Спорт
Париз, пета Олимпијада одбојкашице Majе Огњеновић: Звезда која не тамни
среда, 10. јул 2024, 10:40 -> 15:43
У ери Маје Огњеновић одбојкашка репрезентација Србије је освајала Лигу нација, била „сребрна“ у Светском купа, два пута била првак света, три пута најбоља у Европи, на Олимпијади освајала „сребро“ и „бронзу“.... Доста одбојкашких стручњака тврди да је она у женској одбојци у овом веку најбољи дизач на читавој планети. На свечаном отварању Олимпијских игара у Паризу, петим на којима учествује, Маја и ватерполиста Душан Мандић носиће заставу Србије. У Паризу ће као капитенка покушати и да са екипом освоји једино одличје са великих такмичења које јој недостаје – олимпијску златну медаљу. Током Игара ће прославити и 40. рођендан, али још не размишља о крају репрезентативне и клупске каријере.
На помен Маје Огњеновић, одмах крену комплименти за њено врхунско одбојкашко умеће, што ју је учинило стожером и симболом наше репрезентације која нам је у минулих двадесетак година, великим успесима, заробила срца: „најбољи дизач европске и светске женске одбојке у овом веку“, „пример привржености државном тиму, са више од деценије капитенског стажа, „девојка златних прстију с очима на леђима“...
Куриозитет Мајине вансеријске каријере је да ће овог лета у Паризу, по пети пут, учествовати на Олимпијским играма. Тамо ће прославити и свој четрдесети рођендан, што је још једно обележје које њен животни пут чини особеним, а њу спортском звездом која не тамни.
Несуђена пијанисткиња и балерина
Маја је рођена 6. августа 1984. године у Зрењанину, тада називаним „градом спортова“ јер је из њега потекло више репрезентативаца, међу којима и освајачи олимпијских медаља попут фудбалера Милана Галића, рвача Бранислава Симића, боксера Звонка Вујина, рукометаша Момира Рнића...
Многобројна родбина је уочила код тек рођене девојчице да има изразито дуге прсте, па су „пале“ прогнозе да би могла постати пијанисткиња. Пошто скромна породица Огњеновића није имала клавир, кад је дошло време да лепа и врло живахна девојчица почне негде да троши енергију, одвели су је на балет. Мало се бунила, јер су је више привлачили одбојка и пливање, спортови за које су се били определили сестра Миљана и брат Миљан, обоје старији од ње.
Имала је тек седам година када је, на једном тренингу пионирске секције зрењанинског „Поштара“, први пут своје дуге прсте раширила у лепезу да би правилно дочекала одбојкашку лопту. Вежбање је затим наставила у стану, где је шарена „микаса“ често бивала опасност за прозорска стакла, цвеће, лустере и другу стакларију.
Понекад би затражила неки савет од сестре Миљане, „вечног саветника за одбојкашка и друга питања“, како је и данас ословљава, али је најчешће налазила начин да, додајући се често само са зидом своје зграде, прима лопту на прсте или одиграва „чекић“.
Полазак у школу није прекинуо тренирање. Као добар ђак, годинама је лако мешала „сервисе“, „блокове“, „дизања“ и „упијаче“ са глаголима, прилозима, формулама и једначинама. Подједнако су је хвалили тренери и наставници. Родитељима је приоритет било њено школовање, али је имала њихову подршку и за бављење спортом пошто је држала добар баланс између одбојке и учења, показујући невероватну упорност на обе стране.
Муњевити успон
Са почетка Мајине каријере занимљив је податак да се рано определила за место дизача у екипи, иако и девојчице, као и дечаци, у младим годинама више воле улогу смечера, у којој „разбијају паркет и дижу публику на ноге“. Схватила је да је управо дизач – техничар или плејмејкер – повлашћени члан екипе. Зато што само дизач, уз примарну улогу пакера, има могућност да буде и блокер и смечер, као и прилику да „кувањем“, као посебно атрактивним потезом изненађења, скупља поене.
У први тим „Поштара“ прекомандована је већ у четрнаестој години, на захтев тренера др Миленка Вуковића, некадашњег члана зрењанинског ГИК Баната, шампиона Југославије, и професора одбојке на новосадском Факултету спорта и физичког васпитања. „Маја је већ зрела за први тим, а ускоро ће закуцати и на врата државне репрезентације“, рекао је тада искусни стручњак.
