Сећање на Бору Тодоровића, глумчину: Један од добрих духова града Београда štampaj

Када су му једног новембра 2006. јавили да је добио „Добричин прстен“, Бора је био у кафани у Бигову, на мору где је имао кућу. Причао ми је да је тог тренутка потпуно откинуо oд среће. Кренуо је да наручује пиће за свет око себе, а они, мештани, немају појма ни ко је Добрица, ни због чега је њиховом Бори толико стало до његовог прстена. Само они који су га ближе познавали, схватали су откуд толика срећа.

Коначно је био награђен као позоришни уметник за животно дело, а њему је до тога било највише стало. И посебна срећа је била у чињеници да га је за ту награду предложио његов Атеље 212 из кога је избивао последњих 20 година. Могао је да заплаче због тога.

Имао је већ из Ниша Награду „Павле Вуисић“ за свој богат филмски опус, али „Добричин прстен“ је био пре и више од свега другог. Добио га је тачно две и по деценије после сестре Мире Ступице, која је била други лауреат 1981. године. А пре Мире, први добитник „Добричиног прстена“ био је Љуба Тадић, Борин друг са класе. Било је то последње, велико, професионално радовање Боривоја Боре Тодоровића.

Питала сам га шта му је тим поводом рекао његов другар Драган Николић.

„Ништа, пољубио ме је и честитао, мада највише би на њега личило да ми је рекао: 'Знаш, Боро, морам да ти признам, иако ти то неће бити лако да прихватиш. Најпре су мени јавили да ме предлажу за награду, али било ми је непријатно да ја добијем, а ти не. Матор си човек, ускоро ћеш да рикнеш, па није ред да идеш горе без Прстена. Нека га имаш уз себе. Лако ћу ја, ја сам млад, има времена за мене.' Међутим, пошто он нема 'Добричин прстен', сада ћу моћи у 'Талији', кад год га видим да му певам: На мојој руци прстен, у твоме оку сузе... Знаш оно од Мише Ковача.“

Тако су се њих двојица играли целог живота. Њихов хумор и препуцавање су били део најдубљег пријатељства које су узајамно гајили и које је подразумевало непрекинуте смицалице. Дружили су се приватно и у кафани коју су обојица обожавали.

Милена Дравић ми је једном причала како је најлепши дочек Нове године имала са Драганом када су се нашли негде у Босни где је Бора снимао филм и позвао их да дођу. И тако су се Бора и његова жена Каролин, Драган и Милена нашли у некој тешкој босанској провинцији, у хотелу, у кафани на дочеку, и лудо се провели.

А Бора је о Драгану, једном приликом када сам тражила да се изјасни за јавност, причао на онај свој непоновљив начин:

„Нема шта, духовит је човек, а специјалност му је да се шали на мој рачун, што и мени прија. Са мном говори претерано гласно, као ја не чујем добро, а и нуди се да ме отпрати до куће јер ја, као, не знам да нађем пут. Сви се смеју, а и ја са њима.“

Драган је давно, у разговору за Плејбој, објаснио смисао њихове игре речима:

„У зезању не постоје категорије, није то спорт. Али, онај коме признајем да ме је томе научио је Бора Тодоровић. За њега сам се одмах залепио и највише куповао. Бора је стварно био заразна појава. Врхунски зајебант. Док је живео с мајком у Цетињској, дођем по њега да идемо на бокс. Седимо тако и причамо и таман да кренемо, а Бора ће: 'Еј, кево, изађи из шпајза и закључај врата!' Останем у шоку. У колима га питам шта му то значи. 'Чим неко од ортака треба да ми дође, отерам кеву у п.... материну, да нам не смета' – стручно ми је објаснио.“ 

Последња велика улогa

Када је примио „Добричин прстен“, Бора ми је тим поводом озбиљно разматрао тему о годинама – власник Прстена је постао 2006. када је имао 77 година – и причао ми је да би хтео још једну велику добру позоришну улогу, нешто из драмског репертоара, нешто што би волео као што је волео Ларија Томпсона, комад Душана Ковачевића, који је играо више од десет година:

„Досадило ми је да играм преваранте, фолиранте, комедијанте, мангупе... Тај полусвет нико не игра боље од мене, и тако је створена слика да сам за то најбољи. А ја бих баш неку велику, добру драмску улогу.“

Није је дочекао. А последњих година живота више и није имао жеље да игра у позоришту. Томе сведочи и ова прича.

Кокан Младеновић је још био управник Атељеа 212, и позвао је Бору у позориште наговестивши му да има за њега једну занимљиву понуду. После тог разговора, Бора је дошао у „Талију“ и причао Гаги Николићу и мени: „Дао ми је Кокан драматизацију представе Златни момци, и нуди ми да играмо Ђуза и ја. Дао ми је да одгледам и филм који је снимљен по том сценарију, играју Волтер Матау и Џек Лемон.“

Рекао нам је да ће све он то да прочита и погледаће филм, али највероватније неће да прихвати. И изговорио је мали есеј о томе да заправо више не жели да игра, нарочито не старца пред смрт. Објашњавао је да хоће да живи стварни живот са својом породицом, добио је већ и унука, а не да игра туђе животе. У ствари, више му се није играло. И више није ни играо.

Његова последња улога у позоришту је била она у комаду Лари Томпсон, а последња велика улога на филму она Луке Лабана у Професионалцу.

Случај је наместио да је оба поменута текста Бориних највећих улога писао и режирао их Душан Ковачевић.

У једном „Упитнику“ који сам радила за НИН, 3. априла 2003. године, на питање како би волео да умре, Бора је одговорио: „У деведесетој години од инфаркта, по могућности у сну.“ Пожелео је да се од њега опрости Душан Ковачевић, а надао се да ће Душко у том опроштају изрећи неку смешну реченицу као: „Драги Боро, умро си на крају свог живота!“

Када је 7. јула 2014. Бора Тодоровић преминуо, у осамдесет петој години, овај писац и академик, и кум, изговорио је:

„Напустио нас је један од најзначајнијих најпопуларнијих и најшармантнијих глумаца у историји српског позоришта, филма и телевизије. Бора је био и остаће упамћен по улогама малих људи, који се сналазе уз осмех и невероватне приче за преживљавање. Играо је често самог себе са шармом који је заштитни знак Београда. Са Бором одлази најближи род многих грађана Србије, а мени ће недостајати као старији брат.“  

Старија сестра

Мира Ступица је била шест година старија од свог брата Боре и поживела је две године после њега. Нежно га је волела целог живота, али ју је као клинац жестоко нервирао. Овако је то описала у својој аутобиографској књизи Шака соли, коју је објавила 2000. године:Много година касније, у једној исповести колеги Феликсу Пашићу, Бора је објашњавао да не живи од успомена и да једино чега воли да се сећа, о чему воли да размишља, јесу његово детињство и његови родитељи. А мени је, присећајући се, овако једном приликом описао живот на београдској периферији:

„Почео сам да пушим у једанаестој години, јурцао сам за време окупације да нешто мазнемо, трговали смо с Немцима и звучи иронично, али тачно, да је нама клинцима та окупација, поред све немаштине коју ја нисам регистровао, била готово забавна. Кад данас помислим, то је заправо било једно несувисло детињство, лепо за сваког дечака, без обзира на окупацију.“

Чвокин пут у позориште

Бора је имао девет година када је први пут видео своју сестру Миру на сцени и тада је први пут осетио шта му значи позориште. Ишао је понекад и на њене пробе и био је веома поносан на њу. А у кући је умео да се завитлава када би она, у огледалу, играла неке имагинарне улоге. Ипак, после гимназије је уписао машинство и отишао у војску. Тада је војни рок трајао две године и Бора их је провео у Нишу. Мира га је у једном писму питала да ли би хтео да упише Академију која је већ почела да ради. Обећала му је да ћe му помоћи да спреми пријемни, и он је одлучио. Говорио је монолог из Нушићеве Аутобиографије, поглавље о веронауци, а рецитовао је песму Десанке Максимовић Крвава бајка.

Примљен је на Академију те 1949. године, у класу професора Јозе Лауренчића. Шездесетак година после тога, Гага га је терао у „Талији“ да рецитује Крваву бајку, и знао је скоро целу. А од монолога о хришћанској науци запамтио је само прву реченицу: „Учећи хришћанску науку мени је необично омилела незнабожачка вера...“

Била је то класа у којој су се срели Љубивоје Љуба Тадић који је дошао као првак позоришта у Крагујевцу, Слободан Цица Перовић, Растислав Јовић Кекец, Тома Курузовић и Марко Тодоровић, а Боривоје Тодоровић звани Чвока био је једини Београђанин. И сви су долазили код мајка Дане на ону чувену дохрану звану: хлеб намазан машћу и алевом паприком.

Имали су и три девојке на класи. Најпознатија је била Милена Врсајков, која ће се касније удати за славног ратног команданта, народног хероја и генерала Пеку Дапчевића, и као Милена Дапчевић ће остварити не баш запажену каријеру позоришне и филмске глумице.

Како је Бора стекао надимак Чвока, како су га звали сви који су га блиско познавали?

Као клинац је имао такав ујед од комарца на челу да је зарадио праву чворугу. Деца су га због тога одмах прозвала Чворуга, а како није пролазила, тепали су му Чвока. И тако је остало. „То име као да се залепило за мене“, објашњавао је касније. Покушавао је да га се ослободи, али није ишло. 

Признао је Бора да је имао везу за пријем на Академију, јер је његова сестра у то време играла са Јозом Лауренчићем који јој је био партнер у Дунду Мароју. Као и цела његова класа, одмах је почео да статира као студент и сместа је запатио прву глумачку муку: ако само прође преко сцене, хоће ли га у костиму препознати пријатељи у публици? Жалио се професору Лауренчићу да има малу главу и да га нико неће видети, а овај му је саветовао: „Ударај мало главом о зид, али да те нико не види, да не помисле да си луд. Тако ћеш мало да је повећаш.“

Није ударао главом о зид, али му није улазило у главу због чега је годинама после завршених студија добијао мале улоге и непримећен пролазио сценом. Прихватао је све што су му нудили, а то значи да је играо и столицу на коју би главни глумац сео.

Године у Хрватском народном казалишту

Неколико година је трајала та мука у Београдском драмском позоришту, док његова сестра Мира са својим супругом, редитељем Бојаном Ступицом, 1957. није пошла у Загреб. Повела је и брата рачунајући да ће се тамо наћи неке боље улоге за њега.

Причао ми је о том времену:

„Прихватио сам да идем са њима у Загреб јер овде нисам имао шта да оставим, нити шта да изгубим. Био сам тотални аутсајдер. Млади људи обично на почетку каријере имају осећај великог значаја и знају да је будућност пред њима. Ја сам, нажалост, имао осећај велике безнадежности као глумца, једноставно сам вегетирао. И Мири није било тешко да ме наговори да с њом и Бојаном одем и ја у Загреб. Као коска уз месо за супу. Осећала је обавезу да ми помогне, да ми створи шансу. Знао сам тада да Бојан и она играју за мене и због тога сам им био заувек захвалан.“

Четири године је Бора био члан Хрватског народног казалишта, али није му се посрећило. Играо је на хрваштини, онолико колико му је успевало. Био је и Ђока Проминцла у Сумњивом лицу Бранислава Нушића, а највећа улога му је била у представи Смрт трговачког путника Артура Милера, где је играо млађег сина главног јунака. Ипак, стекао је рутину, јер у Београду није знао шта ће с рукама на сцени, и осетио је слободу на позорници. Имао је и дивне пријатеље у глумцима Рељи Башићу и Вањи Драху, први пут је отишао од куће и живео је сâм... Све је то за њега била једна добра школа.

У Монографији о Бори, Реља Башић је њихове загребачке године од 1957. до 1961. овако описао:

„Након великог и успјешног пробоја брачног пара Ступица, добили смо у јесен 1957. новог члана драме ХНК, нама до тада непознатог Бору Тодоровића. Убрзо нас је све освојио својим талентом, једноставношћу, шармом и духовитошћу. Све до тог доба нисам налазио објашњење и узроке великог и честог успјеха београдских младића код загребачких дјевојака, али Борин загребачки боравак открио ми је до тада многе непознате тајне – прије свега њихова непосредност и урођена духовитост... На великој прослави 50 година Атељеа 212 изразио сам велику захвалност неколицини мени најзначајнијих београдских умјетника, те на крају и Бори Тодоровићу, који је након четворогодишњег ангажмана у ХНК у Загребу, 1961. године одлучио вратити се у Београд и тиме ми пружио могућност да евентуално поново повратим свој изгубљени и пољуљани примат главног загребачког шармера....“

Бора се слатко смејао на то објашњење Реље Башића, тврдећи да никада није разумео како је њега ико могао да доживи као фрајера:

„Нити сам нешто нарочито био леп, нити сам јурио жене. Ту причу о женама смо Гага и ја дували као балон, само смо се трудили да не пукне кад смо у друштву где се, као, правимо важни да смо неки фрајери. А највећи део тога смо измишљали. Међутим, неке праве ствари смо скривали. И тада, кад су као причали да сам био фрајер, мислио сам да су жене мене хтеле само зато што сам имао стан.“

