о томе говорити – мир био могућ, далеко пре рата био је могућ договор око Украјине. Мрзим себе кад кажем „сигуран сам“, али, ипак, сигуран сам да су Европљани подстицали Зеленског на рат: „Само напред, само напред. Ми те подржавамо.“ И због чега? Зеленски је жртвовао свој народ, свима је доста. Ужасна је то патња, народ пати… Нације ме се не тичу. Мрзим нације. Уједињене нације треба укинути. Оне немају више ништа да кажу. У речи „нација“ нема више еротике, само још насиља… Када би Лихтенштајн рекао: „Ми смо нација“, одмах би био за њих. Или Граубунден… Извините, сад сам мало меланхоличан.

Меланхолија, чини ми се, није права реч за то. Из Вас говори пре очај над стањем у свету.

Очај, да, то је то. Чини ми се као да у батерији имамо само још десет процената. Толико смо далеко догурали са светом. Мене то у основи више не погађа, не због онога што можда намеравам или не намеравам, или шта живот са мном још намерава. Па ипак, не могу да не видим… Да, то је очај.

Превео: Жарко Радаковић