Латинска Америка у срцу и оку Емира Кустурице: Дијего Марадона, Пепе Мухика, Панчо Виља и Viva la revolución! štampaj

Почетком деведесетих Емир Кустурица је с мало пртљага путовао преко Атлантика и откривао Америку. Двехиљадитих је ситуација унеколико инвертирана. Иако смештен у САД, Кустуричин Аризона дрим већ је намигивао југу. Филм је лоциран на тексаској граници, а неки од музичара из Аризона дрима очито су из Мексика.

Можда је то шлагворт који ће наговестити да ће се у наредној деценији Кустурица спустити дубље на југ: покушаће да закључи један пројекат у Мексику, а снимаће у Аргентини, Венецуели, Уругвају и на Куби.

Покушаји филмских аутора из Југославије, Источне Европе или Трећег света у Холивуду били су ретки и проблематични, али приметни. Кустуричина јужноамеричка авантура, међутим, кренула је потпуно нераскрченим стазама. Када је бирао између „сједињених“ и латинских Американаца, Кустурица се на крају одлучио за ове друге – или су се пак они одлучили за њега.

Редитељ данас и не мора да се обазире на евентуалне индустријске стандарде – што ће рећи на сав ужас западне политичке коректности – али и даље може да држи на оку трендове и колеге. Попут Оливера Стоуна, Кустурица посећује обесправљену Јужну Америку дајући подршку њеним левичарским и револуционарним екскурсима. Другим речима, Кустурица може себи да приушти луксуз да гура властите агенде, да се бави властитим опсесијама, да проводи време с властитим херојима – и поврх тога да о њима снима филмове. 

Резултат снимања, свирања, путовања и преговора уздуж и попреко Латинске Америке – дакле једне не само дословне него и духовне авантуре – јесте неколико Кустуричиних филмских улога, два несвакидашња документарца и један нереализовани биографски филм...

Латиноамеричка веза може деловати као чудан инцидент у Кустуричиној каријери, али је проистекла из више рационалних разлога. Први је политичка блискост једнако трусних подручја матичног Балкана и удаљене Јужне Америке. Други је сродство страствене, ако не и фанатичне публике на коју је Кустурица једном рачунао у бившој Југославији и нове, још темпераментније, коју је стекао у XXI веку током учесталих гостовања No Smoking оркестра у Латинској Америци.

И трећи је Кустуричино искуство живота на Западу и извесног политичког отрежњења, ако не и разочарања које одатле потиче. Многи су данас свесни процепа између западних вредности, наводних вредности и стратегије на терену. Овакве спознаје, испоставиће се, Кустурица дели са својим саговорницима. То су били аргентински фудбалер Дијего Марадона, уругвајски политичар Пепе Мухика и (на посредан начин) мексички револуционар Панчо Виља. 

Кад бих био Панчо, Дијего ил' Пепе...  

Емир 2005. стиже у Буенос Ајрес, у којем се среће с пензионисаним, али држећим Марадоном. Изгледа да фудбалерова слава међу Аргентинцима никако не јењава. Марадона је усред антиамеричке политичке кампање. Циљ му је путовање возом за Мар дел Плату и сусрет са Угом Чавезом. Кроз паралелну монтажу протеже се неколико слојева који се ритмично смењују као у некаквој филмској обланди.

Први интервју с Марадоном снимљен је у гигантској гаражи – вероватно његовој – где фудбалер отворено говори о својој зависности од кокаина. Други је лоциран у страћари у којој је Марадона одрастао у Буенос Ајресу. Фудбалер својевољно није посетио сиротињско насеље Вила Фјорито петнаест година. Успомене су тешке и он их се не сећа радо: отац му је био индијанског порекла и физички радник.

