Човек који је открио Елвиса и научио Џонија Кеша да пева: Сем Филипс је измислио рокенрол

Почетком ове године, 5. јануара, навршило се 100 година од рођења Сема Филипса. Филипс је „човек који је измислио рокенрол“. Тако гласи поднаслов капиталне књиге Питера Гуралника о овом ексцентричном јужњаку „Sam Phillips – The Man Who Invented Rock’n’Roll“.

Измишљајући рокенрол Филипс је свету представио Елвиса Прислија, Џонија Кеша, Џери Ли Луиса, Роја Орбисона, Карла Перкинса, Хаулина Вулфа, Ајка Тарнера, Б.Б. Кинга.

Бавећи се музичким бизнисом у оквиру студија „Sun“, Сем Филипс је подигао рокенрол револуцију, најлепшу од свих у иначе револуционарном 20. веку. Тај преврат је учинио да свакодневни, банални живот добије своју херојску, уметничку транспозицију, да се етаблирају нови облици међуљудских односа, нови бихејвиорални обрасци, оригинални поглед на свет и живот и, оно што је најважније, тинејџере и адолесценте је извео на друштвену сцену и учинио их важним фактором у функционисању друштва.

На почетку Гуралникове књиге налази се писмо које му је Сем Филипс упутио поводом ауторове намере да напише књигу о њему. Писмо показује да је Филипс био свестан значаја свега оног што се одиграло у студију „Sun“ и далеких реперкусија које је произвела музика која је ту настала. „Велика је прича и важно је доба“, пише Филипс Гуралнику. „Јебеш Сема Филипса, није он важан. Важна су ера и прича, према њима имаш одговорност, и према лепим променама које су донеле“.

Мото који је Гуралник ставио за своју књигу показује да је разумео Филипсову поруку. То је цитат из романа Џозефа Конрада „Лорд Џим“: 

„У нашим очима, то јест у очима њихових мање искушаваних насљедника, они су славни... као људи који су одлазили у непознато, покоравајући се неком унутрашњем гласу, неком пориву који им је узбуркао крв, неком сну о будућности. Били су изванредни, а мора се признати да су били и спремни доживјети нешто изванредно.“ (превод: Тин Ујевић)

Пристигло с југа

Чудесно са којим се суочио Сем Филипс се налазило у заједничком црно-белом искуству житеља руралне Алабаме. „Био сам свестан расне раздвојености црних и белих људи... али сам био и свестан њиховог заједништа односно јединства на нивоу душе“, рекао је Филипс Питеру Гуралнику.

Као болешљиви дечак – „два пута током детињства био сам на ивици живота и смрти“ – Филипс је могао са животне маргине да посматра сеоски, фармерски свет Алабаме. Видео је своје родитеље, браћу и сестре како барабар са црним радницама раде на памучним пољима „на +40“, могао је да чује њихову заједничку песму, да ужива у музици које се свирала на сеоским игранкама, породичним седељкама и на импровизованим радио апаратима прикљученим на тракторске акумулаторе.

Црно-бело заједништво, протерано и забрањено у реалном животу, живело је на тајни, скривени начин у јужњачкој музици. Чини се да Филипс није „измислио“ рокенрол већ га је „пронашао“ у заједничком музичком наслеђу људи из тих предела.

У песми Биг Ала Андерсона „It Came From The South“ најбоље је одређено порекло рок музике:

„And when they look back tryin’ to figure it out
Where it came from, and what it’s all about
It didn’t come from outer space, it came from the south“. 

Отворене плејлисте

Пут ка „измишљању“ и/или „проналажењу“ рокенрола Сем Филипс је започео као радијски водитељ. Радио је на станици WLAY (AM) у граду Масл Шолс у Алабами. Та станица – која је почела са радом 1933. године, а престала 2014 – била је позната по тзв. „разноврсном формату“ (variety format). Емитовала је јужњачки госпел, кантри музику и оно што се звало „race music“, односно музику америчких црнаца, данас познатих као афроамериканци.

