Констракта, Лет 3 и Пљуни истини у очи: Када кажеш музика, на шта тачно мислиш, реци ми?

Популарна култура спасила је  образ двадесетом вијеку! Да не би филма, телевизије и рокенрола памтили би га по два свјетска рата, холокаусту и атомској бомби. Пандемија рок музике и експлозија врхунског спорта, двадесетом вијеку је дала свјетлије боје. Чудан је био двадесети вијек! Показао је да је Човјек у стању да направи и Аушвиц и Вудсток, а да временска разлика између та два антипода буде мања од четврт вијека.

Ни Југославију талас популарне културе није мимоишао. Видјевши да је ђаво однио шалу, политички и културни естаблишмент шездесетих година двадесетога стољећа схвата да се од цунамија рок музике тешко може одбранити, па су правилно процијенили  да се том цунамију ваља прикључити.

Након те одлуке, баш као у почетној сцени филма Сјећаш ли се Доли Бел, диљем земље ничу рок групе, појављују се талентовани аутори, медији се окрећу тој новој пошасти и у пар година Југославија развија властиту сцену, довољно јаку и самосвојну, да се социјалистичка омладина у великој већини приклања домаћим идолима и звијездама, наспрам именима са Запада.

Експлозија популарне културе претвара се у величанствени ватромет који траје све до почетка трагичног краја те несретне земље, али се, и поред њеног распада, култура настала у њене посљедње три деценије и даље држи као да је тек рођена. У двадесет првом вијеку, још се није појавила звијезда, али ни аутор, који би могао да засјени имена која су обиљежила Периклово доба наше популарне културе.

И док су у врхунском спорту јунаци двадесет првог вијека Лука Модрић и Новак Ђоковић увелико превазишли све спортисте јужнословенских земаља који су жарили и палили у двадесетом вијеку, у домену популарне културе још нема на видику нових Чолића, Бреговића, Брена, Кустурица, Штулића...

Као да се људска креација, попут пољопривреде, једнако дијели на плодне и неплодне године.

Ако је за утјеху, ништа није другачије ни у свијету. И ту се осјећа суша и пустиња. Велике рок групе двадесетог века се полако селе или на гробље или у музеје, а њихова мјеста заузимају њихови кавер бендови.

Тешко је замислити да ће се појавити ново име које ће попут Стоунса, Дилана или Спрингстина господарити планетом наредних пола вијека. Отуда и насушна потреба музичке индустрије да смишља фестивале и разне журке не би ли у младим људима пробудила оно надахнуће које је постојало с краја шездесетих и почетка седамдесетих прошлога стољећа.

Не пали светла у сумрак

Као дио те глобалне популарне културе двадесетог вијека, баш на пола пута између Аушвица и Вудстока, појавило се бизарно такмичење у извођењу популарних мелодија које је добило име Пјесма Евровизије. Све телевизијске куће повезане у ову велику асоцијацију, Евровизију, слали су представнике да бране боје својих националних центара.

Како је у складу с правилима Хладног рата Југославија била једина земља источне Европе која је у том такмичењу учествовала, катастрофалне резултате које су наши пјевачи остваривали, деценијама узалудно учествујући у овоме великоме циркусу, наши родитељи су приписивали великој капиталистичкој завјери против наше јединствене социјалистичко-самоуправне заједнице.

Иако је јасно да су наши родитељи били у праву, Југославија је, вођена безглавим ентузијазмом и слијепом вјером свих наших радних људи и грађана, упорно одлазила на Пјесму Евровизије надајући се неком спектакуларном сценарију по коме би наша пјесма, пред сам крај гласања – које је, узгред буди речено, увијек било најузбудљивији дио овога програма – навалом неочекиваних бодова могла да надмаши фаворизоване Енглезе, Талијане и Французе.

Али, то се изненађење није догодило чак ни онда када смо, одлучивши да Европи коначно покажемо сав свој раскошни таленат, послали и такве величине југословенске популарне културе какве су били Корнелије Ковач или Здравко Чолић. Они су, као по правилу, добијали ситне поене и то углавном при крају гласања, када су фаворити, желећи да избјегну непосредну конкуренцију, давали бодове земљама које су мање или више биле приковане за дно табеле – Југославија, Грчка, Португал... Тада би цијела Југа аплаудирала Луксембургу јер је Чолићу додијелио осам поена, а није било дјечака у мом разреду који се није зајебавао бјесомучно понављајући ријечи официјелног спикера на француском језику, како каже: „Луксембург, уит поa”.

Али, не лези враже, Чолић je још увијек активан и пуни сале гдје год да наступа, за разлику од француског језика који је испао из Пјесме Евровизије, а своју пуну употребу на глобалним свјетским догађајима има још само на Ролан Гаросу.

Тако су се читаве генерације младих у Југославији питале зашто коначно на Пјесму Евровизије не пошаљемо Бијело дугме или Смак да пометемо конкуренцију и постидимо жири.

Наравно, старији, који су знали шта стоји иза игнорисања Југославије, нас су гледали са неком посебном врстом жаљења, узалуд нам објашњавајући да је Европа неправедна према нама и да нам никада неће показати своје лијепо лице. Упркос томе, ми смо Eвропи слијепо вјеровали.

И онда се догодило чудо! 

Рок ми бејби

Крајем осамдесетих, када се осјетило да ће се Европа ујединити а Југославија распасти, изненада и без најаве једна наша група осваја прво мјесто на Пјесми Евровизије и уписује име наше земље златним словима међу побједнике.

