Писма Андрићу

Драги Иване,

Прошло је сто година од Писма из 1920. У том писму неки су покушали да нађу вашу „комплетну филозофију“. А јесу ли ти људи приметили како је испричана та прича? Испричана је „са горчином која не очекује да ће бити схваћена“. На крају тог писма сте показали да мржња, упркос привиду, није ендемски већ глобални феномен.

– Где побећи од мржње? – питали сте се ви још као младић.

Ви сте предлагали да се од мржње склонимо у кућице помрлих пужева.

Увек сте писали о свету – поводом Босне. На памет вам не би пало да лоцирате мржњу на Босну. Штавише, ви сте баш у тој причи показали да је узалудно бежати од мржње у свет. И други имају своје мржње и на другим местима се бомбардују болнице.

Али пустимо друге.

Важно је да код нас Фурије никад нису постале Еумениде.

Ни пре.

Ни под сунцем овог дана.

***

Из југословенске позиције Хладни рат није био некакав сукоб два апсолута, већ гурање два овна на брвну. Комерцијално прање мозга борило се за наше душе са идеолошким прањем мозга. Исток је владао на силу. Запад на превару. Превара је била боља. За нас Гвоздена завеса (термин који је Черчил преузео од Гебелса) била је само провидни вео. Исток и Запад су били термини из магичне географије. Касније је то постала обавезна лектира у свету троструких стандарда. И ми смо настрадали као онај гавран Трумана Капотеа који је одрастао међу псима па је мислио да је пас. Погинуо је јер није летео кад га је појурила мачка. Јер је, као многи, мислио да је оно што није.

Ви сте се, драги Иване, жалили да вам глава повремено бива као покварена телефонска централа и да чујете помешане гласове.

Чујем их и ја.

Чујем гласове свог детињства, гласове генерација, гласове земље, гласове пропасти и надања... Џони пева Лутке од крви без трунке идеје. Убице на цести. И Фистик хити полако. И доктор Луиђи оклева да одведе Бепину прид олтар. И гледам унутрашње фотографије. Стјепан Филиповић диже руке испод вешала. И Тито маше пионирима. И једем виршле у земички из црвеног киоска. И Предраг фићом престиже сва кола од Краљева до Сплита. И певамо у колима. Неке дјеце плач. Галебова крик. Прво сунце у њеној коси. Сузе теку дуго већ. Свиће дан. Тмуран, сив. Гледам опет младе људе на Јадрану, њихова опуштена лица. И мини сукње и девојке без бруса. Са Марином сам на Зларину и у Лондону. Њене очи су зелене као криптонит. Ње више нема. Бане Бумбар прелази Бранков мост како би коначно постао човек. И онда опет све постаје апстрактно и прелази у безвременост. Севају опсесивне слике, небо, хармоника, црно-беле ципеле...

***

После су отровни гасови пуштени у становништво. И ђаво је промешао шпил сенки и уследило је надметање међу помрачењима. Разлајали су се пси са свецом у раљама. И наједном сам се обрео у колу са медведом и патуљком. И стид је болео више од мржње. И животиње су умрле у пионирској долини и крв и мука су били на улицама Сарајева и гробљима у парковима.

– Да ли је на свету више добра или зла, – питао сам се као фра Марко Крнета и одговарао: Има га онолико колико га је Бог дао. Шта ја ту могу?!

И граната је ударила у Вјећницу, у којој је био мој отац. И збегови су ишли негде. И граната је ударила у мостарски мост. И ваше књиге – које су давале смисао југословенском свету -пождерали су вукови. И греде су се топиле. И сведоци су се претварали у дим. И фабрике су биле продате па затворене. И настала је распродаја диплома. И била је ескпропријација сећања. И људска душа је, са страница таблоида, у самртној тескоби вапила упомоћ.

– Мислим шта ће бити од нас ако нас живот и даље буде мењао овако брзо и овако дубоко, - питали сте се ви.

И Бане Бумбар је постао човек.

И лица су опраштала огледалу.

