Дуго путовање накрај париске ноћи: Последњи дани Џима Морисона

Пре доста времена становници париске улице Бутрил, у четвртом арондисману, на фасади куће на броју 17 поставили су таблу са натписом „Jim Morisson did not die here“ (Џим Морисон није умро овде). Тиме су покушали да одврате групе туриста које посећују Париз и иду да обиђу и ову иначе мирну улицу, на коју их упућује и штампани туристички водич. Али упркос ономе што говоре гласине и легенде, Џим Морисон јесте умро ту, 3. јула 1971. негде између седам и осам сати ујутру.

Патрик Кутин је тада имао 18 година. Овај некадашњи француски новинар и музичар је недавно објавио књигу „Џим Морисон и Дорси“ (Jim Morrison et les Doors, 2020), која завршава до сада необјављеним интервјуом са Филипом Дaлекијем, тада момком манекенке Елизабет Лавирије, познатом као Зозо, која је у Паризу Морисону изнајмила собу у коју се он сместио са својом девојком Памелом Курсон. О Кутиновој књизи и Далекијевом сведочењу је поводом педесете годишњице Морисонове смрти шпански „Мундо“ објавио опширан текст из кога преносимо најзанимљивије делове.

Пут у Париз

Крајем јануара 1971, пошто су Дорси снимили и објавили плочу „L.A. Woman“, Џим Морисон обавештава групу да одлази у Париз са намером да тамо направи каријеру као писац. Његова девојка Памела Курсон је већ била у Француској. Славни певач почиње са опраштањем с Америком одлазећи у пустињу, опијајући се ноћу, уз пад при покушају да уђе у своју собу у лосанђелеском хотелу „Шато Мармот“, спуштајући се с крова низ олук.

Уочи одласка, Данију Сугерману, сараднику у групи и пријатељу од дванаесте године, признаје: „Знаш, почињем да старим. Ово је тренутак кад треба стати. У животу постоје тренуци када треба разумети знаке. Пре неколико месеци не бих пао са тог крова... Нисам сигуран да ћу се икада вратити.“

Једнаестог марта закаснио је на авион за Париз, после једне бучне опроштајне вечери. Одлази следећег дана, правац хотел „Џорџ V“ (данас хотел „Four Seasons“ где ноћ кошта 1.000 евра), иначе омиљен смештај Битлса и Ролингстонса. Морисон се гнуша тог места: „Ово је бордел са црвеним теписима.“

Памела и Џим затим путују по југу Француске, одлазе у Шпанију и Мароко. Морисон чита, пише и мање пије. Смештају се у Зозоином стану, која се љути јер не плаћају договорену половину кирије. У јуну Џим постаје насилан када се напије, обоје праве гужве у кафани прекопута, где често ручају. Певач је „могао да попије 50 чашица вискија а да не трепне“, пише у књизи. Снабдева се белим бордоом из оближње винарије. Затим, Џим накратко постаје свестан своје декаденције, мало се доводи у ред, чак ангажује секретарицу. 

Обилази књижару „Шекспир и компанија“, гробље Пер Лешез и Лувр, где га импресионира слика Жак-Луја Давида Мртви Мара (из 1793) која приказује револуционара избоденог у његовој кади.

Париски дани

Морисон у Паризу води усамљенички живот. Не зна ни речи француског, зато успоставља однос са Филипом Далекијем, Зозоиним момком, који говори енглески. Због удеса на мотору Далеки је имао искуство близине смрти: „У миру, смирен, одлазио сам из живота, и на крају, вратио сам се... Џима је импресионирала тема смрти.“

Морисон у Далекијевом стану оставља аудио-касету, пластичну кесу с неким фотографијама и једну свеску. Када га на изласку из куће овај позове са прозора, Џим му одговара; „Сачувај ми је.“ То је био последњи пут кад су се видели, три недеље пре певачеве смрти.

Последњи редови које је Морисон у свесци написао били су: „Glorious sexual coll. I'm finaly dead.“ Та свеска и Џимов полароид из стану у коме је умро, на једној аукцији у Лондону 2008. године продати су за 80.000 долара.

Далеки се присећа: „Имао сам утисак да Памела није могла да поднесе то што је Морисон оставио свет новца и музичара да би дошао у Париз стопама уклетих песника као што су били Варлен или Рембо. Нисам имао добар осећај у вези с њом јер је узимала много хероина. Ја га нисам трошио“.