Група је долазила из Задра и звала се Рива. Да ствар буде још занимљивија, у изузетно богатој популарној култури коју је Југославија иза себе оставила, група Рива је била непримјетна, једва видљива тачка. Руку могу да дам да дернеци, славља, журке и тулуми који се данас одвијају од Вардара па до Триглава, а који у свом репертоару имају најмање осамдесет посто пјесама из овога периода, немају на сет листи ниједну једину пјесму групе Рива, па чак ни ону побједничку, евровизијску – „Рок ми бејби“.

Радио станице диљем Југославије које свој концепт базирају на домаћој глазби – јер на њој, пошто је она још увијек најпопуларнија, узимају озбиљне паре – побједничку пјесму Евровизије из 1989. године емитују евентуално једном годишње, у мају, када се пред нови Евросонг говори о његовој прошлости. Тако се наша популарна култура у потпуности мимоишла са европском. Оно што су Европљани изабрали као најбоље од нас, код нас је прошло незапажено.

Да нам буде лакше, у свој својој историји Евровизија је избацила само једно име које је касније постало већи бренд од ње саме. То је шведска група АББА. Много бољи проценат пронађених талената имају Жика и Звезде Гранда.

Двадесет први вијек, међутим, доноси велику промјену у Евросонг. Распадом Југославије и Совјетског Савеза број земаља учесница нагло скаче, тако да се мијења културолошки контекст из којег пјесме долазе. Они који су спојени заједничким културно-историјским миљеом по природи ствари гласају за своје доскорашње комшије, без обзира на то што су се, до прије само десетак година, гледали преко нишана. Тако су Србији или Хрватској, Русији или Украјини, Естонији или Летонији, Грузији или Јерменији, лијегали готово сигурни бодови из свих земаља с којима дијеле заједничку прошлост.

Другим ријечима, прво мјесто на којем је Европа схватила да јој се није исплатио распад Југославије била је Пјесма Евровизије. Двадесетак година прије рата у Украјини! 

Ни ока да склопим

Прва деценија двадесет првог вијека остаје у знаку нових земаља, а Србија пјесмом „Молитва“ у извођењу јединствене Марије Шерифовић коначно осваја толико жељену титулу. Сан свих нас који смо са невјерицом и тугом гледали гласања Евросонга седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, понижавани или вријеђани од стране жирија развијених европских земаља, коначно се претворио у јаву. Поред наше заставе стајао је највећи број поена.

Tе 2007. године француски језик више се није користио. Да се користио рекли би да је Србија имала „ду сон катр ван канз” поена. „Молитва“ је добила по 12 поена од свих држава бивше Југославије, укључујући и смртног непријатеља Хрватску! Дванаестке су легле и из Аустрије и Швајцарске, у којој већ деценијама број гласача гастарбајтера пребацује број домицилних гласача, али су наши у Њемачкој оманули, па је најјача земља Европске уније дванаест поена послала Турској (логично!), тако да је Србима остала утјешна десетка.

Да је Маријина пјесма ипак заслужила титулу, показује чињеница да је за њу дванаест поена стигло и са Исланда и из Финске. Очигледно да музика не познаје границе.

Видјевши да тотална демократија у гласању коју омогућавају друштвене мреже, вајбери, есемесови, фејсбуци и остала достигнућа модерне технологије фаворизује оне земље које су имале своју развијену аутономну културу, главни борд Евросонга мијења правила, па отима телефоне из руку публике и креира жири који са мање страсти али више разума треба да одреди побједника. Тим новим правилима историјски културолошки концепт губи на снази, уступајући мјесто елитизму.

И шта ћемо сад?

Ипак, српскохрватски блок узвраћа ударац! У последње двије године, двије највеће државе бивше Југославије не шаљу на Европско музичко такмичење само обичну пјесму, већ комплетан умјетнички концепт. То је први пут у историји Евровизије да неки такмичар Евросонг схвата не као музичку позорницу, већ и као умјетничку платформу. Управо у томе снага популарне културе настале у Југославији показује сву своју раскош.

Прошле године Србија је послала Констракту, која се у најбољем маниру Марине Абрамовић поигравала са патолошком забринутошћу западног човјека за властито здравље, а ове године Хрватска иде још даље, па шаље Лет 3, који се попут групе Булдожер из своје ране фазе, зајебава са апокалиптичном сликом у којој је данашњи свијет налази. И Марина и Булдожер су своје прве умјетничке кораке правили седамдесетих година прошлог вијека, управо у ономе озрачју које је красило ондашњу Југославију.

Прошле године Констракта је завршила на петом мјесту. Ове године не знамо докле ће да догура Лет 3, али знамо да је и са Констрактом и са Лет 3 Евровизија добила много више него са побједницима тог такмичења, исто као што би Европа добила више са Балканом него и са једном другом регијом на коју пикира. Али, то већ није наш проблем, већ проблем Европе.

И Констракта и Лет 3 нам на неки начин уливају наду да ће и двадесет први вијек, попут свог претходника, излаз из ћорсокака тражити у популарној култури, те ће, међ људским родом, остати упамћен по музици, филму, концептуалној умјетности или нечему трећем, а не по ономе на шта слути пјесма групе Лет 3.

Другим ријечима, надамо се да ће учесници Евровизије и идуће године дијелити једни другима поене, а не нешто опасније.