Загреб у политичком офсајду, Викторијанци забили гол: Ожалошћена медијска породица Мила Ђукановића štampaj

Примедбу о ожалошћеној  медијској породици која је остала иза политичке демисије Мила Ђукановића тешко је одбацити као сарказам, јер је довољно реалних елемената који је потврђују у пракси. У читавом региону су опозициони, или такозвани „прозападни“ медији реаговали из стања шока. Сарајевски су били збуњени, београдски по тону љутито-бесни. Загребачки медији су без изузетка држали високи тон једва спасених из ватри Југославије, који пуни искуства као бундева коштица, из очинске брижности упозоравају наивни Запад да ће читав простор бивше Југославије, минус Словеније и Хрватске, практично главни разлог због кога се 1991. и ишло у рат, сада без метка пасти у српско крило.  

У читавом региону највеће слагање између политике и медија постоји у Хрватској, па је феномен ожалошћене породице најлакше пратити у Загребу. Главна нота је ова: Београд би коначно, са задршком, могао да победи у рату који је већ изгубио, а све због тога што је Мило Ђукановић, гарант црногорске суверености, демократије, просперитета и прозападне оријентације, изгубио на изборима. Наравно да се у том контексту увек спомену његов криминал и клијентелизам, али закључак је увек исти – да је Јаков Милатовић кукавичје јаје, „па је између четниклука и корупције увек боље гласати за корупцију“, како каже загребачки политиколог Александар Мусић („Пети дан“ ХРТ 3, 14. априла).

Ако се читају европски медији, развидно је да је пад Ђукановића, као и моменат кад се то догађа, део западног пројекта за Балкан. Неодржив и неодбрањив, Мило је испоручен бесу електората. Преко ноћи је из медијских извештаја нестао атрибут „прозападни“ као главна Милова карактеристика. Прешалтавало се у ходу, у секундама и минутима.

Сви су пазили да се не истрчавају, или не дај боже тугују. Само се хрватска медијска сцена, спора за хитне редефиниције прозападног ткива и штива, нашла у отвореном офсајду

Четири грације пошле у рације

Постојале су четири Југославије. Интегративна фигура прве је био краљ Александар, друге Тито, треће нико, четврте Мило. Ова последња је функционисала, и још је жива, као fan club и медијска мрежа за подршку Ђукановића. Ову трећу описује, без свести шта он то описује, Романо Болковић у емисији „1 на 1“ (ХРТ4, 11. априла 2023), где је угостио најжешћу противницу Ђукановића, Милку Тадић Мијовић из Монитора.

Болковић: „Али ипак он је.... Мило је импонирао свима у регији, од Мајки Сребренице до читаве Хрватске. Моје искуство је, кад год сам имао госте који би доводили у питање политику Миле Ђукановића, називале би колеге, називале најразличитије инстанце од свукуд и питале зашто се то ради, па Мило је с нама добар! У Сарајеву, у свим регионима, у Хрватској, јавља се зебња због Ђукановићева пада. Али ипак... у свим државама око Црне Горе ви имате врло озбиљне инстанце и институције, имате људе са именима од интегритета, као Пусић, Кораћ, Бисерко, који не могу да схвате такве као ви који се ангажирају против Мила!“ 

Узалуд је Милка разлагала како је Мило у три деценије увео тврди режим апсолутне контроле, да краде и фалсификује изборе најмање од 2013, да се последњих петнаест година одржава „на голој сили и корупцији“, те да је она „срећна да је такав систем срушен, на изборима и на миран начин, што није било сигурно“.

Узалуд, јер би реакције водитеља увек биле „али ипак он је...“ Али ипак он је добар, гарант мира, уједињујућа фигура, прозападно оријентисан, пријатељ са свим прогресивним медијима, новинарима и невладиним организацијама у региону! 

Мило је галионски уједињавао ту медијско-активистичку мрежу коју, не као критику већ напротив као ламент над бољом медијском прошлошћу, описује Болковић. Како је тај подухват Ђукановићу полазио за руком, интересантније је за неке друге инстанце. Ко је међутим одржавао и сервисирао ту мрежу, већ је занимљивији феномен. Ко је називао Болковића кад је, чисто да не задрема, у госте звао Милове критичаре? Ко је стајао на другом крају телефонске везе – човек, група, менталитет, страх, или политичка мисао?

Одговор је, звали су сви заједно. Вођа је био, а процес водио, не човек, већ један јакобински морални рефлекс који је најпре изнегован у старом Фералу, а онда се као стандард доброг и одговорног новинарства раширио по оним медијима који су се самомобилизовали на програму радикалног атеизма и бескомпромисне борбе против сваког националног осећаја.

