Тако је говорила Тина Тарнер: О животу, музици и љубави

О љубави с Ервином

„Тина, хоћеш ли да се удаш за мене?“

Тако ме је први пут запросио Ервин Бах, моја љубав на први поглед, човек мог живота који ми је помутио памет чим сам га угледала. Та је фраза била помало отрцана – он је Немац, и енглески му није матерњи језик – али ми се допала. Вероватно се помало изненадио кад сам му рекла: „Немам одговор на то“.

Знала сам само да одговор није „да”, али није ни „не”. Било је то 1989, и ми смо били заједно три године. Ускоро сам пунила педесет, а Ервин, коме је било тридесет три, мислио је да бих ја од њега желела да се веже. Било је великодушно од њега да то понуди, али мени се наша веза свиђала онаква каква је била. Осим тога, нисам била сигурна шта мислим о браку. Брак може да промени ствари, и то по мом искуству не увек набоље.

Двадесет три године касније (толико о посвећености и везивању), Ервин ме је поново запросио.

(...) Приметила сам да сви гледају у Ервина, који ми је пришао и клекнуо на једно колено. У испруженој руци држао је малену кутију – гест за сва времена.

„Већ сам ти једном поставио ово питање. Сад ћу ти га поставити поново. Тина, хоћеш ли да се удаш за мене?“

Овога пута рекао је то на савршеном енглеском језику. Мушкарци су брисали очи – нисам могла да поверујем да плачу – а жене су повикале „Јуууухуу“ кад сам му гласно одговорила: „Да!“

У том тренутку, рекла сам „да” Ервину, и љубави, везивању које за мене није било лако. Мислим, било ми је седамдесет три, и управо сам се спремала да први пут у животу будем невеста. Тако је, први пут. Зовем се Тина Тарнер, и била сам удата за Ајка Тарнера, али никада нисам била невеста. 

О болести

Седим на столици за дијализу у болници у Цоликону у Швајцарској, само десет минута од своје куће, трудећи се да не обраћам пажњу на смрт која ме куцка по рамену говорећи: „Тина... Тина, ево ме“. Очајнички се трудим да будем здрава, барем онолико колико је то могуће некоме чији су бубрези само 5% функционални, док нестрпљиво чекам да ми тело довољно ојача како би могло да прихвати једини могући спас – трансплантацију бубрега која би ми можда могла спасти живот.

„Стани мало“, можда бисте рекли, „збуњујеш ме. Зар ниси имала мождани удар?“

Драги моји, и ја сам збуњена. У ове четири године од мог венчања толико ми се тога издешавало да чак ни ја не могу тачно да се сетим свих својих здравствених катастрофа. Висок крвни притисак. Мождани удар. Рак црева. Не! Не! Погрешан редослед. Мождани удар. Вртоглавица, или Der Schwindel, како је зову у Швајцарској, а онда рак црева. А сад су ми отказали бубрези. Требаће ми више од оних девет мачјих живота да преживим све што ме је снашло.

Морам да се јављам на клинику неколико пута недељно. Захваљујући Ервину, који је веома пажљив и од свега ме штити, наша је рутина увек иста. Оних дана кад идем на терапију, паркира се испред замка Алгонквин тачно у исто време, и то тако да право са степеница могу да уђем у аутомобил. Такав је џентлмен да ми је већ отворио сувозачка врата. Потом се одвеземо до мале пекаре у Киснахту, недалеко од железничке станице. Ја останем у колима да ме неко не би препознао, а Ервин утрчи унутра да нам купи одабрано швајцарско пециво. Тако имамо шта да једемо у дугим сатима који предстоје.

Пут до клинике увек је напета игра жмурке. Некако нам је пошло за руком да неколико година успешно кријемо да сам озбиљно болесна. То је било могуће зато што живимо у Швајцарској, где људи поштују туђу приватност далеко више него у другим земљама. А Ервин и ја смо развили прецизан систем да нас нико не би препознао, поготово на клиници, где бих била лака мета за папараце.

