О рукописима који не горе и Кестлеровом „Помрачењу (о подне)“: Севдах за Дафне Харди

Освестивши самог себе, и барем самом себи, као „етнографску реткост“, Данило Киш је у културној традицији тражио „идеалног претка“. У контексту језика, он се програмски наслањао на Иву Андрића, Крлежу и Црњанског је препознавао не само на  нивоу српскохрватског језика, него и у средњоевропском комплексу и својеврсној хунгарофилији. Ипак, недостајао му је мотив „лутајућег Јеврејина“. Пронашао га је у Артуру Кестлеру (1905- 1983).

Иако је био тридесет година старији од њега, пошто је Киш умро много млађи, током највећег дела Кишовог живота Кестлер је био жив. Ипак, Киш као да га је у правом смислу открио тек након Кестлерове смрти.

У „Варијацијама на средњоевропске теме“, цела тридесета варијација посвећена је Кестлеру:

„Ако можемо говорити о некаквом средњоевропском интелектуалцу као реалној појави, без нарочитог страха од хегеловског споја идентитета и неидентитета, онда је то у првом реду захваљујући личности Артура Кестлера. Његово мађарско-чешко-јеврејско порекло стоји без сумње као какав зодијачки предзнак који тумачи сва његова тражења и амбигвитете: од јудаизма до теорије асимилације, од марксизма до апсолутне негације комунизма, од искушења источњачког спиритуализма до његове демистификације, од вере у науку до сумње у сваки, затворени систем мишљења, од трагања за апсолутним до ведре резигнације у односу на човекове критичке способности. Кестлерова интелектуална авантура, све до његовог последњег избора, јединствена је у широким европским размерама. Она носи у себи потенцијалну биографију сваког средњоевропског интелектуалца. Као њено радикално остварење.“

Седам црвених година

Кестлерова биографија је пребогата и, како се то каже, контроверзна, нарочито за наше време. Да је данас жив, није питање да ли би био „канселован“, него због чега све. Овај Кишов сажетак његове „између крајности“ трајекторије је одличан. Свака ова „од – до“ релација завредела је барем један текст, али овде нас занима она „од марксизма до апсолутне негације комунизма“.

Тај пут је као у некој архетипској легенди трајао седам година: од 1931. до 1938. године, што ће рећи од Кестлерове двадесет шесте до тридесет треће године. До уласка у Комунистичку партију Немачке, Кестлер је већ проживео оно што не би стало у три друга „регуларна“ живота. Рано детињство у Будимпешти, тинејџерске године и студирање у Бечу, одлазак у Палестину и почеци новинарске каријере, селидба у Париз, а затим у Берлин – све је то стало у неких четврт века.

У Вајмарској републици је згрожен успоном радикалне деснице односно Хитлера и нациста. Комунизам му делује као најбоља одбрана. Током првих неколико месеци чланства у Комунистичкој партији, Кестлер и даље успева да функционише унутар тадашњег мејнстрим немачког новинарства, али то ускоро постаје немогуће. Он почиње да ради за Коминтерну која финансира његово путовање кроз СССР у сврху писања пропагандно-путописне књиге. Део тог пута он је у друштву великог америчког песника Ленгстона Хјуза.

Слично као Крлежа током његовог „излета у Русији“, или касније Андре Жид, Кестлер више верује својим очима него саопштењима, али верност партији испрва је јача.

Након Хитлеровог успона на власт, Кестлеру је практично немогуће да се из СССР-а врати у Немачку, па одлази у Париз. Тамо је део „Минценбергове мреже“ и у то време ступа у брак са Дороти Ашер, такође партијском активисткињом.

У другој половини 1936. и почетком 1937. путује у Шпанију. Мисије су шпијунско-репортерске. После пада Малаге, фалангисти га хапсе и осуђују на смрт. Он ипак бива избављен.

Будућност

По повратку на слободу, његов однос са Дороти Ашер се распада. Формално су још у браку, али се раздвајају.

Искуство проживљавања близине смрти олакшава Кестлеру животне резове. Он одлучује да и формално напусти Комунистичку партију. Све сумње које је и раније имао, сада их пред собом без крзмања отвара. Његова позиција прераста у генерално либералну и антитоталитарну, па он постаје уредник часописа „Будућност“ који окупља немачке емигрантске некомунистичке интелектуалце.

Такође, у његов живот улази нова жена – млада вајарка Дафне Харди. Дванаест година млађа од Кестлера, Дафне је у том тренутку једва пребацила двадесету. Отац јој је био дипломата који је радио као преводилац у Међународном суду правде. Живећи с породицом у Холандији она се испрва тамо и школовала. После се уписује на Краљевску ликовну академију у Лондону где добива и неку вредну студентску награду.

У Паризу се преко заједничких пријатеља упознала с Кестлером па је почела да живи с њим. Кестлер у то време пише роман о судбини старог бољшевика Николаја Рубашова. Веран идеалима револуције, Рубашов ипак бива ухапшен. У њему се драстично сукобљавају лично осећање морала са његовом политичком визијом.