***

Данас у Србији говоримо из позиције краха две велике идеје – социјалне и националне еманципације. Сад је најнижа тачка. Сад је зимска краткодневица. У постфактуалном друштву није човек мера свих ствари. Незнање је мера свих ствари. Свака реченица коју желите да се чује мора се превести на језик незнања. Наш је живот, живљен по инерцији, као воз који је отишао без путника. Немамо коме да се пожалимо па ћемо се пожалити вама, као што су се дивљаци жалили светим прецима. Живимо у неоколонијалном времену, фантомских болова империје и носталгије за расизмом. Ђаво се нагузио на палату „Албанија“ и црвеним чешљом чешља дупе.

И ми се, као Аника, питамо: „А шта смо ми сад?“

После ратова из деведесетих, јужнословенски народи су заборавили да разговарају једни са другима и сад смо као људи који после шлога поново уче да говоре. Хоћемо ли се поново хватати за руке у корпама рингишпила? Ха! Можда очекујемо да бол прође да бисмо могли да обратимо пажњу на аргументе. Небо над нама је дислоцирано.  Чекамо да дође неки мајстор за преломе и да га намести.

Балкански Христ нас све и даље гледа са крста, с осмехом играча и ломитеља тањира.

Хладно нам је у овим прњама од старог дима.

Кад упитамо где су нам перспективе, погледају нас као да тражимо манго са Венере.

„И поново је место голетно, нада је лаж а утеха увреда. Све оно што нарасте, другим крајем побили би у земљу да се врати у безобличје. И шта да раде млади којима утроба гори за лепотом?“

– Потрпи, – саветовали сте. – И живот ће проћи.

***

Је ли венац пламена још увек свуд око нас?

После скоро сто година, она „оригинална“ мржња из Писма из 1920 још увек је са нама. И, хвала на питању, добро је. Боље од нас.

И под сунцем овог дана, она још моћна, домишљата и заносна, као нека наопака љубав.

Ви сте гледали како се димови и магле идеја претварају у мермер и опет распуштају у дим. Гледали сте како се Југославија стварала, једном па још једном. Ја сам видео како се Југославија други пут распала. Без тог личног искуства не бих разумео неке ваше редове.

Вас су оптуживали због много чега, између осталог и због Писма из 1920.

Извините, морам одговорити црногорском пословицом:

Не би крив ко прну, но ко чу. (...)

ЗЛОСТАВЉАЊЕ УСРЕЋИВАЊЕМ

У санаторијумима људи умиру тако радо и са толико захвалности
према докторима и сестрама.
Рајнер Марија Рилке

Драги Иване,

У својим причама сте показали како је страшно кад се туђа глупост стара о нама. Од детињства сте се плашили мучитеља споља заштићених друштвеним нормама. Такав је Андрија Зерековић из приче Злостављање. Али злостављање хвалисањем није једино тајно мучење које сте описали.

Постоји и злостављање бригом. 

***

Малу „скулптуру жене од слонове кости“ приповедач је купио од Кинеза који је био безобразно понизан и кликтао као птица. Те ноћи статуета се претворила у праву жену. Приповедач није стигао ни да се изненади.

- Знала сам да мора тако да буде... – објавила је жена, чим се створила из сиве светлости. – А и шта би било од вас без мене?

– Али... – бранили сте се ви.

Оживела жена је наставила:

– Али сад је све добро. Од сад је све наше заједничко; живот и рад и смрт, од сад па довека...

– Али...

– Да, одсад ћемо заједно живети, стварати, патити...

Једва сте завапили:

– Али ви сте од кости.

Жена је вриснула:

– Ах, ах, како вас је свет искварио, како сте отупели! Ах, ви не можете схватити љубав и доброту, ви не можете усрећити никог.

Усрећитељски напад се интензивирао:

– Али управо зато вас не могу оставити, – наставила је злостављачица. – Ја се морам жртвовати и остати крај вас, јер ви сте тако рђави, ви сте болесни, али ја ћу вас неговати, као мати, као сестра, вечно...

