Психоаналитичар са осећајем за ритам који је озвучио Дилана, Запу, Велвете и Нико: Дуга сенка Тома Вилсона štampaj

„Том Вилсон је могао да чита Wall Street Journal, држи плавушу у крилу и говори сниматељу како да подеси реглере. Све то у исто време“ – рекао је Френк Запа у једном интервју. Некако је природно да се после ове мултитаскинг опсервације запитате: „Ко је тај Том Вилсон?“

Одговор на ово питање доноси изненађење слично оном које су доживели Спенсер Трејси и Кетрин Хепберн у филму Погоди ко долази на вечеру. Ради се наиме о лепом, високом, танушном, манекенски грађеном црнцу – илити, на политички коректном језику, афроамериканцу. Он је дипломац са Харварда који је, како кажу, „учинио шездесете године 20. века важним“. Том Вилсон је то урадио снимајући дебитантске и ране плоче Боба Дилана, Френка Запе и његовог бенда Mothers Of Invention, групе Velvet Underground, дуета Сајмон & Гарфанкел и других рок пионира.

Продуценти раних рок плоча су познате и признате личности. Све се зна и често се пише о Џорџу Мартину и његовој сарадњи са Битлсима, слично је и са Филом Спектором и његовим „звучним зидом“ (Wall of Sound). Познате су приче о Џерију Векслеру и Берту Бернсу који су „црну“ музику – соул и блуз – приближили младој, белој публици. Том Вилсон, подједнако важан, ако не и важнији рок делатник од споменутих, некако је остао у запећку.

Зашто је то тако? Стварно није јасно. Рок музика без Вилсонових продуцентских дела би била досадно место. Замислите ту музичку област без Диланових епохалних песама „Like A Rolling Stone“ или „Subteranean Homesick Blues“, односно оних из репертоара Velvet Underground као што су „Sunday Morning“ или „Sister Ray“. Или можда без тевтонског, готик кабареа са албума „Chelsea Girl“ певачице Нико.

Како би изгледао рок свет без калеидоскопских, трипозоидних, политичко-сатиричних, музички радикалних егзибиција Френка Запе и његовог бенда? Узгред, реч „Invention“ Френк Запа је додао имену свог бенда Mothers на сугестију Тома Вилсона.

„Апсолутно је било незамисливо у то време да један афроамериканац буде продуцент таквих извођача као што су Mothers Of Invention, Velvet Underground или Боб Дилан“, рекао је Џеф Голд, бивши директор компаније Warner Brothers.

Ова изјава је у складу са мојим изненађењем кад сам први пут угледао фотографију на којој су снимљени Том Вилсон и Боб Дилан током неког студијског сешна. Нисам, наиме, могао да верујем да је Том Вилсон, чије сам име, као пасионирани читач и колекционар информација са омота грамофонских плоча видео раније – црнац.

Cum laude

Како је Том Вилсон успео да премости црно-бели јаз који је био карактеристичан за музичку индустрију тог времена?

Његово игнорисање расне припадности, смело и супериорно пенетрирање у белачки свет, резултат је разних околности. Да би се разумела његова музичка мисија треба, чини се, поћи од констатације коју износе Вилсонови интимуси из тога периода: „Он је свој кратки и турбулентни живот живео храбро као људско биће, а не као човек црне боје коже.“ Да би се схватила ова изјава треба знати неке чињенице из биографије Тома Вилсона.

Он је дипломац са Харварда. Дипломирао је економију „cum laude“, како се то каже у академском свету, на том најпрестижнијем универзитету. Његов отац је био богат човек па му је омогућио такво школовање.

А бити дипломац са Харварда у Сједињеним Државама 50-их и 60-их година 20. века била је веома престижна ствар. О томе најбоље говори анегдота о којој пише Џо Бојд у књизи White bicycles – Making music in the 1960s.

Бојд је амерички продуцент који је радио у Енглеској са саставима Pink Floyd, Fairport Convention, Incredible String Band, као и са Ником Дрејком и Џоном Мартином, касније и са R.E.M. и 10.000 Maniacs. Дугачак је списак његових продуцентских послова. Он је, такође, био дипломац са Харварда.

Једном приликом, шездесетих година прошлог века, Бојда су на њујоршком аеродрому цариници ухватили са већом количином марихуане. Дигла се велика фрка, претиле су тешке последице, судски процес, затворска казна итд. Онда је он у једном тренутку рекао: „Ја сам дипломац са Харварда.“ Надлежни су се збуњено погледали и пустили га. Било је, пише Бојд на страницама своје књиге, апсолутно немогуће у то време да те ухапсе на аеродрому ако си дипломац са Харварда!