У време када су за већину лево оријентисаних западних интелектуалаца фашизам и нацизам радикалне верзије капитализма доведеног до његових крајњих консеквенци, Кестлер међу првима поставља темељ за скицу политичке архитектуре каква се касније помаља у теоретским радовима Хане Арент, рецимо.

Кестлер свој роман пише на немачком, мада је свестан да га је немогуће објавити било у Немачкој било у Аустрији, која је свакако већ присаједињена Трећем рајху. Теоретски, могуће га је објавити у Швајцарској или у некој емигрантској издавачкој кући.

Свет коме је Кестлер тежио да се обрати био је примарно англофони. Енглески је матерњи језик Дафне Харди. Док Кестлер пише, сат откуцава, а Дафне текст на енглески преводи, како се то каже, у ходу.

Процес писања траје од лета 1939. до пролећа 1940, паралелно, дакле, с првим месецима Другог светског рата.

Књига и судбина

Роман бива завршен (и преведен) непосредно пре него нацисти уђу у Париз. Са рукописом енглеског превода, Дафне одмах одлази за Лондон. Тамо текст предаје издавачу.

Кестлеров прелазак у Енглеску је дужи и компликованији, али неколико месеци после Дафне, у јесен 1940, и он стиже у Лондон.

Неколико месеци након што књига буде објављена Хитлер напада Совјетски Савез, па је Стаљин одједном Черчилов и Рузвелтов савезник. То баш и није контекст за велику популарност и утицај антистаљинистичког романа. Ипак, то су године кад је историја интензивна.

Године 1944. Кестлер и Дафне Харди се разилазе. Имајући у виду Кестлерове односе са женама, овај је чак и доста дуго трајао. И још је нешто ту било врло атипично за Кестлера. Са Дафне Харди је остао искрен и близак пријатељ до краја живота. Деценијама касније она је направила чувену његову бронзану бисту која се данас чува у Националној галерији портрета.

Од 1945. започиње практично Хладни рат, па „Помрачење о подне“ постаје хладноратовски класик. Из перспективе англофоне књижевности, то је можда и најважније литерарно дело о стаљинистичким „показним суђењима“, па су касније књиге Солжењицина, Шаламова или Данила Киша у тамошњој штампи рутински успоређиване са Кестлером.

Иако је познато да се ради о преводу са немачког, чињеница да Кестлер од краја Другог светског рата углавном пише директно на енглеском и да је део тамошње сцене, да уосталом немачки оригинал не постоји те да су сви преводи начињени са енглеског, да чак постоји и немачки превод са енглеског превода, чини да се књига доживљава као део енглеске традиције.

У Југославији је књига изишла у издању загребачког „Либера“ 1972, у преводу чувеног англисте Жељка Бујаса, а под насловом „Помрачење о подне“ што је леп и тачан превод енглеског „Darkness At Noon“.

Године 1983, Кестлер, већ тешко и неизлечиво болестан, направио је свој „последњи избор“. С њим је самоубиство извршила и његова супруга Синтија, макар и здрава, те много млађа. Дафне Харди га је надживела за двадесет година. 

Тајне библиотеке

Седамдесет и пет година након што је на енглеском изашло прво издање „Помрачења о подне“, у Централној библиотеци града Цириха пронађен је оригинални рукопис књиге на немачком језику. Пронашао га је Матијас Весел, студент докторских студија на Универзитету у Каселу.

Откриће је, како то зна да се деси, било практично случајно. Весел је прегледао архиву издавачке куће „Europa Verlag“ и ту је пронађен рукопис уз Кестлерово пропратно писмо.

Кестлер је и раније сарађивао са овим циришким издавачем, познатим ономад по објављивању антинацистичке литературе. По већини данашњих тумачења, власник и уредник издавачке куће ономад је усред гунгуле и лудила рата ову пошиљку превидео. Није било неког тржишног или идеолошког разлога да не објави нову Кестлерову књигу, напротив. Вероватно није био ни свестан да му је рукопис стигао. А књиге, је ли, имају своју судбину.

Енглески превод посредован гласом Дафне Харди почео је свој поход светом. Деценијама касније, кад више нема ни Артура Кестлера ни Дафне Харди ни Совјетског Савеза, у Немачкој роман излази под изворним насловом: „Помрачење“. Она цака с подневом је преводилачка слобода, што би се рекло.

Српска издавачка сцена реагује промптно и ажурно. Издавачка кућа „Плато“ објавила је прошле године „Помрачење сунца“ у изврсном преводу (с немачког, наравно) Јелене Пржуљ.

По свету „кестлеролози“ већ пореде две верзије исте књиге наглашавајући да се сада види да је Дафне Харди радила у брзини и без речника, да између „Помрачења у подне“ и „Помрачења сунца“ има разлика које нису тек козметичке.

То су лепе филолошке теме, поређења и анализе. Ипак, за време у којем је ова књига била толико важна, једини релевантан текст је био онај на енглеском Дафне Харди, која је оно за шта се чинило да је о(п)стало само као облик из света идеја, предочила у трећој димензији језика. И док читалац урања у превод старог оригинала, у имагинацији, на начин скоро гностички, осећа ритам одјековог одјека. Заводљива је то музика, севдах за Дафне Харди.