Уплашили сте се, баш као Аница пред Зерековићем, да ваша пасивност инспирише усрећитељку:

„И обузе ме такав ужас какав сам дотад познавао само у ретким страшним сновима. Јер, ја сам знао како смо немоћни према људској глупости и себичности кад оне узму на се дирљив и узвишен облик... Како се понављала реч 'вечност'... преда мном би се отворио... понор и ја бих сваки пут претрнуо од ужаса и поново занемио...“

Тад сте схватили шта је присилно усрећење. То је глорификовано силовање, са самодивљењем.

Презнојили сте се и коначно пронашли језик побуне:

„Па у моју сте кућу банули из бела света и распаковали своја осећања! На мени сте нашли добра дела да чините! Са мном да делите ту вашу глупаву вечност и да ми помажете у послу који и овако сам једва свршавам?! Одмах се губите! Напоље!“

Дословно те исте речи би се могле упутити аустроугарским идеолозима колонијалног усрећења Босне.

Кастрирајућа брига и насилно усрећење су заједничке црте свих идеологија XX века, било да се ради о империјализму или комунизму.

Ви сте хитнули статуу жене од слонове кости кроз прозор. Није се чуло њено распрскавање о калдрму.

Упила ју је магла јесење вечери.  

***

Право слободног човека је да одбије усрећивање.

Јер речено је:

Боже сачувај нас хаоса и туђег реда.

СРЦЕ ТАМЕ

Сви инстинкти узнемиравају оне који их не деле.

Драги Иване,

Васпитавани сте као колонијални субјект. А колонијални субјекти, било да се ради о вама, Гандију или Хо Ши Мину, своју захвалност изражавају тако што се стављају на чело антиколонијалних покрета. Одбијали сте да вас кроз живот воде као деперсонализовану сирочад на сахране. Хтели сте да ставите хијерархију на своје место.

– Ја сам Србо-Хрват – рекао је Гаврило Принцип на суђењу.

Веровали сте да ваш пут иде од Југословенства ка човечанству. Идеју Југословенства су прво у Хрватску и Словенију донели Наполеонови „империјалисти просветитељства“. Наполеонова окупација утрла је пут свим националним стремљењима у Европи, почев од брисања граница међу италијанским кнежевинама, преко немачког културног национализма до стварања илирских покрајина на Балкану. И Немци и Италијани и Јужни Словени, да би се ујединили, морали су да ратују против бечког конзервативног система. Из неког разлога уједињење Јужних Словена сматра се мање легитимним него уједињење Италије и Немачке. Зашто би се исте идеје па и поступци тумачили различито? Зашто би се једна логика примењивала на Младу Италију а друга на Младу Босну?

У пројектовању политичке кривице на Балкан најдаље је отишао Роберт Каплан. Каплан је тврдио да је Хитлер научио да мрзи од балканских радника у прчварницама на периферији Беча.

Мржња се не мора увозити, јер постоје знатне локалне залихе. Хитлера су инспирисали домаћи мислиоци као што су пангерманист Георг Ритер фон Шенерер, окултиста Ланц фон Либенфелс, вотанист Гвидо фон Лист. Коначно, градоначелник Беча Карл Лигер је био реномирани антисемит.

***

Као колонијални субјект, ви сте били добар материјал за описмењавање. Били сте подложни софизмима као пасторка која је ако не пере руке – прљава; а ако пере – троши воду. Интелигенција па и људскост субјекта мерила се њиховим прихватањем свог положаја.

– Оно су несрећни људи, – упозоравао је Вук Караџић, – који су ум свој дали под аренду па сад морају да мисле како други оће.

Највише знања имају људи који могу да одређују шта је знање. Они које је Фуко означио као subaltern су особе у стању грешке. Никад фигура, већ увек позадина. Перцептуални жртвени јарци. То су деца мањег бога испод споредног неба.

Свети Павле је позивао робове да слушају своје господаре. Винстон Черчил је позивао на разумевање према Вилхелму Другом, које би понудио и белом вампиру Леополду од Белгије, али га не би арчио на Гаврила Принципа. Принцип је тако постао примерак из криптозоологије, науке о имагинарним монструмима.