Пре тог „куцања“, догодило се куцање челника Црвене звезде на врата дома Огњеновића. Александар Боричић, први човек београдског клуба, касније и челник ОСС и Европске одбојкашке федерације, брзо је са зрењанинским домаћинима постигао договор о Мајином преласку међу црвено-беле, за чијег је вођу именован млади Зоран Терзић, потоњи најтрофејнији стручњак наше женске одбојке.
Спој Маје и Терзе био је, како се касније показало, божији дар нашој одбојци: са репрезентацијом су заједно освојили скоро 20 медаља на националним и највећим међународним такмичењима.
Иако се прибојавала преласка у Београд где ће, први пут у животу, бити без породице, Маја се није поколебала: убедила је себе да је то први велики корак ка циљу о ком је већ увелико сањала – да постане репрезентативка, да путује светом и осваја медаље, да се њене фотографије налазе у новинама и да је гледају на телевизији.
Имала је већ две шампионске титуле са Звездом када јој је, пре двадесетог рођендана, стигао први позив за репрезентацију. Обрадовала се, али без глумљења изненађења. На питање новинара да ли се томе надала, одговорила је: „Да, још од оног дана када ме је тата први пут повео на одбојкашки тренинг.“ Прикључење државном тиму било је знак да је звезда рођена.
Први дизач Европе
Наша женска одбојка је у то време увелико била у сенци мушке, јер су тадашњи југословенски „плави“ већ имали „бронзу“ са ОИ 1996. у Атланти и „злато“ освојено 2000. у Аустралији. Убрзо потом, управо са „растом“ Мајине генерације, почело је њихово уједначавање по резултатима, а већ неколико година наше одбојкашицe су, по медаљама и другим трофејима, испред својих колега. Истовремено и међу најбољим селекцијама у свету.
Мајин први велики трофеј била је бронзана медаља са Светског првенства 2006. у Јапану, што је представљено као „цунами у светској одбојци“. Испред Српкиња, које су на шампионат стигле рангиране испод тридесетог места, пласирале су се само Рускиње и Бразилке. Маја је тада себи рекла да треба сањати одбојкашке снове, јер се остварују и они који изгледају потпуно неоствариви.
После Токија добила је комплимент коме се силно обрадовала: један новинар ју је назвао „женским Николом Грбићем“. Наш ас, њен комшија из Клека, тада је важио за најбољег дизача на планети.
Да поређење с Грбићем није било „празна прича“ потврдило се 2007. у Белгији и Луксембургу, када је Србија освојила сребрну медаљу на Европском првенству, а она била „почашћена“ титулом најбољег дизача на Старом континенту. Сви су били одушевљени њеном игром, тачним додавањима, чврстим блоком, брзим реакцијама... Један руски новинар је тада написао: „Маја Огњеновић својим маштовитим потезима уклања блок, а 'кувањима' обесхрабрује противника.“
Чињеница да је касније за најбољег градитеља игре проглашена на још три европска шампионата, затим у Лиги нација и светском Гран прију намеће закључак да је ова Зрењанинка најбољи дизач овога века на читавој планети. Доста одбојкашких стручњака је то одавно јавно потврдило.
Дачина помоћ
Прве Олимпијске игре Маје Огњеновић биле су оне у Пекингу 2008, а следеће у Лондону 2012. Иако су се „орлице“ оба пута надале медаљи, жеље им се нису испуниле – у Пекингу су изгубиле у четвртфиналу од Кубанки, у Лондону биле једанаесте. Говорило се – због неискуства и страха од великог спортског изазова, јер су имале квалитет. А тај квалитет је нарочито био изражен 2011. када су, у Београду, први пут постале шампионке Европе.
Тог „Београда“ Маја се и даље сећа са извесном нелагодом јер је никад пре и никад касније није толико притискао страх од евентуалног неуспеха. „Оно 'мораш' или 'морамо' било је тада толико јако да сам га, током целог трајања турнира, носила као тежак терет. Тек кад смо стигле до злата и виделе колико смо обрадовале читаву земљу, вратила сам се у нормалу“, прича и данас.
