Универзитети за неодлучне, семинари за резигниране новинаре: Постројавања испод димне заставе демократског васпитања štampaj

Из неког разлога, европска про-ратна свест чији се главни политички и медијски носиоци управо консолидују, уједињују и повезују, никако не воли поређења. Одбијају се све паралеле, осим ако се не своде на непоколебљиво, незаустављиво, увек било напредовање демократије као булдожера глобалне судбине.

Аналогије се избегавају, осим на анегдоталном, углавном механичком нивоу. На пример, кад једна иста особа упозори да Европљани не смеју полако улазити у овај рат као што су „месечарски“ ушли у Велики 1914, а онда у истом наступу дода како се јавност „мора дозирано навикавати на рат да би се осигурало пристајање“ (аустријски пуковник Маркус Рајснер на ОРФ-у крајем фебруара). 

Некад су то дисонанце које у општој опијености херојским аналогијама пролазе непримећено. Како рецимо схватити поруку кад украјинска новинарка Олга Токарјук на политичкој трибини у бечком Бургтеатру (5. марта) каже како Украјина „води рат за људе, не за територије“, а три реченице даље да Украјинци „неће дати део своје територије за мир“, и оба пута добије громогласни аплауз од публике? Да је племенито што Украјинци гину за нешто мање важно од њих самих? Да су већ имали договорени Мински споразум који им је чувао територије због којих их се сада шаље у херојску смрт?  

Оставите логику, сви који ових дана улазите на политичке трибине. Не слушајте речи, већ емоције. Нек вас воде пљесак и еуфорија публике којом председавају нови мађионичари јавне речи. 

Отишли, остали и ровови међу њима

Трибину у бечкој Конкордији организовали су Фондација „Фридрих Еберт“ из Бона и бечки ФЈУМ (Forum Journalismus und Medien), а помогао, такође са седиштем у Бечу, Интернационални Прес Институт (ИПИ).

ИПИ је најстарија глобална цеховска новинарска организација која бдије над слободом медија. „Friedrich-Ebert Stiftung“ је близак немачким Социјалдемократама, фондација по имену, удружење по функцији, чији је циљ, према властитом програму, „демократско васпитање“. ФЈУМ је „инпут за новинаре“, one-man-think-tank некадашње новинарке, сада медијског тренера – couchа – Мирјане Томић. Инпут-фјум је помоћ за новинаре који су остали без редакције, редакције које су остале без земље и земље које су остале без слободе мишљења.

Новинари који су позвани у Беч прошлог понедељка били су:

Тихон Викторович Џадко, главни уредник независне Телевизије „Киша“ (ТВ Дождь; tvrain.tv). Основана 2010, ТВ „Киша“ је била замишљена као омнибус практичног живота. Комбинација мало културе, мало вести, бизниса и политике, доста младих и згодних водитеља живих формата, донела је овој телевизији надимак „оптимистички канал“. Како се редакција „Кише“ одмах оптимистички супротставила рату, блокирана је у Русији још у марту прошле године. У лето су почели да се јављају из студија у Риги, Летонија, али их тамошње власти нису трпеле ни пола године, већ су им одузеле лиценцу прошлог децембра, кад их је летонска контраобавештајна служба прогласила националним ризиком. Разлог: Једном је објављена карта Русије са Кримом; други пут је водитељка (која је седела у студију у Тбилисију) назвала руску војску „нашом војском“. То да је контекст био „наша војска која чини злочине у Украјини“ није помогло. „Киша“ је протерана из Летоније и сад се емитује из Амстердама.