Кад стигнемо до клинике, Ервин се паркира испред задњег улаза. Просторије за дијализу налазе се недалеко одатле. Зими обично носим црни огртач, или тежак капут с великим шеширом, и тако могу да се сакријем испод све те одеће. Ервин и ја ћутимо док улазимо да нико не би могао да чује мој глас и схвати да причам на енглеском. У противном би неко од пролазника могао да ме препозна, да ме слика и фотографију прода медијима.

Не добијам приватну собу – наљутила бих се да ми то понуде, јер никад нисам била дива. Волим да се према мени опходе као према сваком другом, а не да се истичем само зато што сам имала мало више среће у животу. Доктори ми праве неке уступке, јер и они, као и ја, желе да избегну фотографе. Кад год је то могуће, заказујем терапију у време кад нема превелике гужве, а медицинске сестре моју столицу ограде завесом.

Трудим се да ми време које морам да проведем на тој столици буде најзанимљивије што је могуће. Једем пециво, кад мој стомак то може да поднесе, и читам књиге. Зачудо, имам обичај да сваки пут понесем исте три књиге: Књигу тајни Дипака Чопре, Дантеову Божанствену комедију, и књигу фотографија изванредног Хорста П. Хорста. Нешто за душу, нешто за ум, и нешто за чула. Никад ми не досаде те три књиге, које у мени буде осећања и подстичу ме на дубоко размишљање. Стално им се враћам, тражећи у њима утеху и надахнуће.  (...) 

О себи

Ен Меј која је плакала испред школске табле само је једна страна мене. Она друга Ен Меј била је рођена да забавља људе, и под правим околностима уживала би у пажњи и урадила би све да је задржи. Да је у тренутку мог понижења неко рекао: „Чекај! Пустите музику!“, истог трена бих истрчала пред таблу с великим осмехом на лицу, певала бих и играла као луда. Била сам самоуверена и никада се тога нисам стидела – никад нисам знала шта је трема. Чак и као девојчица, знала сам да могу да певам боље од одраслих жена око мене. Рођена сам с тим талентом. Мој је глас био мој дар, и знала сам како да га искористим.

Цео живот провела сам певајући. Једна од најранијих успомена које памтим јесте одлазак у куповину с мајком, док су она и тата живели у Ноксвилу. За разлику од Нетбуша, Ноксвил је био велики град у коме је било најразличитијих продавница. Кад би чуле да умем да певам, продавачице би ме попеле на столицу – имала сам четири-пет година у то време – и слушале ме како изводим своје верзије најновијих хитова. „I was walking along, singing a song“, запевала бих без оклевања.Чим чујем песму на радију, одмах бих је скинула, и скоро сваку реч запамтила на лицу места. Радила сам то природно и лако, као змија која мења кожу. Рођена сам с тим даром.

Ја, мала девојчица са снажним гласом, била сам толико забавна продавачицама да су ми давале сјајне новчиће, од три, десет, двадесет пет, па чак и педесет центи, право богатство у мојим очима, и ја сам те новчиће чувала у стакленој тегли. Оне су биле моја прва права публика!

(...) Иако сам била прилично нова у свету наступања, имала сам сопствене идеје о томе како бих могла да користим свој глас. Неке врсте музике сам хтела да певам, неке нисам. На пример, никад нисам била љубитељ џеза. Одрасла сам на кантри музици, а нешто касније волела сам да слушам велике певаче као што су Феј Адамс и Лаверн Бејкер. Посебно сам волела хит Лаверн Бејкер „Tweedle Dee“. Волела сам да слушам и Махалију Џексон и Сестру Розету Тарп. Певачи госпела стварно умеју да певају! А и тако су упечатљиви и моћни на сцени.

Ја нисам имала типични „женски“ глас, па сам инспирацију добијала и од неких мушких певача који су били популарни у оно време. Један од најдражих био ми је Сем Кук. Имала сам ту срећу да га чујем уживо у „Хауард театру” у Вашингтону 1960. Он је био најлепши црни мушкарац којег сам икада видела осим Харија, мог првог дечка из школе.