Мало је питања у историји у којој једна страна има сто посто аргумената. Сарајевски атентат представља такав случај. Чудно је како се у демократском окружењу 21. века сачувао искључиво аристократски поглед на аустроугарску окупацију Босне.

Људи нижег статуса не би требали да имају аргументе. Јер то није лепо. Субјекти по дефиницији нити могу имати кохерентне мисли нити могу бити самостални актери. Не могу бити самостални, чак и ако знамо да је шеф босанске групе завереника, Данило Илић, одбио наређење из Србије да се атентат на Франца Фердинанда обустави.

***

Нигеријски писац Чинуа Ачебе је веровао да људскост његовог јунака Ококвоа заслужује књигу а не само параграф. Ачебе је био резервисан према верзији афричке историје која црнце своди на кулисе. Зато је критиковао Конрадово Срце таме. Професор емеритус са универзитета у Амхерсту, Масачусетс, узвикнуо је:

– Како се усуђујете?

Кажу да управо због свог односа према Конраду Ачебе није добио Нобелову награду.

Ви јесте.

ПЕЧУЈСКА КЕРАМИКА

Драги Иване,

Данас нам европски империјализам изгледа као велика сексуална фантазија пројектована на остатак света. Је ли могуће да је та сила у свету учинила и нешто добро? Могуће је. Питање је да ли се то десило на штету поноса усрећених. Усрећитељи су тражили од усрећених да „еволуирају“ – па да се одрекну сопствених очију. Ви сте пре Габријела Гарсије Маркеса знали да нема оригиналности без независности.

Нисте допустили колонијалним просветитељима да вас „просвете“.

Зашто?

Зато што сте били свесни границе њихове просвећености, па... ако баш хоћете... Шта? И одређених ограничења цивилизације такве какву је ваше доба дефинисало. Просветитељи су веровали да чешљање представља решење за већину животних проблема. Међу њима је свој моменат чекао и зачешљани Зерековић. Дању: умешан, уљудан, услужан. Спреман да у историјској ноћи отвори вашар чудовишта:

– Ко неће у ред, напоље! Без милости! Само проверим ствар, оценим и пресудим па: Фик! Фик! Фик!

За Алихоџу сви ти људи су били покојници који се још нису смирили. Стално су штедели време са којим после нису знали шта би. Живели су у паклу кога су несвесни. Њихови шинтери су побили мирне градске псе. Посекли су борове. Нису мировали ни кад спавају. Вама су они изгледали као навијене лутке а та њихова стална активност као присилна радња.

***

И ту ништа не би помогло!

Не би помогле Рилкеове сутонске атмосфере, ни осмеси из хербаријума, ни баронесе које продрхте кад махну лепезом. Ни минули животи који теку под тапетама. Ни вртови ни хртови. Ни Климтове љубавнице ни Фројдове љубавнице. Ни дует сингерице и гасне лампе у собама. Ни ауре канделабара у врту. Ни позлаћене потковице оперских лоза. Ни астматични цар са бакенбардима од маслачка и Рудолфовим портретом у својој соби. Ни Максимилијан од Мексика са подељеним лисичјим репом уместо браде. Ни Меркур, бог трговине, који је показивао на лађе разапетих једара. Ни маркизи у интарзијама ни маркизе од мајолике. Ни гиганти – држачи балкона на официјалним зградама, ни идеализована лица на фасадама, ни аркаде које је волео Бенјамин. Ни аждајина крила од кованог гвожђа над улазом кафана, ни полукружни застори, који се размичу као сукње, ни мразна стакла, ни сахер торте на мермерном столићу, ни надљудска дискреција наткелнера нису му могли надокнадити – шта?

Слободу.

Слободу да будете Иво Андрић а не Артур Шницлер. 

***

Аустријски официри су имали нарочиту, традицијом освештану и васпитањем утврђену гордост коју испољавају према људима који им нису равни, а то је деведесет одсто света који их окружује.