Где год се погледа по свету, притисци националног као цивилне религије (погледати Украјину овог момента!) и процеси ресакрализације религиозног све су изразитији. Овде се не ради о било чијем приватном ставу, већ о реалним, савременим, историјски жилавим и екстремно виталним принципима модерне интеграције: Нацији као глобалном, темељном државном принципу (nation states) и религији као идентитетском елементу у барем три четвртине света.

Каква права на нацију и религију имају у том контексту Србија и генерално Срби? 

Како смо се надали, лоше смо се растали

Теза један: Ферал је изворно подигао медијску револуцију против глупости, баналности и зла које се окупљало и политички консолидовало у Другој Југославији, у наставку екс-југословенским републикама. У међувремену је та револуција постала друштвено реакционарна и контрапродуктивна за било какав вид толеранције и минималног консензуса, како унутар пост-југословенских друштава, тако и између њих. Она је до сада на разним пунктовима кривуље Зг-Бг-Са-Пг појела добар део властите деце, међу њима и покојег Викторијанца, што и није неки проблем, али јесте то да њени нови изданци прете да поједу и будућност тек рођених генерација.

Теза два: Виктор и Викторијанци су по личном и професионалном хабитусу били и остали бескомпромисни у обрачуну са политичким гњидама, хуљама и нитковима свих фела (викторијански термини), несмиљени према бахатим татима и лоповима у врховима власти, окрутни у опхођењу са нижима духом (библијски термин) који седе у парламентима и владама, крајње нетрпељиви према идентитетским елементима СВАКЕ нације, религије и цркве, и СВАКОГ симболичког система који има намеру трајања. 

Истовремено су демонстрирали невероватну суздржаност, доброхотност, скоро мекоћу у медијском третману донедавног црногорског председника Мила Ђукановића. Ауторитарни клијентелистички систем који је Мило годину за годином градио и одржавао у својој приватној државици од 600.000 душа остао је потпуно испод викторијанског радара. Окретали су главу од чињенице да је Мило трансформирао државу у предузетника на тржишту глобалног криминала, да је водио политику запоседања, присвајања и рушења институција, да је свесно охрабривао дезинтеграцију и поларизацију друштва на свим нивоима (све констатације Милке Тадић Мијовић).   

Теза три: Caput Викторијанаца као организационо лабаве, али идеолошки хомогене групе, седи од 2008. у загребачким Новостима, листу који себе назива „самосталним српским тједником“ иако се, contradictio in adjecto, финансира из државних средстава Републике Хрватске за помоћ националним мањинама. Односно, Виктор Иванчић физички седи на једном далматинском отоку, а Новости само користи као формалну базу, надстрешницу, уточиште, склониште, што му формацијски даје изврстан положај да надгледа континуитет друштвених подела из деведесетих на подручју читаве бивше Југославије, уз то прати рад нових љутих, бесних, вербално необузданих Викторијанаца, израслих у медијима као печурке на фекалном хумусу.

У Новостима је практично недодирљив јер, какве год да су данашње хрватске власти, колико год се у њима нашли појединци носталгични према историјском зову усташије, хрватска држава никад неће кренути на Новости. Прво, стварно би било дегутантно. Друго, зашто и би, кад Виктор и неколико редакцијских Викторијанаца тако лепо подижу нетрпељивост Хрвата према српским сународницима, да то треба прихватити као поклон.   

Истраживачко питање: Како се лист српске мањине у Хрватској претворио у духовни центар четврте Југославије за производњу сталне поларизације и нетрпељивости? Или, пошто ту нису сви исти, и ауторка уопште не жели да се спушта на тај ниво да објашњава како не мисли на све новинаре који у њему раде: Како су Новости доделиле малу секуларну капелицу Виктору и Викторијанцима да из ње систематски руше политички уговор Српског народног вијећа, који лежи у помирењу Срба са собом, са Хрватима и са Матицом?  

Прва теза: Докле је легитимна дезинтеграција основних друштвених принципа?

По светоназору изворних Викторијанаца, дакле код самог Виктора и његовог најближег круга који је у самодефиницији анархичан, институције као нацију, државу, религију и цркву напросто треба поништити. Наравно да Викторијанци имају сензоре за количину зла, пометње, па и директне глупости којима оне могу бити и историјски јесу бивале испуњене. Али реалан степен компромитације тих институција Викторијанце у крајњој линији не занима, јер по њима оне генерално, да је памети у друштву, немају право на постојање.