Отишла сам на његов наступ с једном од Ајкета, и дворана је била препуна. Сем Кук је стајао и певао – кошуља му је била раскопчана, а на себи је имао предивно скројено одело. Никад није хемијски третирао косу – носио ју је природно. Певао је „Darling, you send me“, и био је тако кул и апсолутно предиван. Била сам опчињена. Пошла сам према сцени, али ме је девојка с којом сам дошла повукла за руку и рекла: „Булок (звали су ме Булок), убићу те! Шта то радиш?“ Маса је била ван себе. Сем Кук је био први извођач којег сам видела да има такав утицај на публику. Сви би се једноставно истопили кад чују његов глас.

Коначно сам имала прилику да га упознам неколико година касније у једном хотелу у Мајамију. Сви смо били на базену, и он је пришао да разговара са мном. Изненадила сам се што Сем Кук уопште зна за мене – у ствари, нисам сасвим сигурна да је уопште знао ко сам – можда је само био љубазан. Знате како неки људи виде кад сте тужни? Ја сам у то време била веома тужна, вероватно због тога што је Ајк опет терао по свом, и то што је Сем Кук обратио пажњу на мене заиста ми је много значило. Нешто касније сазнала сам да је умро. Ајк ми је донео ружну вест да је убијен. Била сам толико срећна што смо поделили тај заједнички тренутак, и још памтим његов диван глас.

Волела сам Реја Чарлса. Он је стварно умео све да нас продрма кад запева „What’d I Say“ с Рејлетама. Чим би изашао на сцену, сви би поскакали на ноге и почели да ђускају. Његов је „соул“ био другачије врсте. Није то био онај традиционални, црквени соул. Он је свој дар донео на ову планету. Реј Чарлс је био јединствен.

Толико је много црних певача у оно време било креативно на свој начин. Отис Рединг је био један од њих, с песмама као што је „The Dock of the Bay“. И Џејмс Браун – сећам се да сам га слушала уживо у „Аполу”. Изашао је на сцену са оним својим кратким, кривим ногама и заиграо „mashed potato“ (који сам ископирала од њега), и публика је полудела. Никад пре нисам видела црног мушкарца у светлозеленој јакни. Оставио је снажан утисак на мене, као и на све друге. Стварно је умео да дигне публику на ноге.

Сваки од ових наступа које вам помињем носили су нешто посебно. Зато се белци који би дошли на њихове наступе никад више не би вратили на поп музику. Свидело би им се оно што раде црнци, и звук је с временом прешао у друге врсте музике. Слушајући ове музичке великане, формирала сам осећај за сопствени стил, и није ми се свиђао начин на који је Ајк желео да певам. Он је волео да то звучи готово као проповед, сво оно режање и „Хеј, хеј, хејање“. Ја сам хтела да заиста певам, да будем изражајнија, мелодичнија, али није ми било допуштено да користим свој глас онако како сам ја то желела.

О новом почетку 

Сећам се једног дана кад сам лежала у кревету, помало уморна од свега, и мислила: „Морам да пронађем менаџера“. Било је то 1979. Ронда је одлично радила свој посао и заказивала ми наступе у кабареима, али ја сам имала своје снове, а они су били велики. Хтела сам да пуним арене и концертне дворане, као Ролингстонси и Род Стјуарт. Било је то прилично амбициозно за четрдесетогодишњу певачицу чије су најбоље године наизглед прошле.

А ипак, ја никад нисам мислила на године. Нисам изгледала као да ми је четрдесет. Носила сам перике, па и ако сам испод њих била седа, то нико није могао да види! И даље сам плесала, у ствари, трчала сам по сцени. Осећала сам се младо и пуно енергије. Оно што ми је требало била је професионална помоћ да каријеру усмерим на прави пут.

Рејва Дели, једна од мојих играчица, стално ми је причала о менаџеру ког је познавала по имену Ли Крејмер, и који је у оно време заступао Оливију Њутн-Џон. Рејва ме је наговарала да попричам с Лијем и његовим партнером, Аустралијанцем по имену Роџер Дејвис, који је управо стигао у Америку. Послушала сам је и заказала састанак са њима.