Било је то прилично необично за амерички југ на којем су расистичка осећања белог становништва била веома јака, као и активности Кју Клукс Клана. Многи познати блугрес и блуз музичари имали су „живе“ наступе на тој станици. Између осталих и Бил Монро, Ерл Скрагз, Сони Бој Вилијамсон и Сан Хауз.

Сем Филипс је говорио да су му „отворене плејлисте“ на радио станици WLAY (AM), на којима су се кантри и блуз мешали у разним односима, биле инспирација за коначно амалгамирање тих музичких идиома у рокенрол. Тај процес се збио у студију „Sun“ који је Филпс отворио у Мемфису.

Студио „Sun“

На адреси 706 Union Avenue у Мемфису Сем Филипс је 3. јануара 1950. године отворио студио за снимање плоча. Студио се звао „Sun“. Поред пригодних плоча за рођендане, свадбе и друга весеља, у том студију су црни музичари могли да сниме своју музику. То је била основна Филипсова идеја: да омогући црним блузерима да сниме плоче. У „Sun“ студију су прве снимке направили Боби Бленд, Хаулин Вулф, Руфус Томас.

Ту је Б. Б. Кинг снимио „Mistreated Woman“, „Don’t You Want A Man Like Me“ и „B.B. Blues“. Сем Филипс је сматрао да је Хаулин Вулф његово највеће музичко откриће, а да је Елвис на другом месту.

Прави буревесник, песма која је најавила рок револуцију, а можда ју је и отпочела, снимљена је у „Sun“ студију у марту 1951. Зове се „Rocket 88“. Као извођач потписан је бенд Jackie Brenston & His Delta Cats. Иза тог имена се крио Ајк Тарнер са својим Kings Of Rhythm.

Многи сматрају „Rocket 88“ за прву рок песму у историји. Ево шта пише о њој у буклету за бокс-сет „Loud, Fast & Out Of Control – The Wild Sounds Of ’50s Rock“, који представља најбољи преглед раног рокенрола:

„Да ли је рокенрол почео са овим снимком из 1951. године као што се тврди? Да и не. У занатском, ауторском смислу ту није било ничег новог; све је веома личило на песму Џимија Лигинса ’Cadillac Boogie’ из 1947. године. Разлика је једино била у експлозивности.

Jackiе Brenston’s Delta Cats у ствари је био бенд Ајка Тарнера Kings Of Rhythm. Они су били веома млади. И овај снимак је препун тестостерона. ’Goin’ round the corner and get fifth / Everybody in my car’s gonna take a little nip / Move on out, oozin’ and cruisin’ along’. То је био свакако рокенрол, по свему осим по имену.

Продуцент Сем Филипс је, годину дана пре него што је основао „Sun Records“, спојивши Ајков клавир и гитару Вилија Кизарта дао чврсту, громовиту основу овој песми. Кизартово појачало је испало из аутомобила на путу за Мемфис. Филипс је настале рупе запушио новинама и тако добио први fuzz звук“.

Занимљива је чињеница да је Ајков увод на клавиру за песму „Rocket 88“ касније репризирао Литл Ричард у нумери „Good Golly, Miss Molly“.

Ајк Тарнер је у једном каснијем интервју рекао: „’Rocket 88’ није рокенрол али је та песма разлог због кога је настао рокенрол“.

После ове нумере Сем Филипс је, наиме, дефинисао своју предузетничку идеју водиљу: „Ако нађем белца који пева као црнац то ће бити мој златни рудник“.

Краљ је стигао

Сем Филипс је свој златни рудник пронашао у јулу 1953. године. Тада је у студио „Sun“ ушао 18-годишњи камионџија који се представио као Елвис Присли. Сем није био у студију. Младића је примила његова секретарица Мерион Кискер. Питала је момка: „Шта певаш? Кантри, блуз, фолк, госпел?“ „Певам све и певам као нико други“, одговорио је самоуверени дечко.