Шта уместо њих? Битна одлика Викторијанаца, изворних као и касније придошлих, у том духу стасалих, управо је то да они немају алтернативу. Они су весници буре и јакобинци, они руше и разваљују, прозивају и демонтирају, али како су им критеријуми јако високи, сковани по менталном склопу Робеспјера, Савонароле и Бакуњина, немају скалу по којој би поредили државе и политичаре. Још мање цркве и епископе, јер за то би било потребно нешто знања, онако, чисто теоријског знања, а оно је код Викторијанаца роба хронично под несташицама. Све је за 1 или 5, а како у пракси нема никог ко заслужује 5, а и јединице ретко дају, онда је све за дубоки минус.

Сви су покварени, тврде Викторијанци. Кога онда ту занимају детаљи?  

О „цетињском пичвајзу“ (викторијански термин за устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу у септембру 2021) Виктор Иванчић каже: „Штета је (...) не препознати истосполне партнере који се у близини олтара прпошно држе за ручице, наиме – цркву и државу“.

Технички гледано, највише штете остаје иза Викторијанаца кад пишу о ономе што не знају, а кад се не зна, не може се изрећи ни нова заблуда. Комплексности их иритирају, па одбијају терор непотребних детаља. „То“ кад се црква и држава као држе за руке има име, зове се symphonia/Συμφωνία и за њену теолошко-правну дефиницију бију се битке између световних и црквених власти још од Константина Великог. Пребацити све на леђа СПЦ је као кад се у серији од миленијум и по наставака одгледа једна епизода, и она насумице изабрана, па дигне дрека.  

Католичка црква се од symphoniјe службено опростила тек у прошлом веку. Код протестантских се то кад се црква и држава „у близини олтара прпошно држе за ручице“ зове summus episcopus. Код немачких Лутеранаца се тако звало од доба Реформације, но исти принцип и данас влада у Великој Британији, где је краљ истовремено поглавар Цркве Енглеске (Church of England).

Symphonia остаје проблем Православља, али, осим делимично у Бугарској, нема у овим крајевима православних цркава које би наступале у активној „симфонији“ с државом. Србија је по уставу световна држава, СПЦ по темељном акту нема повлашћени положај. У пракси наравно има, али га на пример има и Католичка црква у световној Аустрији. Чак у том погледу српски устав гарантује више од аустријског, јер директно каже „Србија је световна држава“, док аустријски само говори о неутралности државе. 

Неоспорно има српских епископа који би Цркву у константиновској хармонији радо повезали са Државом, али, питање за новинаре који пишу о том проблему је: колико у томе успевају? На колику подршку у самом врху СПЦ-а могу да рачунају? Да ли је „брак са државом“ активна политика патријарха Порфирија?

Уместо да се СПЦ смести равно у координате православне simphoniјe – где су, на пример, много горе не само Руска православна црква, већ и нови неканонски Кијевски патријархат, који не може да направи корак без украјинске државе, семантизују се лезбијска веза, православни десант и Порфирије као „петпарачки кривотворитељ хришћанства“ док „булазни на развалинама секуларног друштва“.

Интересантно је у том конкретном случају (устоличење Јоаникија), да је Caput Викторијанаца nolens-volens промовисао управо то чега се ужасава, стопостотну симфонију на другој страни. Милова држава је у том моменту стварала црногорску православну цркву, која без државе не би могла да направи ни корака, као ни украјинска. Или је можда писац стварно мислио да ће, кад се СПЦ протера, или из властите савести повуче из Црне Горе, Црногорци одреда постати атеисти? Никад један простор не остаје религиозно празан.

Постоји религија као институција, и постоји црква као организација. Ако се у том делу појави вакум, он ће се по правилу односити на религиозни осећај избушен атеизмом, али и то само у контингентном случају Европе, како каже немачки социолог религије Ханс Јоас. Организациони вакум не постоји нигде, како у хришћанству, тако ни у другим религиозним организација.

Ако се избаци канонска СПЦ из Црне Горе, из кутије ће искочити неканонска црногорска. У Украјини је још компликованије, јер се за рачун државне неканонске, истерује канонска црква Московског патријархата, и то она која се већ одвојила од Москве, али јој то не помаже. У оба случаја, да би неканонско постало канонско, неопходна је активна, конфронтациона политика државе на свим нивоима, чиме се долази до националистичког етатизма на куб и квадрат, управо оно против чега се Викторијанци декларативно боре.     

По степену незнања с којим улећу у црвену и религиозну тематику, иако не по вокабулару, Викторијанцима се могу наћи паралеле и у већим хрватским медијима. У дугом тексту туговања за Милом, новинари Јутарњег листа Вурушић/Бајруши оптужују СПЦ јер не признаје државну насилну деложацију украјинских монаха Московског патријархата из Кијевске златне лавре и тај чин назива „државним терором“. „То никога не треба да чуди“, пишу та двојица, „јер кад је 2019. Православној цркви Украјине додијељена аутокефалност, то јест независност од Московске патријаршије, на страну Руске православне цркве тада је стала само СПЦ.“

Храбра тврдња, јер од 14 аутокефалних православних цркава само 4, и словима само четири, признаје одлуку Васељенског патријарха о неканонској украјинској цркви – Грчка црква, Кипарска црква и Александријски патријархат, организације које увек иду у пакету са Васељенском патријаршијом.

