Све је боље што је некад било, а најбоље што никад није било: Врање у песмама Станише Стошића

Ако би се могло једном речју описати тон и свет Станише Стошића, то је мекоћа. Мекоћа певања која претпоставља и мекоћу душе, с тоном лаганим као перушка, суптилним, с лепим легатом, гласом непродорним у начину „како ниже дах са дахом" и који често одлети у фалсет.

Станиша Стошић, најпознатији савремени тумач врањанске градске песме, певао је тако лагашно и дискретно, не само због природних, датих му вокалних особина. За то је имао други разлог: он опевава, како једна сјајна певачица рече, камерне, интимне ствари.

Поднебље је ту само спона: у Врању живот је певање, неодвојиво од живота (како иде клише), што значи да се готово све опевава – животне приче, заплети, тајне, увек латентни ерос, телесност наглашенија него другде. Ко не верује, ево: шта нам у првој помисли изазива асоцијацију на тајне састанке у врелим ноћима, на гледање „на пенџери", ашиковање, на путеност – Чачак, Краљево, Нови Сад, Сурдулица, Крушевац – или Врање...? Е, управо тако.

Врање је, међутим, град склон митологизацији себе. Тамо се никад не зна шта је стварно било, а шта опричано. У једном иначе смушеном и прецењеном документарном филму (Чија је ово песма?), режисерка, тражећи порекло песме „Русе косе цуро имаш", снимала је фрагменте и у Врању и за тили час дошла до жене која у камеру изговори да је „Коштана њена баба".

Под утицајем оријента, који је ту остао дуже присутан него у другим, раније ослобођеним крајевима Србије, град је задржао нешто од другог осећаја не само фактуалности него и другачијег осећаја времена, темпоралности, ван оног општег критеријума пролазности како се она схвата и хронолошки и у културном смислу. Тамо се време „развлачи и стеже" по другачијим мерилима.

Простије речено: у Врању се не зна да ли је нешто било пре сто, стопедесет година или „јуче". Услед тога, што је и најинтересантније, то одражавају и такве су им и песме.

Отуд, Станиша Стошић у својим најбољим и најпознатијим тренуцима је мајстор-хроничар често недогођених врањанских историја које звуче сасвим стварно. 

Ако би просечан слушалац морао да издвоји две Станишине песме које описују осећај старог Врања, оног станковићевског, састављеног од фаталних, несрећних љубави, од „кафане и дертови", вероватно би помислио на „Лелу Врањанку", и, нарочито, на маестралну „Због тебе моме убава".

Оне звуче као сачуван комад старог света, градске атмосфере и приватних одаја, врањских ентеријера где се у свету састављеном од супротности одигравају љубавне драме, онако како у роману Црни дани Раке Драинца Ивана Ивановића један лик каже – „саме иконе и миндерлуци".

Међутим, „Лелу Врањанку", у вртоглавом мултипликовању у све даљим и даљим културним круговима који су столећима били у истом огромном царству, написао је тек шездесетих година  забавњак Драган Токовић, узевши мелодију од чувеног грчког класика и врсте плеса – песме „Misirlou", или „Девојка из Мисира", из Египта дакле. Кад је читав свет реаговао на експлозивни, праштећи гитарски интро Дика Дејла у Тарантиновом филму Pulp Fiction, неки људи из нестале земље, кући и разбацани по свету, чули су познате ноте и прогресију. Неки су се и сетили; многи и мелодије, понеки наслова, а неки и извођача по којој су је знали – Станише Стошића.

Ова друга пак, „Због тебе моме убава", вероватно је најбоље што је Станиша отпевао. И у њој су „дертови", „механе", мајка која преклиње да се разметни син остави порока због несрећне љубави. Само рефрен, вредан неког од модерниста, Настасијевића или Миљковића, издаје овај иначе савршени анахронизам од песме:

„Због тебе моме убава
Срећан сам само док спијем,
Кад ме у зору пробудиш
Дан бели оћу да убијем."

Ту бриљантну уметничку и у дерту уздржану песму написао је почетком седамдесетих (!) највећи и најталентованији камелеон домаће народне композиције – Милутин Поповић Захар. Мало после пошто је Токовић Станиши дао „Лелу Врањанку". 

И у једној и у другој песми, смењују се кругови култура и времена, измешани и збуњујући, и у свом изокретању настављају да се окрећу, подсмехујући нам се негде одозго као мали ђаволи, док покушавамо да рашчивијамо шта је ту „аутентично" а шта долази касније, шта је било пре а шта касније, смеју нам се над нашом нелагодом када касније сјватимо да измишљено звучи боље него извор и оригинал.

Станиша Стошић и његов глас звук су тог магловитог, нејасног и лепог света.