Елвис је том приликом снимио две песме „My Happiness“ и „That’s Where Your Heartache Begin“. Марион је у нотес записала: „Добар певач балада“. Пригодну плочу са овим снимцима Елвис је поклонио мајци за рођендан.

Тачно годину дана касније, у јулу 1954. године, започела је права Елвисова каријера која ће му донети титулу краља рокенрола. Тада је он, у пратњи двојце музичара из Мемфиса – Скотија Мура на гитари и Била Блека на басу – и под продуцентском супервизијом Сема Филипса снимио две нумере: „That’s All Right Mama“ Артура „Big Boy“ Крадапа и класични блугрес напев „Blue Moon Of Kentucky“ Билија Монроа.

Сингл са овим песмама постао је веома популаран на југу Сједињених Држава. То је скренуло пажњу и на друге извођаче који су снимали у „Sun“ студију, међу којима су били Карл Перкинс, Џони Кеш, Рој Орбисон, Џери Ли Луис и Чарли Рич. Њихове плоче је издавала дискографска кућа „Sun Records“ коју је Филипс основао у априлу 1952. Прва плоча коју је „Sun Records“ издао била је „Drivin’ Slow“ од Џонија Лондона.

На задњој страни компилације „The Sun Sessions“, на којој су скупљени Елвисови снимци из студија „Sun“, налази се текст познатог рок новинара Роја Кара (Кар је писао за легендарни часопис New Musical Express). Ево једног одломка у преводу Дарка Главана. Овај се превод појавио на југословенском издању компилације „The Sun Session“:

„Ако је Елвис Присли најважнија и најутјецајнија личност у краткој али трауматичној повијести рок глазбе, сматрам да се никако не смије занемарити допринос Сема Филипса. Присли у студију и Филипс за пултом, не само да су ујединили кантри и црначку глазбу на такав начин да су створили нов и узбуђујући импулс за хибридне и изворне форме, већ су створили и многе иновативне технике снимања. Иако је инструментација соло вокала, двије гитаре, баса и касније бубњева била шкрта и рудиментарна, она је успркос свега створила шему поставе класичне рок групе.

Да се попуне све шупљине, ритам гитара је добила истакнутију улогу него раније, док су бубњеви и бас преузели агресивнију улогу. Створивши снажну ритмичку основу, соло гитарист се одједном нашао у могућности да убацује наглашене испуне, наизмјенична сола и акорде. Ефект је био, и јесте страховит.

У сразу са Скотијем, Билом и Ди Џеј Фонтаном Присли је створио особену синтезу, али техника јеке коју је изабрао Филипс придаје ’Sun’ снимкама јединствену и тренутну распознатљивост и квалитету звука“.  

„Sun Records“ је издао само пет Елвисових синглова. На њима се налазе песме „Mystery Train“, „Baby, Let’s Play the House“, „Good Rockin’ Tonight“, „I’m Left, You’re Right, She’s Gone“ и друге. Све су биле снимљене за годину дана, између 5. јула 1954. године и 11. јула 1955.

Дистрибуција Елвисових „Sun“ синглова била је ограничена само на југ Сједињених Држава. А ограничена дистрибуција је учинила да, и поред великог успеха са Елвисовим сингловима, Сем Филипс и његова дискографска кућа западну 1955. године у финансијске тешкоће. Филипс је био принуђен да прода Прислијев уговор компанији RCA. Урадио је то за 35.000 долара пошто је претходно одбио „Atlantic Records“ који је нудио 25.000.

Један део новца је уложио у акције хотелског ланца „Holiday Inn“. Са другим делом је финансирао свеамеричку дистрибуцију сингла Карла Перкинса на којем се налазила песма „Blue Suede Shoes“. И то је био први национални хит за „Sun Records“. 

Савршена грешка

Микеланђело је говорио да у сваком мермерном блоку види скулптуру. Сматрао је да је његов задатак да својим длетом ослободи скулптуру и омогући јој да изађе изван камене тамнице како би је људи видели.