Али зато Марадона, између осталог, одушевљено говори о свом сусрету с Кастром и поносно открива своје револуционарне тетоваже: на руци му је Че, на нози Фидел. „Упознао сам се с Фиделом 1987. и одмах га заволео. Изгледао је као звер која брани своју територију.“

Сместа се потеже историјска утакмица на светском првенству у Мексику 1986. између Аргентине и Енглеске. У кључном моменту, Марадона је „прекратак“ да главом дохвати лопту, али зато зна све трикове из фавеле. Помаже се руком и убацује лопту у гол.

Акција је била брза, Марадона добар глумац и линијски судија трик није видео. Енглези су деморалисани, али се не предају. Следећи Марадонин погодак на истој утакмици, међутим, навијачи су прогласили за „гол века“.

И заиста, ту Марадона сам-самцијат прави слалом с лоптом дугачак шездесет метара у којем прелази пет играча енглеске одбране и голмана. Гоооооооооолллллллл!

Кустурица у филму понавља снимак овог поготка бар десет пута. Повремено се појављују блокови с другим, брзо монтираним Марадониним головима у различитим дресовима – али увек уз звуке антибирократске химне Боже спаси краљицу британске групе Секс пистолс.

Алузија је да је Марадона панкер међу фудбалерима. Његове голове у стопу прате инсерти из карикираног анимираног филма где Марадона на фудбалском терену дрибла редом Тачерову, краљицу Елизабету, принца Чарлса, Блера, Регана и Буша. И заиста, Марадонини поклоници, а вероватно и он сам, мисле да је фудбал нека врста сиротињске освете моћницима, спорт у којем голоруки народ коначно добија прилику да и сам игра прљаво.

У међувремену, обожаваоци су формализовали „Марадонину цркву“ која је мешавина хришћанства, идолопоклонства и карневала. Сваки нови члан мора руком да постигне гол. Онда се причести и добија дрес с бројем десет. Један пар се венчава у овој цркви; уместо да баци бидермајер, млада шутне лопту.

Следи праведнички тренутак за сваког ко је чекао да га Кустурица удостоји интервјуом. Редитељ стиже пред Марадонину кућу очигледно на договорено снимање. Марадона се поздравља и извињава; има неодложне обавезе. Улази са свитом у џип са затамњеним стаклима и нестаје попут ластиног репа. Емир окреће очима, искусивши на својој кожи како је то бити папарацо.

Марадона ипак на крају путује с Кустурицом у Београд и тамо упознаје његову породицу. Среће се с председником Коштуницом и посећује празни стадион Црвене звезде где он и Емир пикају фудбал. Марадона евоцира гол против Звезде који је постигао лобом на том стадиону.

Најдирљивији тренутак је када Дијего у кафани у Буенос Ајресу пева песму Божја рука коју му је посветио покојни певач Родриго Буено. Песма сажима читав његов драматични животни пут, у којем је, како примећује Емир, често радио ствари на своју штету. Дијего на венчању, Дијего с ћеркама, Дијега хватају у допингу, Дијега хапси полиција, Дијего плаче пред камерама.

Емир констатује: „Схватио сам да Клаудијина борба за Дијега није произашла само из љубави, већ и из необичне религиозности.“

Већ је 2007, а филм о Марадони никако да се заврши. Али и легенда траје. На старом црно-белом снимку, голобради Дијего, у стилу Новака Ђоковића, изјављује да има сан: да игра на првенству света у фудбалу и да буде шампион. Он је свој сан остварио.

Прича о њему враћа се на почетак: времешни, угојени Дијего је очито још дечак с лоптом који никад није одрастао.

„Ако је кокаин дрога, ја сам наркоман“

Документарац Марадона доноси на свет један необуздани, разиграни и врло приватни, чак привилеговани поглед на познату личност. Камера „полива“ унаоколо као да је Дијего лично држи у руци и дрибла лопту кроз узаврелу масу обожавалаца.

Можда је адекватно да документарац о спортисти који је имао акутан недостатак дисциплине, такође демонстрира паралелно одсуство уздржавања и мере.