У стварности, десет аутокефалних православних цркава не признаје Кијевски патријархат – али Јутарњи лист подастире својим читаоцима податак да у „симфонијском“ својству, то јест за добробит Путина и Вучића, то чине само РПЦ и СПЦ. 

Закључак: Главни морални аргумент свих Викторијанаца је да они имају једнак став према свим нацијама, политичарима, државама и црквама, те да их се стога не може назвати националистима и биготима. То је апсолутно тачно, али само утолико што им сви подједнако иду на нерве. Највећи уступак који су склони да учине субјектима и објектима своје критике, јесте то да их треба раздвајати као отпад. За нешто више фали им воље и нешто друштвене теорије, стога од свих унутрашњих капацитета користе само голо искуство о томе шта рат чини људима. Ни ту међутим нису стигли први на миленијумско поприште бешчашћа, па је њихова уравниловка често само тантрум балканског барбарогенија. Сви им се чине једнаки, јер се једино тако свему може узети смисао. Некад и буквално једнаки, као у недавном тексту Анте Томића. Аутор није Викторијанац у ужем смислу, али јесте по маниру. У реченици: „Ако ћете опет гласати за Пленковића, рачунајте да ћете добити некога врло налик Вучићу.“ (Јутарњи, 14. априла), експлицитно се, као и у читавом тексту, разлаже принцип модерног викторијанства да су сви исти, а кад се разлике и допуштају, онда само у смислу отпада за различите контејнере.

Ако је гордост хвалити се знањем, да ли је знак богобојазности поносити се незнањем? 

Друга теза: Како је Мило остао у милости Викторијанаца?

То је питање за милион долара. Не у односу на сам тип викторијанског новинарства и његових главних представника, јер не мислим да њихово одустајање од „разврставања отпада“ има цену, односно да се тек тако продаје и купује за новац. Осим тога, неки од њих живе у релативном благостању, до ког су дошли управо доследном методиком уравниловке према свим институцијама и феноменима на простору четврте Југославије. Све то их не мотивише да боље посматрају, или, у оним случајевима кад добро виде, да покажу више вербалне самоконтроле. 

Укратко, Викторијанци су бескомпромисни, чак и на властиту штету. Feral Tribune није уништен под налетима ХДЗ-а, иако изворни Викторијанци то тако виде. Уништио га је, односно ставио у безнадежну позицију јакобински дух његовог вођства, како према вани, тако и унутра према властитој редакцији. Сликовито би се рекло да су узурпирали интерес властитог медија, као што је Милошевић својевремено отео и узурпирао српски национални интерес.

Политичка сатира је ненадмашна у томе да рефлекторкама осветли слабости људских творевина. Кад се пак њен угао доследно рашири до анархистичког погледа на свет, руши се смисао друштвеног ангажмана. Чак и појединачног живота кад се човек пита: зашто да ја уопште устанем из кревета, кад је све већ исто? Нећу да изађем на изборе, нећу да сортирам ђубре, шта ми могу! Дође ипак један тренутак, посебно после ратова, кад постане важније како градити, него како растурати, но професионална еволуција је Викторијанцима у принципу страна.   

Како је онда према Милу „који је створио клептократски режим и подјељено друштво у ком су људи унутар властитих породица водили мале ратове“ (Милка Тадић Мијовић) викторијанска сцена била тако блага? Чиме ју је купио – таштином, признањем, јавном бином, професионалном промоцијом? Можда друштвеним смислом своје владавине?

Делимично да, све то заједно. Викторијанци, који по дефиницији нису никад били ничији, и због тога појединачно пролазили кроз егзистенцијални пакао, једног су тренутка пожелели да имају неког свог, и то по властитим условима, а то им је Мило дао.   

Компромис са једним таквим режимом је међутим скупо плаћен. Кредибилитет типа „нама су сви исти (дрек)“ је изгубљен, јер је Мило постао „дрек“ коме се није смело паковати. Направили су изузетак, и због њега се нашли декодирани у матрици која их разоткрива као јакобинце модерног типа, ништа више.  

Ријеч, слика и прилика

Недоследности су велике, понеке и духовите. У јесен пре десет година – тренутак у коме почиње Милов клизајући пад – у Подгорици је отворена изложба „Ријеч, слика и непријатељ“, од организатора Владимира Бебе Поповића и његовог Института за јавну политику, пропагирана као „изложба од новинара за новинаре“. Обрачун режимских новинара са опозиционим новинарима би било тачније, истовремено и тужније, јер нашу професију показује као чопоре паса у потрази за газдом.  

