На концерту Боба Дилана у Амстердаму: Светло у самоћи

Добио сам карту за концерт неочекивано, тек неколико дана уочи догађаја. Испоставило се да се повољно може доћи и до авионске карте до места радње. Није, значи, било изговора да се не иде, а и желео сам да ту ставку, како се то каже, упишем у CV. Нисам, наиме, никад, до недеље, 16. октобра ове 2022, године, био на концерту Боба Дилана.

У мојој досадашњој лектири постоје две неизбежне референце на Диланове концерте. Свежија се тиче књиге о којој сам пре неколико недеља писао баш на овом месту, књиге Џефа Дајера о последњим данима (тениске каријере) Роџера Федерера. У њој писац бележи како је Дилана уживо гледао четири пута: први пут 1978. у Лондону, а последњи пут 2015, у Остину, у америчкој савезној држави Тексас. Кад је о потоњем концерту реч, наводи да је бенд био сјајан, да је звук био беспрекоран, да је имао величанствено седиште (дванаести ред од бине), али да га је цео наступ ипак оставио прилично равнодушним.

Онда Дајер поставља два питања: Зашто Дилан и даље свира и зашто људи и даље одлазе на његове концерте, па незаборавно додаје да је на друго питање много лакше одговорити тврдећи да људи не иду на Диланове концерте да би га видели како свира и пева него зато да могу да кажу да су га видели како свира и пева.

И сам Дилан у неком интервјуу каже да људи желе да виде њега на стејџу, а да им малтене није битно шта ће он на тој сцени током сат и по до два времена да ради. А Дилан и даље наступа, по свој прилици, зато јер је једино место на свету на ком се осећа срећно (како је сам изјавио 1997): бина, након што се упале рефлектори.

Страхопоштовање

Друга књига коју имам на уму преведана је на српски и зове се „Што да не?" уз поднаслов „Петнаест разлога за живот". Аутор јој је Реј Робертсон, а српско издање (у преводу Јелене Стакић и Ксеније Влатковић) објавила је издавачка кућа „Карпос" из Лознице 2016. (енглески оригинал је штампан пет година раније). Књига је, на известан начин, некакав осебујан „self help" односно збирка од петнаест есеја на тему зашто се не треба убити.

Аутор је пре четири-пет година, једног лета пре пандемије ковида-19, навраћао у Београд ради промоције ове и других својих књига, па смо се после тога запили у Васиној улици разговарајући управо о Бобу Дилану кога је Робертсон, како каже скоро случајно, слушао и гледао на Нијагариним водопадима:

„Музички, концерт је био никакав, промукли Боб Дилан је једва певао, у основи је изводио караоке уз пратњу бенда професионалаца који су се досађивали. Ако Боб Дилан осећа потребу да непрестано путује светом и сваке вечери оличава на позорници самога себе, онда Боб Дилан то и треба да ради, он је зарадио и право на уметничку никаквост. Али ја сам стајао три метра од човека који не само што ми је изменио живот, него и човека који је на културу двадесетог века утицао једнако као Пикасо, или Чарли Паркер, или Хемингвеј."

После концерта, међутим, Робертсон хвата самог себе како није у стању да вербално артикулише колико му је заправо значило искуство које је управо стекао. Тражећи прави израз, у једном тренутку схвата да је оно што не може да опише „страхопоштовање", а њега је заправо призвало само Диланово присуство односно прилика да га се слуша како свира и пева.

Изненађење

Деветнаестог јуна 2020. Дилан је објавио свој тридесет и девети по реду студијски албум, а под насловом „Rough and Rowdy Ways". То је био први његов албум, након албума „Tempest" из 2012. године, као и први албум након што је добио Нобелову награду за књижевност.

Сам албум није дошао као изненађење, али само зато јер је Дилан непуна три месеца раније изненадио цели свет најавним синглом за (тада будући) нови албум: „Murder Most Foul". То нико није био очекивао, нарочито у контексту у којем су се спот и песма појавили, контексту првог врхунца корона-пандемије.

У априлу и мају, Дилан објављује још два сингла („I Contain Multitudes" и „False Prophet"), тако да су обриси албума постали још јаснији. На албуму се нашло још седам песама, с тим што је од свих њих песма изабрана за први симбол, вишеструко дужа.

У специфичним пандемијским околностима, испрва није могло бити ни речи о промотивној турнеји. Једини Диланов „наступ" у вези албума био је интервју који је дао историчару Дагласу Бринклију, а који је објављен у Њујорк тајмсу. Ипак, пуних петнаест месеци након што је албум објављен, крајем септембра 2021, Дилан је најавио светску турнеју у трајању од скоро четири године, с почетком у новембру прошле године.

Кренуло се с концертом у Милвокију, а наставило с наступима у Чикагу и Кливленду. Између 2. новембра и 2 децембра, Дилан је одсвирао двадесет и један концерт. Турнеја се наставила у марту ове године, а до јула је одржано још педесетак концерата у САД-у. Од прве недеље јула до последње недеље септембра трајала је пауза, а затим се турнеја наставила у Европи. Кренуло је са Скандинавијом (Осло, Стокхолм, Гетеборг, Копенхаген), па се преко Немачке (Фленсбург, Магдебург, Берлин, Крефелд) и Француске (три концерта у Паризу) стигло до земаља Бенелукса. У Амстердаму је одржао два концерта (16. и 17. октобра), а ја сам био на првом.

Аналогни свет

Кад сам дошао до карте, почео сам читати извештаје са концерата, приказе и рецензије. Две ствари су одмах биле најупадљивије. Сви су истицали како је реч о „безтелефонском догађају", а такође и да је списак извођених песама, укључујући и редослед, практично свуда био исти.