И заиста, слично Емиру, чија биографија као да се опире свођењу, већ стално неким актом, делом, изјавом или макар лактом истуреним кроз прозор из ње вири – Марадона је такође имао сувише комплексну каријеру да би стала у документарац од сат и по.

Јунак Марадоне је, дакле, импулсиван, недисциплинован, тежак и недозрео, али фасцинантан човек – како Емир више пута наглашава, и себи највећи непријатељ. Он повремено постаје и неподношљив сарадник на филму, као што је био неподношљив менаџерима својих клубова.

Чекајући га или се одмарајући од јурњаве за њим, Кустурица на махове заборавља о коме уопште прави филм и почиње да лута мантрајући на слободне теме: следе његове дуге дигресије о тангу, политичкој ситуацији у Јужној Америци и редитељевим властитим пројектима. Тако Марадона допушта себи да говори заобилазним путем о свом јунаку: филм као да је прављен као апозиција за публику која већ зна све о фудбалеру.

Навијачи воле голгетере, али центарфори умеју да буду досадни типови – они високи Немци и Енглези који чекају корнер да набоду лопту главом. Марадона, висок свега 165 сантиметара, није био рођен за то: он је нешто попут Бубамаре из Црне мачке, белог мачора. Дијего је, просто речено, на терену почео као шоумен и чаробњак, и то остао заувек.

Можда се његов допринос фудбалу најбоље види 1983. када је млади Дијего, тада играч Барселоне, већ прошао голмана и стигао тик до гол-линије супарничког Реал Мадрида. Онда је застао да сачека одбрамбеног играча Хуана Хосеа, предриблао и њега, и тек тада убацио лопту у гол. Утакмица се играла у Мадриду, али је за ову бравуру добио громки аплауз од навијача противничког тима.

Емир каже да је Марадона „мешавина Фалстафа и рекламе за шпагете“. И заиста, ако је ичији живот био предимензиониран, ако је ичија судбина у својој неумерености заличила на латиноамеричку сапуницу, онда је то овог голгетера. Индијанац Марадона као да је слика и прилика једног јунака цртаних филмова, тасманијског ђавола: кад га пусте на терен, он је незаустављив.

„Лопта као да му је канапом везана за ногу“, како каже његов колега с терена – све док не одлучи да пробуши противничке мреже. Кад је пак ван терена, занимају га четири Ка: Кокаин, Курве, Камора и Кастро.

Аргентина се 1986. једва квалификовала за такмичење за Мондијал у Мексику, а сами Аргентинци нису имали много вере у свој тим. У четвртфиналу се репрезентација срела са селекцијом Енглеске. Још су биле свеже успомене из Фолкландског рата, вођеног само четири године раније. Као да се на терену спремала нека врста реванша. И заиста, енглески фудбалери почели су да опасно туку по Марадони, али он је био тај који се последњи смејао.

Следећу утакмицу с Белгијом, Марадона је такође решио. У финалу с Немцима, Аргентина је водила са наоко недостижних два-нула. Несаломљиви Немци изједначили су у последњих четврт сата. У завршним минутима гледаоце је дрмала драма: сва пажња је била на капитену, али је Марадона одвукао пажњу, да би маестралним пасом донео победу својој репрезентацији.

Земља под вишедеценијском диктатуром и у тешкој економској кризи, тако је постала у нечему најбоља на свету. Славље у Аргентини није стало пуна два месеца. Фудбал можда јесте утеха за губитнике и сиротињу, али Дијего Марадона је био предодређен да буде шампион и портпарол тог табора чак и кад је постао победник и богаташ. Слично важи и за Емира. 

Пепе, један узвишен живот 

Пепе Мухика прави мате – чај у локалном стилу – и пружа га Емиру. Видимо и серију документарних снимака из турбулентне историје Уругваја. Пепе објашњава да је његова домовина све до средине XX века важила за „Швајцарску Латинске Америке“. Млади Пепе на црно-белом документарном снимку обећава да ће социјализам доћи.

