Нова револуционарна музика коју изводе жене: Алинда Сегара за понижене и увређене

Ово је прича о Алинди Сегара и једној њеној песми. Песма се зове „Pa'lante“. Налази се на албуму „The Navigator“ бенда Hurray For The Riff Raff. Алинда предводи ту скупину.

Песма је необична. Колажне је природе, уз то и билингвална, шпански и енглески се мешају. 

Казује, као онај Бертолучијев филм, причу о 20. веку. Ипак, што је најважније, „Pa'lante“ показује да је популарна музика озбиљна ствар. С њом у ушима може да се отпутује далеко и високо. У ово пандемијско време, кад се све зауставило, то је драгоцено сазнање.

Живот у граду

Биографија Алинде Сегаре је идеалан рокерски CV. Све што треба – а о чему се учи на курсевима за PR менаџере у рок музици – садржано је у њој. Од бунтовног, несрећног, емигрантског, порториканског детињства у Њујорку, преко тинејџерског бекства од куће и луталачких авантура по великој земљи, до ратоборне, политички и социјално освешћене музике.

Алинда  је као седамнаестогодишња девојчица побегла, теретним возом, од куће. Имала је само гитару и два дана стару тетоважу на десном рамену на којој је био приказан лик Фриде Кало. Маштала је о себи као женском Вудију Гатрију. „Нисам желела претке ни корене. Хтела сам да будем путујући трубадур.“  

Дилан и Ленон

Њен најновији тату су стихови: „Start another match, go start anew/And it's all over now, Baby Blue“. Овај Диланов дистих у преводу Владимира Копицла на српски гласи: „Започни нову игру, све почни изнова / И сад је свему крај, туго малена“ (Боб Дилан: „Песме 1961-2012“, Геопоетика, 2019).

Алинда као да овим стиховима показује да је за њу један животни круг исцртан до краја. Они је нераскидиво повезују са највећим трубадуром рокерске ере који се такође одметнуо од куће са идејом да буде „Гатријев џубокс“.

Својевремено, говорећи о Џону Ленону као свом ултимативном рок хероју, Алинда је рекла: „И њега је, као и мене, одгајила тетка. Био је рањив. Прихватио је своју несавршеност. Био је идеалиста и желео је да његова музика нешто значи.“

Ова изјава не само да добро објашњава Ленона већ исцртава контуре и Алиндиног психолошког бекграунда. Такође, обзнањује и њен артистички кредо у којем је главна ставка став: „Песма мора нешто да значи“.

Последњи, за сада, албум Алиндиног бенда Hurray For The Riff Raff „The Navigator“ (2017) илустративан је у том смислу. Можемо га схватити и као правоверно рокерско ремек-дело. То својство му даје, пре свега, песма „Living In The City“. Та је песма написана истим мастилом које су користили Боб Дилан и Лу Рид.

Истовремено, овај албум се може схватити и као савршена социопсихолошка анализа стања у којем се налази порториканска емигрантска колонија у Америци. А функционише и као политички манифест који указује да је у току „борба непрестана“ и да се коначни исход не зна.

The Young Lords

Песма „Pa'lante“ са албума „The Navigator“ позајмила је име од штампаног гласила револуционарне организације младих Порториканаца The Young Lords. „Pa'lante“ би могло да се преведе као „Напред“.

Ову организацију је основао Хозе „Ча Ча“ Хименез у Чикагу 1968. године, на стогодишњицу важног догађаја из историје Порторика познатог под именом „Grito de Lares“ илити „Крик из Лареса“. Наиме 23. септембра 1868. године у граду Ларесу је букнула побуна против шпанске владавине Порториком. Буна се убрзо раширила по целом острву.  

The Young Lords су хтели  да кроз програме масовне едукације, дискусија, разговора и других акција ојачају порториканску заједницу у Чикагу, да подигну ниво свести и самосвести код њених чланова, да сународнике подсете на домовину и да их учине поносним на своје порекло.

Свој програм су изразили у 13 тачака у којима траже право на самоопредељење, демилитаризацију Порторика, бољи живот за земље Трећег света. Сматрали су да је оружани отпор дозвољено средство у борби за ослобађање од капиталистичког јарма.

The Young Lords су били предмет истраге у програму ФБИ-а познатог под именом COINTELPRO. Овај тајни програм ФБИ-а подразумевао је надзор, инфилтрацију и дискредитацију радикалних политичких група које су то време у САД ницале као печурке после кише.

The Young Lords су имали активно учешће у познатим немирима на конвенцији Демократске странке у Чикагу 1968. године.