Галина Викторовна Тимченко, главна уредница портала „Медуза“ (meduza.io). До 2014. Галина је водила најутицајније онлајн новине у Русији, Lenta.ru, кад је отпуштена због извештавања око кримске кризе. Одмах је напустила Русију и са неколицином колега основала „Медузу“ у Риги. На скупу у Бечу је представљена као још једна опозициона руска редакција која се хумано пресељава из Риге, у овом случају за Берлин, али је Галина одмах појаснила: Не, „Медуза“ се не сели, само шири операције на Берлин. На западу је Галина вероватно најпознатија руска новинарка у егзилу, добитница више награда, последње прошле године, од фондација „Gwen Ifill“ при америчком Комитету за заштиту новинара (ЦПЈ). Када је допутовала у Њујорк на доделу награде, два сата су је испитивали на аеродрому. На крају је све завршило врло амикално, службе безбедности нису имале ништа против ње, напротив, само су затражиле њен савет око листе руских колега „којима треба забранити улазак у УСА“.   

Иља Красилишчик (Ilya The Dyer), биви новинар „Медузе“, сада глава и душа платформе „Хелпдеск“ (helpdesk.media/ru) коју води из Берлина. Хелпдеск је отворена комбинација политичког активизма и новинарства: Новинари детективи који помажу на терену, траже нестале, спајају породице, доносе храну и лекове, успут напишу причу да се људске туге не забораве.   

Ирина Тумакова, новинарка „Новаје газете“ (novayagazeta.eu), једина која није у егзилу, већ и даље ради у Санкт Петерсбургу, чак повремено и путује по Русији и Украјини, односно делу Украјине који је сада Русија. Или није. Или по делу Совјетског Савеза који је некад био Русија пре него што су га комунисти, да буде забавније, уписали у административне границе совјетске Украјине. Укратко, компликовано, а такви су и Иринини интервјуи и службена путовања, које апсолвира анонимно.  

„Новаја газета“ има вишедеценијску историју борбе против аутократије и корупције. До сада је пет њених новинара у периоду 2000-2009. убијено у атентатима, најпознатија од њих Ана Политковскаја 2006. испред стана у Москви. Оснивач Дмитриј Муратов је 2021. добио Нобела за мир.

Дај име, спаси хлеб и воду

Већ и овако овлашно представљање руских колега који су се одупрли ратној пропаганди показује амбивалентност њиховог положаја у европском егзилу.

Прво, они не могу да говоре о злочинима украјинске војске у садашњем рату. Неће, не желе, нису им релевантни, како каже Џадко. Могли би, али руке су им везане низом ограничења, од практичних до етичких. Практично: одузеће им лиценцу у Риги данас, у Берлину сутра, у Амстердаму прекосутра. Пресушиће им донације. Њихово читалаштво је у Русији, а она је за све финансијске трансакције темељно одсечена од Европе и Запада управо акцијама Европе и Запада. Јасно је да се из Русије не може убирати претплата на легални начин.

Морално: заиста има смисла да свака нација прво обради властите злочине, пре него што почне да прозива друге због њихових. Проблем је само да западни професори демократског васпитања не показују никакву намеру да се икад пређе с руских на украјинске, или уопште западне злочине, грешке, катастрофалне процене и слично. 

Друго, о повратку у Русију не може бити говора, чак и кад би они хтели. Све четворо споменутих носи службену етикету „foreign agents“, страни агенти, не буквално „шпијуни“, већ актери који раде за стране непријатељске агенције, институције, организације и медије. Само тиме што се баве својим послом прети им затворска казна од 2 до 10 година, у зависности од тога да ли шире fake news или вређају част руске армије. 

Треће, чак и као „опозициони Руси“ они за земље које их приме остају Руси, дакле потенцијални национални ризик, шпијуни и спавачи који само чекају свој моменат да се покажу као Путинови људи. Рига с великом менталном бруталношћу надгледа акције руске медијске избегличке колоније. Летонији је од Совјетског Савеза остало 25 одсто етничких Руса, а сад их је добила још, уз то политички образованих, свесних и утицајних.  