У Босни вашег детињства То су били доносиоци културе.

Требало их је издржати.

Бруно Шулц је у аустријском Дрохобичу приметио: „Човек је створен на слику и прилику манекена.“ Ево како сте ви описали тројицу официра црно-жуте монархије: Господин Калина је изгледао као да је сав направљен од грубо штављене службене коже на којој и очи и уста и бркови изгледају суви и нестварни, као насликани на тој кожи. Господин Фон Паулић је живео као „у каквом студеном оклопу, иза којег се губио сваки знак личног живота“. Господин Фон Митерер је остављао утисак да је сав физички и по својим особинама састављен у неком војном складишту, на прилику једног осредњег пуковника.

Хермана Броха нису послали за професора у бањалучку гимназију. Витгенштајн није предавао мојој прабаби у мостарској гимназији. У Босну су послали вашег барона Дорна, који је „осећао сажаљење према голој чињеници“. Цео тај нагнути и доброћудни барон био је само је средство којим се лаж служи...

Јесте, дошли су професори књижевности, али ваш гимназијски професор ништа није знао о својој области. Ви сте и поред њега остали самоуки.

Дошли су професори уметности. Али ви сем аустријских илустратора трећег ранга и светих сличица ништа друго нисте видели.

Професори су предавали мртво и формалистички, без свести о садржини онога што говоре, без везе међу различитим деловима знања.

Задатак неких од тих људи свео се на искључиву борбу против младости.

А вама је била одвратна и непојмљива свака радња које се дешава и развија по утврђеном плану и са одређеним познатим исходом на крају. Били сте на страни ирегуларног и жеље а ваша околина на страни регуларног и форме. Објава рата оригиналности била је објава рата вама лично. По речима јеванђелисте Матеја:

...каква је корист човјеку ако сав свијет добије а машти својој науди, или какав ће откуп дати човјек за своју машту?

Професор, кога сте описали под именом Дурхцуг био је син полицајца. Највеће задовољство налазило је у томе да исмева и кажњава ђаке који у ма чему покажу нешто оригиналности.

На другом крају империје, сличну школу је описао Деже Костолањи:

„Стара трошна гимназија је емитовала некакав подрумски задах и неки мирис, онај добро познати мирис школе, сачињен од воња писаљки, сунђера, креда, прашине и укисељеног мастила, од којег хоће желудац да се преврне... Изнад (ђака) ређале су се бисте класика које су сматрали својим личним непријатељима...“

Ваша гимназија у Сарајеву, још више него Костолањијева у Суботици, била је „пустиња и казна, доживотна и непрелазна, без водича и путоказа“. У њој су вам предавали „површни хладни наставници и послушне бирократе“ који су пропагирали „мртвачки мир и механички ред“...

Требало их је издржати.

Сиромашни ђаци добијали су бесплатно од државе коришћене школске књиге, испипане, измашћене, исписане. Такво је било све што сте ту добијали – условљено, ограничено, оскудно. А вама су се гадиле те књиге и све те мрље и трагови туђег живота, нечисте, недостојне. Као и други сиромашни ђаци морали сте живети је са таквим уџбеницима и са својим старим сном о чистим, лепим књигама.

Није ни планирано да се босански ученици, уз помоћ флекавих књига, развију у оригиналне мислиоце. Колонијални субјекти не добијају Нобелову награду.

ПРАВЕДНИЈЕ ВРСТЕ ПРИСТРАСНОСТИ

Није све било тако једноставно.

У својим романима и причама описали сте многе људе који су дошли из Лике, Славоније, Централне Европе, и заволели Босну и саживели се са локалним становништвом. Такви су вишеградски судија Турковић из Лова на тетреба и директор подружнице пештанске банке Пајер у Госпођици. Један од таквих је био ваш тетак и поочим, Пољак Иван Матковчик. Кад је Матковчик 1924. умро у Вишеграду, ви сте му исписали тарих:

Он бјеше добар, племенит, вољен
Сад се радује у вјечном миру
И живи свјетал у успомени

Ипак...