Романескни приказ тих збивања лепо је предочен у књизи Нејтана Хила „Водендух“, као што је нетрпељивост између Порториканаца и Американаца који су се шепурили на њиховом острву феноменално представљен на најотровнијим страницама романа „Дневник рума“ Хантера С. Томпсона.

Покрет Nuyorican  

Активности The Young Lordsa инспирисали су младе њујоршке уметнике порториканског порекла да се окупе у оквиру покрета „Nuyorican“. Песници, сликари, писци, музичари и глумци из овог покрета дали су значајан допринос борби њујоршких Порториканаца против маргинализације и дискриминације.

За причу о Алинди значајан је и песник Педро Пијетри, један од најугледнијих припадникa покрета. Стихове из његове поеме „Puerto Rican Obituary“ инкорпорирани су у нумеру „Pa'lante“. Преузет је тонски запис из документарног филма „El Pueblo Se Levanta“ (1971) у којем су приказане активности чланова покрета Nuyorican. Пијетри говори стихове:

Мртви Порториканци
који никада нису знали да су Порториканци
који никада нису правили паузу
од десет заповести
да УБИЈУ УБИЈУ УБИЈУ
власнике својих смрсканих лобања
и ступе у везу са својим латино душама
Хуан
Мигуел
Милагрос
Олга
Мануел
са улица за нервни слом
где мишеви живе као милионери
а људи уопште не живе
мртви су и никада нису живи ни били

Ово је најбоље искоришћени аутентични песнички запис још од времена када је на албуму „Drunk“ (1993) Вик Чеснат користио глас и стихове енглеске песникиње Стиви Смит у нумери „One Of Many“.

И не само то. На први поглед инкохерентни, делови ове песме дефинишу дијапазон у оквиру којег Алинда као уметник делује. Смењују се пијанистички пасажи – као позајмљени од Никија Хопкинса са неке Ленонове постбитлс плоче – са револуционарним стиховима које говори умрли песник. Иза њих долазе речитативи који личе на револуционарне пароле, између су умилне поп мелодије.

Црвенкапа је револуционар

Омот албума „The Navigator“ направљен је као реплика омота албума „Ziggy Stardust“ Дејвида Боувија. Мислим да то има везе са концептуалном природом Алиндиног албума.

Ако се мало дуже и пажљивије загледате у предњу и задњу страну омота албума „The Navigator“ онда у први план долази црвена француска капа, такозвана беретка, на Алиндиној глави. Наиме, док слушате песме са албума, учини вама се да је то она иста капа коју су носили Че Гевара и лидери Црних пантера и Young Lordsa. На Алиндиној глави она је црвене боје. Као да је то знак распламсаног револуционарног жара.

Алинда је таленат за политику наследила од мајке која се фанатично бавила том делатношћу. Њена мајка Нинфа Сегара је била заменик градоначелника Њујорка у доба Рудолфа Ђулијанија. Толико је била опседнута политиком да је своју двогодишњу ћерку Алинду дала сестри на чување, старање и васпитање.

„Одрасла сам на улицама Њујорка. Моје детињство је било као нека песма Велвет Андерграунда“, рекла је Алинда.

Gang of four

Музика Алинде Сегара указује на занимљиву појаву на актуелној рок сцени. Мислим на неофолкерски бум на чијем челу су четири девојке. Поред Алинде ту су Ријанон Гиденс, Валери Џун и Лејла Мекала.

Ради се о неформалном артистичком кружоку. Или је боље рећи – ћелији? Овај снажни, конспиративни, анархистичко-комунистички израз као да боље пристаје, ако се узму у обзир ангажман, политичка и социјална освешћеност и страст са којом се ове девојке баве музиком.

Повезали су их увереност у друштвену и политичку релевантност популарне песме, схватање да веза са традицијом музици даје кредибилитет, веровање да ангажована песма враћа аутентичност, инсистирање на наративној релевантности напева. Наравно и биографске чињенице и лична искуства.

На њиховим плочама су оригиналне, ауторске, песме помешане с традиционалима, који су превалили пут од пионирских логорских ватри до наших дана. Блуз стандарди пристигли са памучних поља им праве друштво.

Ту су и сонгови који су део карипских религиозних ритуала. Стихови песника уверених да поезијом могу да промене свет повезани су са музиком на плочама овог квартета. Интерполирани су са песмама фолк трубадура који су средином 20. века били протагонисти великог фолк бума у Гринич Вилиџу.

Ово је први део приче о њима. Следе наредни.