Сличан принцип рада је имао и Сем Филипс. Он је сматрао да је његов посао да омогући да музика сакривена иза лица његових извођача изађе и постане доступна публици. При томе му перфекција није била циљ. Кажу да је говорио Елвису да ће направити велику грешку ако тежи ка савршенству интерпретације. Његов modus operandi би се могао дефинисати синтагмом „савршена грешка“. Техничко несавршенство ће песми, сматрао је Сем Филипс, дати аутентичност која никог неће оставити равнодушним.

Интересантно да је слично говорио још један велики јужњачки мајстор популарне музике. Ден Пен – чија је песма „Dark End Of The Street“ вероватно једна од најбољих икада написаних и отпеваних –у једном интервјуу чувеном британском рок новинару Барнију Хоскинсу рекао је: „Кад слушам неку песму ја тражим грешку. Тек кад пронађем грешку могу да уживам у музици.“

„Мој посао као продуцента је да пронађем простор слободе који постоји унутар певача, да препознам тај индивидуални, јединствени квалитет и да пронађем кључ који ће да га ослободи“, говорио је Сем Филипс. Био је фанатично посвећен својој мисији да омогући рокерима са којима је радио да пронађу свој глас.

Реплика коју изговара глумац Далас Робертс у лику Сема Филипса у филму „Walk The Line“ Џемса Менголда из 2005. најбоље објашњава Филипсов музички кредо: „Удари те камион, лежиш поред пута и умиреш. Имаш времена да отпеваш само једну песму. Једну песму коју би људи запамтили пре него умреш. Једну песму да кажеш Богу шта осећаш о свом животу на Земљи, једну песму која би те описала“.

Тако је објашњавао Џонију Кешу како треба да пева. Са тим инструкцијама у глави Џони је запевао „Folsom Prison Blues“.

Знате оно: „But I shot a man in Reno / just to watch him die“ („Убио сам човек у Рину / тек тако, да видим како умире“). Све после тога је легенда.

Чарлијева опаска

Чарли Федерс, рокабили одметник par exellence, који је био од најранијих дана у „Sun“ студију, коаутор једне од првих песама које је Елвис снимио „I Forgot To Remember To Forget“, има другачије мишљење о улози и значају Сема Филипса у музици рок пионира.

У Гуралниковој књизи „Lost Highway – Journey And Arrivals Of American Musicians“ он пита аутора: „Знаш шта је тајна 'Sun' звука?“

И одмах одговара тешко преводљивом енглеском речју: „Slapback! То је тајна“.

До краја свог монолога Федерс не објашњава шта је за њега „slapback“. Та се реч обично везује за посебан начин свирања контрабаса неком врстом шамарања. Такође се њоме означава и известан инструментални ефекат којим се постиже одређен ехо у звуку. То је можда она „јека“ о којој је писао Рој Кар кога сам претходно цитирао.

У наставку тираде Чарли Федерс каже: „Многи 'Sun' звук повезују са Семом Филипсом. Да је тако, тај звук би остао и пошто су 'Sun' напустили људи који су били за њега одговорни – Елвис Присли, Џони Кеш, Џери Ли Луис, Карл Перкинс. Знаш шта се десило, друже? Сем Филипс је напустио музички бизнис. Без људи који су знали да створе тај звук он је био беспомоћан. Имао је касније и већи студио, боље опремљен, имао је и гомилу пара, али није имао тај звук.“

Чарли Федерс, из чијег је музичког легата израстао psychobilly, један од најпровокативнијих жанрова савремене рок музике, био је киван на Сема Филипса. Сматрао је да му овај никад није дао праву шансу. Такође је био на своју руку. О Федерсовом мушичавом карактеру најбоље сведоче Тав Фалко и Џим Дикинсон у својим књигама. Можда је ово његово минимализовање улоге Сем Филипса у звуку карактеристичном за „Sun“ студио делимично условљено и таквим поретком ствари.