Конкретно, био је то обрачун „Милових“ медија са не-Миловим Вијестима и Монитором. Изложба је показивала више од хиљаду насловних страна махом та два споменута листа. Кад се погледају облепљени зидови, нема сумње да су наслови брутални, монтаже грубе, поруке агресивне, те да је све то у пакету више доказ ратног стања, него критичке свести.  

Цитат из једног извештаја „Миловог“ медија о стању у „не-Миловим“ новинама, дакле о писању Вијести и Монитора: „Најстрашније је што се људи без пардона дискредитују, а то је типично за оне који мало знају или који манипулишу. Ради се о дискредитацији особа и разапињању на ступ срама. Највећи дио новинара је са средњом школом, али то у нашој средини има успјеха, јер је наш менталитет тежак и циничан. Код нас медији често сами дижу оптужнице и сами доносе пресуде, све то у спрези са одређеним интересним групама и невладиним организацијама. То је иста матрица, иста памет, иста логика, иста лексика, исти концепт који траје већ годинама.“

Случај пројекције? И да и не. Вијести и Монитор јесу били груби, и успутни поглед то открива, али ништа више од остале медијске сцене са којом су лежали у клинчу, а која ту није показана. Исечак је манипулативно изабран. Са обе стране је владао исти викторијски дух и метод, чак иако није било Виктора. Но и он сам се једног тренутка појавио и од Бебе Поповића примио награду за храбро и конструктивно новинарство.

Резиме: Caput Викторијанаца пропагандиста? И да и не. Не са намером, да у последици. Не директно, већ као пионир једног одређеног медијског стила који је кренуо од сатире, да би стигао до радикалног друштвеног, дакле световног нихилизма. На крају, чак је и естетски дух старог Ферал Трибуна, као и данашњих Новости, лебдео изнад изложбе „Ријеч, слика и непријатељ“. За доказ погледати графички дизајн слова у опреми тематских сегмената.

Анекс друге тезе: Црна Гора, однос официра и попова 1 на 1

Али, чак и у својим најгорим моментима, Виктор је с правом икона Викторијанаца. Многи не добаце до његове професионалне вештине и талента. То је евидентно ако се погледају текстови пренети из Младине и скупљени на Ф-странице „Хени Ерцег Fan Club“.

Исто тако, кад се претресу колумне Марка Видојковића у викторијанском „Данасу“ (парафраза „Између лопова и фашисте бирам лопова“, ал немој да ме неко погрешно цитира, јер је то рекао Анте Томић, ја само мислим тако), у очи одмах упада квалитет оригинала. Оригинална игноранција је атрактивнија од копиране, нема сумње. Он, оригинал, велики је квалитет који је породио велики неквалитет, још већу манипулацију и морално делегитимисао цивилизовано опхођење унутар јавног дискурса.   

За разлику од низа викторијанских таласа који се концентрично шире око оригиналног импулса, у поређењу са проницљивошћу анализа, или штета које иза себе остављају, има и оних који су само забавни.

На пример Петар Томев Митрикески, загребачки генетичар македонско-бугарског порекла, стручњак за молекуларну биологију гљива и вишећелијских биљака, у Хрватској медијски експониран као специјалиста за однос између науке и хришћанства, посебно разлике које у томе показују Католичка и Православна црква. Експертски сигурно, Митрикески је у споменутом „Петом дану“ изговарао следеће мудрости и при томе од узбуђења стално почињао истом омашком:

„Они (Вучић, Србија и СПЦ, прим В.К. ) – желе одрадити уништавање српске.... уништавање црногорске неовисности у зеленашком смислу.“

Или: „Кад се српски свет увуче у руски свет, онда ми овде имамо лагано проблема.“

О иницијативи „Отворени Балкан“ или „доле НАТО“: „НАТО би дао Српски свет који не би мењао границе, али би ширио антикултуру и одвојио би нас од наше традиције, а то је смрт.“

На крају апсолутни бисер: „У Србији... у Црној гори тренутно дјелује око 600 свећеника СПЦ, а имате тамо једног новинара који ми тачно не пада на памет како се зове, он каже, према њиховим анализама интерним, да је њихов број троструко или четвороструко већи и да се приближава броју дјелатних црногорских часника, а тај је негдје око 2700... што је заправо начин на који СПЦ влада оним сентиманом.“

Узалуд га је Александар Мусић у истој емисији, као аналитичар аналитичара, упозоравао да је то што говори „паразитирање на илузији традиционалних црногорских подјела, које су сад вриједносно-цивилизацијске“.