„Некад је довољна једна реч“, каже Красилишчик уз велико слагање осталих. Под „једном речју“ се мисли на идеолошки шиболет. То су појмови сигналног карактера, који као кодови упуштени у иначе исправну матрицу откривају нечију праву емотивну припадност. Као споменута „наша руска војска“, која је у великом интернационалном там-таму ТВ „Дожд“ коштала лиценце, без обзира што се тиме изражавао стид водитеља над акцијама те војске. Али, шта ако је стид био манифестни, а подршка „нашима“, то јест Русима, напротив латентна? Обавештајне и контраобавештајне службе су по опису посла параноидне, оне из балтичких земаља тренутно имају предност.

Отворено проукрајински, тајно проукрајински... please explain  

Или најновији „шиболет“ за инстант препознавање пријатеља и непријатеља: „проукрајинске снаге“, „проукрајинске групе“ и „Проукрајинци“. Термин се ових дана тврдоглаво шири из западних државних извора и некритички преноси у медијима. Циљ је да се вербалном акробатиком докине свака државна одговорност на страни Запада и саме Украјине за диверзију над нафтоводима Северни ток 1 и 2, а да се опет задржи довољно недоречености за очување части западних медија.

Нико да би упитао – ако су читава Европа, Запад и глобални англосаксонски клуб већ годинама отворено проукрајински, како се сад то односи према новом прикривено проукрајинском? Јесу ли сви дигли нафтоводе у ваздух, пардон у воду, или само неки? Има ли уопште илегалних Проукрајинаца ван саме Русије? Јесу ли они политички или полицијски предмет? А ако већ та питања не постављају западни медији, руске редакције у егзилу имају још мање мотивације да то учине. У борби за преживљавање оне су од западних колега брзо научиле једну ствар – немој пропитивати логику речи које су искомбиноване у дугом мисаоном процесу чувара информација управо зато да се не би пропитивале. То није нови феномен, напротив, некад је био врло раширен – али увек у комунизму, не у слободном свету!  

 Bellum mater et caput animae est

Четврто, руски новинари у егзилу су одсечени од могућности да сазнају шта се заиста догађа у Русији. Њихова корист на Западу се мери њиховим знањем о Русији. То их је охрабрило, другог нису имали, за стварање делегатског, такозваног proxy-новинарства, где се читаоци у Русији охрабрују да делују као илегални репортери-дојављивачи. Иља: „Ми само скупљамо комадиће информација“. Галина: „Ми притискамо наше читаоце да буду наши амбасадори“.

Сви: „Ми у ствари појма немамо шта људи у Русији заиста мисле“.

Ирина је једина остала у Русији, али ни она нема легалну доступност информацијама. Људи које интервјуише како би сазнала ставове обичног света према рату у Украјини – продавци на пијаци, у дућанима, случајни сапутници, гости у кафеу, таксисти – не знају да су интервјуисани за јавни медиј. Поставља се питање етичности таквог метода, које наравно може бити прегласано аргументом да огромна неетичност руског рата поништава малу неетичност једне новинарке. Може, али свеједно остаје као доказ да свесно ископана провалија између Запада и Русије бива све дубља, подела све оштрија, а позиција независних руских новинара у последици све неодрживија – или ће бити уз Русију или уз Запад, ниједна од тих страна неће толерисати колебљивост.      

То је главна невоља скупа у Конкордији прошлог понедељка, да тамо где би да спаја, он дубље копа и раздваја. Медијски тренери и људи из цеховских институција који помажу новинарима у невољи могу бити добронамерни и јесу, могу искрено желети да помогну и помажу, могу имати реалистичан поглед на ситуацију у нијансама сиве, али иза њих стоје, финансирају их и логистички помажу снаге које свет виде у терминима црно-бело, добро-зло, пријатељи-непријатељи, корисни-бескорисни.

Сви морају да се навикну да је рат добар за душу. Руски опозициони новинари не смеју да буду изузетак.