Мортимер у Арсенику

Када се Бора вратио у Београд, Бојан Ступица га је позвао у Атеље 212, што је овај без размишљања прихватио. И опет је кренуло траљаво. Једну сезону ништа није радио. А онда је ускочио у представу Арсеник и старе чипке, и, како је причао: „Почео сам тада да освајам тај мали простор глуме и никоме га више нисам дао.“

Оливера Марковић је казала да је на почетку каријере Бора био очаравајуће стидљив. О тој глумачкој стидљивости смо често разговарали и није ми било тешко да закључим како су само велики глумци били истински стидљиви. Набрајао ми је многе своје колеге које су кренули у свет глуме, у јавност, управо да би победили своју стидљивост. Та његова особина се на почетку исказивала у многим детаљима. Једном ми је испричао како је ишао на железничку станицу, све осврћући се да га неко не види, како би купио сутрашње провинцијско издање Политике у коме је изашла прва критика о њему. Замислите те срамоте да га је неко спазио како трчи да види шта о њему пишу новине. Бора је причао:

„У улогу Мортимера у представи Арсеник и старе чипке ускочио сам као замена и људи су се питали 'ко је овај младић?' Мислим да је Мира Траиловић казала да сам Мирин брат. А она је долазила у нашу кућу јер се дружила са мојом сестром. И онда су опет питали: 'Боже, па зар Мира има брата?' То ми је била прва одскочна улога у Атељеу 212 и тада се о мени прочуло. Ели Финци, који је тада био неприкосновени позоришни арбитар, у критици у Политици курзивом је написао име Бекима Фехмијуа и моје. Док сам по ко зна који пут читао текст, осећао сам како растем. А нема са киме да поделим ту невиђену радост. Било ме је срамота да некоме причам шта осећам.“

Тај неприкосновени Финци, поводом те представе коју је 18. новембра 1961. на сцену Атељеа 212 поставио Миленко Маричић, у Политици од 20. новембра написао je и ово:

„Приказивање овог гротескног криминалног комада вреди забележити првенствено по томе што су у њему три наша глумца са различитих страна, Рахела Ферари (Еби), Беким Фехмиу (О'Хара) и Бора Тодоровић (Мортимер), успели да дочарају три упечатљива лика… Треће упечатљиво остварење дао је Бора Тодоровић: он је заиста био онај позоришни критичар како га види убогаљена машта и повређена сујета осредњег надничара драмског стварања.“

Како глумити столицу

Улогом у Арсенику Бора је заправо трећи пут започињао у позоришту. Најпре је био период без речи, с улогама без текста у Београдском драмском позоришту на Црвеном крсту. Тих првих година после Академије играо је најниже улоге, чак и оне које не постоје, као улогу столице или еха. Ранку Мунитићу је овако сведочио:

„Играо сам 1954. столицу у Госпођи Бисерној реци, комаду кинеског писца Хсјунг Хсјунга, столицу за глумца Крума Стојанова који је играо првог министра. Како се глумац креће, ја пузим испод њега четвороношке и он седне на мене. То је била невероватна цака редитеља Миње Дедића – да ја будем столица...

Онда сам играо, рецимо, ехо. Дођем на представу Три сестре, глумац каже 'Слушајте како је дивно у овој шуми', финале четврте слике, па каже 'Хоп, хоп', а онда ја сачекам неколико секунди па иза сцене викнем: 'Хоооп, хоооп'. Глумац се онда окрене на другу страну и викне 'Хоп, хоп', а ја претрчим иза сцене на другу страну и викнем 'Хоооп, хоооп'. И то ми је била улога. Због тога сам и зими, и на минус 20,  долазио са Дорћола, где сам становао, ишао горе на Црвени крст!“

Глумац који је у овој представи говорио „Како је дивно у овој шуми“ и „Хоп, хоп“ био је Властимир Ђуза Стојиљковић. Једном приликом ми је причао како је Бора за премијеру обукао елегантно тамно одело, иако се није видео на сцени!

После годину дана без улоге коначно га је кренуло у позоришту.

Постојати на сцени 

У фебруару 1981. у Атељеу је одиграна премијера представе Аудијенција/Вернисаж коју је од две једночинке Вацлава Хавела сачинила Ивана Димић, а режирао Љубомир Муци Драшкић. Аудијенција се играла у тадашњем подруму Атељеа 212, у њој су бриљирали Бата Стојковић и Петар Краљ, да би се затим игра настављала спрат више у Вернисажу, са Петром Краљем, Бором Тодоровићем и Светланом Бојковић. Вацлав Хавел је у то време чешки дисидент у затвору, у коме је био од 1979. до 1983. Захваљујући Михизу и његовим приватним, тајним каналима, знало се да новац од ауторских права за представу доспева до Хавелове породице. Све је то било у време Мире Траиловић као управнице Атељеа 212.

Тада су се, први и једини пут, срели као партнери Бора и Светлана. Она ми је овако описала његову глумачку величину:

„Борин дар је био изузетан управо по томе што је он постојао на сцени, дисао је и живео као лик који му је поверен – без глуме. Играли смо  брачни пар који се сналази и успева у свим системима и дели пријатељске савете свом другу дисиденту (Петар Краљ). Борина опуштеност и племенита дрскост у тумачењу то двоје људи, чија сам ја била половина, за мене је било посебно искуство захваљујући њему као несебичном партнеру и учитељу, који ми је једноставно, без икакве мистификације, помогао да се уклопим у тај простор и начин игре.“

Представа је играна око 160 пута, али, Бора је био познат и по томе што га је после одређеног времена, мрзело да наставља. После око 100 представа изашао је из поделе, а улогу је преузео Ђуза Стојиљковић.

Како је Душко упознао Бору

Уз Борину лежерност ишла је и његова духовитост, која је красила и Зорана Радмиловића, Драгана Николића, Бају Бачића, Ташка Начића и друге мајсторе из Атељеа 212.

Душан Ковачевић је исписао забавну причу о њиховом познанству:

„Бору Тодоровића сам упознао септембра месеца 1972. Био сам тада друга година Академије кад сам почео да пишем Маратонце и живео сам као сви студенти у то доба, на кредит, од дана до дана. Мајка једног од наших пријатеља једног дана дошла је да тражи сина, и пошто га није нашла у Коларцу где смо практично живели, питала је једног пријатеља: 'Како му је сад?' А он је рекао: 'Сваким даном је све боље и боље, нема дана а да нешто не поједе.'

