Песме скупље од живота: Нико не личи на Тому Здравковића

У народној музици овде смо имали свашта, али подела је увек угрубо била једна – или си певач или си аутор. Било је додуше неколико покушаја као што су Раде Вучковић, који је хтео да буде обоје, или још раније Драган Токовић. Никоме није успело. Тома Здравковић је једини који је био и аутор и извођач – први успешни народњачки кантаутор.

И то је преслабо речено. Био је звезда, човек са естраде о којем су се распредале приче и митови још за живота. Али и тај његов статус звезде био је од потпуно другачије врсте од осталих: није био згодан мушкарац, деловао је крхко од почетка – као давно рањен у некој унутрашњој борби, у неким раним данима и раним јадима од чега као да се никад није опоравио. И као да се, парадоксално, падајући даље, из борбе у борбу, из пораза у пораз – уздизао, растући, развијајући се непрекидно и као аутор и као музичар, до перфекције брусећи свој јединствен стил и – што је посебно импресивно – постајући жанр за себе.

Нико не личи на Тому Здравковића.

Певач иначе ограниченог распона, технике и волумена, надокнађивао је то силном експресивношћу. Успевао је да изрекне и искаже тако много да ће две деценије након његовог физичког одласка певачица и ауторка Александра Ковач, припадница музичке династије Ковач, једном сасвим озбиљно рећи: „Тома Здравковић је соул певач".

Тај „soul" је долазио однекуд. Чак би се и то могло некако расплести: карактер и биографија учинили су да се душа довољно израњави па да се код осетљивог, посебног певача и човека то осети и у изведби.

Али та музика, те песме, међу којима оне најпознатије међусобно веома ретко личе једна на другу, та жанровска разноликост и сама бројност песама које су апсолутни класици, тешко да имају парњака у ауторству код нас, у било којем музичком стилу и правцу.

Ево, од песама које нам прве падну напамет, свакоме по властитим изборима и преференцијама, до оног дела корпуса који се поклапа код свих и који је препознат као класичан: од манифестне „Дотако сам дно живота" и близанке јој „Уморан сам од живота" с драматичним болеро-рефреном, па „Проклета је ова недеља", „Тужно лето", „О Циганко моја"...

Тома Здравковић је унео преокрет у народну музику: без комплекса и страха, мешао је најразличитије жанрове као нико дотад. Од старог звука, старијег од себе, до савременог; од јужносрпских мотива, из краја одакле је потекао, до северних староградских напева; од кафанских ритмичких „двојки", преко турско-циганског „са-са ритма", непарних мера и балканских румби – каква је чувена „Кафана је моја судбина" и од музичара вољена „Плакала је" (с једва примећеним, а разарајућим стиховима бескрајног кајања) – све до шпанско-циганских мотива.

Али, уз то, ту су и француске шансоне, медитерански звук и народњачко-шансоњерски спој, ауторски модел делом формиран по Енрику Масијасу – неслучајно: алжирском Јеврејину и избеглици који ће променити француску шансону) и његовој непролазној „Tu es la femme de mon ami", која је код Томе на раном синглу постала „Жена друга мог" – све до фестивалских шлагера и болних балада рукописом стешњеним између жанрова и географија („Свирајте ми тихо тише").

Читав Левант судбински увезан с Балканом провлачи се кроз Томину музику и утицаје. Има то смисла. Но мајсторство је било и у томе што су требале деценије да схватимо шта је све успео да уплете у своје песме и с каквих све неочекиваних извора је долазило надахнуће и преливало се у њих. У том смислу је нарочито импресивна песма „Шта је то у мени", узоран амерички кантри енд вестерн валс, и још више онај потпуно необичан, жанровски бастардизован а неодољив рад „Два смо света различита", који у пар минута шета од латинског до македонског и епирског и чији је наслов ушао и у језик као тропа.

Песме других аутора писане за њега такође су биле жанровски измешане а опет као по мери: божанствено меланхолична „Свирајте ноћас само за њу", па „Тамбураши, тамбураши", „Остала је само успомена" и посвета „За Љиљану", још једна од бројних Томиних песама са женским именима, онако како се већ заљубљивао, која иде од романсе до поп-музике и кафанских „фермата", са музичким станкама „за ломљење"...

И усред свега: „Ноћас ми срце пати", коју је дао Силвани Арменулић да је учини бесмртном. Ову песму ће, након наше колективне катаклизме деведесетих, хрватски филозоф Борис Буден апострофирати као песму нове, виртуелне „Југославије-после-Југославије", која се  највише и најшире артикулише у изгнанству, у деци нестале земље расутој по свету.

Уопште, Тома је све фасцинантнији како пролази време. У кључном делу и елементу његовог рада – у текстовима – увиђамо још нешто задивљујуће: успевало му је да ограниченом стилистиком изрази тачно оно шта је хтео. А изражавао је скоро све јаком, истуреном, патничком, болном гестом, разбарушено, великим речима.

И ту је чудо аутентичног: кад певач стоји иза онога што пева, кад је уверљив без труда, јер живи то што пева, тек онда све те песме, које се некад чине претераним у изразу, звоне тако интимно и дирају, рањавају тако стварно да некако успевају да пониште хиперболу и кич.

Најлепше пак: у својој ширини, у својој људској искрености наспрам стилске флексибилности и жанровског „камелеонства", Тома је знао да оде и у супротном смеру, да докине претераности, а с њима и конвенције – на пример риму и уједначен метар – и феноменалним инстинктом добије тако понекад дупли уметнички учинак, као у песми „Остао сам сам":

„немам немам среће, нигде ништа,
остао сам сам,
остао сам сам, сузо врела,
туго голема".