Крај

Другог јула 1971. Морисон поподне одлази у шетњу са Аленом Ронајем, његовим другом још са факултета, који је у Паризу у пролазу и који је после неколико дана проведених у Џимовом стану прешао у апартман Агнес Варде. Пију неколико пива на тргу Бастиља. Морисона хвата силовито штуцање, уз грчеве и губитак ваздуха. Његов другар одлази на неки састанак, уз утисак да је Морисона ухватила паника зато што остаје сам.

У десет сати увече, Памела и Џим одлазе у биоскоп, гледају филм Прогоњени Раула Волша са Робертом Мичамом у главној улози. Вечерају у једном ресторану азијске хране. Кући се враћају у један сат после поноћи. Он пије много вискија, слушају плоче. Одлазе да спавају. У три сата ујутро, Памелу буду Џимов кашаљ, изгледа као да се гуши. Предлаже да позову доктора. Он одбија и одлази да се окупа у кади. Повраћа вечеру и крв у неку шерпу коју му она приноси. Изгледа да му је боље. Дрогирана и исцрпљена, она одлази у кревет.

У шест ујутро се буди, и налази беживотног Џима у кади, са осмехом на лицу. Телефонира Алену Ронају који буди Агнес Варду. Хитна помоћ стиже у 9 и 24 минута. Подижу Морисона из каде, осећају да је вода још увек млака, и покушавају да га реанимирају. Без успеха. Џим Морисон је умро. Стављају његово тело на кревет, покривају га ледом.

Следећег дана, полицијски инспектор Жан Маншез испитује тело и не налази на њему убоде нити ударце, већ само мало крви из носа. Стручњак судске медицине закључује да је смрт настала због срчаног удара.

У Памелиној причи јасно недостају неки детаљи. Пошто је Џима пронашла мртвог, она најпре позива свог снабдевача дрогом Жана де Бретила, који први стиже у стан. Он је био члан познате нормандијске породице у чијем власништву је био велики део франкофонске штампе у Африци. Почео је да продаје хашиш којим га је снабдевао један члан особља амбасаде Марока. Зависник од хероина, продавао је „белу Кину“ најбољег квалитета, коју је у САД увезла позната „Француска веза“, дакле марсејска мафија. Бретил је често био са Ролингстонсима, а налазио се у истом хотелу у коме је била и Џенис Џоплин у ноћи кад је умрла.

„Гроф дилер“ тада Памели каже да баци сву дрогу и да побегне. Следећег дана он одлази у Мароко са Маријаном Фејтфул, која ће много година касније открити да јој је, сав у паници, дилер признао: „Ја сам убио Џима Морисона.“

Из поверљивих исказа Памеле, Алена Ронаја и Агнес Варде зна се да су Памела и Џим заједно почели да шмрчу дрогу, неколико дана пре смртног случаја. Фаталне ноћи он је узео много више од ње, што, заједно с великом количином алкохола, објашњава срчани удар.

На вест о Морисоновој смрти Бил Сидонс, менаџер Дорса, хвата први авион за Париз, и на себе преузима све око сахране. Седмог јула, у девет сати ујутру, само пет особа је окупљено око једноставног гроба на гробљу Пер Лешез: Памела, која чита кратку Џимову песму, затим Сидонс, Ронај, Варда и деветнаестогодишња Робин Вертл, она тек ангажована секретарица. Следећег дана Сидонс се враћа у Лос Анђелес, и објављује вест о Морисоновој смрти.

Памела се судила са Морисоновим родитељима око наследства и добила је спор 24. априла 1974. године. Одмах је купила фолксваген бубу, жути кабриолет, бунду од визона, и 30 грама најквалитетнијег хероина. Умрла је од прејаке дозе исте ноћи.

Морисонов гроб је у близини гроба Фердинанда Лесепса, пројектанта Суецког канала. Полусакривен је и није му могуће прићи јер је заштићен металном оградом. Некада су ту долазили млади да пију виски.

Морисон је био антиклерикалац, мада је у својој последњој свесци записао: „Боже, помози ми!“ У Паризу је улазио у цркве и палио свеће. Деведесетих година је на гроб постављена метална плоча на којој стоји: „Џејмс Даглас Морисон, 1943-1971“.

Испод тога три речи на грчком језику: „Веран својим демонима.“