Данас ово давно обећање поново постаје актуелно. Пепе се опушта на свом имању где гаји цвеће. Спрема се за конференцију у Костарики. Тамо изговара опомену којом као да се обраћа политичарима у Србији: „Добри лидери, када оду, оставе за собом групу људи која ће их у свему превазићи.“ Титл најављује последњи дан његовог мандата у марту 2015. Фешта примопредаје власти одржаће се у Монтевидеу.

Срећемо и Елеутерија Уидобра, министра одбране у Пепеовој влади, познатог по надимку Ел Њато. Он приповеда како су обојица били чланови Тупамароса, урбане герилске групе којој је шездесетих година узор био Че. Нису се либили пљачки, отмица и политичких убистава. „Знали смо све затворе у земљи“, каже политичар који је сам провео укупно тринаест година иза решетака. 

Пепе се надовезује. „Без мојих десет година у самици, не бих постао оно што сам данас. Био бих залуднији, фриволнији, извештаченији; више оријентисан на краткорочне циљеве. Позирао бих као споменик, вероватно бих ликовао, био бих заслепљенији успехом. Мислим да човек научи више од бола и невоље него од лаких ствари и тријумфа.“

У разговору између Мухике, Ел Њата и још једног саборца, неко примети: „Знаш ли да смо ми провели више времена заједно него са својим женама?“ Остали климају главама.

Враћамо се у време кад је Пепе постао председник. Он говори у Уједињеним нацијама, среће се са шефовима држава, Евом Моралесом, Бан Ки Муном и Бараком Обамом. Надаље се смењују интервју на његовом имању и последњи сати његовог мандата.

Пепе Мухика води и пројекат за грађење кућа најсиромашнијим суграђанима. Стопа угрожених је у потоњих девет година у Уругвају пала са девет на пола процента, објашњава он. „Дајем седамдесет посто своје плате за тај пројекат“, каже Мухика. Иако је постао шеф државе, Пепе никако не одустаје од своје плаве „бубе“.

„Када бисте имали педесет милијарди, као онај Мексиканац, на шта бисте их потрошили?“, инсистира Емир. 

„Човечанству су потребна огромна улагања у корист живота. Морамо да однесемо велике количине слане воде у срце Сахаре. Да се позабавимо климатским променама и изазовемо испаравање много слане воде. Морамо да створимо нове реке топљењем леда у северном Сибиру. Морамо да уведемо пијаћу воду у Монголију, у сушне делове Азије. Морамо да искористимо тољење леда на Аљасци и направимо реку испод Стеновитих планина која тече до севера Мексика. Постоји гомила циљева од којих би имало корист цело човечанство. Морамо да учинимо Патагонију погодном за живот, а то је могуће. Могли бисмо да променимо климу у Атаками, најсувљој пустињи на свету, да у њој засадимо дрвеће. Човек то може да учини, уместо што ти старци гомилају новац, праве кола од милион или два долара. То је аргумент у корист живота, а не против њега.“

Сада по први пут државник од суровог реалисте заиста почиње да личи на сањара. Претвара се начас у Дина који оцу на самрти чита футуролошки текст из новина:

„Савремена наука и техника толико су напредовале да човек данас може да утиче на промјену климе по својој жељи. Па се помишља и на усправљање Земљине осе. Све послове око тога могла би да обави армија од сто милиона техничара, инжињера и научника и из свих земаља свијета и то за само један људски вијек. Најпре би се дуж ивице Јужног и Сјеверног пола подигао огроман бедем. Умјесто изузетно сурове климе с мразевима и од -88 степени, овдје би, после исправљања осе Земљине ротације, завладао вјечити дан у вјечитом прољећу. Немирна зелена маса Индијског океана ремети равнотежу наше планете и доприноси да се нагнута окреће око своје осе. Исушивањем Индијског океана површина копна би се повећала за 91.200.000 квадратних километара. Претворена у житницу, ова површина би у условимна вјечитог љета могла да исхрани око 146 милијарди људи.“ 

Ако је дрога луксуз, Латинска Америка је богата 

Тема документарца о Мухики можда јесте иницијално била политички успон, историјско превирање, револуционарна катарза, морална политика, верност идеалима – и све је то присутно у филму Пепе, један узвишен живот. Али, како је и сам Кустурица у једном моменту приметио, то је пре свега прича о једној великој љубави.