Не бива. Коментатор ХРТ-а Митрикески је остао да салутира пред поповима.    

Трећа теза: Како су српске Новости постале дезинтеграциони унутарнационални и међунационални елеменат?

Основни проблем који хрватски медији и политика имају са падом Мила Ђукановића јесте измењени статус Србије у западним плановима за регион. Непознаница која их мучи јесте колико је Србија већ постала прозападна испод проруске оријентације као камуфлаже, и колико је Запад спреман да за то награди Београд? Пуштање Мила низ воду и победа Милатовића била би прва у низу „награда“ које ће Београд добити, а које кулминирају у заокруживању „српског света“, на меки начин, без рата и мењања граница, само уз помоћ српске „антикултуре“ (Митрикески).

За разлику од већине европских медија који ће ствар разводнити кроз „вредности“, загребачки медији су врло осетљиви на топос реалне, голе моћи, па ће у том контексту одмах директно говорити о НАТО-у. НАТО је по њима тај који допушта умерени ресет српских интереса у региону, преко идентитетских, економских, културних, симболичких и, најгоре од свега, статусних добитака за Београд. А све легално као победа Јакова Милатовића. Укратко, НАТО се договара са Србијом.

И док је то тренд са којим би се сама хрватска политика релативно лако аранжирала, ако ни због чега другог јер су државе и странке у свом бићу прагматичне, хрватски медији не попуштају: НАТО мора да дође себи; Милатовић је кукавичје јаје које су снели СПЦ и Александар Вучић. 

Сад је питање, ако се сви хрватски медији тако боје да Србија испод украјинског жита полако постаје Запад и тиме угрожава хрватску „западност“ као дистинкцију према „србијанској антикултури“, зашто тако мисле и у Самосталном српском тједнику Новости? Чега се они боје, кад би реално, ако је такав процес заиста на делу, требало да аплаудирају?   

Одговор: Због Викторијанаца и викторијанског стиска у ком се Новости налазе већ више од деценије.

Опет, не сви. За пример: У Новостима од 7. априла 2023 се један за другим налазе два супротна чланка о политичкој демисији Мила Ђукановића.

Први, аутора Дејана Кожула, потпуно је на линији хрватског мејнстрима – страх пред новим „предсједником српске сјене“; упозорење, цитирано из Kyiv Posta, због таласа русофилства који сада следи; прозивке Српске православне цркве да се умешала у изборни процес и изрекла верницима препоруку за гласање.

Ово последње, са СПЦ, врхунац је игноранције. У покушају да у изборима за ЕУ парламент пре четири године добију мандат за свог кандидата Дејана Јовића, Српско народно вијеће и СДСС (Самостална демократска српска странка) затражили су помоћ од СПЦ. Црква је замољена да препозна ургентност тренутка, те се „умеша“ у политику и искористи утицај код верника да гласају за Јовића. СПЦ је то и учинила, сасвим службено. Можда не Патријаршија у Београду, али Митрополија загребачка и Епископија аустријско-швајцарска јесу. Онда је било у реду, сада није, како се то зове? 

У другом тексту, аутор Зоран Даскаловић даје трезвени опис српско-црногорских економских веза које су расле и напредовале и у време највећих свађа Београда и Подгорице. Политички се Мило супротстављао иницијативи „Отвореног Балкана“ као „просрпској ујдурми“, али реално гледано, практично је био у њој. Порука текста је: чему драма, кад ће се опет трговати и сарађивати, само у једном структурно сређеном мирнодопском оквиру.

Даскаловићев текст се допуњава анализом коју је написао загребачки политиколог Дејан Јовић, где се статистички показује како је Милова политика демонизације Србије истовремено „производила“ Србе у Црној Гори. Под њим се једна петина оних који су се до тада изјашњавали као Црногорци изјаснила етничким Србима.

Како и зашто? Загребачки медији прећуткују чињеницу да Црногорци историјски имају пливајуће идентитете између црногорског и српског, при чему они нису нужно у конфликту, више приватна идентитетска и интересна градација. Тај слојевити идентитет је Мило радикализовао од врха државе, па до „малих ратова унутар породица“, како процес описује Милка Тадић Мијовић.   

Споменут Кожулов текст је манипулативан утолико што оптрчава око тезе да Милатовићева победа/Милов одлазак угрожавају мир на Балкану. Једино што је написан пристојним речником, што је велики отклон од фекалног вокабулара који су Виктор и Викторијанци са собом, као ручни пртљаг, из угашеног Ферала унели у Новости.   

Да ли је псовка наша судбина?

