Упоришна тачка Љубомира Симовића: Алеф из западне Србије

Првог децембра 1935. године у Њујорку се родио Вуди Ален. Неколико сати касније, по локалном времену био је други децембар, у Ужицу се родио Љубомир Симовић. Био је то период кад су звезде очито било наклоњене уметности.

Симовић спада међу оне песнике који бивајући далеко од сваког популизма пишу истовремено врхунски комуникативну и врхунски артистички остварену поезију. Сваки његов прави читалац има у глави пола туцета Симовићевих песама које му разним поводима падају на памет, па му се сада чини да је једна – најбоља, док после месец-два њено место заузме нека друга.

Често пута се сетим песме по имену „Упоришна тачка“. Она иде овако:

Издају, заседу, превару и пљачку, 
потере, ловце и ловачке псе,
пакост и завист, мржњу убилачку,
потвору, похлепу и намере зле,

руски логор, тамницу немачку,
брата што удара а не гледа где,
мацке у Ваљеву, вешала у Чачку,
метак за да, конопац за не,

све сам преживео, загледан у тачку,
у ону све даљу, све сјајнију тачку,
која обухвата и садржи све!

Први стих је симовићевски, скоро као отисак прста. Набраја ту песник муке и тегобе као што у песми „Извештај“ набраја мушка имена (Благоје, Тодор, Милутин, Урош, Раденко, Младен, Милун, Стеван, Милош, Гојко), а да то делује природно, као да слушамо каквог древног рапсода.

Набрајање се онда наставља тако да песма у формалном смислу бива заправо тек једна реченица, која би се, практично, могла написати и да се не ломи у стихове и била би савршено разумљива, само можда тек мало превише артифицијелна. (Издају, заседу, превару и пљачку, потере, ловце и ловачке псе, пакост и завист, мржњу убилачку, потвору, похлепу и намере зле, руски логор, тамницу немачку, брата што удара а не гледа где, мацке у Ваљеву, вешала у Чачку, метак за да, конопац за не, све сам преживео, загледан у тачку, у ону све даљу, све сјајнију тачку, која обухвата и садржи све!) Овде јој форма, парадоксално, не дозвољава да отклизи у претерану артифицијелност. (...)

Песма је поруком универзална и савршено може да конотира и осећање неког Швеђанина или Грка. Колико год се могло чинити да је придеви „руски“ односно „немачки“ локализују, концепти „руског логора“ односно „немачке тамнице“ су универзални.

Симовића, међутим, не интересује универзалност издвојена из његовог света, а на периферији тог света чији је центар у Ужицу су и Ваљево и Чачак. Ипак, да не испадне да је Чачак ту само због риме, ту су и „мацке“ да јамче земаљску и језичку аутентичност. 

Архимед је ономад тражио полугу и упоришну тачку, а с то двоје би, говорио је, могао да помери свет. Симовићева полуга је поезија (не само због истог почетног слога и алитерације), а овом конкретном песмом дао је себи и упоришну тачку. Отуд она и може да помера свет(ове).

И, наравно, упоришна тачка је Борхесов „Алеф“. Кад су новинари аргентинског листа „La Nacion“ 2014. године у Паризу питали Вудија Алена шта зна о Аргентини, рекао је: „Знам да је Борхес Аргентинац.“ У екипи је био и паришки фриленс фотограф, Србин пореклом, који је после интервјуа, док му је овај позирао, питао Алена шта зна о Србији.

„Знам да се тамо родио Стив Тешић, а он ми је причао и да се у његовом завичају родио песник који је о Аушвицу написао кратку песму где се тамошњи видик упоређује са голим ољуштеним јајетом на које веје со. То бих у неком филму дао Адорну да прочита.“

Тако му је одговорио. 

Алену се чело набрало док је покушавао да се присети песничке слике. Фотографу је требала баш таква упоришна тачка да би направио несвакидашњи портрет. Апарат је штектао као сингерица.