Током студија на Харварду Том Вилсон је постао члан Републиканске странке са тврдим, десничарским политичким ставовима. Припадао је оном сегменту „црне елите“, чији су најеминентнији представници Букер Т. Вошингтон (црначки лидер са границе 19. и 20. века) и, рецимо, Барак Обама. Њихов ангажман је ишао у правцу проналажења правих и делотворних начина за укључивање у доминантни белачки свет и задобијање одговарајућих привилегија. Борбу за грађанска права и једнакост су препустили оним деловима црне популације које су предводили Мартин Лутер Кинг, односно Малком X. 

Од џеза ка року

Такав поредак ствари омогућио је Тому Вилсону да после дипломирања храбро уђе у свет музичке индустрије. Веровао је да је кључ успеха, без обзира на боју коже, у дисциплини и преданом раду.

Са тих позиција је приступио музичком бизнису. Основао је властиту дискографску кућу Transition. На велику сцену је извео двојицу младих, радикалних џез музичара.

Сан Ра је своје астралне џез оркестрације представио публици на дебитанском албуму „Jazz“ у Вилсоновој продукцији. Исти случај је и са Сесилом Тејлором. Он је свој „џез кубизам“ представио албумом „Jazz Advance“ такође у Вилсоновој продукцији. За тај Тејлоров албум у The Penguin Guide to Jazz пише да је „један од најизузетнијих дебија у џезу“.

Транзицију од џеза ка року Том Вилсон је започео преласком у дискографску кућу Columbia. Био је први афроамериканац који је радио као продуцент.

Било је то 1963. године. У то време је Дилан снимао свој други по реду албум „The Freewheelin' Bob Dylan“. Дошло је до сукоба између Дилана, за кога се говорило да је „млади демијург микрокосмоса фолк музике“, и Џона Хемонда који је радио као продуцент. Могули који су владали кућом Columbia дали су задатак Тому Вилсону да заврши Диланов албум. Он је то урадио.

У наредном периоду обавио је продуцентски посао на још три Диланова албума. Вилсон је схватио да има посла са момком који познаје традицију популарне музике, потпуно је разуме и уме да на тој основи пише своје песме.

На првом заједничком албуму „The Times They Are A-Changin'“ (1964) пронађено је право музичко окружење за Диланове друштвено-политичке коментаре. Насловна нумера, као и „Ballad Of Hollis Brown“, „Lonesome Death Of Hattie Carroll“ и друге су са том тематиком. Вилсон их је снимио тако да постану прихватљиве и доступне широкој публици. На тај начин је оправдао префикс „фолк“ који је стајао испред Диланове музике у то време.

Исте, 1964. године, у августу је изашао албум „Another Side Of Bob Dylan“. Све песме које се налазе на овом албуму снимљене су у току једне сесије 9. јуна 1964. године. Овај албум као што наслов наговештава (наслов је предложио Том Вилсон, а Дилан га после дужег колебања прихватио) представља Боба Дилана на други начин. Овог пута он није фолк певач. Сада је песник-симболиста који своју поезију саопштава пратећи се на гитари и усној хармоници.

„Bring It All Back Home“ (1965) је трећи албум који је Боб Дилан урадио са Томом Вилсоном као продуцентом. То је, вероватно, и најзначајнији плоча овог тандема. Она је означила транзицију Боба Дилана од акустичног ка електричном звуку.

Кад је Јан С. Венер, глодур магазина Rolling Stone, једном питао Дилана да ли му је Том Вилсон помогао у његовом преласку на електрични звук он му је одговорио: „Јесте у одређеном степену. То је тачно. Он је имао тај звук у глави“.

Том Вилсон је говорио да је рок продуцент „психоаналитичар са осећајем за ритам“. Такав приступ му је омогућио да у даљем току каријере оствари успешну сарадњу са тако мушичавим музичарима као што су били Лу Рид, Френк Запа и Нико. Умео да успостави склад између њихових тешких карактера, уникатних музичких визија и базичних продукцијских закона до којих је држао.

Он је био laissez-faire продуцент. На неким недавно објављеним демо снимцима чује се као Том Вилсон довикује Бобу Дилану: „Океј Боб, сви смо овде, хајде да снимамо.“ То је био његов продуцентски стил: окупити праве људе, учинити их спремним и онда их пустити да свирају. Исто показује његова конверзација са Диланом пропраћена заразним смехом која је забележена на почетку нумере „Bob Dylan's 115th Dream“ са албума „Bring It All Back Home“.

Like A Rolling Stone

Круну заједничког рада тандема Дилан-Вилсон представља њихова сарадња током снимања песме „Like A Rolling Stone“. Ова песма има две титуле: најбоља песма коју је написао Боб Дилан и најбоља песма у читавој историји рок музике. Постоје бројне анкете које то показују. 