И једног лепог сунчаног дана сам долазио у Атеље 212, у бивши бифе чувен по разноразним причама, и спуштајући се доле, у двориште, угледао сам једну невероватну сцену, коју и дан данас памтим. А она је изгледала отприлике овако: покрај белог Пежоа 404, који је у то доба важио за кола која су возили људи из џет-сета, значи можда двојица-тројица у бившој Југославији, стајао је човек у белом оделу, из кола се чује музика, а кола гланцају два човека. Тај човек у белом оделу – преплануо, пошто је у то време имао и глисер – био је Бора Тодоровић. Ја сам, наравно, знао за њега, али се нисмо лично упознали. Прошуњао сам се поред њега и помислио: 'Боже, како је ово успешан и богат човек!' Ја до тада нисам видео богатијег човека. И дан-данас кад се сетим Боре из тог времена, сетим се Џека Николсона. Касније, после састанка с Љубомиром Муцијем Драшкићем и Бориславом Михајловићем Михизом, спустио сам се у бифе и Бора ми је тек онда пришао и рекао: 'Ти си тај дечко који је написао овај комад. Није лоше, играћемо, радићемо то!'

Од тада су прошле деценије, Бора и ја смо се пуно дружили, радили... Кад гледате Бору како игра, чини вам се да је глума нешто најједноставније на свету, и да заправо и не треба глумити…“

Трагедија једне младости

Драму Лари Томпсон – трагедија једне младости Ковачевић је написао за Бору Тодоровића. Премијера је изведена 26. октобра 1996. године.

Бора је у овој представи од малог глумца Белог којег игра направио јунака који је пред очима публике растао из представе у представу. Био је нешто као Ковачевићев Радован Трећи, али на сасвим други начин, у другом времену. Бора је играо one man show, почео је да импровизује. Једном је рекао публици да је заборавио текст, нека сачекају док он оде да погледа шта треба да каже па ће наставити. И заиста је отишао до суфлера, вратио се и наставио. Публика га је наградила аплаузом. Говорио ми је:

„За мене је та представа била врхунско опуштање. Глумцу је најважнији партнер публика. Изађем пред ту рупу која зјапи и треба да је покренем, да је некако покупим. И то што пре. Имао сам срећу да ми је то у случају Ларија Томпсона одмах кренуло, захваљујући мојој опуштености коју сам вежбао и вежбао. А треба знати да сам на премијеру изашао с тремом, а нема опуштености кад имаш трему. Онда вежбаш ту опуштеност и извежбаш је да ти буде лако, као што је мени после било.“

Многи ће лако пресудити да је управо Душан Ковачевић дао Бори највише најбољег меса и да је Бора захваљујући његовим текстовима правио најбоље улоге.

У корпус Бориног и Душковог односа у тих неколико деценија дружења и заједничког рада спадају и многе догодовштине које је, углавном, смишљао Бора. Играо је Бора накратко и у Радовану Трећем са Зораном Радмиловићем, улогу Јеленчета, смешног песника од кога је направио апсолутну карикатуру:

„За ту улогу сам имао узор у за то време веома познатим београдским песницима-боемима. Они су после две-три ракијице рецитовали своје стихове са великим патосом. Пошто је и Јеленче песник, ја сам ту мало карикирао и те наше познате песнике, што је било доста згодно. Међутим, издржао сам једно годину дана да играм у овој представи, после ми је постало јако досадно. Зоран је целу ствар узео под своје и од тога направио one man show. Ми смо му се смејали и уживали. Али, мени је било досадно да седим на сцени, ништа не радим и смејем се Зорану. Онда сам нашао замену, али сам свеједно долазио на представе да Зорана гледам из публике.“

Бора је сведочио o cвом односу са Душаном Ковачевићем:

„Дружили смо се приватно још од времена када је он био студент треће-четврте године, а ја већ полуафирмисани глумац. Имали смо неке заједничке приче, доживљаје, што по граду, што по позоришту. Он је написао Маратонце, у којима сам играо, и тако је почео наш заједнички рад на сцени. У представи Маратонци трче почасни круг нисам играо Ђенку, улогу по којој сам познат у истоименом филму, играо сам Лакија, којег је Бата Стојковић играо на филму. Била је то сјајна представа. ...Требало је да играм и улогу у Доктору Шустеру, али смо се Душко и ја ту нешто разишли. Дошло је између нас до професионалног сукоба. Ту улогу је сјајно одиграо Петар Краљ.“

Никада није желео да прича због чега су се њих двојица у том тренутку разишли. Господски је држао до тога да се приватне ствари о пријатељу не причају у кафани у његовом одсуству. Али је умео забавно да препричава како је на премијери Маратонаца, 26. фебруара 1973. године, писац Александар Поповић, десетак минута после почетка представе, устао и са супругом напустио представу. Притом су дигли цео ред да би изашли.

Бора се много година касније присећао тога:

„Замисли премијеру – знаш како је глумцима – игра се притом први текст младог писца Душана Ковачевића. Месец дана пре тога је после деведесет пет извођења последњи пут одигран комад Крмећи кас, последња представа Александра Поповића у Атељеу 212. И Аца је бесан, и демонстративно напушта представу да сви виде. Ми, глумци на сцени, немамо појма шта се догађа. Прво помислиш да је неко умро. После смо сазнали шта је било. Аца је то доживео као смену генерација, долазак новог младог писца који му заузима место. Наравно, све је то била обична глупост и Поповић је убрзо схватио своју заблуду. И помирили су се.“

Са сестром на сцени

Први пут је Бора Тодоровић на сцени играо са сестром Миром Ступицом 1974, у комаду Луиђија Пирандела Дивови са планине, који се у режији Паола Мађелија играо у Атељеу 212.

Мира је била феноменална, Бори баш није ишло најбоље. Имао је у представи велики монолог који је изговарао лицем окренут публици, док је њега на сцени гледала Мира с другим глумцима, међу којима су били Љуба Мољац, Љубиша Бачић, Милан Цаци Михаиловић, Весна Пећанац… И док се Бора мучи са монологом, Мира гледа у њега, врљави очима, завитлава га, свашта му говори...

Одигра Бора некако пробу, и када се заврши, крене да моли Миру да то више не ради, да га не деконцентрише. Обећа сестра да неће више, али следећи пут она понови исто, и тако је излуђивала Бору на опште задовољство колега. Јер радила је то враголасто и забавно да нико због тога није могао да се љути.