Роџер је знао све о Ајку и Тини, и знао је моју песму „Nutbush City Limits“, јер је у Аустралији била велики хит. Био је млад момак од свега двадесет шест година, али већ је имао доста искуства у музици. Пре него што се доселио у Америку, Роџер је радио као музичар и роуди, и био је менаџер популарној аустралијској групи Шербет у време кад су били на врхунцу каријере.

Роџер и ја данас збијамо шале о том судбоносном сусрету и смешном првом утиску који смо оставили једно на друго. Ја сам мислила да Роџер изгледа много старије него што јесте, као да је у раним четрдесетима. И никада нисам видела некога ко је толико затрпан стварима – канцеларија му је била препуна књига, плоча, свега и свачега – и све је то стајало на гомилама око њега, као у јазбини.

А шта је он помислио о мени? Имајући у виду моју причу са Ајком, Роџер је очекивао да изгледам много старије. Перика ми је увек давала млађи изглед, а одећа ми је била младалачка. Преслушао је микс мојих песама, није изгледао претерано одушевљено, и гледао ме је као да не зна шта би са том чудном гомилом контрадикторности. Роџер није много причао, али кад је говорио, пажљиво је бирао речи. „Шта ти желиш?“, срдачно ме је питао.

Била сам сурово искрена јер није било разлога да не будем. Откако сам оставила Ајка и пошла својим путем, једна ствар коју сам научила о себи била је то да сам веома амбициозна. Рекла сам: „Па, управо сам се развела. У дуговима сам. Потребан ми је менаџер. Потребна ми је дискографска кућа. Потребне су ми плоче. Ох, и хтела бих да пуним дворане као Ролингстонси и Род Стјуарт.“ И тако, све сам карте ставила на сто. Ако је Роџер и помислио да сам луда, није ми то рекао. (...)

О Дејвиду Боувију 

Смешно ми је кад се сада сетим те првобитне усхићености новостеченим успехом. Нисам имала времена да застанем и размислим о ономе што радим – снимала сам Побеснелог Макса 3, држала соло концерте и припремала први део турнеје Private Dancer, и стално сам била на путу, готово без заустављања. Нисам имала времена ни да извадим кредитну картицу, иако ме то није спречило да своје новостечено богатство трошим на првокласну куповину.

У ствари, ја сам увек умела првокласно да купујем, али сада сам то могла и да приуштим! У једном од интервјуа о „Повратку Тине Тарнер“, изјавила сам за часопис Пипл да је све што желим американ експрес голд картица. Све док нисам успела да је се домогнем, позајмиљивала сам кредитне картице од менаџера и свих осталих око мене. „Не брините“, уверавала сам новинара. „Увек сам им враћала новац.“

Око месец дана након доделе „Греми” награда, извела сам дует с Дејвидом Боувијем. И данас се најежим кад се тога сетим. Дејвид и ја смо остали блиски после оне вечери у „Рицу”. Међу нама се развило посебно пријатељство – осећај блискости проистекао из узајамног дивљења, наклоности, и заједничких интересовања.

Као и ја, и он је био будиста. Шалио се како је у једном тренутку у животу морао да се одлучи између тога хоће ли постати будистички монах или звезда рокенрола. Слушала сам га како прича, а онда сам га питала: „Дејвиде, како ти толико много тога знаш?“, јер он је био паметан у свему – не само у музици, у свему.

Могао је да прича о уметности, религији, било чему. Он се само насмејао и рекао ми: „Тина, ја непрестано учим“. Он је учио целог живота, био је прави ренесансни човек, али не на онај туробан начин. Кад помислим на Дејвида, помислим на зрак светлости. Он као да је имао ореол. (...) 

Концерт у „Кенеди центру“

Живот ми је у том периоду постао толико миран да је можда баш тада питање „Да ли је Тина Тарнер умрла“ почело да кружи по претраживањима на Гуглу. Ако је било икакве сумње у то да сам жива, одагнала сам је 2005, кад сам примила одликовање у „Кенеди центру” у Вашингтону.