Том Вилсон је био продуцент тог снимка. Он је осмислио студијски амбијент, ангажовао музичаре, радио с Диланом на аранжману, учествовао у скраћивању и проналажењу најбољих делова дугачког аутоматски написаног Дилановог текста (неки кажу 10, а неки 20 страница), из којег је настала песма.

Ипак највећи Вилсонов допринос је чињеница да је он на снимање ове нумере позвао као госта свог младог пријатеља, гитаристу Ала Купера. И не само да га је позвао него му је дозволио да у једном тренутку презентује музичку фигуру на Hammond B3 органи која би, по Куперовом мишљењу, савршено одговарала Дилановој песми. Та свирка је, на Диланово инсистирање, ушла у коначну верзију песме и постала њен заштитни знак.

„Like A Rolling Stone“ отвара шести по реду Диланов албум „Highway 61 Revisited“. Све остале песме на овом албуму продуцирао је Боб Џонстон.

Свирка Ала Купера на органи у песми „Like A Rolling Stone“ и легендарног нешвилског музичара Чарлија Мекоја на акустичној гитари у нумери „Desolation Row“, са истог албума, представљају најбољи допринос који су студијски музичари дали неком рокерском делу. Једино се свирка на клавиру Никија Хопкинса у песми Ролингстонса „Sympathy for he Devil“ може мерити са њима.

„Том је био мудар, креативан и стабилан. Није смарао са аранжманима и прецизном свирком, али је све држао под контролом. Боб и он су се одмах укапирали. Том је разумео шта Боб ради, а Боб је поштовао Тома. Немогуће је потценити Томов допринос током сарадње са Бобом“, сумирао је Боб Нојвирт, најближи Диланов пријатељ из тог периода, сарадњу између ове двојице.  

Дајџест преглед Вилсонове продуцентске каријере

Том Вилсон је продуцирао и први албум Пола Сајмона и Арта Гарфенкела „Wednesday Morning, 3 A.M.“ Самовољно је „увео електричну струју“ у песму „Sound Of Silence“. Без знања аутора и извођача придододао је електричне инструменте снимку и издао га као сингл. Numera „Sound Of Silence“ је постала хит. То је оживело клинички мртву каријеру овог тандема, а једна заборављена и изгубљена песма постала је химна новог времена.

Упознавши Нико са младим и лепушкастим тинејџером чије је име Џексон Браун, Вилсон није само овој лепотици прибавио новог младог љубавника већ је проширио њен репертоар и иницирао велику будућу каријеру овог момка.

Узгред, у Вилсоновој продукцији на албуму Нико „Chelsea Girl“ први пут се појавила Браунова песма „These Days“. За њу ће, касније, многи уважени познаваоци музике рећи да је једна од најлепших у целој историји рока.

Том Вилсон је саветовао Лу Рида и Џона Кејла да први уговор потпишу за компанију Verve, а не Columbiju. „Потпишите за Verve. Ту можете да снимате шта хоћете, код Columbije вам је слобода ограничена“, рекао им је Вилсон.

Својим интервенцијама знатно је побољшао звук дебитантског албума Velvet Underground који је, иначе, означен као продуцентско дело Ендија Ворхола. Уводна нумера „Sunday Morning“ је Вилсоново продукција.

Касније, продуцирајући њихов други албум „White Light/White Heat“ и учествујући у настајању песме „Sister Ray“, Вилсон је, заједно са VU, открио један потпуно нови рокерски континент, terru incognitu за коју нико дотада није знао и која ће постати простор за најсмелија рокерска истраживања.

Та нумера, за коју је речено да представља „судар“ Селбијевог романа Последње скретање за Бруклин са „монструозном звучном планином“, представља „велики прасак“ из којег је настала нова музичка планета. Вилсоново искуство са авангардним џезом је омогућило да се то деси.

Кад се у јулу 1966. године појавио дебитански албум бенда Mothers Of Invention „Freak Out!“, била је то најрадикалнија плоча снимљена до тада у рок музици. Том Вилсон је то продуцирао. Потрошио је, без знања издавачке куће, за то време фантастичних 25.000 долара. „Том је ставио своју главу на пањ због нас и наше музике“, рекао је касније Френк Запа.

Том Вилсон је био одушевљен песмом „Trouble Every Day“ коју је чуо у неком клубу. Дао је Запи и његовој екипи потпуну слободу у реализацији њихове музичке визије. Авантура је у потпуности успела. Снимљено је ремек-дело рок музике, током промотивне турнеје продато је 47.000 копија плоче, трошкови су покривени, успех је остварен и једна од највећих каријера је започета.