Много година касније, у својој аутобиографији Шака соли, Мира ће управо поводом те представе записати нешто сасвим друго што јој је остало у сећању:

„Често су ме питали какво осећање имам када смо Бора и ја заједно на сцени. Одговарала бих – па, обично, у раду се навикнеш на сваког партнера. Само једанпут сам се, баш због тога заједничког присуства на сцени, за секунду-две збунила. Гостовали смо са Атељеом 212 у Паризу с Пиранделовим Дивовима са планине. Велики модни креатор Пјер Карден позвао нас је да у његовом новом позоришном простору 'Еспас Карден' одиграмо ту лепу представу. У једном тренутку, док смо Бора и ја на сцени били у дијалогу, блеснула ми је мисао: 'Откуд Бора и ја, сирочићи из Аранђеловца, усред Париза, на позоришној сцени, слушамо аплаузе?!' Слика те две тако различите животне ситуације ме је за тренутак избацила из сценске равнотеже. Али, само за трен, и неприметно за остале...“

Братовљев савет

Однос између брата и сестре добио је занимљив обрт пред крај Мирине позоришне каријере. Муци Драшкић је 1984, као редитељ који је већ исказао посебан афинитет за политичку сатиру европског социјализма (већ је режирао комаде Вацлава Хавела), одлучио да на сцену Атељеа 212 постави комад чешког дисидента Павела Кохоута Марија се бори са анђелима.

Улога главне јунакиње, глумице Марије, као да је била писана за Миру Ступицу, и Муци је одлучио да ће је она и играти. Али Мира је одмах рекла „не!“, јер је имала паузу од неколико година неиграња у позоришту. И онда је почела игра убеђивања, о којој ми је Муци сведочио:

„Одлучио сам најпре да објасним Бори да она то треба да игра, па да њему препустим да убеди њу. И тако је и било. Бора уме глумачки интелигентно да мисли, да сагледа улогу тачније и дубље од многих колега. И убедио је сестру да игра.“

Међутим, Борина улога у овој причи је била много важнија током Мириног рада на представи, што је глумица записала у својој аутобиографији:

„На једну од проба ушао је мој брат Бора. Видевши га, запела сам из петних жила да радим најбоље што могу. Чак ми се и учинило да сам се, некако, помакла с места, па сам у паузи сишла у бифе да се с њим видим и чујем његов суд. Бора је ћутао. Када сам га нестрпљиво, после извесног времена, питала шта мисли, нервозно ме повукао у угао и љутито рекао: 'Шта то радиш, шта радиш то? Све то сам већ сто пута код тебе видео. Ништа то не ваља!' Поразио ме. Нисам могла да верујем да је толико лоше. 'Па, шта да радим, Боро, да вратим улогу, и готово, а?' 'Не, дођи сутра код мене и донеси дело, рећи ћу ти шта не ваља.' Потпуно потонула рекох: 'Добро, доћи ћу.'

И ја сутра, лепо, као основац код учитељице, са делом у руци и муком у стомаку, на час глуме – код Боре. Сва срећа што ми у породици нисмо сладуњави у узајамној љубави: ми се волимо, ми се шалимо, ми се подсмевамо једни другима, али смо врло, врло озбиљни и врло одговорни и искрени кад треба. После Бориног упозорења, примедби и сугестија, дошла сам на пробу потпуно бела и полако кренула ка једној својој великој улози. А Драшкић, опет, према једној својој великој представи.“

Ова Мирина улога Марије је, према мишљењу стручне јавности, остала убележена као једна од пет најбољих у њеној дугој и богатој каријери. Говорила је да је за то заслужан Бора, и тврдила ми да то никада не би тако добро урадила да није било њега:

„Ако има истине у томе да сам ја њему помогла на почетку каријере, он је мени помогао на крају. Има неке правде у животу, мада ни он ни ја нисмо на то тако гледали. Истина је да се он мени нашао кад ми је било најпотребније. Као брат и као колега. Без њега ту улогу не бих тако добро одиграла.“

Једном сам и Бору молила да ми исприча како је успео да објасни сестри шта треба да игра. Трудио се да умањи свој удео:

„Ма, била је несигурна, дуго пре тога није стала на даске, имала је 60 година, прошла је са Цвијетином тешке тренутке због губитка његових кћери из првог брака... И кренула је да игра ту улогу као шаблон, онако како је најлакше. Ударио сам јој на сујету, казао да не сме да се понавља већ мора да буде нова, другачија. Говорио сам јој да не сме да покаже како ју је прегазило време. Био сам и груб, али сам јој показао да верујем у њу и да само она то може да одигра, боље од сваке друге глумице. Тако је и било.“

У Дипломцима

И кад се трудио да буде мртав озбиљан, да говори о неким тешким темама, било је нечег неодољиво шеретског и комичног у Борином понашању. Широка публика је то први пут могла да препозна у телевизијској серији Дипломци из 1971. године, по тексту Синише Павића и у режији Небојше Комадине, који је обожавао Бору као глумца. Иако је до тада снимио бројне телевизијске драме, па и серије, Будимир Буда Бумба у Дипломцима обележио је заувек његову телевизијску каријеру.

Често смо помињали ту прву серију Синише Павића о студентима са периферије Београда, чешће него неке друге у којима је играо, али их није јурио у репризама нити је о њима превише трошио речи:

„Не гледам ја то. Једино што одгледам, када налетим на телевизији, јесте она сцена из Дипломаца када полажем испит. То је оно кад ме професор испитује, игра га Сима Јанићијевић, а ја, наравно, ништа не знам и онда се довијам из петних жила тако да је то и данас добра сцена на коју сам поносан. Иначе, своје улоге гледам тако што се свађам са собом на екрану и објашњавам себи како сам то могао боље. И увек знам да сам могао боље. Е, али ту сцену у Дипломцима одиграо сам најбоље и боље од тога не бих умео. Било је и још неколико таквих сцена у неколико других филмова. То је доста за једну каријеру – неколико најбољих сцена.“

Студенти Факултета драмских уметности у Београду, одсек глуме, ту епизоду полагања испита изучавају као наставно штиво. 

Иначе, Бора испрва није дипломирао на факултету, положио је први део дипломског испита, али је одмах почео да статира у позоришту и заборавио на други део. По систему: има времена, једног дана. И тек када је одиграо улогу у Дипломцима, и коначно као онако траљав студент најпре у серији дипломирао, као да је нешто прорадило у њему и он је одлучио да спреми други део дипломског испита на Академији како би после двадесетак година паузе окончаo студије и положиo дипломски.

Препричавао ми је како му се цео Атеље смејао, али он је то урадио:

„Мислио сам да је глупо не завршити посао који сам почео као млад глумац. Те јесени сам имао времена, сео и ето, сада сам дипломирани глумац. Знам да то неће ништа у суштини да промени, играћу као што сам до тада играо, или нећу играти, али у неким приликама је важан и папир. Ја сам дошао у једну такву прилику.“

Кента у Отписанима, Боб у Врућем ветру

Говорио ми је да му је најтеже да игра мале улоге, јер је морао да их игра као да су велике. А играо их је кад му се хтело. Био је феноменални Драги Кента у Отписанима, где га после мангупског надмудривања убија Драган Николић као Прле:

„То је била тачно улога за мене, а посебно сам хтео да ту минијатуру Драган и ја одиграмо у једном кадру. То је задовољство кад са мало покрета и текста направиш лик. То сам радио и у позоришту. Волео сам да тим мањим улогама крадем кадар, да испробавам колико могу да их правим великим.

