Италијански дизајн америчког сна: Загор Те-Неј и Рафаела Кара, звезде седме бивше југословенске републике

У рано послеподне једног тмурног ранопролећног дана 2000. године моја жена и ја смо у готово празном фјорентинском биоскопу одгледали нови филм Акија Каурисмакија „Јуха“. Сем што је снимљен у црно-белој техници и што је нем, овај Каурисмакијев филм из 1999. године траје једва седамдесет минута, па су италијански дистрибутери то искористили да нам пре „Јухе“ прикажу и један кратки филм.

И како је cortometraggio почео, нисмо могли да се отмемо утиску да гледамо нешто што је снимио Кустурица! Јер, беше то прворазредан пример његове унца-унца естетике оваплоћене у филму „Црна мачка, бели мачор“: природа и друштво дисали су у ритму трубачког севдаха а свет на великом платну беше место где се одвијају приче које морају да имају срећан крај. Кратки филм се завршио и из одјавне шпице смо схватили да су га снимили Италијани.

А баш тих дана Кустурица је са својим „Ноу смоукинг оркестром“ био гост Адријана Челентана у шоу-програму популарног певача на првом програму италијанске телевизије. Код Челентана су тих субота у госте, између осталих, долазили Дејвид Боуви и Ђани Моранди, а само седам дана након Кустурице и Нелета Карајлића, у истој емисији наступио је и Горан Бреговић са својим оркестром за свадбе и сахране. Челентано је и са Кустом и са Брегом отпевао песму „Двадесет и четири хиљаде пољубаца“.

Двадесет година касније, излазак фудбалера Златана Ибрахимовића на сцену театра „Аристон“ током прве вечери музичког фестивала Сан Ремо био је пропраћен тактовима песме „Јутро је“ Наде Топчагић. Тако је Италија још једном имала прилику да чује наш притајени турбо и нескривени фолк, а онда је цела екипа режије РАИ-ја која је радила реализацију директног преноса тадашњег финала „Евросонга“ из Торина, током Констрактиног наступа махала, пљескала, вртела длановима и певала: „Бити здрава, бити здрава, бити здрава, бити-бити-бити...“

Човек би из свега наведеног могао да закључи како је реч којом би најбоље могао да се опише однос италијанске и наше популарне културе – прожимање. Али не би био у праву, јер је Италија за наше народе и народности била и остала шарени, најлепше уређени излог, док смо за ондашње моћнике најчешће били ништа више од дућана из кога се увек може нешто узети на муфте.

Једно је, међутим, о нашем сентименту према Италији необавезно ћакулати, а сасвим друго о том културолошком феномену написати ништа мање него докторску тезу. А управо то је урадила Франческа Роланди у студију „Двадесет четири хиљаде пољубаца – утицај италијанске популарне културе у Југославији (1955-1965)“ коју је објавила београдска Геопоетика.

24.000 пољубаца за 22.000.000 Југословена

Када говоримо о утицају италијанске популарне културе у Југославији, говоримо о Трсту, фићи, Сан Рему, неореализму, шпагети-вестернима, телевизији, еротици и порнографији, стриповима, фудбалу, формули 1, храни... И Франческа Роланди се у својој књизи бави феноменом наше наклоности према бројним продуктима италијанске популарне културе који су у првим деценијама после Другог светског рата утицали и на форму и на садржај приватних живота наших радних људи и грађана.

Полазећи од мена у политичким односима двеју држава и специфичностима југословенског пута у социјализам, Роландијева посеже за историјом послератне италијанске забавне музике, филма, ауто-индустрије и моде не да би нас разонодила, већ да би указала на посредничку улогу тамошње популарне културе између онога што је из Сједињених Америчких Држава требало да продре у Југославију. Зато су многи од двадесет и четири хиљаде пољубаца утиснути у образе двадесет и два милиона Југословена заправо били поздрави од далеког рођака из Америке.

