Пет незаборавних улога велике Мире Бањац: Љиља, Сена, Даница, Ружа и Милада гуле кромпир štampaj

Недавно оснивање Фондације „Мира Бањац“ није само прилика да се сачува уметничко наслеђе једне од највећих српских глумица, већ и подсетник на ликове који су обележили историју домаћег филма. Током више од шест деценија, од комедије до драме, од насловних до сасвим малих улога, Мира је стварала јунакиње које су надживеле време у којем су настале. Ово је пет међу њима: 

МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ (Горан Марковић, 1980)

Љиља гули кромпир, сервира виршле и са цигаретом на ивици усана пази ко је с ким (и на коме) по школским канцеларијама. Колегиница Добрила и она, међутим, немају појма о томе ко и зашто је присиљавао наставницу енглеског на сексуалне односе.

„Нисмо ми чуле ништа, али најбоље да питате… њега. Он би… све нас… да је могао… Али, не знамо ми ништа, ми гледамо своја посла.“

Док у боросанама по мензи радознало скакућу око просветног инспектора, Љиља и Добрила гледају како се банкет (о државном трошку!) поводом Кевиног испраћаја у пензију претвара у свађу и пијанку, завист према моћнима и презир према подређенима. Около гладац, унутра јадац!

„Мајстори, мајстори, ко вас је звао, зашто дирате мој црни кров?“

И онда Љиљино гордо признање:

„Мене није присилио, мене је намамио. Као и Добрилу!“

Љиља јој не верује и тражи доказ – дал се пењо ил се није пењо?

СЈЕЋАШ ЛИ СЕ ДОЛИ БЕЛ (Емир Кустурица, 1981) 

Сена гули кромпир, чува четворо деце и супруга Махмута Зоља који је добар и фин човек – само кад не пије. Он тврди да комунизам мора да завлада светом до 2000. године, а Сена за будућност планете има лакши рецепт:

„Немој ти пити – куд ћеш бољег комунизма!“

Он, безбели, зна да комунизма нема без алкохола. За разлику од остатка фамилије, Сена је са обе ноге на земљи: не разуме Динину опсесију хипнозом и влашћу над самим собом („свакога дана у свакоме погледу….“), нити Махмутову навику да власт над другима утерује кроз породичне седнице.

Мужевљеве редиговане цитате из „Манифеста комунистичке партије“ („нема ничег изван материјалног свијета“) радо би применила у пракси: шест година они за стан лажу њега, а он њу.

Привремени смештај који привремено траје и привремено прокишњава шест година жели да замени станом у лепшем делу Сарајева.

БАЛКАНСКИ ШПИЈУН (Душан Ковачевић и Божидар Николић, 1984)

Даница Чворовић гули кромпир, чува породицу и помаже Илијину борбу против државних непријатеља. Вечито замишљена и забринута, вечито расејана, давно остарела, пре времена. Иако параноични муж, једном и заувек престрашени политички затвореник, мисли да је Даница без њега нико и ништа („е, Данице, Данице, како си само наивна“), она боље од њега зна где и како живи.

Двадесет година њу и Илију лажу за стан, а њихову ћерку стоматолога за посао пет:

„Народ крезуб, сваки има два зуба у глави, а за лекара нема посла.“

Ипак, одана је Илији и разуме његове муке („значи, стварно си био у позоришту?“) на које пристаје док брани земљу од непријатељских елемената. Иако у почетку политички потпуно самосвесна („Од прошлог месеца све поскупело педесет посто. Ове две торбе, двеста иљада. Молим вас, погледајте шта је у њима. Нема вредности за дваес иљада. Идем и питам се: ко ми украде сто осамдесет?“), Илијина опседнутост шпијунима на крају и њу слама.

„Да тата иде код лекара, може.“

„За срце?“

„Не, него за главу.“

„Јел ти мислиш да је твој отац луд? Чујеш ли шта те питам? Јел мислиш да је он луд?“

ЈАГОДЕ У ГРЛУ (Срђан Карановић, 1985)

Ружа гули кромпир и конобарише на нечему што је требало да буде сентиментални састанак и луда ноћ друштва из младости. Угађа Чомбету који јој као звезда малих екрана потписује насловну страну „ТВ Новости“, мада она, ето, не би да се намеће.

Понесена потрагом за сновима, пристаје да за њега и Микија Рубирозу, пијане (и бивше) другове на насуканом сплаву њихове изгубљене младости, изводи трагикомични стриптиз, тужну игру без добитка.

„Мешај, Ружо!“

„Не могу, цркла сам.“

„А зашто гледају кроз кључаоницу кад могу лепо да отворе врата.“

„Тако је слађе, дилејо! Тајна!“

Чомбету је то само лудорија, а њој (последња) прилика за искру љубави:

„Ту да ме гледаш! Лепо, у оба ока.“

Страст ће, међутим, морати сама да потражи, овде је добила само понижење.

На крају пијане и сломљене ноћи са остатком екипе празно зури у чаше са цвећем и слуша цигански оркестар:

„А јутрос већ су други млади, о, младости…“

У последњој сцени равнодушно гледа младића који одвезује сплав и пушта га са свима њима низ реку, ка бољој прошлости.

ЛЕПОТА ПОРОКА (Живко Николић, 1986) 

Директорка Милада другима заповеда да гуле кромпир док она на црногорској обали развија нудистички камп. За разлику од Љиље, Сене, Данице и Руже, њој није потребан муж да би имала мишљење о било чему.

Као шефица, младим собарицама пружа прилику за економску самосталност и ослобођење сензуалности („и голи људи су божји људи, јадне ђевојке“), а личну спутаност замењује фаталистичким пословним амбицијама, строгом пословном униформом и зализаном мушком фризуром.

Натуризам је њен живот, пркосно каже мужу који је моли да се врати кући јер је виђа „једном мјесечно, ка да сам оженио поморца“.

„Види колко је ође свијета – има их ка врабаца. И што? Да пуштим сада да то све пропадне, а ја са тобом да идем кући?“

И све би било у реду да није незапослених ђетића из Међеђе који не схватају Миладу и кума Жоржа да је „жена друштвено биће, друштво може ш њом да чини што год оће“, па им отимају персонал у кампу за голаће.

Али, Милада и за такве има решење. Јурећи са обезбеђењем несрећника који ту тражи супругу, издаје крсташку наредбу:

„Убиј га, натуризам је у питању!“

Преокрет и завршни ударац јачих од ње у диско-бифеу на Ади Бојани резигнирано лечи дуплим вискијем, вероватно јединим пићем које је попила на радном месту:

„Пола свијета сам ја ође довукла и свукла. А они који су највише сумњали у натуризам сад ме ћерају у пензију.“