Читање је штетно и за душу и за главу: Због чега приматима никад не искључују електр(он)ику

§. 1. (257)

Kao што најмногобројнија библиотека, ако је неуређена, не доноси толико користи колико веома умерена, али добро уређена, тако је и највећа сума знања, ако је самостално мишљење није обрадило, од много мање вредности него друга, много мања, која је многоструко примењена. Јер тек свестраним комбиновањем онога што се зна, упоређењем сваке поједине истине са сваком другом, знање се потпуно присваја и у своје руке добија. Само се оно дâ мишљењем примити што се зна: cтога је потребно нешто научити, али се само оно зна што је промишљено. 

На читање и учење можемо се одати својевољно; на мишљење пак у ствари не можемо. Ово последње мора бити, баш као и ватра ваздушном струјом, потпирено и подржавано каквим било интересом везаним за сам предмет његов: тај интерес може бити чисто објективан, али може бити и чисто субјективан. Ово је последње случај у односу на наше личне ствари: оно прво пак налази се само код глава које од природе мисле, за које је мишљење исто тако природно као и дисање, ну које су тако веома ретке. Cтога већина научника тако мало и вреди.

§. 2. (258) 

Разлика у дејству које на дух има c једне стране самостално мишљење, a c друге читање, невероватно је велика: cтога она још више повећава првобитну разлику између умова, услед које је један одређен за ово, a други за оно. Читање наиме намеће духу мисли које су тако стране и хетерогене правцу и расположењу његовом које у том тренутку има, као што је хетероген и стран печат парчету воска у који свој лик утискује. Дух при томе трпи потпун притисак cпоља, који га приморава да час једно мисли час друго, за шта у том тренутку нема ни нагона нити расположења. Код самосталног мишљења пак дух следује свом сопственом нагону, онако како је овај ближе одређен у том тренутку или спољном околином или ма каквим сећањем. Стога много читање одузима духу сву еластичност, као што то чини еластичном перу тежина која на њега врши непрестани притисак; тако да је најсигурније средство да се никаквих сопствених мисли нема, узети у сваком слободном минуту одмах књигу у руке. Ова је пракса узрок што ученост већину људи чини још глупљим и простијим но што су у природи и њиховом писању одузима сваки успех: они читају, као што то још Александар Поуп каже:

Forever reading, never to be read.

(„Вечити читаоци, a вечито без читалаца")

Научници су они који су из књига читали. Мислиоци, генији, просветитељи света и унапређивачи људског рода, то су међутим они што су читали непосредно из саме књиге света. 

§. 3. (259) 

У ствари, само сопствене основе мисли имају истине живота, јер се само оне доиста и потпуно разумеју. Туђе, прочитане мисли, то су остаци туђег ручка, изношене хаљине странога госта. 

Према нашој сопственој мисли, у нама самима рођеној, страна прочитана мисао односи се као што се отисак у камену какве биљке прастарих периода односи спрам расцветале биљке у пролеће. 

§. 4. (260) 

Читање је само сурогат сопственог мишљења. При читању наше мисли воде други на узици. Осим тога, многе књиге имају само утолико вредности уколико показују колико има кривих путања и како можемо залутати ако се будемо дали од њих водити. Онога пак кога геније води, тј. који сâм мисли, који својевољно мисли, који правилно мисли – тај има бусолу којом налази прави пут. Само онда дакле треба читати кад извор сопствених мисли пресуши, што ће често, доста често бити случај и код најбоље главе. Своје пак сопствене првобитне мисли растерати, a узети књигу у руке – грех је противу Светога духа. Онда личимо на онога који бежи из слободне природе да разгледа хербаријум, или да посматра лепе предмете у бакрорезима. 

Иако се каткада једна истина, извесно сазнање до којег смо дошли, тек c великим трудом и лагано својим сопственим мишљењем и комбиновањем могла врло лако наћи сасвим готова у каквој књизи, она ипак има сто пута више вредности ако смо је задобили својим сопственим мишљењем. Јер само тада она постаје саставни део, живи члан целога система наших мисли, стоји c њиме у потпуној и чврстој вези, разуме се у свим њеним разлозима и последицама, носи боју, тон боје, носи печат нашег целог начина мишљења, јер је дошла у право време, кад се потреба за њом јавила, те cтога чврсто стоји и не може ишчезнути. Према томе Гетеов стих:

Was du ererbt von deinen Vatern hast,
Enwirb es, um es zu besitzen

(„Оно што си од својих предака наследио
треба сâм да стечеш ако хоћеш да је твоје.")

