Одломак из романа "Губитак слике": Долазак у Нуево Базар štampaj

Долазак у Нуево Базар

Пише: ПЕТЕР ХАНДКЕ

Предвече се појачао саобраћај на carreteri. Није се само из оба правца број возила умножио. И са претходно празних поља, из степа и полупустиња, долазила су, кривудајући, возила; мање трактори а више камиони; многи прекривени сличним, као земља сиво-жутим, лепршајућим церадама маскирних боја; повремено и конвоји тенкова и оклопних возила, као да се враћају с војних вежби; али исто толико и обичних аутомобила, не само погодних за вожњу макадамским путем; и много малих брзих аутомобила, пре за градску вожњу, чудно је доскакутавало из беспутне саване. 

И сва та возила су се увлачила у низ на готово као под конац правој цести, већина у правцу југа, као и њена „сантана". И даље, ниједно село на видику, о граду да и не говоримо. Лепа стара Сеговија се у најбољем случају наслућивала у измаглици изнад наизглед бескрајне висоравни, тамо на истоку, у подножју Сијере де Гвадарама (која није била њен циљ); планина je, све до прилично дубоко доле, била бела - што је значило да би нешто виша Сијера де Гредос била још беља? Или је то Бело долазило делом и од стеновитих масива у даљини обасјаних сунцем?

А онда, исто тако изненада, и авиони на небу, сасвим ниско; никаква спортска или приватна машина, него тамни, тешки, трбушасти, четворо-пропелерни бомбардери; сукнули су са југа, уједно као одмах ту са тла; приближавајући се летели су још ниже, потом успоравали, готово до брзине конвоја возила под њима; а онда, готово окомито оборених носивих крила, заокретали су линијом лука за слетање, у широким елипсама, на који то аеродром(?), судећи по ознакама праваца поред пута, на аеродром код „Нуове Сеговије" (?); мигољили су се погледу; и поред брујања као при слетању, брзо су летели један за другим над том пространом ненасељеном висијом на повратку у своју базу, један бомбардер кљуном тик уз реп другом; сваки је производио исти шум, нешто између брујања, тутњања, крчања и хркања; био је то маневар који се, за разлику од онога у случају тенкова, морао довести у везу са ратом. 

И сада пуцање ветробрана на њеном возилу, као једноставно од буке; срча у возилу, и по њој; у оквиру напред више ни парчета стакла. А онда знак „deviación", заобилазница. Да ли је могуће? Усред те огромне, готово једноличне висоравни, не рачунајући повремено стеновите гребенове, наједанпут „сужење"?: цеста као тесан пролаз кроз стеновити гребен, из даљине готово неприметан, а изблиза јасно виши од свих других и неупоредиво дужи, препречујући сво земљиште попут природне баријере, проходан само на једном усеку који је за пут био додатно продубљен у „теснац", или „estrecho", као Гибралтарски теснац између Средоземља и Атлантика.

И цеста је ту, између та два зида од стена, уистину постала ужа. Једва да су се два возила могла мимоићи. Један теретњак је пролазио док је друго возило из супротног правца чекало. Пешак би, не само сада у предвечерњем саобраћају, морао да се приљуби уз стену и истањи (ако је тако нешто уопште било могуће). „Estrecho del Nuevo Bazar", Теснац Нуево Базар, тако се, према ознаци, звао тај пролаз. А налазио се, опет према ознаци, већ више од хиљаду метара изнад нивоа мора. Према томе је meseta, висораван, од почетка њене вожње наизглед савршено хоризонтална, неприметно постала виша за четиристо метара.

Непосредно после пролаза теснацом, након cordillereа, следила је и заобилазница; цеста, carreterа, била је блокирана челичним препрекама, познатим готово само још из некадашњих ратних филмова и старих недељних филмских журнала; између њих спирале од бодљикаве жице. Ознака „Авила - Сијера де Гредос" дебелим линијама прекрижена, једва још читљива, додатно нераспознатљива због трагова од набацаног катрана и рупа од метака. Те ознаке места, после стрелице за скретање заобилазницом, нису се више јављале, само још једна: „Нуево Базар", флуоресцентна табла, не само због тамножутог предвечерњег сунца.

Овај теснац јој је био познат с многих путовања. Па и насеље „El Nuevo Bazar" постојало је вековима. Тамо је преноћила, у једном од многих нових хотела. И поред тога, у тој колони возила на заобилазници, њој ипак познатој, која се вукла готово само још брзином корачања, није више знала где се налази. Да ли је и прошли пут ту после теснаца у том пределу постојао овај огромни усек или ровача? Да ли је Она била на правом путу? Да ли је то уопште био пут? Са свим тим возилима, једним за другим, браник уз браник, једним поред другог, тик уз ретровизор, и при сталном труцкању, куцкању камења одоздо, дизању прашине, пролетању чичкова, степске траве, дивљих пчела, понеким и стршљеном - шта, усред зиме? - чак ни то није више било извесно.

Онда тренутак у коме се није виша питала: „Где сам ја то?", него: „Где је то ту?" Област на коју Она још никад није наишла. Као да се та, с временом ипак позната земља преобразила у нешто суштински другачије. Као да је била окренута наглавачке; преврнута, изокренута. Као да ова земља, са све тим плавим небом и озеленелим местима (ораницама засејаним у зиму), коначно и није више била „овде", него где? на свом антиподу?, на непознатој звезди? Као да се та област ту, и поред бронзано светлуцавих места на површини воде и љуљања појединачних шипкових грмова - на њиховим гранама налик на лукове изнад капија малене чауре плодова зрачиле су спрам вечерњег неба пурпурноцрвену боју - није, на крају, могла називати ни „земља"; „провинција"?: не ни тако; „област"?: још мање; „терен"?: сувише безазлено; „под лошом звездом": претерано.