Откад су се упознали, Пепе Мухика и његова супруга Лусија нису се више раздвајали. Њихова заједничка вера и деценијска верност ванредно су дирљиви. Упитан да ли за нечим жали у животу, Мухика потиштено одговара: „То што нисам имао деце“.

Као у Диогеново време, морамо да ходамо дуго с фењером или видео-камером у руци и тражимо човека. Изгледа да је Кустурици успело да пронађе двоје, и то тамо где их нико и не тражи - међу политичарима. То је брачни пар Мухика.

Кустурица је за илустрацију Мухикине урбане гериле користио филм Опсадно стање. Давно се неки играни материјал није тако органски уклопио у документарни. По правилу, реконструкције прошлости у постмодерном филму наглашено су амбициозне и прецизне што се тиче говорног језика, сценографије и реквизита. Али покушај да се призове одређени Zeitgeist – у овом случају шездесете и Тупамароси – била је још компликованија амбиција.

Како каже Емир, гледаоци се везују за предмете. То посебно важи за Мухикину неодољиву плаву „бубу“ и скромну посуду за мате, који су иконични и неодољиви скоро као и њихов власник. 

Живот јесте томбола: Револуционари 

Оно што је у игри лопта, у драми разрешење, а у историји - светла будућност, у животу је нека опсесија. Рекло би се да је Емир Кустурица човек који је опседнут филмом. Али и његови јунаци су са своје стране људи од мисије.

То без сваке сумње важи и за двојицу истакнутих Јужноамериканаца о којима је Кустурица сковао документарне наслове и једног Мексиканца о коме је покушао да сними играни филм. Сва тројица имају екстремне биографије. И сва тројица су револуционари.

Први од споменутих је човек који је потекао из фавеле, али је постао глобални херој. Фудбалер Дијего Армандо Марадона дословно је сам и голорук (испоставиће се, у добром и лошем смислу те речи) променио историју најпопуларнијег спорта на свету.

Други, Хосе Алберто Мухика Кордано герилски је борац који је добар део живота провео као политички затвореник, али је такође између 2010. и 2015. био на функцији председника Уругваја.

У једном су двојица људи посве различити: у односу према новцу. Када је дошао до новца, Марадона није себи ускратио ниједан порок размажених богаташа: шмркао је коку, дружио се с мафијашима, проводио се са старлетама и ронио сузе у ТВ емисијама. Како би рекао народни песник: „Кад бих био Марадона, радио бих све што и он“.

За разлику од њега, Мухика је запамћен као аскета, човек кога положај ни новац ни на који начин нису корумпирали или му променили навике: постао је председник државе, али није радио што и други председници. Уместо да кришом празни касу и пуни џепове своје клике, он је - управо обрнуто - донирао две трећине своје председничке плате сиротињи. Важио је за најскромнијег шефа државе на свету.

Оно по чему су ова двојица људи слични, јесте њихово скромно порекло и непосредност у обраћању масама. Обојица су умели да комуницирају са својом публиком и поштоваоцима отворено и искрено, никад не прибегавајући флоскулама. И Марадона и Мухика поверавали су светини оно што мисле; често је то било тако дирљиво да су окупљени плакали. Обојица су били кадри да јавно говоре из срца.

И обојица су без сумње били вољени. Штавише, Кустуричини саговорници апсолутно су уникатни: када их човек овлашно погледа, тешко ће стећи такав утисак, али и један и други јесу рођени лидери.