овде налази своју најсавршенију примену, штавише, своје објашњење. Самостални мислилац упознаје наиме ауторитете за своја мишљења тек после, по свршеном послу, када му они служе само за поткрепљење њихово, његово сопствено појачање снаге; док несамостални филозоф од њих полази, из страних прочитаних мишљења образује себи целину, која стога личи на аутомат сложен из стране материје док она прва личи на живога рођенога човека. Јер, као и он, она је постала тиме што је спољни свет оплодио дух, који је затим затруднео и родио. 

Истина коју смо научили прилепљена је за нас као какав вештачки уд, лажан зуб, воштани нос или у најбољем случају као ринопластични нос од туђег меса справљен; истина стечена сопственим мишљењем личи на природан уд – она нам једино припада. На томе почива разлика између мислиоца и простог научника. Стога духовна добит самосталног мислиоца има изглед једне лепе слике, са живим изразом, тачним распоредом светлости и сенке, одржаним тоном, потпуном хармонијом боја. Док духовна тековина научника личи на велику палету, пуну шарених боја: истина, систематично уређених, али без хармоније, везе и значаја. 

§. 5. (261) 

Читати значи мислити туђом, a не својом сопственом главом! Сопственом мишљењу пак, из којег увек тежи да се развије хармонична целина, систем, иако не баш увек строго завршен, ништа није штетније од јаког притицаја туђих мисли услед непрестаног читања; пошто се ове последње – свака пореклом из другог једног духа, свака другог система члан, свака с другом бојом – не могу никада саме од себе примити, ни претопити у једну целину мишљења, знања, сањања и уверења, но су напротив у стању да направе малу вавилонску збрку језика у глави, и да духу који их је препун одузму свејасно сазнање и тако га готово дезорганизују. То се стање дâ констатовати код многих научника и чини да они често заостају по своме здравоме разуму, правилном суду и практичном такту иза многих научних људи, који су своје малено сазнање, задобијено с поља, искуством, разговором или ретким читањем, умели да потчине и придодаду својем сопственом мишљењу. Ово исто чини, само у много већој размери, и научни мислилац. И ако он мора имати великог знања и стога много читати, његов је дух ипак толико јак да то све савлада, да то све асимилира, унесе у свој систем мисли и потчини органској целини свога увек растућег величанственог сазнања; при чему његово сопствено мишљење, као основни бас оргуље, све савлађује и никада не бива угушено страним тоновима, као што је то случај у чисто полихисторелим главама, у којима такорећи пролећу музички отпаци свих могућих тонских врста, a основни се тон више никако и не чује.  

§. 6. (272) 

Људи који су свој живот провели у читању и своју мудрост црпли из књига, личе на оне који су из многих путописа стекли тачно знање о једној земљи. Они могу о многоме дати обавештења: али у ствари они немају никаквог повезаног, јасног, темељитог знања о особинама земље. Они пак, што су свој живот провели у мишљењу, наличе на оне који су сами у оној земљи били: они једини знају у ствари о чему је реч, познају ствари тамошње у вези и доиста су тамо код куће. 

§. 7. (263)

Обични несамостални философ односи се наспрам самосталног мислиоца као што се историк односи према очевидцу: овај говори из свога сопственог, непосредног схватања ствари. Стога се сви самостални мислиоци у ствари слажу, и њихова разлика проистиче само из разлике становишта: где пак ово ништа не мења, сви они исто кажу. Јер они само оно кажу што су објективно схватили. Ja сам често ставове, које сам, због њихове парадоксности, страхујући износио пред публику, налазио доцније, на моје радосно изненађење, у старим делима великих људи. Несамостални философ пак извештава нас о томе шта је овај рекао, шта је онај мислио и шта је онда неки други на то приметио итд. То он упоређује, оцењује, критизира и тежи на тај начин да дође до истине, при чему сасма личи на критичног писца историје. Тако ће он нпр. испитивати да ли је Лајбниц када, за извесно време, био спиноцист, итд. Сасвим јасне примере за то пружа радозналом аматеру Хербартово дело „Analytische Beleuchtung- der Moral und des Naturrechts", тако исто и његова „Briefe über die Freiheit." Могли би се чудити труду који такав човек улаже, пошто изгледа да би он одмах својим сопственим мишљењем дошао до циља, кад би само самој ствари хтео загледати у очи. Али то не иде тако просто, јер не зависи од наше воље: увек можемо сести и читати, али не увек – и мислити.