Па ипак, као да се, кроз облак по облак прашине, а ипак слободно дишући, ступало у неку по живот опасну атмосферу, која је управо измицала тло под ногама; која те је бацала или гутала и обарала у подземље звано „Нигде", у Безимено.

Увек изнова Она би се тако, често само при скретању, задесила у некој врсти беле мрље. И то јој је онда, после најпре оног ударца у главу (дословце), чинило добро. И сада? „Не знам", рекла је сама себи. „Ко зна." И надаље, обрт по обрт точка преко и поред тог пута, па ни после натписа високо горе, ништа од најављеног „Нуевог Базара", никаквог поседа или усамљеног имања, чак ни пољске шупе. Зато пак билборди, густо један уз други, а затим ниоткуда широки, глатко поплочани тротоари за пешаке којима нико није ишао, онда деоница која је у међувремену осетно постала препознатљива улица, на сваком појединачном расветном стубу бројке с температуром ваздуха, ненадано различите не само због сунца и сенки, баш као и бројке на електронским часовницима који су се између наизменично појављивали. Онда светлост рефлектора, са стадиона? Више сунаца сјајнијих од нашег уобичајеног сунца; оно је на заласку.

Коначно, између рекламних табли - на којима су често не само слике предмета понуђених на продају него и кућа, јахта, аутомобил, комплетна башта, капија дворца, у оригиналу, окачени на штанглама, могуће их је одмах однети на точковима (и капију, чак и башту) - мален, као заборављен знак: ипак још једно скретање: „Авила - Сијера де Гредос", можда последње. И та ознакица није била прецртана, нити премазана црном бојом, била је нетакнута; а цеста, иако уска, прозрачна од празнине, водила је кривином у правцу којим је Она и хтела. Један од врхова Сијере већ се уздизао над купом на хоризонту. Ипак, и Она је остала, са свима осталима, на скретању за Нуево Базар.

Отресла је са себе комаде стакла. Да ли је то био метак? Навукла је кров аутомобила; са заласком сунца у удолини у висији је захладнело. Нашминкала се: могла је то да ради док је возила - увек право, брзином корака, застајући често пред мноштвом семафора, којих је било премда није било раскрсница, и иначе без икаквих ознака насеља. Скупила је косу и свезала је у чвор. Узела је бегремову грану која је упала у њено возило пошто се стакло разбило, одломила с ње бодљу по бодљу и заденула грану укосо кроз чвор у коси. Повезала се прозрином белом марамом, чије су јој ивице делом прекриле очи. Укључила је радио и подесила таласну дужину наведену на успутним стубовима који су у међувремену с вечери светлели, и који су један од другог били удаљени за обрт точка; за разлику од бројки за температуру ваздуха и тачно време, бројке за радио-станице биле су сваки пут исте.

Била је упозорена на Нуево Базар. На више страна јој је речено да се место у последње време променило (а та упозорења нису имала никакве везе с тренутним гласинама о рату); није то више било добро место. Тако пише аутор најновијег туристичког водича - коме се, истина, није могло веровати, баш као ни већини многобројних саветника и давалаца корисних предлога за било коју тако забачену област на свету: „Нуево Базар, мешавина Андоре, Палерма и Тиране. Сваког јутра се уклања дванаест камиона пиљевине натопљене крвљу. Свакодневно расте брдо гашеног креча испред града који и не заслужује име 'ciudad', него је постао убилачка зона, па је и у народу познат још само као 'La Zona', а не више као Нуево Базар."

Ипак, на радију сада ни речи о томе. Дуго су се смењивале кратке локалне вести, а у њима се радило само о времену, водостају, ценама у пијачној хали, о томе када почињу биоскопске представе и богослужења. Тек на крају се зачула реч „рат", односно деманти: „нема рата"; воде се, наводно, само појединачне борбе, тамо далеко у планинама на југу. И тек сасвим на крају вести, али зато и неко дуже време, сваких неколико дужина возила, понављано: „Рат!" - али негде другде, и не само у једној земљи - у Африци; не као гласине о спорадичним окршајима с планинским племеном у Сијери, или о међусобним окршајима људи из племена?, не, тај „рат" био је вест из света: и обоје спикера Радија Нуево Базар, мушкарац и жена, обоје јасно веома млади, били су ипак тако осетно предани свом послу у реској игри питања, одговора и извештавања о том реалном, на свим странама признатом рату. Рат тамо у Африци - уопште не тако много удаљеној од Сијере - био је тај посао; то је било нешто; тамо су се ствари дешавале; а шта чините ви овде, шта ми млади радимо овде, у овој забити?

Притом су та два спикера причала само оно што се причало у подручју захваћеном ратом у Африци. „Прича се", то је у њиховим вестима о рату била фраза која се после сваке реченице понављала, и како се ишло даље, сваки пут о масовном умирању и масовном уништавању, већ је то важило и за доказано; „прича се", то је о томе речено у вези с ратом: тако и никако другачије; немогуће је сумњати; „без икакве сумње" - тако по правилу гласи резиме вести; не „наводно" или „претпоставља се", као у случају „неодређених гласина" са Сијере: то није долазило у обзир. 

И врхунац неспорности био је кад се томе који „прича" још придода статус сведока („неко му га је доделио"?, репортер?, сам рат?): „по причању сведока..." - већа истина није била спознатљива. И такво извештавање, круна свих доказа, могло је да иде само руку под руку са ужасним?, да ли су причање и ужас били нераздвојиви, и то не само у вестима?, него и у књигама?, или одувек?, зар причати без хорора није причање?, није стизало до ушију?, није се, више?, чуло?, није било То? Причање-и-рат-и-ужас: само је то било То?