Такав је пример била и улога Слободана Михајловића Боба у серији Врућ ветар. Ширио сам је колико сам год могао. Наравно, тај лик је био добро замишљен и пружио ми је могућност да се размахнем.“ 

Ахмед у Дому за вешање

Волео је добро да се одева и ту је био најсличнији Драгану Николићу. Једном сам га видела у сјајној тегет јакни од савршеног штофа, са великим златним дугмадима на којима су били ленгери. Нисам могла да се не дивим и мајсторском кроју, а он ми је, насред Каленића пијаце где смо се срели, причао како је дошао до ње.

Испричао ми је заправо прави есеј томе како га је Емир Кустурица уцењивао да би му је дао, шта је тражио од њега да каже, а овај није хтео, како му је увртао руку тражећи да прихвати Емирову тадашњу политичку опцију...

И Бора је све јуначки издржао да би дошао до јакне која му се толико допала. Наравно, све је то зачинио оним својим неодољивим хумором, цела драматургија је била савршено склопљена, као да сам присуствовала догађају. Поента је била да је добио јакну, а није попустио Емировом политичком притиску.

О Кустурици је, иначе, говорио са великим поштовањем, јер је захваљујући њему добио улогу која му је прибавила огромну славу и признања критике. Одиграо је у Дому за вешање Ахмеда Џида, „зликовца широког регистра“, како каже филмски критичар Ранко Мунитић.

И ту је улогу, као и ону у представи Арсеник и старе чипке с почетка каријере, добио тако што је један глумац морао да је одбије. Овог пута био је то Драган Николић. Драган се одлучио за Сеобе Александра Петровића и то је била грешка, иако је направио једну од најбољих улога у каријери. Бора је прихватио улогу код Кустурице, одиграо и заслужио салву похвала филмских критичара. Ранко Мунитић је то сажео у тексту штампаном у монографији Бора Тодоровић – глумац кога је успех пронашао, чији је аутор:

„Ахмед Џида је зликовац широког регистра, лопов, шверцер, трговац људским телима и душама, краљ дечије просјачке мреже и проституције у Милану, човек без осећања за друге људе и обавезе према било коме – сем према себи... Тог Ахмеда Бора игра као да је цео живот провео као члан циганске заједнице, с њима порастао, попримио све ознаке и нијансе њиховог менталитета, назора и начина живота... Тог Ахмеда Бора игра и као да је пола каријере провео тумачећи зликовце великог калибра: његов Џида плаши јер је непредвидив, хитар, у сваком моменту спреман на акцију, суров, моћан, сујетан и смртоносан… По тој количини мрака, малигне злоће, неутажене потребе за злостављањем и уништавањем ближњих, бесконачне енергије у тражењу и проналажењу нових жртава, и коначно заумне и ирационалне грозе што из такве креатуре струји, приближава се Борин злодух најупечатљивијим злим дусима екрана: од дементног копача злата Хемфрија Богарта у Благо Сијера Мадре... до Ханибала Лектора Ентонија Хопкинса у Кад јагањци утихну...“

За ту улогу није добио никакву награду у Пули, Нишу, нигде. Многи су говорили како је Бора савршено скинуо Бранда, писали су то и критичари. Бора је то овако апсолвирао:

„Заиста ми није пало на памет да копирам Бранда, мада имамо сличне сцене умирања, он у Куму, а ја у Дому за вешање... Уосталом, и да сам га копирао, имао сам кога. Најбољег. Ја сам, иначе, велики штребер. Из жеље да урадим најбоље, да дотакнем уметност, важим за глумца који много тога одбија. Ја морам да осетим улогу са карактерне стране, да не личи на претходну, да будем нов. А када се ухватим улоге, онда сам вредан и цео се посветим том лику.“ 

Шутка и Топаана имаат една маана

То посвећивање лику је у случају Ахмеда Џиде значило апсолутно посвећивање. Припремајући се за ту улогу Бора је боравио шест месеци у циганској махали у Скопљу. Због те улоге је поново и пропушио:

„Мој највећи порок су цигарете. Много пута у животу сам престајао да пушим. Једном нисам пушио чак 15 година, а онда сам добио улогу у Кустуричином филму Дом за вешање. Он је замислио да лик који играм у једној сцени повуче дим-два, и тако сам ја поново узео дим, па још један, па још један и – због те сцене вратио сам се пушењу. И данас имам интервале када не пушим, и то по два месеца уз велике муке, али се онда пушењу опет вратим. Јер пушење, осим што је штетно, оно је и лепо.“

На питање да ли је својом игром опонашао славног певача Шабана Бајрамовића, Тодоровић је одговорио:

„Не, али по менталитету сам му у тој улози врло близак. То је менталитет успешног, богатог Циганина, иако Шабан заправо није био богат. Иначе, Шабан ми је за ту улогу дао највећи комплимент. Рекао је: 'Овај Тодоровић мора да је наш!' Да бих припремио ту улогу, учио сам ромски језик, отишао у Скопље, у насеље Шутка, где живе Роми, и с њима живео шест месеци, колико је трајало снимање.“

Још нешто је занимљиво сведочио о тој улози за хрватски магазине Експрес:

„Давор Дујмовић, Емир Кустурица и ја били смо у том великом циганском насељу. Око 40.000 људи живело у Шутки, а примљени смо тамо савршено. Морали смо да упознамо циганску психологију, њихову опседнутост лепим животом. Код њих нема депресије, болести, а сви пуше. Деца од четири-пет година пуше, старији се мало и дрогирају, живе сасвим друкчији живот, а сви су здрави. 

Сећам се једне дивне куће, била је као палата неког богаташа. Питао сам власника: 'Зашто си је овде направио?', а он каже: 'Овде је мој дом. Имам новца, фабрику која шије фармерке, али не идем никуда. Ја припадам овом свету.'

Морао сам и језик да научим. Кустурица је такав да увек на снимању све промени, убаци нове реплике, нове текстове, а за то треба знати језик. Морао сам да упознам њихов живот да бих одиграо једног истински правог Циганина. И на ту улогу сам веома поносан, мислим да је врх целе моје каријере.“

У кожи Луке Лабана

Друга највећа Борина филмска креација била је улога Луке Лабана у филму Професионалац, што је била и његова лабудова песма на филму. Ту улогу је у истоименом позоришном комаду играо Данило Бата Стојковић, у Звездара театру. Премијера је била 10. јануара 1990. године, а последња представа 13. фебруара 2002. године. Бата је умро месец дана касније, 16. марта 2002. Идуће, 2003. године, Душан Ковачевић је снимио филм Професионалац са Бором Тодоровићем у главној улози. Борин Лука Лабан је представљао нешто сасвим друго у односу на Батиног, није било места поређењу.