Кад је о првој ствари реч, идеја је да се људима забрани да на концерту ваде телефоне, било да њима нешто снимају, било да куцкају и шаљу поруке, било да само гледају на сат. Тешко је, међутим, наредити људима да на концерт дођу без телефона, а још је теже одржавати дисциплину у простору са неколико хиљада људи. Пронађена је ипак нека врста соломонског решења: на самом улазу у дворану, након што вам прегледају карту, појављују се љубазне хостесе који ваш телефон „печате" у за то скројене платнене торбице. Торбицу с телефоном одмах добијате назад. Ако је неком баш хитно и неопходно, он телефон може да извади, али много теже него да га тек вади из џепа.

Пракса је, међутим, показала да се више од 99 посто људи држи правила, што већ и само од себе од овог концерта прави несвакидашње искуство. Без упаљача и телефона код публике, светлосни ефекти у потпуности су у власти режије концерта. А режија је беспрекорна. Нема неизвесности, нема ишчекивања.

Ако је почетак концерта заказан за осам увече, Дилан и његов бенд на бину излазе максимално пет минута касније. Амстердамска дворана коју је пре двадесетак година пројектовао архитект Фриц Ван Донген, смештена у непосредној близини Ајаксовог стадиона, прима око шест хиљада гледалаца. Ни превелика ни премала, чини да овај концерт буде истовремено и спектакл и интимна представа.

Старац на позорници

Концерт очекивано почиње са „Watching the River Flow". Седим у петом реду, неколико метара од бине и гледам како усправно стоји, како жустро удара у гитару и како посвећено пева тај старац од преко осамдесет година.

Песму коју управо пева написао је пре више од пола века, годинама пре мог рођења, кад кроз полустиснуте усне испљуне оно што је Владимир Копицл превео као „Људско неразумевање где год да погледаш/ тера те да пожелиш да застанеш и неку књигу читаш", верујеш му у потпуности.

Кад заврши, као да хоће да нас убеди да је још старији него што смо постали свесни, па креће с песмом из 1966: „Most Likely You Go Your Way and I'll Go Mine".

Тек трећа песма је са албума који овом турнејом промовише, и то „I Contain Multitudes", песма, дакле, с којом се албум отвара, песма којом амерички песник овенчан Нобеловом наградом за књижевност самосвесно призива Волта Витмена.

Одмах за њом, још једна нова песма: „False Prophet", а после ње повратак у ране седамдесете са „When I Paint My Masterpiece".

Оно што је посебно чудесно у ових првих двадесетак минута јесте склад и целовитост, начин на који се те песме међусобно „римују" и стварају синергију. Гледам око себе: има и клинаца у двадесетим и људи који су мање-више Диланови вршњаци. Највише је, наравно, оних између. Има страствених фанова, али има, не сумњам, и пуких радозналаца. За такве нисам сигуран да би били у стању да детектују које песме су старе тридесетак месеци, а које шездесетак година.

Зрно песка

Концерт се наставља по истој мустри и у истој атмосфери. Музичари су беспрекорни, Дилан пева дилановски, публика се понаша позоришно, али као да је баш раздушевљена представом. Редари, заправо редарке, не допуштају људима да стоје, а нарочито не да се приближавају бини. Ипак, како концерт одмиче, аплаузи на крају песама све су дужи и јачи.

Сам Дилан у кратким паузама међу песмама мења гитаре. Не осети се, међутим, никакав умор. Заправо као да и на бини расположење расте с пролажењем времена. На крају песме „Goodbye Jimmy Reed", омажа легендарном блузеру са последњег албума, Дилан представља чланове свог бенда.

Јасно је да следи последња песма. Добро знам која му је песма на овој турнеји опроштајна. Та је песма мало млађа од мене, а волим је од кад сам је први пут чуо.

У тим првим слушањима, нисам ни обраћао превише пажње на текст. После јесам. А онда сам, после Дилановог Нобела, за Геопоетикино издање његове сабране лирике, превео на српски све песме које је написао између 1981. и 2012. И међу тих пар стотина песама, за ту бих, чисто књижевно, рекао можда и да је најбоља. Суптилно се у њој Боб Дилан наслања на Вилијама Блејка. Овај је у појединачном зрну песка видео свет, а Дилан се рефренски предаје сваком зрну песка.

Креће претпоследња строфа:

Од беде до богатства прођох кроз тугу ноћи
Кроз летњи сан, кроз језу зимског светла у самоћи
Кроз горки плес у којем све у васиони вене
Кроз сломљено огледало невиности сваке фаце заборављене

Још само један прстохват акорда, два-три туцета речи и биће крај. На овој турнеји је имао већ близу осамдесет концерата и ниједном није изашао на бис. Аплауз траје дуго као да нас је много који се надамо изузетку.

Напољу пада киша и много је већа гужва него у дворани. Завршила је утакмица на оближњем стадиону, Ајакс је победио 7:1. Пети гол за домаћина постигао је Душан Тадић, а једини за противника, почасни, последњи на утакмици, Николас Аграфиотис, некадашњи јуниорски репрезентативац Србије, син Грка и Српкиње, с презименом идентичним имену једне реке у Евританији, реке преко чијих обала последњих година прелази избеглице која са истока беже на запад, као што је пре мање од стотину и двадесет година, што је само двоструко више времена од старости најстарије песме коју је Дилан свирао и певао ове амстердамске ноћи, бежала породица Цимерман.