Само набрајање, као у народној тужбалици, нема риме, нема једнаког метра, једна анадиплоза, једна синегдоха, али неусиљено, као потпуно спонтано, из главе и без муке (стваралачке то јест, наспрам стварне емотивне), као да субјект сам, онај који пева и који тугује, нема више снаге да мисли о форми.

Али почујмо у исто време у какву је музику упаковао те речи, на нивоу структуре и текстуре: како је у тој седамосминској песми одсвиран увод, какав је однос супротности између хармонике као типског народњачког инструмента и „слепинг" технике на електричној бас гитари, или, на пример, какве хармоније и интервале свирају клавијатуре испод певане мелодијске линије, какве су такозване латентне ноте.

И фасцинантно: од колико је различитих делова песма компонована. Ако хоћемо да видимо, видимо ту једно апсолутно мајсторство. Ако нећемо то да видимо – не морамо. Онда само осећамо, само тугујемо.

Ова песма настаје кад и његове најбоље плоче, а заправо релативно касно. Крајем седамдесетих Тома се највише ауторски мења, а осамдесете су му златни период, време кад је настао или снимљен највећи број песама по којима га идентификујемо.

Снима их са серијом врсних музичара, с великим оркестрима или ансамблима с малим бројем свирача (онако како су електроника и дигитални звук преузимали и народњачку сцену у односу на акустичне и аналогне електричне инструменте). Али и у сарадњи и с другим ауторима и нарочито аранжерима – изнад свих с невероватно талентованим музичаром, мајстором аранжмана за гудаче и неопеваним херојем правца, диригентом Драганом Кнежевићем, братом Надиним. Тада прави своје најбоље радове, аранжмански и композиторски најхрабрије песме. Међу њима нарочито баладе и тугованке, наравно.

У том погледу, рекли смо већ: текстови и изнад свега начин на који је те текстове и песме доносио, било је оно што га је одвојило од других. Певачи су најчешће глумци. Они доносе песму тако што готово свака тражи одређену улогу, док у исто време остају на макар минималној дистанци од онога о чему певају. Најбољи певачи су и најбољи глумци; они обуку песму као ролу.

Уосталом, у теорији и историји драме постоји појам „маске"; латинска реч „персона" није значила друго до „глумчева маска". Најбољи пример тога код нас био је Цуне Гојковић, који је имао готово оперски психолошки распон, а „брехтијански" одмак. С друге стране, ако је игде вредео онај концепт Станиславског о „проживљености", по коме је за игру нужно емотивно искуство преко које би се онда рекла истина – то је код Томе било као ни код кога.

Код њега између емоције и певача као да нема границе; све се чини проживљено, ишчупано из искуства, из биографије, па и онда када не знамо позадину емоције коју чујемо. А емоција је најчешће патња. Он је патио у песмама другачије од осталих, јецао и молио, танким, ломним гласом који је звучао као тужно запевање и преклињање.

Песме понекад као да су намерно биле у превисокој интонацији, на граници дохватљивих тоналитета за њега као певача, баш као у „киша је падала...", делу рефрена у „Два смо света различита" – као да се кажњавао, од кафана и тезги ионако често уморног гласа у студију, што се данас јасно чује – као да се мука познала и хтела показати и технички, интонативно.

Тај крхки и уморни глас био је далеко од сваког мачо-начина многих кафанаца веће снаге и далеко од децентног концертног стила ранијих народних певача. Ако је Томина музика била и за кафане – а јесте – то нису биле кафанчине с дна, него места где се лумпује без претеривања и пати с мером, ћутке.

Приче наговештене у песмама долазиле су, осећало се, право из живота. Приче редом тешке: о остављању, о меланхоличним успоменама где субјект пита људе да га подсете на некога кога нема и на боље дане којих вероватно није ни било. То су песме прељуба, песме којима влада жал – за мајком, за домовином, за срећом. Песме недостајања.

Певач је трајно пројектовао нешто губитничко, као човек који какву год шансу да добије, какав год успех имао, на крају својом вољом или теран неком вишом психолошком намером, све то изгуби. Не мари што је, рекли смо, на сцени и на естради с временом постајао све успешнији и већи и, важније, све бољи, што је реткост.

На тој напетости, између врхунског разнородног музичког опуса и легендарног боемског статуса, опстаје сећање на певача и не јењава фасцинација биографијом. Тачно тридесет година од његовог одласка и даље упорно живи и читава митологија која га је пратила: у причама о кафани, алкохолу, боемском животу и прераној смрти са само педесет и две године.

Али треба бити поштен: Томина прича је очајна, упозоравајућа, тамна, па макар било у тој тами и нарочите романтичарске привлачности којој се тешко одупрети. Његов живот није жанровски филм нити холивудска биографија. Ван накнадно романтизованих кафанских прича, жутих новинских фељтона и површних животописа што их из перспективе дневних соба пишу мистификатори и лоши писци – то је углавном био мрак и трагедија и беда емотивна.

Немојмо се заваравати. Чињеница да нам треба да се некад напајамо тим мраком говори више о нама него о певачу.

Тома је живео лоше и скончао грозно. И кад се дивимо његовом рукопису, јединственом и занатски и ауторски, требало би се чувати тога да површне митологије не прекрију истинске осећаје и размишљање о разлозима тих фантастичних, непролазних песама и њихових изведби. Већ и стога да не бисмо заборавили колико је то чему се дивимо скупо плаћено...