Италија беше призма кроз коју су се зраци америчког сна преламали и обасјавали шуме и горе од Вардара па до Триглава.

Тако смо од Елвиса пропуштеног кроз, рецимо, песме Доменика Модуња добили Ђорђа Марјановића, а Џон Форд се преко Серђа Леонеа претворио у Шибу Крвавца. Приморани да бирамо између америчке пите и совјетског боршча, ми смо се одлучили за пицу.

„Југословенска варијанта понудиће синтезу ове две крајности, тако што ће задовољити потребу за забавом широких народних маса, а да притом неће поклекнути пред комерцијализацијом културе“, каже Роландијева у својој књизи, при крају поглавља „Југословенска култура као трећи пут?“

„Таква једна перспектива, коју није било лако спровести, имала је упориште у претпоставци о 'бастардности' југословенског система, где ће бити могуће помирити непомирљиво, односно два система вредности који су се наизглед косили један с другим.“

У веспином завичају

Будући да смо деца тог бастардног система, научну студију Франческе Роланди у преводу на српски можемо прелиставати попут својеврсног фото-албума у коме нас чека мноштво групних портрета самоуправљача с капитализмом, али и читати као својеврсни споменар италоносталгије. Издавач зато не би погрешио да је на крају књиге оставио неколико празних страница, где бисмо могли да оставимо сопствена сећања на дане у којима Италија само што није постала седма југословенска република.

А већина тих успомена би се без сумње односила на одласке у Трст. Ја сам, на пример, до места где су испуњавани сви наши потрошачки слатки снови доспео тек почетком овога века и то из супротног смера – из Италије!

Таквим итинерером само се потврдила анахроност историје путовања у иностранство чланова моје уже породице. Заједнички именитељ путовања преко границе било је одсуство Италије са иначе прекратког списка земаља чије су печате имали у својим црвеним пасошима. Једино је ујак, пред крај Другог светског рата, под пуном ратном опремом, у партизанској униформи Југословенске армије стигао до Трста.

Сем многих ситнијих разлога који су утицали на нашу усредсређеност ка туристичким дестинацијама које су се махом налазиле источније од Сарајева, неодлазак у Италију је редовно правдан чињеницом како је из града под Требевићем свако иностранство било далеко. Други разлог је лежао у животној истини да моји родитељи нису били рођени под звездом шопинговања у иностранству. Врхунац њихове потрошачко-авантуристичке активности огледао се у куповини телетине приликом наших повратака из посете новосадској родбини, у Десимировој месари у селу Ступари, подно превоја Караула, на путу Тузла-Сарајево.

До које мере је мој отац био неталентован за овај занат најбоље илуструје његов одлазак у Темишвар 23. августа, на дан највећег румунског државног празника. Шопинг-тура се завршила и пре него што је почела, јер су му наши граничари рекли да је преко све затворено, па се метафизички покисао вратио необављеног посла. Уместо резервних делова за вартбург, које би купио новцем добијеним од продаје детерџента и женских чарапа, са пропалог пута је донео велики округли банатски хлеб и још већу и округлију лубеницу.

Због тога ни моје прво путовање у Италију није никако могло да личи на туристичку екскурзију или на шопинг-туру. Бомбардовање тек што је било окончано, а ја сам дошао у прилику да са рођеном женом наредних годину дана проведем у Понтедери, као стипендиста Међународног парламента писаца.

Крајем јуна 1999. године једина директна веза између Југославије и Италије била је пловидба трајектом „Свети Стефан“ на релацији Бар-Бари. И тако смо прво сели у аутобус, стигли у Бар, ту се укрцали на трајект и у касним вечерњим сатима угледали бледуњава светла Барија. Одатле смо у рану зору возом кренули на север, све до градића у коме се налази фабрика „Пјађо“. У тим халама је произведена и веспа коју је Беба Лончар возила у филму „Љубав и мода“, на чијој је свечаној премијери носила хаљину купљену управо у Трсту.

