Филозофија модерне песме: Хиљаду и једна ноћ у пешчаној књизи Боба Дилана štampaj

„Писати о музици је као играти (плесати) о архитектури“, изрека је која се често користи у рок журнализму. На тај начин неки рок новинари поручују да је писање о музици немогућа мисија. Речи су мањкаве кад је о њој реч. Слова не могу да добаце до оних даљина, дубина и висина до којих досежу ноте.

Не зна се тачно порекло споменутог исказа. Френк Запа, Лори Андерсон и Елвис Костело се најчешће спомињу као аутори. Други кажу да је та сентенца парафраза реченице коју је још 1918. године изрекао музички комедијаш Мартин Мал. Он је рекао: „Причати о музици је као певати о економији.“ Тим поводом је један уважени естета додао: „Немогуће је Марксов ’Капитал’ претворити у песму.“

Било како било сетио сам се ове реченице док сам читао Диланову књигу „Филозофија модерне песме“ (313 страница) коју је недавно објавила Геопоетика у одличном преводу Зорана Пауновића.

Разум или осећајност

Чини ми се, наиме, да је Дилан пронашао начин, односно форму, која му је омогућила да сасвим релевантно пише о музици, односно о 66 песама које је одабрао као материјал за своје музичко филозофирање. На страницама ове књиге сусрећу се Шехерезада, Борхес, слепи блузер из делте Мисиспија, фолкер из доба Велике депресије, кантри певач са неке усамљене веранде, белканто певач канцона из неког неснимљеног Де Сикиног филма и декадентни вајмарски кабаретски перформер. Сви они заједно творе референтни оквир у који Дилан смешта своје, најчешће дводелне, есеје.

 „Кад је реч о музици, међутим, додатна ученост не помаже разрешењу мистерије. Није немогуће, заправо, да што више изучавате музику, то је мање разумете. Узмимо за пример две особе – једна изучава конрапунктну теорију музике, а друга плаче кад чује тужну песму. Која од њих две боље разуме музику?“ Oвај пасус са 265. странице Диланове „Филозофије...“ најбоље дефинише дихотомну природу музике. Разум или осећајност?

Решење ове дилеме је најважнији допринос Диланове књиге. Као да је аутор, исписујући три стотине страница, дефинисао неку посебну унутрашњу инстанцу у којој долази до прожимања разума и осећајности. Кад музика почне да свира та инстанца се активира и музика се доживи на посебан начин који није налик ничему другом.

Дигресија I: Док сузе теку

Једном, док сам живео у дубокој српској провинцији, дошао је код мене један локални фрик – дечко вешт са гитаром, заљубљен у рок музику, необичног понашања које му је донело атрибут „луди“ испред имена – да му пустим неку музику. Слушали смо све како треба: Cream, Led Zeppelin, The Doors, The Yardbirds. Момак ми је на „ваздушној гитари“ приказивао своје гитарско умеће.

У једном тренутку сам отишао у кујну по пиво. Њега сам оставио са Wishbone Ash и њиховим албумом „Argus“. Када сам се вратио затекао сам лика у сузама. Плакао је. Грамофон је свирао песму „Leaf And Stream“. Он ме ја погледао очима пуним суза и промуцао: „Како је ово лепо... и тужно.“

Сад ми се, после овог Дилановог пасуса, чини да је то било најдубље разумевање музике којем сам присуствовао.

Ја никад нисам плакао кад тужна песма свира. Најближи сам сузама кад Ти Боун Барнет пева песму „When The Night Falls“. Знате оно: „When the night falls it falls on me/And I’m so lonely“. Тад ми се одмота неки филм у глави и будем веома тужан. Још кад Рај Кудер зашкрипи прстима преко гитарских жица...

Тај сусрет људског меса, електричне струје и гитарске жице, у контексту Барнетовог ноктуралног блуза, у складу је са Дилановом констатaцијом да је Кудер „учинио бољом сваку плочу на којој је свирао“.

Кантри сплин и мутна вода блуза

„Овако стоје ствари кад сам ја у питању. Религију и филозофију сам пронашао у песми. Нигде другде нисам могао да их пронађем“, рекао је Боб Дилан 1997. године у интервју Њузвику поводом изласка албума „Time Out Of Mind“. Неколико година раније наговестио је такав поредак ствари изјавом: „Те старе песме су мој лексикон и молитвеник... Читава моја филозофија је у тим песмама.“

Диланова инцијација у специјално конструисан религијско-филозофски свет обављена је ритуалом у којем су мутна вода блуза, кантри сплин и „плодови гнева“ из фолкерских напева били главни реквизити. То је један синкретички систем у којем стихови из песма Хенка Вилијамса и Роберта Џонсона стоје барабар поред наука преузетих из Библије и Тукидидових списа.

Конзистентност није врлина којој се тежи. Важно је да сваки став изражава хипериндивидуализовани поглед на живот, свет, љубав и смрт. Она истина која се котрља прљавим велеградским плочницама, ваља по сребрним аутопутевима који воде ка залазећем сунцу, коју невољници најразличитије феле проналазе на дну празних чаша, елаборирана је на страницама „Филозофије модерне песме“ и уклопљена у један оригинални филозофско-религијски систем пред којим би многи „паметни и књишки људи“ ставили атрибут „псеудо“.