У српским Новостима јесте. У њима седи Caput свих Викторијанаца и ложи ватру перманентне револуције. Неколико примера:

„Театрално запишавање духовног територија и владајућег апарата у Црној Гори“, један од термина Новости за устоличење митрополита Јоаникија („Оклопно православље“).

 „Ако шутиш о Шешељу, одликованом у твојој цркви, зашто лајеш о педерима?“, обраћају се Новости патријарху Порфирију („Крсна справа“).  

„Исказивати пијетет, гајити неке суптилније осјећаје према тробојној крпи, макар она била украшена каквим двоглавим кичем, или покорно устајати на звуке химне, чак је прилично бизарно и комично. (...) У мом случају, рецимо – што можда треба приписати и позним годинама – када се постави избор између нечијих свјеже опраних гаћа које се суше на балконскоме штрику и хрватске заставе која вијори на јарболу, симпатије аутоматски лете према гаћама. (...) Јебо заставу, како хрватску, тако и српску!“, из текста „Јебо заставу“ (25. септембра 2021) којим се санкилотски полемише са колегиницом Оливером Радовић из Привредника (подлистак Новости, практично иста редакција), јер се усудила да на симболичком нивоу прихвата Дан српског јединства, слободе и националне заставе.   

„Добиће метак у чело ко не жели да живи!“, цитат из текста „Вучић у рају“ написан монолошки, где Вучић размишља о „биополитици“ и „биомаси“ као адутима које му је епидемија короне бацила у крило, па сад слободније може да се бави математиком живота спашених у Београду+Нишу и оних изгубљених у Сребреници. Интересантно је да су српске власти тада, кад је тај текст написан, марта 2020, копирале аустријску и немачку политику затварања један на један, али, већ речено, поређења и контекстуализације су небитне у свету Викторијанаца. На све то се у Викторовој машти Вучић разоткрива као буздован који није прочитао књиге у животу, па се дакле Србима одузима чак и право на образованог аутократу.

„Господин Лигња се све јасније профилира као ординарна будала, и то не само у култури гдје су критерији јавнога дијалога дефинирани тако да ће вриједносни суд о једној будали на трону бити сматран врхунаравном увредом...“; из серије о Иви Јосиповићу, тада хрватском председнику (августа 2012, „Приватна гарда господина Лигње“, текст који је пренео Пешчаник, спојени суд с Новостима у викторијанском сегменту).

Новости су објавиле читаву серију Иванчићевих текстова о „председнику Лигњи“ или „Љигњи“. После првог је Јосиповић повео рат против Српског народног вијећа, иако је до тада био, небитно из које мотивације, најпросрпскији хрватски председник. Баражна паљба из Новости је допринела рушењу његовог угледа у Хрватској, па је изгубио следеће изборе од Колинде, тако да Виктору и Викторијанцима може честитати на добро одрађеном ефекту радикализације хрватског електората. То да тај ефекат није био намераван, није никакво оправдање.  

Зашто Дејан Јовић није отишао у ЕУ парламент?

Сумирање тезе о духу викторијанства у српским Новостима: Тај лист је само мало гнездо. Викторијанцима треба велика бина. Највећа бина за збирни језик којим се говори у региону је бивша Југославија. Метода викторијанске псовке и беса се зато сасвим природно шири, јер у крајњој линији за њу није потребно ништа осим шамара, шута и муда.

То је апсолутно добро за пропоненте такве врсте новинарства, али је нејасно зашто је то добро за Српско народно вијеће, које плаћа високу цену викторијанске неустрашивости. Да је рецимо супротно, да лист хрватске мањине у Србији „Хрватска ријеч“ Александра Вучића прогласи лигњом, хоботницом или морским краставцем, какав би то ефекат изазвало?  

Или да самостални лист хрватске мањине у Србији „јебе заставе и химне“, најпре српске, као алиби за непристрасност, онда хрватске као главну мету? Како би било да констатује како нови надбискуп загребачки, Дражен Кутлеша, „запишава духовни териториј“ и „булазни на развалинама секуларне државе“ као и Бозанић прије њега?

Шта би ту онда рекао службени Загреб, да Београд дрско користи хрватску мањину за продужавање рата? Да убацује клин између припадника хрватске мањине, те „своје Хрвате“ претвара у песницу против Загреба? Да поларизује и радикализује? Шта год би Загребу у том смислу пало на памет, било би легитимно, без обзира на истинитост.

У таквом контексту случај са Дејаном Јовићем добија другу димензију. Да Јовић на хрватском државном тикету буде први српски политичар који ће се у европском парламенту борити, онолико колико један посланик може, за права Срба у Хрватској, требало је ужасно мало. Фалило је око 2.000 гласова, практично ништа. У бољим данима то се украде, а да нико и не примети!