Ипак, од младости до краја живота, ви сте аустроугарску окупацију Босне видели као процес општег и систематског свођења једног народа на нижи степен егзистенције, погодан за експлоатацију.

Бруно Шулц је записао:

„Свет је, у оно време, са свих страна, затварао Франц Јозеф I и није га се могло избећи... простирао се преко сваког хоризонта и вирио је иза сваког ћошка и закључавао је свет као затвор.“

Ако сте икад посетили империјалну гробницу Хабсбурга у капуцинској цркви у Тегетхофштрасе у Бечу, мора да сте имали осећај да све те кости у саркофазима, налик на бронзане каде, леже над вашим живим животом и не дају вам да удахнете.

Иза светлуцаве фасаде империје од печујске керамике, остао је недирнут феудални систем. Власт је имала моћ да се прогласи онолико беневолентном колико је хтела. Српски сељаци у Босни, тада већина становништва, искусили су мало од бечке добродушности и шарма. Ти сељаци су остали кметови, сто десет година након што је обзнањен Code Napoleon. Западни политичари перцепције и дипломати меморије нису били склони да обрате пажњу на њихов положај. 

***

Бразилска уметница Адријана Варежао је на изложби у бостонском Институту модерне уметности изложила избледеле плаве зидове покривене глеђосаним плочицама. Зидови су дочарали шпанску и португалску колонијалну архитектуру. Дражесна мајолика била је исликана сликама плавих маркиза и маркизица. Варежао је онда засекла фасаде као да их је канџама исекла нека страшна звер. И шта се десило? Кроз наивистичку глеђ потекла је крв. Испод порцеланске фасаде су покуљала црева и унутрашњи органи безбројних невидљивих који су уграђени у китњасту фасаду империје.

КОЛОНИЈАЛНИ АМБИГРАФ

Драги Иване,

У доба комунизма, у Централној Европи Двојна монархија је изгубила историјску реалност и претворила се у сентименталну конструкцију.

Охрабрена су сећања на чудесну софу на којој је Сигмунд Фројд будио сан света. Охрабрена су и сећања на Анимусе и Аниме спојене у Штраусовим валцерима, печујску керамику, Брохова растварања и Климтове златне мрље.

Обесхрабрено је сећање на начин на који је Роберт Музил дефинисао Аустро-Угарина: То је Аустријанац плус Мађар минус Мађар. Империја се звала по двема владајућим народима који су, заједно, чинили четрдесет посто становништва. Суверенитет је био заснован на уставним принципима, које је допуњавао феудални концепт владавине по милости божјој.

Игнорисан је тежак положај сељака. Нарочито у Босни.

У Русији кметови су еманциповани 1861. године. У Америци робови су ослобођени четири године после тога. Положај кметова у „аустријској Босни“ није промењен ни педесет година после ослобођења руских кметова. Један од официјалних разлога зашто је Аустро-Угарска преузела Босну било је решење аграрног (читај кметовско-феудалног) питања. То питање никад није решено.

Тешко би било тврдити да је Аустро-Угарска преузела Босну на било какав демократски начин и засновано на вољи народа. Почело је договором императора и наставило војном окупацијом. Окупација то јесте била, јер је изведена са двеста хиљада војника, по цену 5.000 мртвих и рањених, што је приличан број јер Босну није бранила регуларна војска претходног колонизатора, отоманске империје, него домаће становништво, које, и то је важно подвући, нико ни за шта није питао.

Укратко, што бисте ви рекли, земље и народи су прелазили из руке у руку као ситна пара.

У име Прогреса, колонизатори су позвали домаћег човека на вечеру на којој се јео лотос и пила вода из Лете.

После Анексије, социјалдемократа Карл Ренер, чија биста стоји у центру Беча, у Парламенту је изјавио: „Владамо Босном на бази бајонета, а за сада и на бази кршења закона.“ Анексију нису потврдили ни бечки ни пештански парламент. Легални став покрајине је остао дубиозан и у суштини базиран на сили. Младобосанцима ће се учинити да батина има два краја и да индивидуални терор није другачији од државног.