Није Бора крио колико је заправо волео тог Луку Лабана. И волео је да прича о њему. Био би то повод да у разговору проширимо причу на његов политички ангажман. Знало се, волео је Чедомира Јовановића и гласао за његов ЛДП. Али је у једном тренутку рекао да више никога не би јавно подржао:

„Глумци који јавно стају уз политичке лидере на њиховим предизборним кампањама, показују само колико мало држе до себе. Мислим да то ништа не значи, осим што сведочи како су глумци оруђе у туђим рукама. Та склоност од стране политичара према глумцима и уметницима иначе, све је то веома кратког века. Брзо ће они, политичари, да све забораве, па и имена глумаца који су их јавно подржавали. Понекад мислим да је то велика злоупотреба уметника, а ја нећу да ме било ко злоупотребљава. Као што ни ја политичаре не употребљавам, не бих ни они мене да рабе.“ 

Живот с Каролин

Умео је лепо да образложи своју лагодну финансијску ситуацију која му је давала сигурност, па није имао разлога да било коме чини било какве уступке. Нарочито не било коме из власти. Наравно, за то је била заслужна његова друга супруга Каролин Килка, Американка финског порекла, с којом је био у браку од 1975. године до смрти. Каролин је 1974. била учесница представе Акробати у режији Мире Траиловић у Атељеу 212, где су се упознали.

Каролин је била сјајна гимнастичарка која је била потребна да у представи покаже своје спортске вештине. Бори се допала та лепа, необична девојка из Детроита, позвао је на кафу и после кратког забављања постала је његова суруга која ће му родити кћери Дану и Тару. Била је успешна пословна жена овде, у Будимпешти, у Прагу... и Бора је веома ценио њене радне способности. Када ми је једном приликом говорио о њој, забележила сам:

„Каролин је једна нормална, једноставна жена, штедљива, и потпуно аклиматизована у овај амбијент. А како и не би кад је већ тридесет и нешто година овде. Ако уопште има неког неразумевања међу нама, то није зато што је она Американка, већ зато што сам ја крив. Зато што останем дуго у кафани, што после представе останем два-три сата у бифеу Звездара театра, а она седи сама и чека ме. То спада у моје мушке испаде. А они су исти, без обзира да ли ми је жена Американка или је из Степојевца. То између нас је ишло веома спонтано, не могу да кажем да сам одмах увидео све њене квалитете. Просто смо почели романсу, нисам планирао нити сам знао колико ће да траје, али миц по миц и остадосмо заједно. Најважније је што се добро слажемо. Она је врло толерантна, иако ја умем да будем тежак. Прихватила ме је таквог какав јесам. Мислим да сам добар супруг. Она то заслужује.“

Ћерка о оцу

Бора, нажалост, није дочекао да се радује кад је његова кћи Дана са романом Парк Логовској 2016. била у најужем избору за НИН-ову награду. Она је ову своју књигу посветила оцу:

Како си, Ђенка?

Забавно је како се Дана сећала приче о Ђенки, лику из филма Маратонци трче почасни круг Душана Ковачевића кога је Бора маестрално одиграо и по којем су га звали на пијаци, на улици, у кафани: „Где си Ђенка? Како си, Ђенка?“ И вероватно нема човека у Србији који на питање „Шта то радиш куме“, не одговара репликом из филма: „Ништа, куме, вежбамо за филм. Ти ћеш ово исто да радиш куме, само сутра.“

Никада Бора и Сека Саблић нису причали о томе како су снимали чувену љубавну сцену у Маратонцима, па је то давало повод новинарима да повремено „освеже“ причу како њих двоје после тог снимања дуго нису разговарали, јер је Бора, наводно, мало претерао у сексуалним захватима. Једино је извесно да је Сека у монографији о свом партнеру изрекла веома лепе речи похвале из којих се види колико га је ценила и волела:

„Често смо били заједно у пројектима, и то је увек био, поред успеха, и веома пријатан рад. Уме са људима, и са сниматељима, и са гардероберима, али бога ми, и са директорима. Тако да се увек осећаш мало сигурније него обично. Пре пар месеци смо опет били заједно, у драми Увођење у посао Драгослава Михаиловића. Све је исто. Исти Бора, шармантан, сви га воле, прави добру улогу. Опет мали преварант, али у основи драма једног уметника. Данас има пуно младих глумаца који одлично играју ликове са асфалта, али нико као Бора! Можда га је само сустигао син, дивни глумац Срђан Тодоровић.“

Жикин и Данин пут

И ето нас коначно код Срђана Жике Тодоровића, Бориног сина из првог брака са балерином Снежаном Матић. Снежана је била најпре загребачка балерина, потом балерина Народног позоришта у Београду. Сина Срђана родила је 28. марта 1965, а много година касније он ће се назвати Жика.

Када је Срђан постао глумац, и то добар глумац, Бора је волео да каже:

„Код нас у породици важи крилатица 'кад дете није ни за шта, баци га у глуму'. Однос између нас је веома једноставан, мада не изгледа тако. Као и у случају моје сестре Мире – нити је она за мене велика уметница, нити сам ја то за свог сина Срђана. Дам му савет, а кад видим завршну верзију, схватим да ме ништа није послушао.“

Глумац Срђан Жика не говори за медије. Ипак, једном приликом је за неке од хрватских новина о свом оцу Бори Тодоровићу рекао:

„Да није било њега никада не бих ни пробао да упишем Академију. У ствари, ја сам био у војсци са уписаним Технолошким факултетом. Сећам се да ми је донео један текст и рекао: 'Сине, пробај ово да научиш, само буди природан и научи напамет.' У тадашњој ЈНА добивало се седам дана допуста ако пожелиш да упишеш неки факултет. Академија је била једини разлог да мало одем до Београда, нисам уопште очекивао да ће ме примити... Имао сам један Нушићев монолог и један по избору. Изабрао сам Портнојеву бољку Филипа Рота, занимљив текст о типу опседнутом мастурбацијом. То је професорима било веома занимљиво...“

Срђан је пре тога свирао бубњеве с Којом у групи Дисциплина кичме, а потом у Екатерини Великој. Бора је говорио да му није бранио музику, али је мислио да је глумачка каријера озбиљнија.