На пут смо, сем Клајновог италијанско-српског речника понели и књигу „Љубав у Тоскани“ Милоша Црњанског, али и сијасет сећања оних који у Италији никада нису ни били, али су о Италији много тога знали. То знање се много више односило на популарну, него на високу културу.

А међу тим познаницима била је и Рафаела Кара. 

„Од главе до пете“ до „Дневника“

У то време је у ударном суботњем термину РАИ-ја емитовао њен шоу-програм у ком се и играло и певало, али је главна цака била у организовању сусрета људи који се, стицајем животних околности, нису били видели јако дуго. Рафаела Кара би зато гледаоцима бираним патетичним речима прво испричала суштину потресне породичне драме, а онда би потресно и узбуђено узвикивала: „Након двадесет година је поново ту!“... и два брата би у сузама кренули у сусрет један другом.

Једну од тих суботњих вечери провели смо код наших нових комшија, са којима смо прве контакте остварили враћајући им веш који би са њиховог конопца за сушење пао на наше рубље. Потом смо уз гаће и чарапе уобичајили ли да им прилажемо и тек печене кифлице са сиром, након чега би нам они послали парче лазање или воћног колача.

На крају смо почели да се посећујемо, при чему нас је у њиховом стану увек дочекивао упаљен телевизор. На малом екрану би се свако мало појавио неко од италијанских певача и глумаца које смо знали и ми, а та чињеница би увек јако обрадовала наше комшије, јер се испостављало како смо сазревали готово под истим забављачким небом.

А када смо им дали до знања да врло добро знамо ко је Рафаела Кара, они су се обрадовали као да се испоставило да имамо заједничку рођаку. А потом су и заплакали, јер су две сестре које се нису виделе двадесет година ридајући пале једна другој у загрљај!

И док су они плакали, ја сам рачунао колико је година већ прошло од наступа Рафаеле Каре у емисији „Од главе до пете“, коју су средином седамдесетих водили Милован Илић Минимакс и Миња Субота.

У овом забавном програму Телевизије Београд појављивале су се најпознатије личности из тадашњег света домаће забаве. Рафаела Кара је наступила у емисији која је реализована уживо из препуне хале „Пионир“ (сем ако се све ипак није дешавало у земунској хали „Пинки“). Минимакс је прво разговарао са Рафаелом као да је реч о видео-линку, јер се певачица, наводно, налазила у неком телевизијском студију у Италији. Али када су је водитељи замолили да нешто отпева, Рафаела је устала, узела микрофон и искорачила на бину из оквира лажног екрана.

Певала је, шта би друго, до свој највећи хит „A far l'amore comincia tu“, на чије ће тактове, у ремиксованој верзији Боба Синклера, лудовати римски џет-сет у почетним сценама Сорентинове „Велике лепоте“.

Управо је и помама наших гледалаца за овим Сорентиновим филмом показала у коликој мери и даље желимо да се нађемо унутар италијанског ТВ екрана.

Испада како се те далеке вечери Рафаела Кара, попут мене, кретала у погрешном смеру. Она је из италијанског ТВ екрана крочила у југословенску стварност, а ја сам у Трст доспео из унутрашњости Италије. То није био никакав пут којим се ређе иде, већ напросто „саобраћајни прекршај“ – вожња у забрањеном смеру.

Телевизијска магистрала

Управо о густини тог специфичног трансфера сведочи књига Франческе Роланди. Највећа културолошко-економска гужва владала је, лако је претпоставити, на тршћанском коридору, али кркљанац је био чест и на телевизијској стради.

Пре него што ће нам понудити сијасет навода и података о посредничкој улози коју су на релацији амерички капитализам – југословенски социјализам одиграли забавни програми италијанске телевизије, Роландијева констатује како су припреме за увођење телевизије у Југославији отпочеле 1955. године, „са великим закашњењем у односу на друге земље“.