Оно што је за Кафкин сензибилитет било очигледно – наиме бездушна чиновничка хијерархија која му је дала идеју за Замак и немогућност Правде из које је произашао Процес, бирократско обезљуђење из ког је дошао Преображај, рационализовање ирационалног насиља из Кажњеничке колоније – све то није требало да буде очигледно за вас. Ту неку грешку у атмосфери, коју је безброј пута насликао Егон Шиле, вама је било забрањено да приметите.

P.S: Охрабрени смо да наслутимо.

Охрабрени смо да наслутимо да се видљивост једних ствари одржава по цену невидљивост других. Задатак пропагандне киклопизације је да емоцијама заустави мисао. Само једна страна приче мора бити сагледана детаљно и нијансирано. Људи на другој страни нису ни потенцијално компликовани.

– Добро сте поделили свет, – записали сте ви. – Па се рађамо са унапред спремним улогама, ви светлим а ми тамним.

Неко има друштвену моћ и средства да каже: гледајте Грал!

Неко има друштвену моћ да одмахне руком и каже: игноришите црне ликове у позадини.

Тако је игнорисана тамна страна колонијализма: одсечени удови у афричком краљевству краља Леополда, Хереро геноцид, феудализам у Босни. Систем је тако направљен да тамна лица жртава заувек остану у сенци.

РЕВОЛУЦИЈА ОРИГИНАЛНОСТИ

 Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок, - нама, драга, знан;
И светковасмо отцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рана што крваве их вређао је свет

 Сима Пандуровић

Драги Иване,

Аутор Исповести Италијана Иполито Нијево је писао да за модерног човека не може бити испуњавајућег личног живота док се не оформи слободна држава у којој ће живети. То су скоро дословно и ваше речи.

Са футуристима, ви сте мислили да је Европа постала загушљива старетарница.

Са немачким експресионистима, као што су Георг Хајм или Јаков ван Ходис, слутили сте крај једног света.

Били сте као гутач ватре коме је забрањено да издахне.

– Желим свјетове и оцеане и вихоре и велике огњене појаве које личе на чудеса, – записали сте. – И мноштва желим, бучна силна људска мноштва која се повијају под заносом радости и бјеснила као класје под вјетром.

***

Још као дечак у циркусу сте схватили смисао револуције: игра ће бити смисао и садржина живота а смелост и лепота његови редовни закони!

Сањали сте један велики тобоган нагоре, анимистичку побуну против машине, револуцију оригиналности.

Зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве у Риму или Паризу – питали сте се.

Хтели сте да, као Мартин Лутер Кинг, замените илузију доминације истином једнакости. Хтели сте да будете свој центар а не туђа периферија.

Револуција је, записали сте, покушај човечанства да промени раме на коме носи терет живота.

У грчким трагедијама човек је коначан. Ваша стремљења су била бесконачна, као код Феатона, који је возио Сунчеву кочију и неминовно пао и спалио земљу под собом.

Инспирисани Ничеом ви сте говорили о Титанском човеку.

Испало је да ће титанска бити само величина патње.

А шта ће бити после? После ће се старати за после. Важно је било почети! Иначе бисмо били и прошли не знајући шта смо све могли бити и учинити.

***

Као Ничеове Змајоубице журили сте да проповедате у гомилама заплаканим од сузавца, са бичем косе преко ока, док се над вама укрштају рефлектори.

Хипнотисане гомиле блуделе су булеварима.

Лампе су биле упаљене, собе окренуте наопако.

Лица су се трзала као Волтине жабе.

Пробуђени петлови су лупали крилима у људским главама и кукурикали, кукурикали. Крикови петлова у људским главама надјачали су шкрипу возова, бродске и фабричке сирене. Покренула се историја и повукао вас је невидљиви воз. Идеје су се светлосно распрскавале на небу. Звезде су се пламеним линијама повезале у констелације, исписујући судбину над вашим косама. Окружило вас је једно човечанство задихано од усхићеног смеха.