Квартет од милион долара

Један од последњих великих догађаја у животу Филипсове компаније збио се 4. децембра 1956. године. Тог дана су се случајно студију „Sun“ окупили Елвис Присли (који је већ био потписао за RCA), Карл Перкинс, Џери Ли Луис и Џони Кеш. Почео је неформални сешн. Сниматељ Џек Клемент је укључио магнетофон и забележио свирку.

Та сесија је позната под именом „Million Dollar Quartet“. Одсвирано је 46 песама. Ништа није објављивано до 1981. године кад су се појавили неки снимци. Комплетна колекција од 46 песама објављена је 2006. године. Та свирка је инспирисала и мјузикл који је био хит на Бродвеју.

Бенд Drive-By Truckers, најреспектабилнији актуелни чувар јужњачке рок традиције, има песму „Carl Perkins’ Cadillac“. Налази се на њиховом албуму „The Dirty South“ из 2004. године. У њој се на поетско-рокерски начин говори о овој чувеној заједничкој свирци четворице рокенрол пионира у „Sun“ студију.

У септембру 1985. године славни јужњачки музички продуцент Чипс Моман је обновио „Sun“ студио на адреси 706 Union Avenue у Мемфису. Тај простор је од студија за снимање плоча био претворен у продавницу ауто делова, односно берберницу. Моман га је вратио првобитној намени. Светлећи лого „Sun“ студија са 11 сунчаних зракова поново је засијао.

Том приликом Моман је у обновљеном студију окупио Џонија Кеша, Роја Орбисона, Џери Ли Луиса и Карла Перкинса. Снимили су LP „Class of 55: Memphis Rock & Roll Homecoming“. Био је то последњи заједнички наступ пулена Сема Филипса. Од 1987. године „Sun“ студио је отворен за јавност и постао је велика туристичка атракција.

Ружичасти кадилак

Сем Филипс је у јулу 1969. године продао целокупан „Sun“ каталог са око 7.000 снимака Шелбију Синглтону. Цена је била милион долара. Задржао је тзв. „publishing“ права.

Тако је Сем остварио амерички сан – зарадио је милион долара. Повукао се из музичког бизниса. Један од његових последњих продуцентских послова био је ангажман на плочи „Pink Cadillac“ Џона Прајна из 1979. године . Ту је помогао свом сину Ноксу да пронађе прави темпо и звук за Прајнове песме „Saigon“ и „How Lucky“.

У чувени Хол славних рок музике (Hall Of Fame) Сем Филипс је примљен међу првима 1986. године. На сајту Хола славних пише: „Сем Филипс је једна од најзначајнијих фигура у историји рок музике, Он је открио Елвиса Прислија, био пионир рокабилија и основао 'Sun' студио где је успостављен рок канон...Звук које су имале плоче са етикетом 'Sun Records' представља почетак рокенрола. Власник студија Сем Филипс није само снимао различите форме етничке музике са југа Америке, од блуза до кантрија, него их је повезао у једну неодољиву целину“.

Нема шта да се дода. Мисија је извршена. Сем Филипс је умро 2003. године. Rock’n’roll је његов легат.

________________

Бонус: 10 најбољих "Сан" синглова:

Sonny Burgess – We Wanna Boogie

 Johnny Cash – Ballad Of Teenage Crush

 Billy Riley – Flyin’ Saucers Rock’n’Roll

Jerry Lee Lewis – Whole Lotta Shakin’ Going On

 Rufus Thomas – Bear Cat 

 Elvis Presley – Mystery Train

 Roy Orbison – Ooby Dooby

Carl Perkins – Blue Suede Shoes

 Johnny Cash – I Walk The Line

Elvis Presley – That’s All Right

Као лични допринос овој листи придодајем и два снимка који су The Yardbirds направили у продукцији Сема Филипса 1965. године у Мемфису. Ради се о песмама „You’re Better Man Than I“ и „The Train Kept A-Rollin’“. Чини ми се да је Филипс снимајући ове песме укапирао да гитара Џефа Бека дефинише осу око које се окреће рок универзум.