Потом помиње Родољуба Чолаковића, „који је одмах одушевљено препознао пропагандни потенцијал да се привуку масе из свих друштвених слојева, различитог образовног профила и различитих потреба.“

А да би се уопште размишљало о покретању телевизијске продукције, требало је имати и апарате на којима ће масе свих друштвених слојева тај програм гледати. Пошто домаћа индустрија није успевала да задовољи чак ни минималан број захтева, први телевизијски апарати су стигли из иностранства, пре свега из Аустрије и Италије.

„Изгледа да је чак и телевизор намењен другу Титу заустављен на италијанско-југословенској граници од ревносних цариника“, пише Роландијева.

Она говори и о одласку наших људи који су радили на покретању телевизијског програма Телевизије Београд на десетодневну „специјализацију“ у ТВ студије РАИ у Риму и Милану. Као извор Роландијева наводи књигу „Пре почетка“ Игора Ленадрова, коју је средином осамдесетих Телевизија Београд објавила у едицији „Прилози за историју Телевизије Београд“.

Леандров је један од пионира РТС-а. Прво је био део програмске екипе која је припремала терен за почетак емитовања програма, а потом и један од првих уредника „Дневника“. У својим сећањима на ову десетодневну „специјализацију“, Леандров највише простора посвећује управо начину функционисања информативне редакције и процесу настанка једног Телеђорнала:

„Посао је био тежак, али не и несавладив ако се ради с вољом и дисциплиновано. Овим сазнањима стекао сам више извесности и сигурности за посао који ме је очекивао.“

У документарним прилозима својих сећања на дане у којима се рађала Телевизија Београд, Леандров наводи и део записника са седнице Програмске комисије за телевизију, која је и одржана почетком јула 1959. године. У закључцима те седнице се, између осталог, каже и ово:

 „Југословенска телевизија, односно телевизијска студија Београд, Загреб и Љубљана, неће емитовати сопствени програм од 16. јула до 22. августа због техничке ревизије и преузимања уређаја... У летњем периоду, осим тога, веома тешко је обезбедити потребан број извођача за програм, јер су позоришта и други уметнички колективи на одмору. Посебно ангажовање извођача само за ТВ изазвало би такво повећање програмских трошкова какво телевизија не може да сноси.“

Леандров додаје како „у саопштењу није дато обавештење да ће се за време прекида свакодневно преносити италијански програм, јер је таква била клаузула договора са Телевизијом РАИ.“

Један дивљи, усамљен свет

Књига Франческе Роланди „Двадесет и четири хиљаде пољубаца“ се испоставља као сигурна кућа како за оне који су целога живота покушавали да им живот личи на илустрацију из каквог италијанског разбибригног часописа, тако и за све друге који су у свој културолошки идентитет уградили и нумере Фабриција де Андреа или Ероса Рамацотија, филмове Федерика Фелинија или Тинта Браса, изреке Броја Један или заклетве Загора или Блека Стене, фудбалске стратегије Еленија Херере или Фабија Капела.

 Ову слатко-горку причу о сентименталном васпитању завршавамо сећањем Игора Леандрова на директан ТВ пренос помрачења Сунца 15. фебруара 1961. године.

„Пренос је организовала Евровизија, преузимало га је 16 европских телевизијских мрежа. У року од пола часа (од 8 часова и 27 минута до 8 часова и 55 минута) пренос је вршен из Сан Мишела (астрономска опсерваторија у Француској), затим из Фиренце и најзад са врха Јастрепца (1459 метара)... Локација на Јастрепцу је била најатрактивнија, тако да је за њу одређено највише времена – 12 и по минута. Концепт емисије израдио је Би-Би-Си и у синопсису се, између осталог каже:

„Режисери треба да имају у виду да је синопсис написан са циљем да се обезбеди контраст у извођењу између Француске, Италије и Југославије. Емисија из Француске имаће астрономски и научни облик; емисија из Италије садржаће више хуманистички карактер јер долази из Фиренце; емисија из Југославије наличиће више на експедицију у један дивљи, усамљен свет.“