Какви смо ми били кад су нама звонила звона

Као што нико у ЕУ не воли поређење Косова и Крима, исто се тако одбија искуство српских, хрватских и других екс-југословенских слободномислећих новинара с краја осамдесетих/почетка деведесетих година, са оним кроз које сада пролазе руски. Невољна сам да за прве године распада Југославије употребим термин „опозициони новинари“ јер ми у сноповима отпуштани око 1991. још нисмо имали осећај, неки никад, да смо опозиција некој позицији. Ми смо се у првом реду борили за професију, њен канон, кодекс и етику, док је политика ионако била само објект посматрања, претећа громада засебне онтологије и пре него што се појавио Слободан Милошевић као узурпатор националних интереса. 

Чак и кад нас је све збрисала политичка метла, ни тад се нисам доживљавала као опозиционарка, већ незапосленка. Ако се политика посматра као подсистем друштва, то је разуман став. Полудео подсистем, баксуз, судбина, шта да се ради!

Ако се напротив друштво посматра као подсистем политике, онда је то наивност, јер пренебрегава чињеницу да тек политика у најхировитијем облику одлучује шта је друштво. Како ни Милошевић ни Туђман, какви год да су били, никад нису успели да наметну такав тоталитет, судбину ex-YU новинара не треба видети у том контексту.  

Како је Запад у борби с Русијом постао Русија 

Сад је питање – да ли Путин то може? Да хоће нема сумње, али да ли може? Ми смо остајали без посла, без егзистенције, али нисмо одлазили на шест година у затвор због увреде солунске меморије или домовинског рата. Шта је боље, куга или колера?

До диференцијације у ex-YU је дошло тек касније у току деведесетих. Неко је заиста отишао у политику, позицију или опозицију, неко је све карте бацио на „странце“ – невладине организације, техничку помоћ (армија „фиксера“), програме за учење слободног мишљења, семинаре за демократско образовање и васпитање, срећници су добили и прави новинарски ангажман.

Све што су „странци“ могли да понуде, све сам прошла. Прошетала сам се кроз систем за унапређење демократије као кофер. И схватила ужасну ствар: „Ми“ смо за „Њих“ имали употребну вредност. Само по себи у реду, свако има неку употребну вредност. Проблем је да смо имали сасвим конкретну употребну вредност, која је од нас захтевала поприличан sacrificium intellectus. Наше је било да одржавамо ватру на западном олтару слободне речи и мисли,  правећи се да не видимо како је управо „Они“, Запад, гасе.

„Наше“ је било да владавину радничке класе као врхунски стадијум друштвеног развоја заменимо либералном демократијом помпезног холивудског типа. „Наше“ је било да им помогнемо да од Балкана политички направе оно што су замислили, и ништа више. Да при томе ништа нису замислили што би имало неког корена у историји, закону, чак и обичној практичној одрживости, било је небитно. Свака сеновита реч је била и остала „шиболет“ за идентификацију „Нас“ антизападњака.

Успут, ја прозападна, ma non fanatico.

Сад гледам како кроз то исто пролазе руски опозициони новинари, или напросто новинари који се држе професионалног канона и етичког кодекса колико им ситуација допушта. Како Галину испрепадају на аеродрому у Америци, онда је потапшају и кажу: ми се мало шалили, дај цинкај пар колега да нам труд није узалудан. Како терају Тихона да се месецима извињава због „наше војске“, али му ипак шутну оптимистичку телевизију из Риге.

Или случај Ирине птичице, која инкогнито путује по Русији, а онда потпише своје чланке са сликом, за милионе потенцијалних читалаца у Русији и Европи. Који је смисао тога, питам је, и добијам одговор због кога ми се и сада мути поглед док ово пишем: „Па ја и имам само своје име, и ништа више.“ 

Ово није пледоаје за „остајте овдје“, где год то за некога било, у смислу кућа, нација, домовина, језик, светоназор, пријатељи, локалпатриотизам улице и кварта. Како и би, прва сам отишла. Поента је напротив у томе да ништа више није једноставно у култури јавне речи, ништа праволинијско, ништа апсолутно поуздано и заувек изборено.

А посебно не важи стара подела улога на либералне западне медије и оне ауторитарног „азијатског“ типа.

News flash – сад су и западни у кластеру груписани око азијатског типа.