Ходочасници Диланове „бескрајне турнеје“ ће, међутим, ову књигу доживети као јединствени требник који ће им помоћи да и даље остану верни филозофији чије је постулате Дилан дефинисао током каријере.

Песме – укупно њих 66 – које су послужиле као градивни материјал за филозофска разматрања, потичу из различитих периода. Двадесет осам их је из 50-их година прошлог века. Девет их је из 1956. године. Дилан је тада имао 15 година.

„Најмлађа“ песма је верзија Фостерове химне „Nellie Was A Lady“ у извођењу Алвина Јангблад Харта из 2004. године. Поводом ње Дилан је написао:

„Стивен Фостер је пандан Едгара Алана Поа. Ова моћна песма натераће сваког живог да се простре по тлу и заплаче... Верзија Алвина Јангблада Харта боља је од свих осталих. Алвин ту песму пева у њеном најчистијем обличју.“

Други део: Дописивање Дилана

Дилан своју филозофију проналази у музици и песмама које су саме себе сачувале од пуког помодарства. По том својству његов књига подсећа на „Речник заљубљеника у рокенрол“ (Службени гласник, 2016) Антоана де Кона. Као што тамо Де Кон пише о Марку Бену, Карен Далтон и Лајлу Ловету, на пример – сјајним рокерима за које просечни љубитељ ове музике никад није чуо – тако и Дилан своју филозофију гради на песмама аутора сличне судбине какви су Моуз Алисон, Џон Трудел, Џими Веб и други.

Та промена главних актера мења и целу причу. Као у оној Стопардовој драми „Розенкранц и Гилденстерн су мртви“ коју смо некад гледали у извођењу загребачког Театра ИТД са Радетом Шербеџијом и Ивицом Видовићем у насловним улогама. Редитељ је био Јошко Јуванчић.

Моуз Алисон

Узмимо на пример Моуза Алисона за кога Дилан, пишући о његовој песми „Everybody’s Cryin’ Mercy“, каже да је „јужњачки господин, блуз и џез горостас“.

Није довољно позната чињеница да су Алисонове песме биле на репертоару најважнијих рок пионира. Једна од првих песма које су The Yardbirds снимили када им се прикључио Џеф Бек била је Алисонова „I’m Not Talking“. Било је то 13. априла 1965. године у лондонском Аdvision студију. Одатле па све до White Stripes и Black Keys води једна од најлепших трансверзала кроз рок историју. Имали смо прилике да ову песму слушамо уживо на концерту Чака Профета у Дому омладине пре неколико година.

Алисонова песма „Parchman farm“ на репертоару је култног албума „John Mayall Blues Breakers with Eric Clapton“ из 1966. године. Један од најбољих „live“ албума у читавој рок историји, ако не и најбољи, „Live At Leeds“ групе The Who из 1970. године започиње Алисоновом песмом „Young Man Blues“. Овде треба додати да и наш Краљ Чачка има на репертоару Алисонову песму „I Don’t Worry About A Thing“. Наравно у препеву на српски језик.

За Моуза Алисона блуз је интелектуална игра. Има лепоту шаховског проблема у којем се тражи мат у три потеза. За решавање блуз енигме он користи интелигенцију, музичку ерудицију, и специјалну врсту хуморa.

Једном је неко рекао да Алисонова музика повезује сеоски блуз и урбани џез, прошлост и садашњост, битнике и скептике, Марка Твена са Вилијемом Диксоном, Телонијуса Монка са Вилијемом Фокнером.

Идеално би било кад би млади љубитељи рок музике после читање Диланове књиге потражили неки албум Моуза Алисона и пажљиво га преслушали. Као замена, пошто се тешко проналазе Алисонови оригинални албуми, може да послужи и плоча коју су 1996. године снимили Ван Морисон, Џорџи Фејм и Бен Сидран под именом „Tell Me Something“. Цео репертоар је састављен од специјално аранжираних Алисонових песама.

Џон Трудел

„Ја сам припадник културе живота који је принуђен да живи у култури смрти“, говорио је Џон Трудел. Он је Дакота индијанац. Био је веома експониран у разним активностима у којима су се његова браћа и сестре борила за своја основна људска права. Његова песма „Doesn't Hurt Anymore“ темa је једног есеја из „Филозофије...“

„А негде крајем седамдесетих година, Џон је предводио демонстрације припадника различитих племена у Вашингтону, на степеницама Капитола. Само дан касније, аутомобилска приколица у којој је живео у Невади, била ја забрављена катанцем, а онда запаљена. Џонова трудна жена и троје деце били су живи спаљени. Подметачи пожара никад нису ухваћени“, пише Дилан.