Сваки, па и овај дајџест приказ продуцентске каријере Тома Вилсона био би непотпун без спомињања његове сарадње са Ериком Бардоном и његовим новим Енималсима. Психоделичне хипи химне „Sky Pilot“ и „San Franciscan Nights“  свој пут ка егзалтираној публици започеле су пролазећи кроз студијску миксету којом је командовао Том Вилсон.

Камелeонска супермоћ

Живот Тома Вилсона је мистерија. Није баш најјасније како је дечко афроамеричког порекла из града Вејко у држави Тексас постао један од најважнијих ликова, у то време, доминантно белој музичкој индустрији.

Једно објашњене за такав след ствари понудила је позната новинарака Ен Герасимос у Њујорк тајмсу. Она је написала: „Том Вилсон је послератну расну подељеност превазилазио на јединствен начин. Кад би му корист доносило то што је црне боје коже он је био аутентични црнац, прави 'brother'. Кад би му то сметало он је био 'неаутентични' црнац, пријатељ белаца, одушевљен њиховим начином живота. Све је зависило од тога шта му доноси новац, успех, клијенте, боље услове рада, нову љубавницу. Имао је камелеонску супермоћ. Расно питање за њега није постојало. Раса, боја коже, припадност заједници – то га није занимало. Том је имао посао, музички посао. То га једино занимало и ништа – ни расна припадност – није могло да га спречи у томе“. 

Тај Вилсонов став најбоље илуструје једна анегдота. Пол Сајмон и Арт Гарфанкел су хтели да промене име свог дуета. Мислили су да су им презимена „исувише јеврејска“ и да ће то одбити белу, васповску публику оптерећену разним предрасудама. Том Вилсон их је одговорио од тога. „Господо, ово је 1965. година. Време је да се престане са таквим размишљањем“, рекао је.

Било како било, чињеница је да је у једном временском периоду, нарочито од 1955. до 1968. године, Том Вилсон био главни лик у музичкој индустрији. Плоче које је снимао правиле су историју.

Синергија између Дилана и Вилсона није резултирала само фантастичном музиком. Тај црно-бели сусрет, обојен живописним рок бојама, иницирао је и многе друштвене промене у шездесетим годинама 20. века. Слично је и са авангардним џезом Сесила Тејлора и Сан Раа. Њихова музика, коју је Вилсон снимио на почетку своје продуцентске каријере, и даље вибрира и одјекује у џез свету.

Том Вилсон, наоружан врхунским образовањем, оштром радном етиком, савршеним музичким укусом и високом интелигенцијом вешто је меандрирао кроз свет музичке индустрије. Био је неухватљив, увек за корак испред осталих.

Човек који је волео жене

Почетком седамдесетих година каријера му се нагло стрмоглавила. Одједном је нестао са сцене. Његов „mojo“ је престао да ради. Нико не зна шта се десило.

Многи мисле да су му жене дошле главе. Наиме, Том Вилсон је имао незајажљив апетит за жене. Био је, што би рекао Франсоа Трифо, „човек који је волео жене“. Његова импресивна појава му је омогућавала да ту глад успешно утажује.

Беле жене су га привлачиле. И он њих. Висок, леп, беспрекорно обучен, бескрајно шармантан и харизматичан, био је, што се каже, „смрт за жене“. Био је неодољив док је, као Џејмс Бонд, седео за воланом свог „Астон Мартин ДБ4“ аутомобила.

Стално је био окружен плавушама. Није се од њих раздвајао ни током рада на најпознатијим плочама. То је излуђивало његове клијенте. Кажу да је Дилан говорио музичарима са којима је свирао: „Ако Том крене поново да телефонира и приводи плавуше док ми свирамо, напуштамо студио.“ Слично је говорио и Лу Рид: „Том ће и онако да приведе неку рибу и да оде у мрак са њом. Онда ћемо да свирамо онако како ми хоћемо.“

Флертовање са белим женама и успех који је имао у тој области, сматрају познаваоци Вилсоновог живота, био је „грех“ који му музичка индустрија није опростила. Расистичке предрасуде које је успешно превазилазио током живота и каријере ипак су му, на крају, дошле главе.

Било како било, Вилсон је умро 1978. године од срчаног удара. Имао је 47 година. И онда је заборављен. Остала је фантастична музика с његовим потписом. И даље изненађује кад се схвати да је најрадикалнију рок музику шездесетих, поред осталих ону Боба Дилана, Лу Рида и Френка Запе, снимио момак црне боје коже.

Прошлог пролећа у магазину Variety најављено је снимање играног филма о Тому Вилсону. Не знам шта је било с тим пројектом. Премијера је била предвиђена за 2022. годину. Док се то не деси треба се сећати речи Маршала Креншоа које најбоље сумирају његову мисију: „Том Вилсон је учинио да свет постане свестан популарне културе.“ То је његов легат.