Испрва сам се опирала, јер нисам могла да поверујем да сам урадила било шта да заслужим орден – увек сам себе видела као некога ко једноставно устаје и иде на посао. Али обукла сам своју најбољу Галијанову хаљину, придружила се осталима који су заједно са мном примили ту почаст, Роберту Редфорду, Тонију Бенету, Џули Харис и Сузан Фарел, и слушала људе који су говорили невероватно лепе ствари о мени, укључујући и председника Џорџа В. Буша, који је рекао да имам најчувеније ноге у шоу-бизнису.

Седела сам у дворани и гледала Ала Грина, Квин Латифу и Мелису Етериџ како изводе моје најпознатије песме, и свако од њих био је предиван на свој начин. Али право откровење те вечери била је Бијонсе. Изашла је на сцену у једној од првих хаљина коју је Боб Маки дизајнирао за мене (имао је дупликат у својој архиви) и рекла: „С времена на време, кад помислим на инспирацију, сетим се две Тине у мом животу – моје мајке Тине и, наравно, невероватне Тине Тарнер. Никад нећу заборавити кад сам те први пут видела на сцени. Никад у животу нисам видела тако моћну и жестоку жену“. Дирнуле су ме њене искрене речи.

Онда је запевала „Proud Mary“. И могу вам рећи, њен је наступ запалио публику. Све време су били на ногама и ђускали уз музику. Сви су гледали у мене, да виде како се осећам док неко други изводи моју песму. Уживала сам! (...) 

О филму Тина 

Слушајући „River Deep – Mountain High“, схватила сам да је то за мене више од песме: то је моја химна. Кад сам почела да радим с Филом Спектором, и кад сам чула како ми каже: „Само мелодију, Тина“, схватила сам да постоји другачији начин певања – другачији начин живљења. У оно време нисам то знала јер нисам могла да завирим у будућност, али из те сарадње изашла сам промењена, окусила сам независност и осећај самозадовољства на који нисам била навикнута, и стекла сам публику у Европи која је пригрлила ту песму коју Америка није умела да цени. После те песме повукла сам црту. Никада се више нећу помирити с тиме да све радим на Ајков начин, јер сам знала да може и боље, и желела сам више.

„River Deep – Mountain High“ био је један од најважнијих тренутака у мом животу, као и у представи, и Филида га је маштовито поставила, а Адријен моћно извела. Потпуно су ме пренеле у оно време, а мислим да је и публика то осетила.

Мислим да је људе највише занимало како ћу да реагујем на сцене насиља у кући, које су саставни део моје приче. Чак сам се и ја питала како ћу се осећати кад их будем видела. Могу вам рећи да, кад размишљам о прошлости, и данас понекад ружно сањам. Још нисам погледала филм What’s Love Got to Do with It. Кад је тај филм изашао, моја осећања према Ајку била су још свежа и неразмршена, а касније му се никад нисам вратила. Хоће ли ми бити лакше да погледам мјузикл?

Кад сам последњи пут размишљлала о својој прошлости седела сам на столици прекривеној антисептичком пластиком у клиници у Швајцарској, прикључена на апарат за дијализу. Ни у шта нисам била сигурна – ни у своје здравље, ни у своју будућност. Али на премијери у Лондону, посматрала сам како ми се моја прошлост одвија пред очима седећи на меком и удобном сомотском седишту, најбољем у дворани. Сад сам на неком другом месту, и буквално и фигуративно – на другачијем седишту и у другачијем стању свести.

То је моја прича, али то нисам ја. (...) Када је публика на премијери зачула почетне тонове „Proud Mary“, мушкарци, жене, чак и критичари скочили су на ноге и остали да стоје. Имала сам осећај да сам поново у цркви. Сви су осећали присуство Светог духа, певали, тапшали и њихали се у ритму. Аплауз се наставио кад ме је Адријен извела на сцену да поздравим људе. Била сам дирнута њиховом љубављу и добром вољом. И имала сам посебну поруку за њих.

Гледајући Адријен са дивљењем, рекла сам публици да сад кад сам нашла замену могу заиста да се повучем. И стварно сам тако мислила.