Са мислима наиме исти је случај као и са људима: оне се не могу увек, по вољи, позвати, већ се мора чекати да дођу. Мишљење о једном предмету мора само од себе да се јави, срећним хармоничним сусретајем спољњег повода са унутрашњим расположењем u надражајем: a то је баш оно, што се код тих људи никада неће да појави. То је штавише случај и код мисли које се односе на саме наше личне ствари. Ако у таквој једној ствари треба да дођемо до какве одлуке, ми то не можемо у свако доба предузети, разлоге претрести и одлучити се, јер често баш тада наше мишљење неће да нас послужи, него прелази на друге ствари: чему је често узрок и одвратност спрам саме ствари. У таквим случајима ми то не можемо изнудити, већ морамо чекати да се и згодно расположење за то само од себе појави: оно се доиста и јавља и то често неочекивано и више пута; и свако тако у разно доба разно расположење баца другу светлост на ствар. Овај лагани процес, то је такозвано сазревање одлука. Јер задатак мора да се распореди, чиме много штошта што се раније превидело пада у очи, a и одвратност ће се при томе изгубити, јер ствари, кад се јасније посматрају, постају већином много сношљивије но што су иначе. Тако исто и у теоријскоме мора да се чека згодан час, штавише и највећа глава није увек способна за самостално мишљење. Стога је добро да она остало време употреби на читање, које је, као што рекосмо, сурогат мишљења, пошто при томе други за нас мисли, иако начином који није наш. Стога не треба сувише читати; да се дух не би навикао на сурогат и одучио се од саме главне ствари, да се дакле не би навикао на већ утрвене путање, и да га не би ход туђих мисли отуђио од његовог сопственог. A најмање се смемо зарад читања одвојити од посматрања реалног света; пошто се повод и расположење за сопствено мишљење много чешће налази овде него при читању. Јер опажање, реалитет, у његовој првобитности и снази, природни је предмет мисленог духа и најлакше га може дубоко да побуди. 

После ових посматрања неће нам бити чудо да се самостални и несамостални мислилац могу лако pacпoзнати већ по самом начину излагања; онај први озбиљношћу, непосредношћу и првобитношћу свих његових мисли и израза, овај други по томе што је све из друге руке, позајмљени појмови, сакупљени крпеж, без боје и без израза, као отисак каквог отиска, a његов стил, састављен из конвенционалних и баналних фраза и обичних речи моде, личи на једну малу државу чија је циркулација у самим страним новцима, пошто сама не кује. 

§. 8. (264)

Исто тако мало као читање може и само чисто искуство заменити мишљење. Чиста емпирија односи се према мишљењу као жвакање према варењу и асимилирању. Кад се она хвали да је сама собом, својим открићима, једино унапредила људско сазнање, онда је то исто тако као кад би уста почела да се хвале да је опстанак тела једино њихово дело.

§. 8. (264 bis)

Дела свих доиста способних глава разликују се од осталих одлучношћу и oдређеношћу, поред јасности и разговетности који отуда потичу, пошто су такве главе увек тачно и јасно знале оно што су хтеле изразити – пa било да је то у прози, у стиховима, у тоновима. Ова одлучност и јасност недостаје другима, и они се по томе лако дају познати.

§. 9. (265)

Карактеристична је ознака духова првог ранга непосредност свих судова њихових. Све што износе резултат је њиховог сопственог мишљења и показује се као такво свуда већ самим начином излагања. Они према томе имају, слично кнежевима у царству духова, царску непосредност; сви су остали медијатизирани, што се види већ из самог њиховог стила, који је без индивидуалности. 

Сваки самостални мислилац личи дакле утолико на монарха, уколико је непосредан и не признаје никога над собом. Његови судови, као и одлуке монарха, проистичу из његове сопствене моћи и происходе непосредно од њега самога. Јер, као што монарх не прима заповести, тако ни он не признаје ауторитете, и не допушта ништа што сам није потврдио. Вулгус (гомила) глава пак, која је потчињена множини важећих мишљења, ауторитета и предрасуда, личи на народ који ћутећи слуша законе и заповести. 