Када је о Дани реч, лако и убедљиво је објаснио своју одлуку да јој не помогне у жељи да буде глумица:

„Велики је ризик за младу девојку да уђе у свет глуме. Она може да буде лепа, дивно да глуми, али време чини своје. Гази. Све то прође, и онда ће играти тетке, мајке, баке. Видео сам око себе много колегиница које су тада постајале незадовољне. Због каријере нису имале ни децу, све су подредиле глуми. А године прођу и не окрену се, а прође и лепота, па се упитају: 'Шта сад?'

Са Срђаном је одмах било јасно да је талентован. Не зато што ми је син, али заиста је постао један сјајан глумац. Оно што је драгоцено јесте различитост улога које игра и које никада не личе једна другој. У свакој је другачији, што се у глуми нарочито цени.“

Био је Бора веома поносан на своје троје деце. И мислио је да је био добар отац. А онда би на ту тврдњу додао:

„То је природно јер сваки родитељ тако размишља. Деца су моја велика љубав, али неки пут, богами, и брига. Често неоснована, али такав сам.“

Част Добричиног прстена

Присећам се још једног разговора са Бором, неколико месеци пред крај његовог живота. Шалио се како је постао прави старац који све више прича о догађајима из детињства, а не сећа се шта је јуче ручао:

„Имао сам три године када је од туберкулозе умро мој отац Радомир. Мајка Даница је остала сама са нас двоје да се сналази како уме и може. Била је наставник математике, као и отац, а то баш и није била нека плаћена професија. Ја сам растао са осећањем да морам што пре да помогнем мајци, да сам ја мушко које мора да брине о породици. А породица су две жене – мајка и сестра. Иако је Мира била старија сестра, ја сам мислио да морам да је заштитим. Стално сам замишљао шта би радио мој отац, како би се он понашао. Тако сам као клинац почео да смишљам који је најбржи начин да нешто зарадим и донесем у кућу.

И ма колико је за време рата под Немцима то било тешко, често и опасно, ја се ничега нисам плашио. Нисам осећао ни трунку страха јер сам имао циљ – да бринем о својој породици. Немаш појма која је то била радост кад зарадим неки динар и трчим кући да однесем мајци.“

Од других радовања која ће га током шест деценија игре сустизати као глумца, највеће је било оно које сам поменула на почетку ове приче – дан када је 2006. добио „Добричин прстен“. И зато је било суштински тачно, а не само протоколарно уљудно, када је на уручењу рекао да је добити „Добричин прстен“ за сваког глумца част и слава:

„То је сатисфакција за читав глумачки, а богами и животни век, који се не раздвајају кад је уметност у питању. Та награда је толико велика и значајна да оставља глумца који је добије у дилеми да ли је и заслужује. Тако, верујте, и мене. Признајем, мало ме је било у позоришту у последњих десетак, а можда и више година. За то време одиграо сам у позоришту само четири улоге. Заиста мало за част коју ми ова награда узвраћа. Али ипак, ако ми се мало прогледа кроз прсте, па кад се томе дода и 30 година проведених у Атељеу 212, играјући сваке вечери, па толики број одиграних улога, а можда и више, па велики број филмова, телевизијски серија, драма – није ни мало, како се чини. Ја мислим, довољно је за једну глумачку каријеру. Тако је, изгледа, мислио и жири па му зхваљујем што ме је издвојио из групе сјајних глумаца, кандидата за овогодишњу награду и на предлог мог матичног позоришта, Атељеа 212, коме сам бескрајно захвалан, доделио мени овај драгоцени поклон.

И тако, ето мене да правим друштво госпођи Црнобори, Оливери и Радету, мом Ђузи, Мири Бањац, Пери Краљу, Миши Јанкетићу, Цеци и мојој сестри Мири која се не радује мање од мене. Наравно да се овог тренутка сећам и свих великих глумаца, добитника ове награде, који нису више међу нама и који су најлепши део себе, свој дар, уградили у културу и духовност ове земље…“

Глумци из школе Лија Стразберга

Волео је Бора и глумце који су потекли из школе Лија Стразберга, објашњавајући то једноставном чињеницом да су они продужетак школе Станиславског. Уживао је у игри Роберта де Нира, Ала Паћина, Дастина Хофмана, или нешто млађег Шона Пена. Бата Стојковић и он имали су заједничку љубимицу, Мерил Стрип:

„Волим и Бранда, волим, брате, великог глумца који се не ачи, који све уради сам у кадру. Томе сам и сâм тежио. Можда о себи мислим лепше него што заслужујем, али шта могу кад сам себи важан.“

Волео је Бора и спорт, кафану, коцку и путовања. Није дао да живот тек тако прође мимо њега. Правио је штос да су мимо њега прошле улоге љубавника и цео Шекспир, а то је и било истина! Више је улога одбио него што је одиграо, а одбијао је и пројекте и када би његов вољени Партизан у то време играо утакмице: „На сву срећу, имао сам успеха и публика ме је волела. Не могу да се жалим.“

Глуп крај

Могао је Бора само да се пожали како је глупо умро. Имао је авионску карту да иде у Бигово, место у Боки Которској с почетка ове приче, у којем је имао кућу и где је радо одлазио. Лето је већ увелико празнило Београд, а њему је позлило и одведен је у болницу да га оперишу од слепог црева. Међутим, после успешне операције слепог црева Бора је пао с кревета и добио хематом: „То није био класичан мождани удар. Од тог хематома му је позлило, то се искомпликовало и затим је умро“, рекла је супруга Каролин Тодоровић.

Умро је 7. јула 2014. године, сахрањен је 10. јула у 16 часова на Новом гробљу у Београду. Редитељ Дејан Мијач је тада рекао да је Бора Тодоровић добио мање него што је заслужио, и да је био већи глумац него што му је то признавано.

И још је Мијач у Времену написао:

„...Београђани су схватили да је Бора био добри дух њиховог града. Они су га као таквог упознали и заволели одлазећи на његове представе, гледајући га у филмовима, на телевизијским екранима. Бора је био омиљени јунак из њихове маште, мешавина Чаплиновог Малог делије и Петра Пана. Вечити мангуп са Чубуре или Дорћола, понекад преобучен у костим сељака, радника или Рома – све према захтевима улоге коју је тумачио – најчешће без кинте у џепу, битанга са надом у боље сутра, спреман на лаж, крађу и превару, човечуљак који води неравноправну битку са највећим и најсуровијим олошем, за малу меру људског достојанства и још мању меру најнужније егзистенције, укратко лузер али препознатљив као човек доброг срца. Зато су га волели и још га увек воле.

Бора својим делом пева песму о непобедивости београдског хумора који ће увек испратити и најтеже невоље и сачувати оптимизам... Упорност, честитост, искреност уз ведар дух – то је могло да носи потпис Боре Тодоровића. А о глумачком таленту нећу ни слова. Имао га је – онолико... Не вреди причати.“