Одвојте мало времена и прочитајте нешто o Џону Труделу, саветује Дилан своје читаоце. Можда ће неког то довести до текста који је почетком 90-их година 20. века објавила „Наша Борба“. Тамо је писало:

„Несрећа, која би многе слабије сломила и уништила, учинила је да Трудел своје јавно деловање усмери ка другим, племенитијим и чистијим активностима. Он се окреће поезији. Политичке пароле замењује надахнутим поетским визијама и метафорама... Врло брзо је Трудел, на наговор свог индијанског сабрата и једног од највећих америчких гитариста Џеси Ед Дејвиса – кога сваки прави љубитељ рока мора знати по његовој бесмртној сарадњи са Таџом Махалом – почео да 'углазбљује' своју поезију. Касете са том музиком биле су мали аудитивни драгуљи који су привукли пажњу рокенрол естаблишмента.“

Труделов деби албум „AKA Grafitti Man“ (1992) једна је од најбољих 'fin de siecle' плоча. „Снажна, громопуцателна поезија луридовске провијенције, на фону ненадмашне Дејвисове гитаре, заошијана шаманским 'чантовањем' индијанског врача Килтмена (Quiltmana)“, како је писала „Наша борба“, допринела је томе.

Некако у то време је изашао и филм Мајкла Аптеда „Thunderheart“ у којем Џон Трудел глуми поред Вала Килмера, Сема Шепарда, Грахама Грина и Фреда Ворда. Његов лик је постао познат широм света.

„Људи који без престанка говоре о грађанским правима, женским правима, геј правима, животињским правима и ко зна чему још, требало би да погледају шта је Америка урадила људима који су од почетка били ту“, закључује Дилан.  

Ли Брекет

Пре него што се вратимо Дилану да споменемо и списатељицу Ли Брекет. Њу аутор спомиње у есеју посвећеном песми „Black Magic Woman“ у извођењу бенда Сантана. Иначе ову песму је написао Питер Грин и извео са својим бендом Fleetwood Mac... Али то је друга прича.

Сто пута, хиљаду пута, сам гледао филм „Рио Браво“ Хауарда Хокса. Најбољи филм на свету. Џон Карпентер би се сложио са овом тврдњом. Као пасионирани читач уводних и завршних филмских шпица и ову за „Рио Браво“ сам научио напамет. Пише да су сценарио написали Џалс Фуртмен и Ли Брекет.

Читајући Диланову књигу сазнадох да је Ли Брекет особа женског пола. Био сам изненађен на исти начин као у случају Харпер Ли и Карсон Мекалерс.

На основу имена се не може претпоставити полна припадност. И Хокс је такође био изненађен. Он је рекао својим сарадницима: „Доведите ми тог момка Брекета да поправи овај Фокнеров сценарио.“ Било је то у току припрема за снимање филма „Велики сан“ по роману Рејмонда Чендлера. Изненађење није било мало кад се испоставило да је Ли Брекет наочита девојка.

У Филмској енциклопедија ЈЛЗ пише: „Брекет је очигледно заслужна за профилирање ликова из Хoксове вестерн-трилогије: ’Рио Браво’ (1959), ’Ел Дорадо’ (1967) и ’Рио Лобо’ (1970), те за обликовање лежерног и духовитог дијалога у филму ’Хатари!’ (1962).“

Реченице посвећене Ли Брекет као да ослобађају Дилана од оптужби за мизогинију које су му упутили неки рецензенти. На ауторов негативни став према лепшем полу, по њима, указује чињеница да само четири песме од одабраних 66 певају жене: Шер (Gypsys, Tramps & Thieves), Розмери Клуни (Come On-A My House), Џуди Гарланд (Come Rain Or Come Shine) и Нина Симон (Don’t Let Me Be Misunderstood). Такође цитирају и неке описе женског понашања које аутор наводи у есејима о песмама „Witchy Woman“, „Black Magic Woman“ или „Cheaper To Keep Her“, на пример. У тексту о овој последњој Дилан се залаже за полигамију. То је мислим најпровокативнији став у овој књизи.

Повратак Дилану

Да се вратимо Дилану и његовој „Филозофији модерне песме“. Одлична књига: јединствена, забавна, провокативна, информативна. Треба је третирати као збирку прича. Као „1001 ноћ“, Борхесову „Књигу од песка“, Барџисов „Modus diaboli“.

Најбоље да се чита напрескок. Треба наставити потрагу за сваком референцом на коју се наиђе. Тако се стиже у „земљу чуда“ која се налази са друге стране реалности. Тамо влада нека ишчашена логика, силогизми другачије функционишу. Закључци не зависе од премиса, 2+2 није увек 4, може да буде 1, 1000 или 0.

„Боб Дилан је вероватно најнеобузданији писац међи музичарима и најнеукротивији музичар међу писцима“, пише на корицама Геопоетикиног издања „Филозофије модерне песме“. Чини се да је аутор изборио за себе право да мисли како хоће, да пише како му падне на памет, да га при томе заболе она ствар шта ко мисли о њему, његовим књигама, плочама, песмама, музици.

Може му се тако, јер како рече Сид Барет: „Господин Дилан је слободан као птица.“