Срца нам испуњава огроман понос јер смо осетили да стојимо сами, као светионици, стражари на грудобрану наспрам армије непријатељских звезда.

Човечанство је било окренуто наглавачке. Човечанство је коначно било на трапезу.

***

– Ви ћете сагорети брзо и бескорисно, – упозоравали су вас старији људи.

– Ако! – одговарали сте ви. – Знаће се бар да смо били ватра. А иза вас ће остати само балав траг као иза пужа.

***

Такође сте рекли да не можете да убијете човека.

***

Гаврило Принцип је могао. Он је на Видовдан 1914. испалио метак који је усмртио Франца Фердинанда. (...)

Епилог

ШЕЋЕР И АНЕСТЕТИК

Драги Иване,

Лако је увидети неправде које постоје далеко и давно. Теже их је уочити сада и овде. Хегемонистичка ситуација није ствар прошлости. Живимо глобални анциент региме. Планета је кастински подељена на први, други и трећи свет.

Неки кажу да је мото дај ми слободу или дај ми смрт подељен на два дела. Богатим земљама припада слобода. Сиромашним земљама припада смрт. У првим имају права и репрезентацију. У другим имају обавезе.

На факултетима смо забринути за микроагресију у свету пуном макроагресије. У свету глобалног doubletalka нормализује се ућуткивање у име опуномоћења и искључивање у име плурализма. Шездесет посто свега што се у свету преводи, преводи се са енглеског. Један посто са кинеског. Импликација је јасна. Кинези немају шта да кажу.

На америчким универзитетима редукују се или укидају департмани страних језика. Три посто америчке штампане продукције отпада на преводе са свих језика света. Порука је јасна: ми смо три посто заинтересовани за перспективу света.

Много је култура избачено из светског воза.

Постоји инклузиван приступ и постоји ексклузиван приступ.

Онај ко је избацио Гандија из воза није учинио услугу британској империји.

Увек кад ово кажем уплашим се за културе које су занемарене и за ону која их занемарује.

***

Постоји консензус у Западној Европи и Америци о историјској улози Гаврила Принципа и Младе Босне, којој сте и ви припадали.

Франц Фердинанд је био Генерални инспектор оружаних снага монархије у миру, врховни командант у рату. Армију је сматрао преторијанском гардом круне. Гаврило Принцип га је убио у Босни а не у Бечу. Суђен је за велеиздају, иако ни пештански ни бечки парламент нису потврдили анексију Босне и Херцеговине, па није имао кога и шта издати.

Неки будући командант оружаних снага надгледаће трупе у Ираку. Могао би га неко не дај боже убити.

Принцип је пружио изразито лош пример.

Питам се може ли уопште постојати антиколонијални јунак у времену неоколонијализма?

***

У међувремену...

Моћни се препуштају својој успаванци у соби одјека.

Мачке изјављују да су заинтересоване за перспективу мишева.

Спин-доктори додају шећер и анестетик у сваку ствар.

Колонијални Биро за глобалну перцепцију није ауторизовао наше очи. Ипак, тако нам ствари изгледају под сунцем овог дана. Тако „друга половина света живи“. Већа половина. То су Невидљиви људи. То су црни ликови из амбиграма.

И још нешто...

О природи колонијализма није још речена задња реч – плашим се да су и западне и јужне балканске државе ближе том жељеном или нежељеном статусу него што би желеле да знају. Уколико мале балканске земље буду више личиле на колоније утолико ће им интересантније изгледати мисли вас и ваше генерације.

Били сте антиколонијалиста, писац младости, инклузивности, сиротиње, еманципације.

Записали сте: 

„А кад ја умрем и кад та тешка штета потрефи мајку провинцију Босну Сребрену, неће више бити међу нама истине колико ни за лијека него ће морати некога у свијет слати по њу и увозити је ко со за крупицу, па опет неће бити оваква каква је моја.“ 

(...)