Проблем је био да су хрватски Срби врло скромно гласали за њега. Они расељени у Србији и мање. Наравно да је за тај део крива српска државна политика која је могла да мобилизује избеглице, сад већ досељенике са двојним држављанством, да изађу на изборе и дају глас српском кандидату. Недопустива равнодушност, позли ми сваки пут кад помислим на ту пропуштену шансу. Али, онда одмах стиже и отрежњење – која је била мотивација службеног Београда да помаже ту идеју Српског народног вијећа, из чијег медија се Београд, његови политичари и СПЦ, гађају фекалним терминима?

Врло компликовано.

Анекс треће тезе

Викторијанци, почевши од самог Caputa у Новостима, преко позиционих, државних медија у Подгорици и Сарајеву, до условно опозиционих медија у Београду као Данас или Пешчаник, уједињени су као спојени судови у духу грубог језика и радикалног нихилизма сваког типа.

Ја не кажем да је то свесна завера! Али јесте извесна комотност, дионизијска распуштеност коју шири њихов homo furiosus. На моменте је то фурор детета које је управо сазнало да не постоји Деда Мраз/Санта, ускршњи зеко, или зубна вила, па сад открива културну исконструисаност свих осталих друштвених феномена. У чланку „Јебо заставу“ Caput ЗАИСТА објашњава како су нација, национални осећај и национални симболи обични конструкти. Аман, па наравно да јесу! Постоји читава једна наука, зове се социологија, и у њој неколико парадигми, од симболичког интеракционизма до конструктивизма, које се управо баве културама као симболичким системима. „Нација“ је симболички систем – али то не значи да је мање стварна, напротив.

Или пример из Новог Сада, од локалног Викторијанца Алексеја Кишјухаса, који мртав-озбиљан пре неколико дана саопштава urbi et orbi да – Бог не постоји. Нисам знала! Први глас! "Нема искупљења, нема загробног живота, нема ускрснућа из мртвих. Смрт је за заувек и за стално. И по нама се ништа неће звати", шамара Кишјухас вернике у јутро православне ускршње недеље.

После триста година просветитељства, двеста година секуларизма, две и по хиљаде година од пресократског атеизма, неко улази у секуларни јавни дискурс да саопшти како Бога нема? Знали су то Ниче, Маркс, Ричард Докинс и његови „јахачи Апокалипсе“, зна то Хабермас, а сад ето зна и Кишјухас, па ту истину баца у лице верницима на Ускрс. Религије су симболички системи, а Бог њихов администратор? Све и да је тако, то их, као и нације, не чини ништа мање стварним.

Необично је да је Кишјухас неки социолог, а они су по дефиницији методски агностичари, што значи да у контакту са верницима не преиспитују њихову веру, већ јој прилазе као реалној чињеници, за дати случај. Невероватно је да није чуо за психолога и представника прагматизма Вилијама Џејмса (1842-1910), који је, усред века секуларизма, утемељио потпуно нови приступ религиозном веровању: Човек који верује у Бога чини то зато што жели и хоће да верује, не зато што није чуо да га нема.

Уби нас прејака реч

Време ратова на Балкану је завршено. Људе на том простору сад убијају подивљале речи којима викторијански медији продужавају ратно стање и то образлажу неопходном акцијом против „високих политичких и црквених њушки“ или „политичке гамади с обје стране Дунава“.        

Политички активисти камуфлирани као новинари, Викторијанци протрчавају Четвртом Југославијом као Данојлићев Добрислав Другом. Притом трубе и отварају печате као анђели у Откровењу Јовановом: Све је лаж, све је отпад, све клоака. У политици нема никог другог него битанги. Државе, нације и цркве су људски конструкти, а Бога нема. Не постоји традиција, не постоје културе, симболички системи су обичне манипулације којима се одржава привид измишљеног.

Како онда, чиме, преко којих „симбола“ остварити минимум социјалне интеграције и кохезије? Како пустити дете у школу, а да га путем не поједу вукови?

Наравно, викторијански поглед на свет би постао сасвим легитиман оног тренутка кад би они одлучили да се за промену ангажују отворено политички, да оснују странку/странке, па изађу на изборе. Али, колико људи може да досегне и мотивише платформи да је све исти дрек? Колико је делотворан изборни мото „гласајте за нас, да вас укинемо“? Који интегративни фактор би увели да укину државу, цркву, етнију, традицију и симбол-бижутерију око њих? Теорију и знање? Неку стару историјску заблуду за коју још нису чули? За духовну хигијену можда Позитивистичку цркву Огиста Конта?   

Колико је гласача с обе стране Дунава, Дрине и Цетине спремних да прихвате напредне идеје анархизма и комунизма које шире модерни Викторијанци?

Па барем да лепо и културно питају. Него ни то.