Мајине нове олимпијске игре су оне одржане 2016. године у Рију, где су наше девојке, с њом у улози капитена, стигле до олимпијског „сребра“. Занимљиво је да се тог догађаја више сећа по ономе што му је претходило, него по звезданом тренутку своје каријере – игрању олимпијског финала. А то „претходно“ била је њена дилема, нагло искрсла, да ли да одбојци каже – збогом.
„Одједном сам“, испричала ми је, „осетила кризу мотивације. Имала сам 31 годину кад ми се учинило да је време да са одбојкашког пута, на ком сам освајала медаље и признања, и била праћена дивљењем и уважавањем, скренем у неку тиху улицу живота и посветим се неком мање стресном послу. У трену ме је притискао терет замора од хиљада тренинга и утакмица, од дугих путовања, мењања клубова и градова у којима сам живела; фалила су ми пријатељска и породична дружења.“
Срећом по нашу одбојку, ипак се није повукла. А најзаслужнији за то био је – како она често каже – њен изабраник Данило Дача Икодиновић, некадашњи репрезентативац у ватерполу, са којим је у браку од 2017.
Велики мотив у Паризу
Од 2003, када је први пут обукла дрес националне селекције, Маја је само двапут, због повреде и замора, накратко била ван репрезентације коју ће овога лета, и даље као капитен, предводити на ОИ у Паризу. Њен мотив је јасан и она га не крије: освајање златне медаље, јединог одличја које јој недостаје у богатој колекцији са најважнијих међународних такмичења.
У њеној ери, „орлице“ су два пута биле првакиње света, три пута најбоље у Европи, а са ОИ већ имају „сребро“ и „бронзу“. Освајале су и Лигу нација, биле „сребрне“ у Светском купа... На важећој ранг листи Светске одбојкашке федерације (ФИВБ) женска екипа Србије је на првом месту.
„И мени и мојим саиграчицама мотив с којим се спремамо за Париз је већи од Ајфелове куле. А то је златна медаља, једина са највећих такмичења која нам недостаје у збирци ове генерације. У Рију смо, пре осам година, биле „сребрне“, са претходних Игара у Јапану имамо „бронзу“, сад сањамо да се 'позлатимо'“, каже Маја.
Изгледи да наше репрезентативке досањају свој париски сан су сасвим реални, јер Србија има врло квалитетан и искусан састав, доказан кроз многа велика такмичења минулих година. Његове предводнице су управо Маја Огњеновић и Тијана Бошковић, званично прва одбојкашица планете. Бољи познаваоци одбојке кажу да је екипа која има такав тандем, увек кандидат за највиша звања.
„Биће, наравно, тешко“, не да се еуфорији Маја. „Главни ривали ће нам бити САД, Италија, Турска, Бразил..., а велике планове има још неколико селекција. Али Србија у Париз долази као вицешампион Европе и првак света, што нашим амбицијама и те како даје покриће.“
Крај каријере није на видику
Иако каже да би освајање златне медаље у Паризу представљало круну целокупне њене каријере, Маја, засад, не говори о повлачењу из репрезентације после оволетошњих ОИ. Зато чињеница да је овог пролећа продужила уговор са Скандићијем, једним од најбољих италијанских прволигаша, многе наводи на закључак да ће и даље носити и дрес најбоље селекције Србије, који је облачила 230 пута, по чему је апсолутни рекордер у нашој женској одбојци.
Извесно је, међутим, да ће, кад једном дође до играчког краја, остати у спорту „коме је дала живот“, али не као тренер, већ у спортском менаџменту. За то је већ стекла потребно знање, верификовано и дипломом на Факултету за спорт и физичко васпитање у Новом Саду. Маја има и диплому економисте са Универзитета Едуконс, а може се похвалити и знањем неколико страних језика, научених у земљама свог одбојкашког печалбарења.
Било би, наравно, добро да остане у нашем спорту у коме је, као играчица, била врло кратко – ни четвртину своје дуге каријере. Била је професионалац у Румунији, Италији, Пољској, Русији, Грчкој и Турској. Увек, наравно, у најјачим екипама којима је доносила и националне и интернационалне трофеје. У европској женској одбојци зато је одавно скован слоган: „Позови Мају Огњеновић ради титуле.“