§. 10. (266)

Људи, који су мало хитри и ревносни у одлучивању спорних питања навођењем ауторитета, радују се у ствари кад место свога сопственог разума и сазнања, које немају, могy туђе да наведу. Њихов је број легион. Јер као што Сенека каже: unus quisque mavult credere, quam iudicare. (Сваки више воли да верује но да сам размишља). У њиховим контроверзама ауторитети су опште изабрано оружје: тиме они нападају један на другог, и ко је у њих упао, не вреди му ништа више борба са разлозима и аргументима, јер они су против овога оружја рогати Сигфриди, утонули у море неспособности за мишљење и суђење: они ће му стога своје ауторитете изнети насупрот као argumentum ad verecundium и викати victoria. 

§. 11. (267)

У царству реалности, ма како нам лепо, срећно и добро било, ми се увек крећемо под утицајем теже коју непрестано треба савлађивати: док смо насупрот томе у царству мисли бестелесни духови, без тежине и без нужде. Стога нема на земљи среће која би се могла равнати оној коју леп и плодан дух, у згодан час, налази у себи. 

§. 12. (268)

Присутност једне мисли је исто што и присутност љубљене. Ми мислимо, ову мисао никада нећемо заборавити и ова љубљена никада нам не може постати равнодушна. Али далеко од очију, далеко од срца! И најлепша мисао у опасности је да буде једном за свагда заборављена, ако је не запишемо, и љубљена, да од нас побегне, ако се с њом не веримо. 

§. 13. (269)

Има читава множина мисли које имају вредности за онога који их мисли; али само мали је број међу њима које имају снагу да још дејствују и реперкусијом или рефлексијом, тј. да изазову пажњу у читалаца пошто су написане. 

§. 14. (270)

При томе има у ствари само оно право вредности што је неко најпре сам за себе мислио. Мислиоци се наиме дају разделити у такве, који најпре за себе, и такве, који одмах за друге мисле. Они први су прави, то су самостални мислиоци у двоструком значењу ове речи; то су прави философи. Јер само они узимају ствар доиста озбиљно. A и уживање и срећа њиховог бића лежи у мишљењу. Други су софисти: они хоће да изгледају, и траже своју срећу у ономе што тиме мисле да достигну код других: овде лежи њихова озбиљност. Којој од те две класе неко припада дâ се одмах лако опазити по целом његовом начину мишљења. Лихтенберг је образац прве врсте: Хердер већ спада у друге.

§. 15. (271)

Кад добро промислимо, како је велики и како је тако близу проблем бића, овога двосмисленог, мученог, пролазног, илузорног бића – тако велики и тако близу да, чим се опази, све друге проблеме и циљеве баца у засенак и прикрива – и кад се притом има у виду како готово сви људи – изузев неколиких, који су тако ретки – нису свесни јасно тога проблема, штавише изгледа да га и не опажају, и како живе мислећи само на данашњи дан и на готово не много дуже време њихове личне будућности, не водећи изрично рачуна о ономе проблему, или задовољавајући се у односу на њега са ма каквим системом народне метафизике – када се, велим, то добро посмотри онда можемо доћи на мисао, да се човек само у ширем смислу те речи може назвати мисленим бићем, и тада се више нећемо чудити никаквој црти његове глупости или простоте, него ћемо знати да, истина, интелектуални хоризонт нормалног човека стоји над оним код животиње – чије је целокупно биће, пошто она није свесна ни прошлости ни будућности, такорећи једна једина садашњост – али да он ни издалека није тако неизмерно широк као што се то обично узима. 

Овоме одговара штавише и то што су у разговору мисли већине људи тако кратке, као сламка на стрњици, те се стога не може да испреде никакав дужи конац из њих. 

Исто тако не би било могуће, кад би овај свет био насељен доиста мисленим бићима, да су шум и ларма сваке врсте у њему тако без граница допуштени као што је то случај и са овом најужаснијом и најизлишнијом врстом. A да је природа доиста човека створила да мисли, она му не би дала уши, или би их бар, као што је то случај код слепих мишева, којима ja на томе завидим, снабдела са херметичним затварачима. Уистину пак, човек је само, као и свако друго свесно биће, једна јадна животиња, чије су снаге једино срачунате на одржање његовог живота, због чега су му и потребне непрестано отворене уши које ће, непитане и на дану и у ноћи, јављати приближавање непријатеља. 

(С немачког превео др. Бранислав Петронијевић)